Ова е статијата на Википедија за Мартовските преговори 1943 г. помеѓу партизаните и германските војски, водени за време на познатата Битка на Неретва
Martovski pregovori su bili pregovori između
predstavnika NOVJ i Wehrmachta o razmeni zarobljenika i
eventualnom prekidu neprijateljstva, započeti početkom marta 1943. godine. Partizani, opkoljeni sa svih
strana u sred četvrte neprijateljske ofanzive,
ponudili su Nemcima primirje i borbu protiv četnika.
Partizansko-nemački pregovori su potom
nastaljeni su u Sarajevu i Zagrebu. Partizanski pregovarači,
najistaknutiji ljudi pokreta - Milovan Đilas, član
Politbiroa, Koča Popović,
komandant Prve proleterske divizije i Vladimir Velebit - pregovarali su ne samo o
razmeni zarobljenika već i o obustavljanju operacija, izjavljujući da bi se čak
tukli protiv Engleza ukoliko se oni iskrcaju u Jugoslaviji.[1]
Pregovori su prekinuti zbog Hitlerovog protivljenja, pa je ubrzo
usledila peta neprijateljska ofanziva.
Bez obzira na to, partizanima je faktički bio "polupriznat status ratujuće
strane". I pored Hitlerove direktive da su partizani »obični banditi«,
njegovi komandanti u Jugoslaviji bili su, po Kočinim rečima, "elastičniji
i mnogo realističniji".Po Velebitu, NOVJ tih pregovora nije imala
značajnijih koristi, ali su neki niži nemački komandanti pokazivali više
spremnosti da poštuju odredbe međunarodnog ratnog prava (da ne streljaju
zarobljenike, ne masakriraju ranjenike, pristaju na razmene zarobljenika).[2]
Sadržaj/Садржај
·
6 Izvori
·
8 Izvori
Pozadina
Još u jesen 1941. godine, kada je izbio četničko-partizanski sukob, Velika Britanija je podržala vladu u egzilu
i četnike. Od tada Engleska je pomagala četnike oružjem i municijom, koju su oni
koristili u borbi protiv partizana. Među partizanima je prvih godina rata
nastala strahovita mržnja na Engleze, što se ogleda i u jednoj od pesama: „Partizani,
spremite mitraljeze da čekamo kralja i Engleze".[1] Koča Popović je u svom dnevniku pisao da
"posle Nemačke, drugo mesto u našoj mržnji zauzima Engleska", jer je
učinila je sve da izazove građanski rat u Jugoslaviji, i da se narodnooslobodilački pokret ne održi.[3]
U vreme dok je besnela osovinska operacija Vajs,
očekivalo se i iskrcavanje Engleza na jadranskoj obali. Partizani se tome
nisu radovali, jer su strepeli da će cilj eventualnog britanskog iskrcavanja u
Jugoslaviji biti ne samo potiskivanje Nemaca nego i uništenje partizanskog
pokreta, uz pomoć četnika:
„Mi
smo, kako sam kasnije obavešten, na osnovu uhvaćene britanske depeše, tada
navodno znali, odnosno bili uvereni da su Englezi bili odobrili četnicima da
nas napadnu. Front protiv nas se, znači, širio. Postalo je neophodno da mi
pokušamo da neutralizujemo Nemce, da otupimo ti njihov vojni pritisak usmeren
na naše uništenje u trenutku kad nam preti povećana opasnost s drugih strana.
Istovremeno, taj dogovor Engleza i četnika prisiljavao nas je da razmišljamo o
mogućnosti koordinacije sa eventualnim britanskim iskrcavanjem na našu obalu
Jadrana čiji bi cilj bio ne samo potiskivanje Nemaca nego i uništavanje našeg pokreta.
Ne treba, međutim,
smetnuti s uma važnu činjenicu koja, na žalost, nije bila poznata našem
Vrhovnom štabu. Nismo, naime, znali da se nemačka
operacija »Vajs« završava tu na obali Neretve, da Nemci nisu ni
planirali da nas gone preko reke, na jug, gde su se protiv nas okupljale goleme
četničke snage. Polazili smo, drugim recima, od pretpostavke da će nas i Nemci
goniti, da nam preti blokada sa svih strana i zato smo se osećali prinuđenim da
preduzimamo protivmere. To su, ukratko, okolnosti u kojima je donesena odluka
da s Nemcima stupimo u pregovore.[4]“
Vladimir Velebit,
jedan od učesnika pregovora, veruje da je veliki uticaj na ulazak u pregovore s
Nemcima imala jedna vrsta anglofobije koja je bila uzela maha u
Vrhovnom štabu NOV i POJ. Velebit smatra da Velika Britanija nije ni pomišljala da na
jadransku obalu iskrcava svoje jedinice jer za takav poduhvat, sve da je i
htela, nije imala snage. Velebit takođe ne veruje da su Englezi podsticali
četničke jedinice, koncentrisane na levoj obali Neretve, da napadaju partizane,
još manje da su se i formalno usaglašavali s četničkom komandom oko toga.[5]
Tok pregovora
Krajem
februara ili početkom marta, 1943. godine, partizani su zarobili nemačkog
majora Štrekera (nem.Strecker),
komandanta 3. bataljona 738. puka, i oko 25 vojnika. Pošto su se nalazili u
teškom položaju i trebao im je dobitak u vremenu za prelaz preko Neretve, odlučili su
da to iskoriste za pregovore saNemcima o razmeni zarobljenika, ne
bi li tako bar nakratko nemački pritisak popustio. Pregovori su započeli 11. marta 1943. godine u Gornjem Vakufu.
Vrhovni komandant Tito je pripremio razgovore, ali
je ovlašćenje pregovaračima potpisao v.d. načelnika Vrhovnog štaba Velimir Terzić.[1] Partizanska delegacija bila
je na najvišem nivou i činili su je: Koča Popović,
komandant Prve proleterske divizije, Milovan Đilas (pod pseudonimom Miloš
Marković), članVrhovnog
štaba NOVJ i Politbiroa CK KPJ, i dr. Vladimir Velebit (pod pseudonimom Vladimir
Petrović). Nemce su predstavljali general-lajtnant Benignus Dipold, komandant 717. divizije, jedan mlađi oficir i jedan predstavnik Hitlerjugenda.
Partizanski delegati su u pismenoj izjavi
naznačili koje ljude nude a koje žele dobiti u zamenu. Sporni deo predloga
ugovora je tačka 3., koja glasi:
a) Da u sadašnjoj situaciji
nema razloga zbog kojeg bi nemački Vermaht vršio ratne akcije protiv
Narodnoslobodilačke vojske Jugoslavije, pogotovo u svetlu položaja, neprijatelja
i interesa obe strane - prema tome, bilo bi u interesu obe strane kad bi
neprijateljstva prestala. U vezi s tim, nemačka komanda i ova delegacija
trebaju odrediti svoje predloge koji se tiču eventualne zone i navesti ciljeve
ekonomskih i drugih interesa.
b) Narodnoslobodilačka vojska Jugoslavije smatra četnike glavnim neprijateljima.
Tačka 4. predlagala je primirje za vreme
trajanja pregovora, a tačka 5. je govorila da će svaki eventualni trajniji
sporazum regulisati više komande. Partizanski delegati su nemačkim
predstavnicima napomenuli da bi oni, za razliku od četnika, napali i Britance
ako bi se ovi iskrcali na jugoslovensko tlo.
O ovim pregovorima je nemački poslanik u NDH Zigfrid Kaše 17. marta 1943. godine obavestio svoje ministarstvo u Berlinu. U međuvremenu su nemačkim avionom u Zagreb stigliĐilas i Velebit i nastavili pregovore sa
Kašeom i generalom Glaiseom vor Horstenauom, nemačkim vojnim izaslanikom
u NDH. Kaše je Berlinu predložio sklapanje
trajnijeg sporazuma sa partizanima. Ovo je odbijeno od
pretpostavljenih. Na kraju su samo zarobljenici razmenjeni.
Reakcija Moskve
Kada je Tito obavestio generalnog sekretara Kominterne Georgi Dimitrova o razmeni ratnih
zarobljenika s Nemcima, došlo je do drame. O tome je raspravljala komisija koju
su sačinjavali B. N. Ponomarjov, ideolog Kominterne, Firnber, predstavnik
austrijske KP, Gemalnder, predstavnik češke KP, i Đuro Salaj, predstavnik jugoslovenske KP.[7] Izvršni komitet Komunističke internacionale je 31. marta 1943. uputio Titu prekorni
telegram sledeće sadržine:
"Nas iritira okolnost,
što ste vi izvršili razmenu s nemačkim ratnim zarobljenicima, što ste poslali
delegaciju, koja je izvršila pregovore s Nemcima, kao i činjenica da je nemački
ambasador u Zagrebu izrazio želju da se s Vama lično sretne. Šta se to događa?
Narod se nalazi u jednoj ogorčenoj borbi protiv okupatora, kad iznenada - takvi
odnosi između vas i Nemaca. Da li je to u skladu s politikom Nemaca, koji žele
da izazovu među Jugoslovenima bratski razdor kako bi što lakše razbili narodnooslobodilačku
armiju? Ja vas molim za objašnjenje ovoga pitanja. Dalje: Činjenica je
razumljiva što nezadovoljstvo naroda protiv Engleza raste. Ali, zar ne
razmišljate o tome, da u sadašnjem trenutku izazivati nezadovoljstvo protiv
Engleza škodi narodnooslobodilačkoj borbi, i da mržnja protiv okupatora, u
prvoj liniji protiv Nemaca, mora da se potpiruje? Svaka vrsta povezivanja s
nemačkim moćnicima može ovu toliko potrebnu narodnu mržnju slabiti. Očekujem
vaš odgovor."[7][8]
Tito je istog dana objasnio
Moskvi razloge pregovora sa Nemcima oko razmene zarobljenika. Telegram je
shvatio kao postojanje „izvjesnog nepovjerenja i sumnje prema našim
akcijama". Pod tač. 4. svog odgovora odbacio je da želi da se sretne sa
nemačkim predstavnikom u Zagrebu.
„„Što njemački
predstavnik u Zagrebu želi da govori sa mnom i pored svih svinjarija koje su
napisane u njemačkim i hrvatskim novinama o meni - za to niko nije kriv, i
znači da ja ne želim s njim da razgovaram, čak i ne mislim na to".“
Zaključio je da „prekore mi nismo zaslužili i
oni su nam vrlo teško pali".[9]
Razvoj događaja
Nakon partizanskog protivudara na nemačke
položaje kod Gornjeg Vakufa tokom 3. i 4. marta, kada
je zarobljen major Arthur Strecker, prvi visoki oficir Vermahta zarobljen od jugoslovenskih
partizana, izgleda je došlo do kratkotrajnog primirja:
„Brigada je prošla kroz neprijateljski
položaj i izbila prema Gračanici u bok i pozadinu neprijateljskih jedinica. Dva
dana vodila je teške borbe i presudno uticala na ishod borbe u protivudaru kod
Gornjeg Vakufa.
Dan posle toga nastalo je
primirje!![10]“
(Ratni dnevnik Koče
Popovića za mart 1943.)
Vladimir Velebit je nakon preliminarnih
razgovora u Gornjem Vakufu nastavio pregovore sa Nemcima u Zagrebu i Sarajevu.[11]
Koristeći privremeno zatišje na frontu sa
Nemcima, Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije je nastupila ka Neretvi. Noću 6/7.
marta 2. dalmatinska i 2. proleterska prebacile su se preko reke, razbile 2.
durmitorsku četničku brigadu koja je držala taj sektor, i uspostavile
mostobran.[12] Partizani su tokom bitke na Neretvi razbili glavninu četničkih
snaga u istočnoj Hercegovini.
U međuvremenu, iako neki govore o primirju,
borbe sa Nemcima nisu obustavljene:
Borbena grupa Anaker
(naišla na) snažan otpor neprijatelja. Sopstveni gubici: 6 Nemaca poginulo, 14
ranjeno (među njima poručnik Hercog iz 5. čete 738. puka).[13]
– Izveštaj
nemačke 718. pešadijske divizije od 17. marta 1943.
Borbena grupa Anaker vodi
napad preko Medaskovic - G. Bijela... Sopstveni gubici: 1 Nemac oficir
(natporučnik Ot iz 9. čete 750. puka), 2 ranjena. Hrvati: 3 ranjena, izgubljena
1 oklopna kola.[14]
– Izveštaj
nemačke 718. pešadijske divizije od 21. marta 1943.
Ukoliko je bilo lokalnog primirja sa
partizanima, to je bilo mimo znanja viših nemačkih instanci. U izveštaju
Komande Jugoistoka Vrhovnoj komandi Vermahta od 1. aprila 1943. godine, prekid
neprijateljstava ili primirje ne spominje ni jednom rečju.[15] Štaviše, komanda Jugoistoka
izražava ubeđenje da će u slučaju iskrcavanja Saveznika i partizani i četniciratovati
protiv Nemaca:
„U slučaju iskrcavanja
Saveznika na Balkan sa sigurnošću treba očekivati opšti ustanak uz učešće obeju
neprijateljskih grupa. Izgleda da Mihailović i Tito očekuju takvo iskrcavanje.[16]“
14. aprila Koča Popović je predložio
Vrhovnom komandantu Titu da Prva proleterska brigada napadne Goražde i dođe do municije[17], ali je Tito naredio načelniku Vrhovnog
štabaTerziću da nikako ne napadaju
Goražde da se ne zakače sa Nemcima prema Sarajevu:
„Javi drugu Koči da ni
pod koju cijenu još za sada ne dolazi u obzir zauzimanje Goražda, na lijevoj
obali Drine. Druže Terziću tvoje je mišljenje nepravilno, jer šta bi se
dogodilo da se sada zakačimo sa ovima prema Sarajevu, kad znaš da imamo ovdje
dve bolesne divizije sa ogromnim brojem ranjenika? Javi ovo Koči i reci da
dobro pazi da ne napravi neku nepravilnost.[18]“
(Naređenje Vrhovnog komandanta)
Ovim naređenjem Tito upozorava Koču da se
pridržava »sporazuma« sa Nemcima.[19] Krajem aprila je 1. proleterska divizija orijentisana ka Limu (italijanska okupaciona
zona). Početkom maja je razbila jake grupacije oko 2.300 četnika Drinskog i
Romanijskog korpusa, Bjelopoljske i Kalničke brigade, dva jurišna bataljona iz
Vasojevića i Golijanske brigade iz Srbije.[20] U dolini Lima uništena je
italijanska kolona od 18 kamiona. Vrhovni štab je 14. maja naredio 2. proleterskoj diviziji da oslobodi Kolašin, a 1.
proleterskoj da zauzmeRibarevine i preseče komunikacije Bijelo Polje — Berane.[21] Obe divizije su 15. maja krenule da izvrše
naređenja.
Neočekivano za partizane, nemački komandant
Jugoistoka izdao je zapovest za koncentrični napad 15. maja protiv svih oružanih
jedinica na ovom prostoru![22] Rano 15. maja 1943. godine
sudarile su se nemačka 1. brdska divizija i jedinice 1. i 2.
proleterske divizije — počela je Operacija Schwarz.
Sudar je bio veoma snažan. Po vatri, upornosti neprijatelja, sadejstvu
pešadije, artiljerije, tenkova i avijacije, komandant 1. proleterske divizije
Koča Popović je procenio da to nije samo ispad ili »kršenje
sporazuma« nego dobro pripremljena ofanziva.[23] Nakon par dana, Vrhovni
štab NOVJ je, ocenivši da ne može nastupati ka Srbiji i
da nema »sporazuma sa Nemcima«, odlučio da proboj izvrši prema Foči.[24]
Tumačenja
„Tačno je da je da su
[zbog Hitlerovog protivljenja] pregovori prekinuti ali nemojte smetnuti s uma
da su i naši i njihovi pregovarački ciljevi bili sasvim ograničeni. Mi smo, po
mom mišljenju, te ciljeve ostvarili: postigli smo rasterećenje u času kad nam
je to bilo najpotrebnije. S druge strane, nemački komandanti u Jugoslaviji,
želeli su to isto za svoje jedinice: osećali su našu snagu, težili su da ublaže
svoje gubitke. Zato su se, uprkos Hitlerovom krutom naređenju, trudili da bar
privremeno održe reč koju su u tim pregovorima s nama dali.[26]“
Istoričar Branko
Petranović smatra da martovski pregovori otkrivaju
suštinu "građanskog rata", odnosno četničko-partizanskog sukoba:
„Pregovori partizana sa
Nemcima marta 1943. takođe otkrivaju suštinu građanskog rata, jer je za
partizane bilo važnije da unište četnike kao glavne, najopasnije sutrašnje
protivnike, jednako kao što je četnicima bilo stalo da uz pomoć okupatora u
okvirima drugog svetskog rata unište partizane.[1]“
Petranović ocenjuje da su se Titova
očekivanja od pregovora sa Nemcima "samo delimično ispunila", jer je
naredni udarac, posle poraza četnika u operaciji Švarc, bio
namenjen NOVJ. On poredi "kolaboraciju partizana" sa kolaboracijom
četnika:
„Nemci su sa partizanima,
uz njihovu saglasnost, pokušavali da u tekućem ratu u Jugoslaviji postignu ono
što su Italijani već duže vreme radili sa četnicima. Razlike postoje u tom
smislu što je kolaboracija partizana bila epizoda, sasvim je kratko trajala,
jer su je prekinuli Nemci, te u drugoj fazi, kao što pokazuje operacija
„Švarc" protiv operativne grupe divizija, nije ni poštovana, za razliku od
četničke kolaboracije koja je bila trajna i proisticala iz četničke strategije;
bila je izazvana u više nego teškim uslovima za snage NOVJ pritisnute u kanjonu
Neretve, opkoljene sa svih strana, s bolnicom ranjenika i bolesnika (tifusara),
iznurenih posle dva meseca više nego teških bitaka sa Nemcima od Grmeča do
Prenja. S druge strane, očekivalo se iskrcavanje Britanaca koji bi, kao što se
pretpostavljalo, dali podršku četnicima.[1]“
Petranović zaključuje da je dogmatsko
istrajavanje samo na narodnooslobodilačkoj dimenziji rata uticalo da se nakon
rata pregovori s Nemcima dugo skrivaju. Kada je u Jugoslaviji prevedena knjiga Joze
Tomaševića o četnicima, prethodno izašla u SAD,
izostavljene su neke strane o pregovorima.[1]
O izvesnoj "taktičkoj saradnji"
partizana sa Nemcima od kraja 1943 u svojim memoarima govori i specijalni
nemački izaslanik za Balkan Hermann Neubacher:
„Od kraja 1943. postojao
je na prostoru Hrvatske stalni kontakt između Štaba nemačkog generala u
Hrvatskoj Glaize-Horstenau (Glaise-Horstenau) i hrvatskog štaba Titovih
partizana. Praktičan rezultat tih razgovora bila je razmena zaroboljenika, a
posebno ranjenika. Do razmene je došlo u više navrata. Godine 1944. bilo je
trenutaka kada je partizanima izgledalo da im je okupator daleko manje opasan
nego Saveznici, koji bi se, ako se iskrcaju na Balkan, verovatno teško pomirili
sa tim da komunisti odnesu potpunu pobedu. Partizani su tada vodili borbe na
nekoliko odlučujućih frontova i našli su se u nezavidnoj situaciji. Možda su iz
taktičkih razloga sklapali dogovore sa Nemcima, kako bi, pre svega, dobili na
vremenu, ali pri tom nisu nikada gubili iz vida svoj glavni cilj - osvajanje
potpune vlasti u Jugoslaviji. Isto tako, nema govora o tome da je Tito ozbiljno
shvatao sklapanje ugovora sa Nemcima. Ta saradnja mu je služila samo taktički,
u odredenom trenutku. Dugoročno, on je razmišljao o svojoj istorijskoj ulozi i
legendi i pazio je, kada je saradivao sa Nemcima, da se ne kompromituje.
No comments:
Post a Comment