Моника Партриџ: АЛЕКСАНДЕР ХЕРЦЕН

 

ПОГЛАВЈЕ VII

 

On 9 April 1856 a carriage drew up at Laurel Hause, Putney, where Herzen was now living. Out of it stepped Ogaryov and his wife. From that day until Herzen’s death the reunited friends remained together in exile, working on a Free Russian Press. Ogaryov immediately became joint editor with Herzen of the Polar Star, and he and his wife were joyfully welcomed into the Herzen’s household.

Ogaryov reassured his friend that his publications, especially The Polar Star, were widely read at home, particularly among the younger generation. But Russians now needed a shorter, regular newspaper, he said, that would appear more frequently than the almanac – perhaps fortnightly – and offer lively, up-to-date, uncensored information on Russian affairs and short articles of a political nature. A newspaper would comment more quickly than The Polar Star on the changing situation following Alexander II’s accession.

The two friends decided to start such newspaper together. It was to be called The Bell, since it was to call contemporary Russia to rouse itself from its apathy. The Bell would promote no one political program, no theory. All professions de foi were to be ‘relegated to the background’. It was to have a function rather than a political program. It was to be a forum for the free expression of nearly any kind of opinion, although it did not intend to disseminate the official Russian viewpoint.

Originally intended as a supplement to The Polar Star, the newspaper quickly became so successful that it began to appear as an independent publication. From 1857 until 1861 sales of both The Polar Star and The Bell were large. Editions run to as many as three thousand copies. Second editions were sometimes needed of these or other publications that were still coming from the press – such as other serial publications (Voices from Russia and Historical Miscellany) or individual volumes like The Memoirs of Catherine II (whose unpublished manuscript Herzen had managed to acquire) and one of the Herzen’s own most successful pamphlets, France or England? The press itself had from the beginning been managed by a Pole, Ludwig Cziernecky, and had typesetters of various nationalities and social backgrounds. Herzen and Ogaryov divided their editorial duties on The Bell. Ogaryov accepted responsibility for the financial, economic and juridical matters, while general questions and the miscellany section were left for Herzen’s wide-ranging pen. Everyone, including Ogaryov, accepted Herzen’s overall authority – and responsibility.

The frankly political orientation of The Bell opened a new phase in the Free Russian Press’s history – and in Russia’s. From the outset Ogaryov seems to have envisaged the newspaper as eventually serving as the organ of a secret political organization in Russia, whereas Herzen saw its function of forum for political argument as its essential role and a more effective weapon than conspiracy for moving history toward socialism. From the time of inception until the Act of Emancipation of the Serfs in 1861, for five years, the two friends were in complete agreement, however, that the main effort must be concentrated on pressure for self liberation with land. Whether or not the liberation should be with land and, if so, how this should be done, had been the stumbling block causing the long delay under Nicholas in bringing in legislations.

Through informative articles, announcements, the exposure of the bad administration and malpractices of serf-owners, The Bell documented the evils of Russia’s still feudal system. To an astonishing extent, the editors included readers, of all shades of political opinion to participate actively, opening its pages to political discussion through correspondence and articles even though these often expressed opinions differed from their own. After 1861, The Bell carried material of an increasingly political nature – confidential material leaked from government departments, reports of secret denunciation to the Tsar, information about proceedings against students, all of which found its way somehow to London.

Following Alexander’s accession, the lifting of the ban on foreign travel which had been imposed on all subjects by Nicholas had started a flood of Russian tourists abroad. This meant that the Free Russian Press had only to distribute publications to bookshops in Europe for them to be eagerly purchased by Russians, the fact that the foreign correspondent of The Times did not failed to notice:

 

Russia is being deluged with publications of highly revolutionary character. Recent travelers in Germany must have observed that in Leipzig, Berlin, Dresden where, under the reign of Nicholas no publications hostile to Russian system was tolerated, works intended to prove that the system is drawing to an end are sold at all the principal book-sellers. At Konigsberg, the first town at which the Russian traveler to the West arrives after crossing the frontier, he finds half a dozen shops in which Russian newspaper published in London and Paris, and innumerable pamphlets on all subjects which it is forbidden to discuss in St Petersburg and Moscow, stare him at face; and no Russian, whether revolutionist, or aristocrat reformer, or a bureaucrat not wholly discontent with the existing state of things, thinks of returning home without taking with him a stock of incendiary prints.

 

Large consignments of Free Russian Press publications were sent easily enough to the Continent. But Herzen needed more regular, more reliable means of ensuring that his contraband reached prearranged destinations within Russia. He organized routes for doing so with characteristic energy, practical care and originality. Perhaps he consulted Mazzini, about whose network for the secret transmission of illegal publications he had learned in Switzerland. He recruited his own agents, who smuggled material across the frontiers sometimes simply in coat pockets and the like, sometimes in their luggage. Other publications were dispatched in false-bottomed trunks to false addresses. Some were filtered in by being sent openly through ordinary post boldly addressed to unsuspecting government officials and ministers. Large consignments entered the country stowed away on foreign boats. An English merchant in fire-briks and gas retorts arranged for Herzen’s highly inflammable literature to be stowed on his boat at Newcastle upon Tyne, whence they were carried across the Channel or sometimes direct to Odessa. Even ships of the Russian navy were commandeered (unsuspected by their captains) for stowing pamphlets in the very cannon’s mouth. Agents found jobs as stewards on steamers travelling down the Danube via Vienna and Belgrade. In such a way they could regularly, unsuspected, cross frontiers with cases loaded with prohibited literature. There were even English Members of Parliament who were persuaded to carry with them to Russia books from Herzen’s press, making use of their diplomatic immunity.

The Russian government became alarmed at the deluge but was powerless to stop it. Russian agents provocateurs were sent to London. The British government was asked to extradite Herzen. It refused. He had not violated the laws of the land and had a right to asylum. Numerous reviews and articles appeared throughout Europe about Free Russian Press and its founder, seeing him also as memoirist, literary critic, novelist and thinker. The agents provocateurs and others of their political persuasion themselves attacked Herzen openly in the European press, raising controversy and attacking him personally. Herzen replied publicly.

By 1861 the stream of Russian visitors to Herzen’s home in London – including Chernyshevsky, Dostoyevsky and Turgenev – was never ending. A guidebook to Putney, where he lived at that time, even mentioned him as one of the local attractions.

The press had now been transferred to larger premises on Caledonia Road. (It had already, some years earlier, separated from Polish Press.) Readers of The Saturday Review were told:

 

Not far from King’s Cross station … stands a small house with a workshop attached to it, decorated with the words ‘Vol`naya Russkaya Tipografya’ written in Russian characters. With the exception of this strange inscription, there is nothing remarkable in its appearance; but it presents considerable interest for those who aware that it is the office of the Free Russian Press and that papers are being printed there which are destined to circulate over the whole Continent, and not only to be passed from hand to hand in every city of European Russia, but perhaps to penetrate into farthest part of Asia, to be read by insurgents in the forests of Poland and to cheer the hearts of exiles in the confines of Tartary. The press furnishes little that is intended for home consumption. Their sheets are adapted for Russian eyes alone, and the rooms which they occupy are pervaded so thoroughly Slavonic an air that the visitor might imagine he has been suddenly transported to Moscow or St Petersburg.

 

On 19 February 1861 the long anticipated statute of serf emancipation was officially promulgated. There was great rejoicing in Herzen’s household when the news reached London that there was to be emancipation with land, but the rejoicing quickly evaporated when the full text arrived some days later. A close reading of the statute revealed so many provisions, conditions, alternative possible interpretations as well as many grandiloquent statements which meant nothing, that it could be barely comprehensible to the legal mind, let alone that of the illiterate peasant. The clergy were required by the law to explain the statute to the peasants from the pulpit. But since many of the clergy were themselves illiterate this was hardly satisfactory answer to the problem of how the complex situation could be communicated to those whom it affected most. In simple terms the Act meant that the question of whether or not a serf could be higher than the value of the land the peasant would receive. The serf was virtually required to pay cash for his right to individual liberty.

The Bell reacted immediately to this situation. Its editorial tone changed from persuasion and argument to indignation and bitter attack. Ogaryov’s immediate response was an article that began: ‘The old laws relative to serfdom have been replaced with new ones. The laws, the principles, have not changed. The people have been deceived by the Tsar’. A detailed analysis of the statute followed. Whereas Ogaryov concentrated on spreading knowledge of the content of the Act and its implications, Herzen ventilated his indignation on behalf of the insulted and injured peasant in an article ‘The Giant Has Been Sleeping Too Long’, in which he professed that, though inarticulate, the peasant would not remain silent much longer.

‘Take Heed!’ he warned his readers (among whom he expected might be government officials). ‘Your fortunate state of darkness does not prevent you at least from listening. From all parts of your vast native land, from the Don and the Urals, from the Volga and Dnieper, a roar is audible. It is the beginning of a great wave heaving in a turbulent sea. This is the enervating calm before the storm which will engulf everything.’

His lines of communication with all regions of Russia were so well organized that he often received information about the peasant revolts and disorders (they were many at this time) before the government did. Concerned as always to direct his energies toward the achievement of what was realistically possible at the time, rather than theoretically, desirable in the distant future, he now judged that the time had come to start an active campaign for translating into reality the next stage he saw as essential for the achievement of socialism in Russia – to persuade intellectuals and students (with whom he was now in close contact) to assume the historic role that he had already explained (in The Russian People and Socialism) should be theirs. They must hurry to the countryside to inform the peasants, especially about the Act, and to encourage them to recognize their own power to insist on living as free men, organizing their own life in a socialist way based on their commune. For students and intellectuals to go singly into the countryside and village was not enough. They must go in sufficient numbers to constitute mass movement.

Much of his writing was now directed towards bringing this about. For a movement of this kind to be successful the teachers would need books, pamphlets and leaflets in number that could not be supplied by the London press. He had already begun, in the free atmosphere following the death of Nicholas, to encourage Russians within Russia to print appeals and leaflets on their own presses. ‘That is the next step forward’, he had written from London’. Print material on hand presses Set up presses!’

Following his exhortations, student had begun lithographing material. In 1859, whila at Moscow University, a certain Zaichnevsky had become interested in socialism as a result of reading Herzen’s prohibited works and was deeply impressed by what he read. He began printing lithographic copies of articles taken from The Bell and The Polar Star as well as passages from Herzen’s memoirs and On the Development of Revolutionary Ideas in Russia. For three years he produced censored works from his hand press without interference. Eventually he was denounced, arrested and imprisoned; but he was soon at large once more. He started up his press again. There were many others now. Zaichnevsky and his friend began looking for ways of distributing their material and, as Herzen exhorted, themselves went into the countryside to talk with the peasants and to teach them. They were the first of many who came to be known as Populists or narodniks. A movement such as Herzen visualized, the Populist or narodnik movement, developed and was important until towards the end of the decade of the 1870’s, after Herzen’s death, when it was overtaken by other events and forces of history. Herzen has continued to encourage these early Populists with articles and announcements in The Bell.

In the autumn of 1861 Bakunin, whom Herzen has last seen in Paris in 1847, also turned up on Herzen’s doorstep in London. Arrested for participation in the Dresden revolt of 1849, he had been handed over to the Russian government in 1851, He had been imprisoned in the Fortress for many years and then exiled to Siberia, whence he had escaped and made his way via Japan and America to England. He expected to be welcomed as a co-editor of The Bell, and Herzen did indeed welcome him as a collaborator (as well as provide him with livelihood).

Bakunin immediately attempted to involve The Bell and its editors in active participation in the whole European socialist movement – which was precisely what Herzen, since declining the invitation to join Mazzini’s International Committee, had refused to do. Although Herzen therefore would not accept a manifesto written by Bakunin and entitled To My Russian, Polish and Slav Friends for inclusion in The Bell, he agreed, though with misgivings, to its publication at the Free Russian Press as a separate pamphlet. It soon become clear that the avowed objectives of Bakunin and Herzen differed to much for them to be able to work together. The two men agreed to differ and work independently. Bakunin moved to rooms of his own, but continued to be a frequent visitor to the Herzen’s household.

Almost immediately after the Act of emancipation reached Herzen in London, news came of a riot in Warsaw that had been brutally put down by the Russian occupation troops. Sympathetic as he had always been to Polish people’s cause, had at once placed an article in The Bell in which he supported the Poles and bitterly attacked Alexander II, whom he held responsible for the brutality used to suppress the riot. The riot had sparked off a fever of revolutionary excitement that culminated in full-scale Polish insurrection.

,,,

 

 

(Monica Partridge: ALEXANDER HERZEN 1812-1870; изд.UNESCO – Prominent figures of Slav culture, printed in France 1984)

Ендрју Лаут: ИЗВОРИТЕ НА ХРИСТИЈАНСКОТО МИСТИЧНО ПРЕДАНИЕ

VIII

Дионисиј Ареопагит

...

Као и св. Григорије Ниски (и заиста у следећем пасусу има неколико блиских језичких паралела са Григоријевим делом Живот Мојсијев), Дионисије говори о уздизању душе користећи аналогију са Мојсијевим успињањем на планину Синај:

 

Мени се чини, схвативши то натприродно, да је Добри Узрок свега и многоречит и краткоречан и уједно безречан, као Онај за кога нема ни речи ни поимања, зато што је Он надсуштаствено изнад свега, и једино се неприкривено и истински јавља онима који превазилазе и све нечисто и све чисто, и надилазе свако усхођење свих светих врхова (тј. Анђела), и остављају (иза себе) све божанске светлости и гласове и речи небеске, и “улазе у Примрак”, где је заиста онај који је са ону страну света, као што веле речи (Светог Писма) (Изл. 20, 19-21 и 19,9).

Јер није напросто заповеђено божанскоме Мојсеју да се најпре он сам очисти, и затим да се одвоји од нетаквих, и (тек) после свег очишћења, он чује многогласне трубе, види многе светлости које зраче чисте и многоизливајуће зраке; затим је одвојен од многих (тј. осталих) и испред изабраних свештеника достиже на врх божанских усхођења. И у њима не сусреће се са Самим Богом, и види, не Њега, јер је Невидљив, него место где је Он (2 Мојс. 33, 20-33). (Ово пак мислим да значи да оно најбожанскије и најкрајње код видљивих и умних (бића) која су подложена (= подлежећа) све Превасходећем, кроз које се (логосе) показује Његово, изнад сваке замисли, Присуство, које заседа на умне врхове најсветијих места Његових (тј. на анђеле)).

И тада се ослобођа и од самих тих гледаних и гледајућих (тј. видљивих и умних бића) и улази у Примрак Непознања, заиста Мистички (Примрак), у којем затвара све познајне способности схватања, и буде у свецело недодиривом и невидивом, сав припадајући Ономе који је изнад свега, и никоме (од осталих), ни себи ни другоме; неделатношћу (anenergesia) пак сваког познања, сједињујући се на бољи начин Ономе који је свецело Непознат, и ништа не познајући, надумно познаје.“ (О мистичком богословљу 1.3: 1000B – 1001A)

 

Доста овога је већ познато. На апофатички пут се укрцава само она душа која је већ очишћена и која се већ уздигла до нивоа природног созерцања – созерцања свега у Богу. Душа се тада успиње даље, одрицањем (негирањем) онога што зна. Дионисије је овде још увек под великим утицајем платонизма.То је јасно из пасуса који је раније цитиран, из дела О мистичком богословљу III у којем је одрицање представљено као фаза која се налази изнад степена који је душа достигла онда када је одбацила чулно, и када се ограничила на потпуно умно схватање (кретање од многих до понеких речи – и изнад тога, до безречја апофатичког богословља). Али треба да будемо опрезни да не би смо овде погрешно схватили Дионисија (или, заправо, Платона). Дионисије не велича неку врсту „чисте мисли“, наспрам учешћа у свету чула, као таквом. Тачније, изгледа ми да мисли на повлачење у свету чула до сабранијег, сједињенијег стања. Он то има на уму у пасусу из Мистичког богословља који је изнад преведен као „колико се као узвишеним узносимо, толико се речи, сажимања умних, сужавају“. Овај апофатички метод је следећа фаза, у којој су наше речи потпуно оскудне, до безречја.

Ово одрицање је, у некој мери, оно што ми чинимо. Дионисије – следећи Плотина – о томе говори на овај начин:

 

„Јер то и јесте истински видети и познати – и Надсуштаственога надсуштаствено опевати, кроз одузимање свега постојећег. Као што они који праве статуу од природне громаде, па одузимају (клесањем) све сувишне наслаге које су препрека чистом виђењу скривенога (лика); једино тим одузимањем они саму собом износе на видело скривену (унутра) лепоту.“ (О мистичком богословљу II: 1025 B)

 

Али овакво нас одрицање доводи само до одређеног места – до места где је Он, а не до Бога Самог. Тада је душа заробљена у дубоком примраку, у којем је Бог, и у потпуној неделатности (anenergesia) је сједињена са несазнатљивим Богом на несазнатљиви начин.

Тако Дионисије говори о свом учитељу Јеротеју као о ономе који „није толико учио о божанским стварима, колико је страдао њима и кроз своје саушеће са њима, ако могу тако да кажем, био је усавршен до ненаучене и скривене вере која се тицала њих и сједињена са њима“ (О божанским именима II, 9, 648 B). У сједињењу са Богом душа је неделатна, и страда или саучествује (дословно, „страда са“, „састрадава“) са божанским. То није нешто што она учи, и заиста то не може да се научи, ненаучиво је (adidaktos); тачније, то је, као што каже Р. Рок (R. Roques): „созерцање искључиво због благодати, које одједном сједињује, неописиво је и изнад области расплинутог (дискурзивног) схватања, нешто што више не може да се разликује од екстазе и чисте љубави“.

Јер Дионисије заиста говори о екстази у којој душа излази из себе и сједињује се са божанством. У том он изгледа иде даље од Григорија Ниског, којем је иначе јако близак. Ова екстаза је истинско „излажење из себе“, у њој је душа истргнута из себе:

 

„...Јер ћеш се тим (низашто) невезаним (и од света) одрешеним чистим изласком (тј. екстазом) из себе и из света, уздићи ка надсуштаственом Зраку божанске Таме, све остављајући и од свега раздрешујући се.“ (О мистичном богословљу I.1 997 B-1000 А)

 

Али Дионисије не наглашава негативну страну екстазе, већ он првенствено види екстазу као љубав, као јединство и обожење (henosis и theosis). Дионисије не прави разлику између eros и agape (иако сам каже да је eros „више божански“ него agape) и оба дефинише као да потичу „од силе које сједињује и свезује, и ствара нерастворљиву смешу у лепом и добром“ (О божанским именима IV.121: 709 C). Овај божански ерос је екстатичан, што значи да „они који су обузети овом љубављу не припадају себи, већ објектима своје чежње“ (ibid.: 712 А). Екстаза душе извлачи из себе и усредсређује је на објект њене љубави. Дионисије за пример даје Апостола Павла:

 

„Тако је и велики Павле, захваћен усхићењем божанске љубави и учествујући у њеној екстатичкој сили, надахнуто проповедао: `Не живим више ја, него живи Христос у мени`. Као онај који истински љуби, занесен из себе у Бога, он не живи више својим животом, већ живи животом за којим је чезнуо, а то је живот онога којег љуби.“ (О божанским именима IV.13: 712 А)

 

Дионисије, међутим, не говори само о екстази душе (а, овде имамо нешто што је незамисливо и за Плотина, или било којег неоплатонисту), већ и о екстази самог Бога:

 

„Треба да се усудимо да додамо и ово јер није мање истинито; Сам Узрок света, у својој дивној и доброј љубави према свим стварима, кроз изливање Своје љубеће доброте, изнет је из Себе, у Својој промислитељској бризи за све што постоји, тако је Он занесен у доброти и љубави и чежњи. Удаљен од Свога места изнад свега и изван свега, Он силази да буде у потпуном сагласју са екстатичком и узвишеном силом која је од њега нераздовојива (IV.13: 712 B)

 

Душа у екстази среће екстатичку љубав Божију њој упућену. Нема сличности са Плотиновим Једним, које је неизменљиво (постојано) и није свесно ни Себе, ни душе.

...

 

IX

Светоотачки мистицизам и св. Јован од Крста

 

БОЖАНСКИ МРАК И ТАМНА НОЋ

Ово је питање које овде не може исцрпно да се обради, али постоји једна тема која може да буде у жижи нашег разматрања. Код неких од Отаца смо видели учење по којем како се душа приближава Богу, тако зарања у Божански Примерак у коме обитава Бог. Ово изгледа има неке сличности са учењем о Тамној Ноћи душе које је сама срж мистичког богословља св. Јована од Крста. Колико блиско су повезана ова два учења: светоотачко учење о Божанском Примраку и светојовановско учење о Тамној Ноћи Душе? Мишљења су различита, и то веома различита. Међутим, постоји неоспорна чињеница да је средњовековно предање, које је кулминирало у Тамној Ноћи св. Јована од Крста, било оплођено списима Дионисија Ареопагита и посебно његовим делом О мистичном богословљу. Сам га св. Јован често цитира да би оправдао своје разматрање. Можемо ли просто да кажемо стога, да је предање о Божанском Мраку на које наилазимо код Филона, Григорија Ниског, и које кулминира код Дионисија, потпуно истоветно са Тамном Ноћи св. Јована?

Као што ћемо видети, постоје одређени проблеми у вези са оваквим ставом. Жан Данијелу, у свом делу о мистичном богословљу св. Григорија Ниског, Platonisme et theologie mystique, без оклевања повезује Григорија и св. Јована од Крста. Он говори о ноћи чула и ноћи духа и код Григорија налази веома светојовановски  мистицизам – иако каже да код Григорија има више Бернардовог suavitas него код св. Јована. Али други су опрезнији. Анри-Шарл Пуш (Henri-Charles Puech), у једном важном чланку, La tenebre mystique chez le pseudo-Denys, закључује своје разматрање о теми божанског мрака у светоотачком, и посебно, у Дионисијевом богословљу, истичући четири појединости. Прво, „Тмина“ о којој се говори у Светом Писму (у извештају о Мојсију и надаље) подстиче мистичку тамну ноћ. Међутим, код Отаца се јавља једино као алегоријска тема која илуструје догматски смисао. Остаје апстрактна и теоретска. Облак, Мрак, Тмнина не одговарају иманентним символима мистичког искуства, пре су то спољашњи и повремени мотиви који се користе у доктринарним спекулацијама жељним да поставе неке границе или да одреде неке неопходне модалитете мистичког виђења Бога (боговиђења).

Друго, каже Анри-Шарл Пуш, терминологија Божанског Мрака има посебно место у јудео-хришћанском монотеистичком мистицизму. С друге стране, у паганској мисли, када неко прилази Богу, мрак тј. тама је пролазна и има пежративно значење. А, то је тако једино због материје, тела и чула, са којима је душа испреплитана. Али, према Филону и хришћанским мистицима, Божански Мрак сведочи о коренитом нескладу између створеног субјекта и трансцедентног објекта његовог виђења.

Треће, Дионисиево дело О мистичком богословљу припада овом светоотачком предању. И у том делу, речи које означавају примрак и таму, као што су gnophos и skotos, су по смислу теоретске и не сведоче никакво искуство. Овом делу недостаје драматични и емотивни карактер Ноћи каснијих мистика, а ни очишћујућа љубав не обележава њену основну природу.

Четврто, ако се жели пронаћи нешто што је ближе конкретном значењу Тамне Ноћи код св. Јована, треба погледати Оригеново искуство о смењивању заноса и хладноће у опхођењу (тј. „сувости“) у „духовном браку“, или Григорија Ниског, који, како каже Пуш, описује љубавну и очајничку потрагу за Бесконачним Богом са таквим нагласком и емоцијом, који могу да се јаве једино из правог (изворног) искуства.

Тако, општо узев, Пуш указује на то да терминологија Божанског Мрака код Отаца, а посебно код Дионисија, није иста као терминологија Тамне Ноћи код каснијих мистика, као што је св. Јован од Крста; и тако Тамна Ноћ св. Јована не потиче директно од Дионисија. Његов гглавни аргумент у корист овог закључка је супротност између созерцатељског (теоријског) карактера светоотачке терминологије Божанског Мрака и драматичног и емотивног карактера терминологије Св. Јована од Крста. Што се тога тиче, требало би да овде укључимо једно питање и једну квалификацију. Јер ова супротност није само супротност између терминологије Отаца и св. Јована од Крста по питању Тамне Ноћи; то је супротност између читавог стила светоотачких списа и стила позне средњовековне и ренесансне книжевности. Већ смо напоменули, када смо упоређивали источне Оце и бл. Августина, објективни, созерцатељски карактер источног мистичког богословља. Лична терминологија је ретка. Али то не значи – а и очигледно је да не значи – да источни Оци нису имали искуства, већ да то није био начин на који су они говорили о њима. Као што смо видели назад, истину је, што се тиче Отаца уопште, требало пронаћи у Писму, и стога је њихово богословље имало форму тумачења Писма. Позивање на искуство, које је за нас и за многе западњаке уверљиво, није имало исти значај и за њих. Разлика која је навела Пуша да постави разлику између светоотачке мисли о Божанском Мраку, и Тамне Ноћи св. Јована, је у ствари разлика у жанру која је општија него што он наводи. Ако ћемо да просудимо само на основу тог критеријума, онда треба да кажемо да је то non liquet (лат. није јасно).

Проблем порекла теме Тамне Ноћи, у смислу у којем је св. Јован користи, је заиста веома тежак. Какви год да су њени корени у светоотачком мистицизму, оно што проналазимо код св. Јована од Крста је настало под утицајем средњовековног развоја који је пружао другачији контекст за Дионисијев апофатизам. За Дионисија, као што смо видели, душа у екстази превазилази ум, и на тај начин га одриче: али ум је одбачен једино због тога што више није од користи. Насупрот томе, стање умног очишћења може да се постигне једино посредством ума. Током средњег века се развија идеја да мистички орган душе није уопште умни, већ емоционалан: због principalis affectio, које је apex mentis, врхунац ума, душа, има додира са божанством. У контексту једног таквог предања, учење Дионисијевог Мистичког богословља преузима другачији вид: настојање да ум треба да буде превазиђен се тумачи као одбацивање ума у корист воље или осећања. Тако у спису Облаку незнања, које је добар пример Дионисијевог утицаја на средњевековни мистицизам, наилазимо на изреку: „љубављу он може да буде задобијен и задржан, али никада мишљу“. Св. Јован је био у додиру са овим предањем и оно мора да је утицало на његово схватање Тамне Ноћи Душе. Део овог утицаја може да се види у начину на који развој емотивног мистицизма служи да се нагласи супротност између созерцатељског карактера светоотачког мистицизма и драматичног и емоционалног карактера каснијег мистицизма на Западу, што смо већ приметили. Али заправо је питање колики је значај ове разлике? Да ли је то просто питање стила, или иде даље од тога? Да ли у том контексту вреди поменути да, насупрот већем делу средњевековног мистицизма, св. Јован се не бави супротношћу између значења о Богу (које не може да доведе до сједињења с њим) и љубави према Богу (која може да утиче на такво сједињење): Тамна Ноћ је тамна ноћ вере када је ум очишћен од слика и идеја како би се припремио за сједињење.

Један начин на који може да се постави ово питање је да се узме најважнији смисао који је Божанском Мраку пружило светоотачко богословље, наиме, да је то символ великог растојања између створене душе и Нествореног Бога, и да се затим упитамо колико је ово важно за богословље Тамне Ноћи св. Јована од Крста. Ако покушамо ово да пребацимо у терминологију западног мистицизма, може се узети да значи да је Тамна Ноћ искуство душе о потпуној трансцедентности Бога: другим речима, да у Тамној Ноћи душа учи да познаје Бога, а бол и јад у овом учењу су последица тога што се душа, по природи коначна, припрема за искуство које је изнад њених природних моћи.

Да ли то за св. Јована од Крста представља Тамну Ноћ душе? У Тамној Ноћи (Књига II, поглавље V) св. Јован објашњава да је „ова тамна ноћ уливање Бога у душу које је очишћује од њених уобичајених незнања и несавршености, природних и духовних, и које видеоци називају уливеним созерцањем или мистичким богословљем“ (II.v.1). То је уливање божанске светлости у душу, које је очишћује и припрема је за сједињење са Богом. Али св. Јован од Крста се пита зашто се то назива тамном ноћи када  је то у ствари просветљујуће и очишћујуће присуство божанске светлости? Он одговара на овај начин:

 

„Као одговор на ово питање, постоје два разлога због којих ова божанска премудрост за душу није само ноћи и тама већ и бол и патња. Прво, због висине божанске премудрости, која превазилази способности душе. Друго, због недостојности и нечистоће душе; из тога разлога је за душу мучно, болно и мрачно. (II.V.2.)

 

 

(Ендрју Лаут: ИЗВОРИ ХРИШЋАНСКОГ МИСТИЧКОГ ПРЕДАЊА – Од Платона до Псеудо-Дионисија Ареопагита; изд. Епархија горњокарловачка издавачка установа “МАРТИРИА” / Белград – Карловац, 2009, стр. 304 - 309 и 317-323)

 

Касандра Клер: КРАЛИЦА НА ВОЗДУХ И МРАК

PART TWO

Thule

21

No Rays from Heaven

…

They burst out of the entrance to the Silent City-

And into the middle of a horrible tableau.

Fog was still curling everywhere, white strands like the web of an enormous spider. But Emma could see what she needed to see. Dozens of Livvy’s rebels knelt in silence, hand behind their heads. Behind them stood long rows of Bedarkened armed with bayonets and machine guns. Tessa was still slumped against the pillar of the archway, but it was Raphael holding her now, and with surprising care,

Livvy was on her feet, in the center of the group of Bedarkened and rebels. She was on her feet because Julian – a taller, older, bigger Julian, with bleak, deadly grin, dressed all in red – was standing behind her, one arm lashed around her throat. His free hand held a pistol to her temple.

Behind him, stood Sebastian, in another expensive dark suit, and with Sebastian, flanking him, were Jace and Ash. Ash was weaponless, but Jace carried a sword that Emma recognized: Heosphoros, which in her world had been Clary’s. It was a beautiful sword, its cross-guard gold and obsidian, the dark silver blade stamped with black stars.

Everything seemed to slow the crawl. Emma heard Julian’s breath rattle in his throat; he stopped dead, as if he had been turned to stone.

“Julian Blackthorn,” Sebastian said, and the white mist curling around him was the color of his hair, of Ash’s hair. Two winter princes. “Did you really think I’d be fooled by your poor performance in the nightclub?”

“Annabel,” Julian said, his voice hoarse, and Emma knew what he was thinking: Annabel must have betrayed, Annabel, who knew who they really were.

Sebastian’s brow furrowed. “What about Annabel?”

Ash shook his head slightly. It was a tiny movement, a minuscule negation, but Emma saw it, and she was fairly sure Julian had seen it too. No, he was saying, Annabel didn’t betray you.

But why would Ash-?

“Drop your gun,” Sebastian said, and Julian did, tossing into a fog. Sebastian had barely looked at Emma; now he turned his lazy contemptuous gaze in her direction. “And you. Drop the cheap sword.”

Emma dropped the longsword with a clang. He had not seen Mortal Sword strapped across her back.

“You have the sun in your skin,” Sebastian said. “That alone would have told me you weren’t from Thule. And thanks to Ash, I know the story of your world. I knew of the Portal. I’ve been wondering all this time if one of you would stumble through it. I knew you’d go straight for the Mortal Instruments to hide them from me. All I had to do was post some guards here and wait for the tip-off.” He grinned like a jaguar. “Now hand over the Mortal Instruments, or Julian here will blow your sister’s head off.”

The real Julian looked at Livvy. Emma was screaming inside He can’ watch her die again, not again, nobody could live through that twice.

Livvy’s gaze was steady on her brother’s. There was no fear in her expression.

“You won’t let her live,” Julian said. “No matter what I do, you’ll kill her.”

Sebastian grinned a little wider. “You’ll have to wait and see.”

“All right,” Julian said. His shoulders slumped. “I’m reaching fro the Cup,” he said, holding up one hand as the other unzipped his jacket. Emma watched him in dismay as he reached inside. “I’m going to hold it out to you-“

He drew his hand out from his jacket; he was holding a throwing knife, small and sharp with red stones in the hilt; Emma barely had time to recognize it before he had flung it. It whipped throw the air, grazing Livvy’s chek and sinking deeply into eye of the Endarkened Julian who held her.

He didn’t even scream. He fell back, hitting the pavement with a thud, his pistol rolling out of his open hand; Sebastian shouted but Livvy was already gone, ducking and rolling into the mist.

Emma drew the Mortal Sword and charged, directly at Sebastian.

The world exploded into chaos. Sebastian yelled for his Endarkened and they came running, abandoning the rebels to throw themselves between Emma and their leader. Jace lunged at Emma, pushing Ash behind him, but Julian was already there; he had caught up the fallen longsword and it charged, hard against Heosphoros as he drove Jace back, away from Emma.

Emma slashed out at the nearest Endarkened with the Mortal Sword. Its heaviness had turned to light in her grip; it sang as she wielded it as only Cortana had sung in her hand before, and suddenly she remembered its name: Maellartach. An Endarkened with close-cropped blond hair aimed a pistol at her; the bulled clanged off the blade of Maellartach. The Endarkened gaped at her and Emma drove the Mortal Sword into his chest flinging him backward with such force that he took another Endarkened down with him as he fell.

She heard some cry out; it was Livvy, leaping into the fray. She ducked, rolled and shot, taking out an Endarkened who was charging at Bat. The sounds of battle echoed like dull thunder off the walls of mist that curled and slid around them.

Maellartach was a silver blur in Emma’s hand, turning away blades and bullets as she inched closer to Sebastian. She saw Bat move toward Ash, bayonet in hand. Ash wasn’t moving; he was standing watching the chaos like an onlooker at the theater.

“Put your hands behind your back,” Bat said, and Ash glanced over at him with a frown, as if he were a rude guest who had interrupted a play. Bat raised the bayonet. “Look, kid, you’d better-“

Ash fixed Bat with a steady green gaze. “You don’t want to do that.” He said.

Bat froze, gripping his weapon. Ash turned and walked away – not hurrying, almost sauntering, really – and vanished into the fog.

“Bat! Look out!” Maia shouted, and Bat spun to plunge his bayonet into the body of an advancing Endarkened warrior.

And then came the scream. A howl of agony so shrill and intense, it pierced the fog. A woman in Endarkend gear flew across the square, her hair unfurling behind her like a banner spun out of gold, and threw herself across the dead body of this world’s Julian Blackthorn.

Emma knew it was herself; the herself of Thule, clutching at he body of her dead partner, sobbing against his chest, her fingers clawing his blood-wet clothes. She screamed over and over, each a sharp, short howl, like a car alarm going off on an empty street.

Emma couldn’t help staring, and Julian – her own Julian – jerked in surprise and spun to look – recognizing the sound of Emma’s voice, she guessed. The split-second break in his attention left an opening for Jace, who lunged forward with Heosphoros; Julian, twisting to the side, just barely avoided the blade, but stumbled; Jace swept his feet out from under him and he went down.

No. Emma spun around, reversing course, but if Jace brought the sword down, there was no way she’d get there in time-

A plume of yellow flame shot between Jace and Julian. Julian scrambled back as Jace turned to stare; Raphael was holding Tessa upright, and her hand was stretched out, yellow fire still dancing at her fingertips. She looked frayed and exhausted, but her eyes were dark with sorrow as they fixed on Jace.

It was an odd, frozen moment, the kind that sometimes happened in the midst of the battle. It was broken by a figure stumbling from the entrance to the Silent city – Diana, bloodstained and painting, but alive. Emma’s heart leaped with relief.

Sebastian’s eyes narrowed. “Go into the city!” he shouted. “Find everything! Spell books! Records! Bring it all to me!”

Tessa gasped. “No – the destruction he could wreak –“

Jace immediately turned away from Julian, as if he’d forgotten he was there. “Endarkened,” he called. His voice was deep and flat, without any tone or emotion. “Come to me.”

Emma turned to run toward the City entrance; she could hear Sebastian laughing; Julian had sprung to his feet and was beside her; Livvy spun, kicked at an Endarkened, and run toward Tessa and the others. “Shut the doors! Shut the doors!”

“No!” Diana looked wildly around the scene of carnage. “Cameron is still there!”

Julian turned toward Tessa. “What can we do?”

“I can shut the doors, but you must understand that I cannot open them again,” Tessa said. “Cameron will be trapped”.

A look of agony passed across Livvy’s face. Jace and the other Endarkened were moving toward them; there were seconds to spare.

The agony didn’t leave Livvy’s eyes, but her jaw hardened. In that moment, she had never looked more like Julian. “Close the doors,” she said.

“Stop the warlock!” Sebastian cried. “Stop her – “

He broke off with a howl. Maia, behind him, had plunged a sword into his side. The blade drove into him, smeared with blackish blood. He barely seemed to notice.

“Tessa –“ Emma began, and she didn’t know what she planned to say, whether she planned to ask Tessa if she had the strength to close the doors, whether she intended to tell her to do it or not to do it. Tessa moved before she could finish her sentence, raising her slender arms, murmuring words Emma would always try to remember and always find sliding out of her mind.

Golden sparks flew from Tessa’s fingers, illuminating the archway. The doors began to slide closed, grinding and rattling. Sebastian yelled with rage and grabbed the sword protruding from his side. He yanked it free and flung it at Maia, who threw herself to the ground to avoid being struck.

“Stop!” he shouted, striding toward the entrance to the City. “Stop now-”

The doors slammed shut with an echo that reverberated through the fog. Emma looked at Tessa, who gave her a sweet, sad smile. Blood was running from the corners of Tessa’s mouth, from her split fingernails.

“No,” said Raphael. He had been so quiet,: the cut across  Emma had almost forgotten he was there. “Tessa –“

Tessa Gray burst into flame. It was not as if she had caught fire, not really; in between one moment and the next, she became fire, became a glowing pillar of conflagration. The burning light was white and gold: it cut throw the mist, illuminating the world.

Raphael fell back, an arm across his face to shield himself from the light. In the brilliance, Emma could see sharp details: the cut across Livvy’s face where Julian’s blade had grazed her, the tears in Diana’s eyes, the rage on Sebastian’s face as he stared to the shut doors, the fear of Endarkened as they cringed away from the light.

“Cowards! The light cannot hurt you!” Sebastian shouted. “Fight on!”

“We have to get back to the Bradbury,” Livia said desperately. “We have to get out of here.”

“Livvy,” Julian said. “We can’t lead them back to your headquarters. We have to deal with them now.”

“And there’s only one way to do that,” Emma said. She tightened her grip on the Mortal Sword and started toward Sebastian.

She was burning with a new fury, filling her, sustaining her. Cameron. Tessa. She thought of Livvy, having lost someone else she loved. And she launched herself at Sebastian, the Mortal Sword curving through the air like a whip made of fire and gold.

Sebastian growled. Phaesphoros leaped into his hand, and he strode toward Emma. Fury seemed to dance around him like sparks. “You think to strike me down with the Mortal Sword,” he said. “Isabelle Lightwood tried that, and now she molders in a grave in Idris.”

“What if I cut your head off?” Emma taunted. “Do you keep on being the dickweed ruler of this planet in two different pieces?”

Sebastian spun, the Morgenstern sword a black-and-silver blur. Emma leaped, the sword slashing under her feet. She landed on the toppled fire hydrant. “Go ahead and try,” Sebastian said in a bored voice. “Others have; I cannot be killed. I will tire you out, girl, and cut you into puzzle pieces to amuse the demons.”

The clash of battle was all around them. Tessa’s fire was dimming, and in the clamor of the mist, Emma could just see Julian, battling Jace. Julian had taken one of the Endarkened’s swords and was fighting defensively, as Diana, had taught them when their opponent was stronger than they were.

Livvy was fighting Endarkened with a new angry and energy. So was Raphael. As Emma flicked her glance toward the others, she saw Raphael seize a red-haired Endarkened woman and tear her throat out with his teeth.

And then she saw it: a glow in the distance. A whirling, spinning illumination she knew well: the light of a Portal.

Emma leaped down of the fire hydrant and pressed her attack; Sebastian actually fell back for a moment in surprise before he recovered and struck back even harder. The blade hummed in Emma’s hand as her heart beat out two words: distract him, distract him.

Phaesphorus slammed against Maellartach. Sebastian bared his teeth in a grin that was nothing like a real grin. Emma wondered if he’d once been able to fake a human smile and forgotten how. She thought of the way Clary spoke of him, of someone who had been lost long before he died.

A sharp pain cut through her. Sebastian’s sword had scored the front of her left thigh; blood stained the rip in her canvas pants. He grinned again and kicked the wound, violently; the pain whited out her vision and she felt herself tilt. She hit the ground with a crack that she was fairly sure was her collarbone snapping.

“You begin to bore me,” Sebastian said, prowling above her like a cat. Her vision was blurry with pain, but she could see the Portal light growing stronger. The air seemed to shimmer. In the distance, she could still hear the other Emma sobbing.

“Other worlds?” he mused. “Why should I care about some other world when I rule this one? What should someone other world mean to me?”

“Do you want to know how you died there?” Emma said. The pain of her broken bone seared through her. She could hear battle all around her, hear Julian and Jace fighting. She fought to keep from fainting. The longer she distracted Sebastian, the better.

“You want to live forever in this world,” she said. “Don’t you want to know how you died in our world? Maybe it could happen here, too. Ash wouldn’t know about it. Neither would Annabel. But I do.”

He lowered Phaesphoros and let the tip of it nick her collarbone. Emma almost screamed from the pain. “Tell me.”

“Clary killed you,” Emma said, and saw his eyes fly wide open. “With heavenly fire. It burned out everything that was evil on you, and there wasn’t enough left to live for long.  But you died in your mother’s arms, and your sister cried over you. In the club yesterday you talked about the weight on you, crushing you. In our world, your last words were `I’ve never felt so light`.”

His face twisted. For a moment there was fear – regret perhaps, even pain.

“You lie,” he hissed, sliding the tip of his sword down to her sternum, where a stabbing blow would sever her abdominal aorta. She would bleed out in agony. “Tell me it isn’t true. Tell me!”

His hand tightened on the blade.

There was a blur behind him, a flurry of wings, and something struck him hard, a blow to the shoulder that made him stagger sideways. Emma saw Sebastian whirl around, a look of fury on his face. “Ash! What are you doing?

Emma’s mouth dropped open in surprise. It was Ash – and from his back extended a pair of wings. For Emma, who had been raised all her life on images of Raziel, it was like a blow: She pushed herself up on her elbows, staring.

They were angel’s wings, and yet they weren’t. They were black, tipped with silver; they shimmered like the night sky. She guessed they were wider than the span of his outstretched arms.

They were beautiful, the most beautiful thing she had seen in Thule.

“No,” Ash said calmly, looking at his father, and plucked the sword from Sebastian’s hand. He stepped back, and Emma rolled to her feet, her collarbone screaming in pain, and thrust the Mortal Sword into Sebastian’s chest.

She yanked it free, feeling the blade scrape against the bone of his rib cage, prepared to thrust again, tu cut him into pieces-

As she drew the sword back, he shuddered. He hadn’t made a sound when she stabbed him; now his mouth opened, and black blood cascaded over his lower lip and chin as his eyes rolled back. Emma could hear the Endarkened screaming. His skin began to to slit and burn.

He threw his head back in a silent scream and burst apart into ashes, the way demons vanished in Emma’s world.

The screaming of Thule Emma cut off abruptly. She sprawled lifeless over her Julian’s body. One by one, the other Endarkened began to fall, crumpling at the feet of the rebels they were fighting.

Jace gave a cry and fell to his knees. Behind him Emma could see the illumination of the Portal, open now and blazing with blue light.

“Jace,” she whispered, and moved to go toward him.

Ash stepped in front of her.

“I wouldn’t,” he said. He spoke in that same eerily calm voice in which he had said to his father, No. “He’s been under Sebastian control too long. He isn’t what you think. He can’t go back.”

She swung her sword up to point at Ash, close to nausea from the pain of her broken collarbone. Ash looked back at her, unflinching.

“Why did you do that?” she demanded. “Betray Sebastian. Why?”

“He was going to kill me,” Ash said. He had a low voice, slightly husky, not the boy’s voice he’d had in the Unseelie Court. “Besides, I liked your speech about Clary. It was interesting.”

Julian had turned away from Jace, who still knelt on the ground, staring down at the sword in his hands. Julian moved toward Emma as Livvy starred; she was slashed with wounds but still standing, and her rebels were approaching to circle around her. They wore expressions of shock and disbelief.

A scream cut through eerie silence of dead Endarkened and stunned warriors. A scream that Emma knew well.

“Don’t hurt him!” Annabel cried. She raced toward Ash, her hands outstretched. She wore her red gown, and her feet were bare as she run.

She seized hold of Ash’s arm and began to drag him toward the Portal.

Emma broke from her frozen state and began to rum toward Julian as she moved to stand in front of the Portal. His sword flashed out as he raised it, just as Ash pulled hard against Annabel’s grip. He was shouting at her that he didn’t want to go, not without Jace.

Annabel was strong; Emma knew how strong. But it appeared that Ash was stronger. He yanked free of her grip and began to run toward Jace.

The light of the Portal had begun to dim. Was Annabel closing it, or was it dying on its own, naturally? Either way, Emma’s heart kicked into high gear, slamming against her rib cage. She leaped over the body of an Endarkened and came down in the other side just as Annabel whirled on her.

“Stay back!” Annabel shouted. “Neither of you can enter the Portal! Not without Ash!”

Ash turned to look at the sound of his name; he was kneeling beside Jace, his hand on Jace’s shoulder. Ash’s face was twisted with what looked like grief.

Annabel began to advance on Emma. Her face was frighteningly blank, the way it had been that day on the dais. The day she’s thrust the Mortal Sword into Livvy’s heart and stopped it forever.

Behind Annabel, Julian lifted his free hand. Emma knew immediately what he meant, what he wanted.

She raised the Mortal Sword, gritting her teeth in pain, and threw it.

It flashed past Annabel; Julian cast his own sword aside and caught it out of the air. He swung its still-bloodied blade in a curving arc, slicing through Annabel’s spine.

Annabel gave a terrible, inhuman shriek, like the shriek of a fisher cat. She spun like a malfunctioning top, and Julian rammed the Mortal Sword into her chest, just as she’d done to Livvy.

He pulled the blade free, her blood dripping over his clenched fist, spattering his skin. He stood like a statue, gripping the Mortal Sword as Annabel collapsed to the ground like a marionette with its strings cut.

She lay on her back, her face upturned, a pool of scarlet beginning to spread around her, mixing with the torn frills of her red dress. Her hands, knotted into claws at her sides, relaxed in death; her bare feet were dark scarlet, as if she was wearing slippers made of blood.

Julian looked down at her body. Her eyes – still Blackthorn blue – were already beginning to film over.

“Queen of Air and Darkness,” he said in the low voice. “I will be never like Malcolm.”

Emma took a long, ragged breath as Julian handed her back the Mortal Sword. Then he tore the bloodied rag from his wrist and cast it down beside Annabel’s body.

Her blood began to soak into it, mixing with Livvy’s.

Before Emma could speak, she heard Ash cry out. Whether it was a cry of pain or triumph, she couldn’t tell. He was still kneeling beside Jace.

Julian held out his hand. “Ash!” he cried. “Come with us! I swear we’ll take care of you!”

Ash looked at him for a long moment with steady, unreadable green eyes. Then he shook his head. His wings beat darkly against the air; catching hold of Jace, he sailed upward, both of them vanishing into the cloudy sky.

Julian lowered his hand, his face troubled, but Livvy was already running toward him, her face white with distress. “Jules! Emma! The Portal!”

Emma swung around; the Portal had dimmed even further, its light wavering. Livvy reached Julian and he slung an arm around her, hugging her tight against his side.

“We have to go,” he said. “The Portal is fading – it’ll only hang for a few minutes now Annabel’s gone.”

Livvy pressed her face into Julian shoulder and, for a moment, hugged him incredibly tightly. When she let go, her face was shining with tears. “Go”, she whispered.

”Come with us,” Julian said.

“No Julian. You know I can’t,” Livvy said. “My people finally have a chance. You gave us a chance. I’m grateful, but I can’t have Cameron die for the safety of the world that I’m willing to run away from.”

Emma was afraid Julian would protest. He didn’t. Maybe he’d been more prepared for this then she’s thought. He reached into his jacket and pulled out the Cup; it gleamed dull gold in the Portal Light – the blue light of a sky with a real sun. “Take this.” He pressed it into Livvy’s hands. “With it, perhaps the Nephilim can be reborn here.”

Livvy cradle it in her fingers. “I may never be able to use this.”

“But you might,” Emma said. “Take it.”

“And let me give you one last thing,” Julian said. He bent and whispered in Livvy’s ear. Her eyes went wide.

“Go!” someone shouted: it was Raphael, who along with Diana, Bat, and Maia, was watching them. “You stupid humans, go before it is too late!”

Julian and Emma looked at each other one last time. When he turned away, Emma thought she could hear the sound of his heart tearing itself apart: One piece would always be here, in Thule, with Livvy.

“Go!” Raphael shouted again; the Portal had narrowed to a gap smaller than a doorway. “And tell Magnus and Alec to rename their child!”

Emma slid her had into Julian’s. Her other hand gripped the Mortal Sword. Julian looked down at her; in the sunlight of the Portal, his eyes were sea-blue.

“See you on the other side,” he whispered, and together they stepped through.

 

22

The Worst and the Best

…

 

(Cassandra Clare: Queen of Air and Darkness – THE DARK ARTIFICES book three; изд. SIMON & SCHUSTER 2018 год.)

Боро Марковиќ: СТРУКТУРАЛИСТИЧКА ПСИХОАНАЛИЗА

 

III

ФУНКЦИЈА И ПОЉЕ ГОВОРА И ЈЕЗИКА У ПСИХОАНАЛИЗИ

 

...Моћ језика у психоанализи Лакан истиче на различите начине: са подсмијехом (у питању је Крис) када аутор „праксу своје анализе може да доведе до граница испразног муцања“ (с. 80), са мањим прекором за оне које се чуде моћи језика. Однос између ријечи отеловљења симптома Лакан овако формулише:

„Речи се хватају у свим телесним сликама које привлаче субјект: они могу да оплоде хистеричну особу, да се поистовете са објектом penis-neid-a, да представљају ток урина уретралне амбиције... речи могу да претрпе симболичке повреде, да изведу имагинарне чинове у којима је пацијент субјект... беседа у својој укупности може постати објект еротизовања, која прати премештање ерогеног у оној слици тела које у тренутку одређује аналитички однос. Дакле, беседа преузима фаличко-уретралну, еротичко-аналну, или чак садистичко-оралну функцију... говор у субјекту може постати имагинарни односно реални субјект и као такав обезвредити на више него на један начин функцију језика“ (с.86). Дио овог цитата који се односи на беседу која је објект еротизације односи се на Лаканов коментар једног рада Фројдовог пријатеља Fliess-а.

До краја овој поднаслова сусрећу се три појма: реално, имагинарно и симболичко. Имагинарно је исцрпније објашњавано у прва два поглавља. Укратко је о сва ова три појма било речи и у Предговору. Ипак, да видимо тумачења појма симболичко из пера врсних тумача Лакана, Mullera и Richardsona (1982, 87-88): „то је свеобухватна структура чији дискретни елементи делују као означитељи који се само арбитрарно односе према означеном (има)... или уопштено, редови којима припадају такве структуре, или коначно закон (тј. Основни модел на коме је тај модел основан)“. Исти аутори да би дефинисали реално у Лакановом смислу користе текст преводиоца „Списа“ за енглеско језичко подручје Sheridana (1977) и сами изражавајући сумњу да је то срећна формулација значења. Али осмотримо и дефиницију реалног од стране Шеридана: „Оно што је, прије прихватања симболичког, реално, у свом `сировом` стању (у случају субјекта, на пример, организам и његове биолошке потребе), може се само претпостављати као у алгебарском X (икс)“ (стр. X).

Други поднаслов у оквиру трећег дијела овог чланка гласи: „Вријеме субјекта у психоаналитичкој техници“. Више је облика у којима се овај проблем може поставиту у техници. Али најважнија су три: вријеме трајања анализе, вријеме трајања појединачне сеансе и вријеме као коначност субјекта. Појединачно ћемо се бавити са сваким од три облика. Вријеме трајања анализе је без краја, јер се не може утврдити унапријед „вријеме за разумијевање“. Ово долази од субјекта који очекује „приспеће његове истине“, јер ако би то било могућно, онда би ми испунили његово очекивање да је „истина већ ту“ тј. у нама, чиме би само поновили „његову првобитну обману“ (с. 96-97). Најбољи доказ за то је Фројдова анализа „Човјека са вуковима“ на кога се он позива у дјелу „Довршива и недовршива анализа“. Трајање појединачне сеансе и означање њеног краја је „елемент који на први поглед припада реалности“ (с. 98). Обично се тврди да „несвјесно... тражи вријеме да би се открило“ (с. 99). Лакан не одбацује ово. Како у Лакановој психоанализи, што истичу и Muller и Richardson (1982, 89), „свака интервенција аналитичара служи као пунктуација разговора“, а субјект прекинут у разговору „не може да не доживи (то) као једну пунктуацију у свом напредовању“ (с. 100), то мјерење времена, макар није договорено, нема свог оправдања, јер „једном постављена пунктуација утврђује смисао, њена промена га обнавља или ремети, а погрешна пунктуација значи само промену нагоре“ (с. 100). „Време“ несвјесног није исто оно које се мери часовником. Дакле, умјесто одређивања времена трајања сеансе потребна је флексибилност која олакшава и субјекту и аналитичару. „Равнодушност“ у тајмингу одговара „неделовању“, добија „опсесивну вредност“ и условљава „субјектову попустљивост“ чиме анализа добија карактер „принудног рада“ (с. 100-101). Лакан мисли да у таквим условима мјерења времена трајања сеансе, однос субјект – аналитичар је парадигма односа господар-роб. Или: „...опсесивац испољава један став који Хегел није развио у дијалектици господара и слуге. Слуга је измицао пред ризиком смрти када му је била пружена прилика да постане господар у борби за чисти престиж. Али пошто он зна да је смртан, он такође зна да и господар може да умре. Од овог тренутка он може да прихвати да ради за господара и да се у међувремену одрекне уживања: тако он чека не знајући када ће његовог господара сустићи смрт. Такав је интерсубјективни разлог како сумње тако и одлагања, које су карактерне црте опсесивног болесника“ (с. 102).

Стога Лакан преферира „кратке сеансе“. Наводи да „тај поступак ... у својој техничкој примени има прецизан дијалектички смисао“. И поново је пракса била та која је одлучила у „скраћивању сеансе“. У једном случају „одлагањем завршетка сеансе“ су изишле „на светло дана фантазми о аналној трудноћи, као и сан о њеном окончању путем царског реза, док бисмо иначе још морали да слушамо његове спекулације о уметности Достојевског“ (с. 102).

Вријеме коначности субјекта је трећа околност од значаја у психоаналитичкој техници. У разматрању овог, Лакан започиње са „инстинктом смрти“ чији „смисао треба тражити у споју два опречна термина: инстинкт узет у у најширем значењу заправо је закон, који сукцесивно регулише циклус понашања, чији је циљ обављање неке виталне функције, а смрт се појављује пре свега као разарање живота“ (с, 103). Појмови „негативна терапеутска реакција“, мазохизам, компулсивна репетиција су добро познати у традиционалној психоанализи (види Фројдова дела: „Економски проблем мазохизма“, 1924, „Скица за психоанализу, 1940, „С оне стране принципа угоде“, 1920. Лакан прво доводи у склад Фројдова прва два дјела са овима из његовог посљедњег доба стваралаштва. Потом истиче да је његов мотив за медицину био слушање Гетеове „Химне природи“, потом наводи податак из „Аутобиографске студије“ (1925) о Емпедоклеу из Агриђента, пред-сократовском филозофу са коме је у складу његова теорија о дуалности нагона Ерос – Танатос. Задржимо се мало на томе разматрању обзиром да Фројд то опширно износи у својој аутобиографији. Неки га историчари филозофије убрајају у Питагорејце. Њега карактерише природно-филозофска мисао. Није имао особиту цијену ни код Аристотела, ни код Хегела. Прихватио је четири елемента из чега све постаје синтезом. Према Хегелу, ови елементи (ватра, ваздух, вода и земља) „јесу такви да увек увек остају и не постају, већ се само у већим или мањим количинама  уједињују или одвајају, сажимају се у једну ствар и из једне ствари произлазе“ (1971, 263).

Осим ова четири природна принципа, постоје и два идеална принципа, о чему се у „Метафизици“ Аристотел изражава овако: „Ако хоћемо да се ово узме у његовој консеквентности, и сходно разуму, а не само онако како Емпедокле о томе муца: онда ће се рећи да је пријатељство принцип доброга, а непријатељство принцип зла. На тај се начин, може донекле рећи да Емпедокле поставља, и то као први, зло и добро као апсолутне принципе“. За Емпедокла Хегел каже (1971, 268):

„Емпедокле је више настројен песнички, него право филозофски; он није много интересантан. Емпедоклеова синтеза припада Хераклиту, као неко употпуњење односа. Хераклитова спекулативна идеја налази се такође у реалности уопште као процес, али појединачни моменти нису као појмови једних против других, не у реалности. Епедоклеов појам синтезе важи и данас“.

Лакан пак значење нагона смрти усмјерава према Хајдегеру: „...инсинкт смрти у суштини такоће изражава границу историске функције субјекта. Та граница је смрт, не као коначан истек живота појединца, нити као емпиријска извесност субјекта... граница која је у сваком тренутку присутна у ономе што ова историја поседује као већ остварено. Она представља прошлост у његовом реалном виду, то јест ... изокренуту прошлост која се испољава у понављању“ (с. 105). Дефиниција смрти код Хајдегера је дата у Предговору (с. 12 - 15). „Понављање“ је дефинисано од стране Лакана у Хајдегеровом смислу што је разрађено у „времености разумљења“ (1985, 282-386).

Имајући претходно у виду, Лакан закључује да „нема више потребе за враћањем на истрошени појам примордијалног мазохизма да би се схватило значење игара понављања у којима субјективност спаја господарење над својом осамљеношћу и рођење симбола“ (с. 105-106). „Игра понављања“ нијесу „компулсије понављања“. У њима дијете овладава своју баченост у свијет (Geworfenheit у Хајдегеровом смислу). Дијете говором овладава отсуство мајке и „рађа се симбол“. То није примордијални мазохизам. То је искуство сепарације (границе) смрти које је и моменат „када се жеља хуманизује, истовремено и тренутак када се дете рађа у језику (language) (с. 106). Лакан наставља у својој аргументацији неподесности три израза (нагона смрти, мазохизам, компулсивне репетиције) слиједећи властиту филозофску позадину (попут Фројда и његовог узора Емпедокла), то јест Хегела и Хајдегера.

Наставак илуструје овај делимични цитат: „...субјект овладава својом лишеношћу... и уздиже своју жељу на виши ступањ... његова акција разара објект за који чини да се појављује и да нестаје у антиципираном изазивању његовог присуства и отсуства... објект, који се нама отеловљује у симболичком пару два елементарна изрицања, најављује у субјекту дијахронично спајање дихотомних фонема, којем (дијахроничном спајању) постојећи језик нуди да асимилује (у) синхроничну структуру...Форт! Да! жеља људског младунчета је већ у његовој усамљености постала жеља другога, једног алтер ега који њиме влада и чији је објект жеље одсад његова властита мука... Тако се симбол намах јавља као уморство ствари и та смрт установљује у субјекту овековечење његове жеље“ (с. 106).

Сјајни интерпретатори Лакана Muller и Richardson (1983, 93, 94) овако разматрају лишавање/жеља, симбол и језик: „...ова жеља у дјетету, која је рођена предкидом веза са мајком, која је (веза) до овог момента била квази-идентитет, има овај квази-идентитет као парадигму... у сепарацији која следи, жеља је у суштини неутажива – и у том смислу без краја или `вјећна`; жеља се дивертира каналима која су на располагању дјетету помоћу симболичке снаге говора и на исти начин примордијалне фонеме надокнађују одсуство и присуство мајке у искуству Форт! Да!“

У тексту који слиједи видимо како Лакан захтијева од аналитичара да буду наоружани знањем о Хегелу и Хајдегеру (односно о њиховим разматрањима о појму смрти) тј. да знају што је „човјек од бриге“ и „субјект апсолутног знања“, противно оном што је било у `традиционалној` психоанализи. Не сматра да је то једноставно, али не види другог пута да се обавља овај посао за који сматра следеће:

„Од подухвата преузетих у овом вијеку, подухват психоаналитичара је можда најузвишенији, пошто делује као посредник између човека од бриге и субјекта апсолутног знања... он захтева дугу субјективну аскезу... Нека се ње (психоанализе) стога одрекне сваки онај који није кадар да се на њеном обзорју прикључи субјективности своје епохе. Нека он добро упозна завој у који га увлачи његова епоха у сталној изградњи Вавилона и нека зна своју функцију тумача у нескладу језика... Ако је ова област која дефинише тај дар говора довољна за вашу акцију, као и за ваше сазнање, она ће бити довољна и за ваше посвећивање. Јер, она му нуди једно повлашћено поље“ (с. 108-109).

Управо цитираним поукама будућим практичарима `структуралистичке` психоанализе о њиховој неопходној наобразби у „субјективности своје епохе“ се при крају чланка придружује успостављени мост између источне и западне цивилизације у форми њихових комбинација, што чланку даје брилијантни завршетак, достојан највећих умова свог доба.

До краја нашег коментара овог Лакановог чланка о говору у језику приказаћемо један клинички примјер и извршити резиме напријед казаног што се радило, како читалац може уочити и у претходним, а радиће се и у наредним приказима чланака. Клинички примјер припада Стјуарду Шнајдерману, једном од најплоднијих ученика Лаканове школе, аутору књиге о клиници у Лакановом тумачењу, не само неурозу, него и психоза, перверзија и овисности. Примјер је назван „Пандора: једна анорексична особа која то није“.

Ради се о младој пацијенткињи која у првом интерјуу указује да пати од анорексије иако јој је телесна тежина нормална. Одбила је ранијег психотерапеута јр „неко ко указује поверење очевидностима чула, науштрб истинитости речи, не вреди бог зна шта у њеним очима“ (1986, 349). Шнајдерман нам говори да је био изабран од стране ове пацијенткиње зато што она тражи код мушкараца речитости. Речитост аналитичара је уочила слушајући једно његово предавање на страном језику. Сем тога, „три године живи са једним речитим човјеком – глумцем – али он је напушта због неке друге жене“ (1986, 350). Са речитошћу властитом, и напуштањем речитог човјека, аутор овог случаја скицира клиничку слику. Даље налазимо податке да је у 15. години живота имала праву атаку анорексије коју је великом прождрљивошћу разријешила. Менструације нијесу никад биле уредне. Њен мит о храни је нашао компромис у виду „жваћи-пљуни“, а који се састоји у дугом жвакању хране коју, кад постане кашаста, испљуне. Сокови пролазе у тијелу које не одаје утисак измршавеле особе. Свој мит, или како каже аутор овог написа „своју тајну“, је оддавала „искључиво људима склоним да јој заузврат понуде говор пун речитости“ (1986, 350). Пандора је у погледу сексуалног живота потпуно незаинтересована. Око годину дана избегава сексуалне односе. Нема ништа против да њен глумац пронађе другу жену. Он то и ради. Али, та друга жена жели да има глумца комплетније него што је то само сексуални живот. Тако Пандора остаје без њега. Проналази речитог аналитичара, јер је увидела да друга жена нуди комплетније себе него она.

Скицу њеног проблема и властитог става у погледу анорексије ове пацијенткиње Шнајдерман разматра на слиједећи начин: „Пандора је објект (узрок) жеље једног човјека који мора да упути своју мушку жељу другој жени. Њена структура је дакле хистерична – тешко нам је да не направимо поређење са случајем Доре која чини све да се њен импотентни отац веже са неком другом женом која ће бити способна да прихвати жељу која је Дора проузроковала. Дорина духовна сестра, наша Пандора, испољава највеће интересовање за све што се тиче трудноће. Што се мене тиче, ја од прве сеансе овако расуђјем: кад неко за себе каже да је опседнут храном, и нагласи да ће бити много боље ако не будем упоран да излечим тај симптом, онда треба да признам да је ту реч о нечему другом, а не о оралности, о нечему другом, а не о доброј и рђавој дојци“ (351).

Ипак, Пандора има заједничког са анорексичним особама. Тихо говори, често нема шта речи. Њен обред „жваћи-пљуни“ аутор овог случаја разумије као алегорију говора у коме нема вербализације. Симболизација је постојала. Она је испричала један догађај из доба када је имала пет година. Незадовољавајући однос њеног оца и мајке се завршио одласком мајке у манастир. Свој одлазак је припремила тако што је огромну хрпу играчака и слаткиша оставила ћеркама и отишла док су оне уживале у том. Тиме је маскирала бол због напуштања деце. Пандора је била свјесна колики је губитак њен одлазак, тим прије што отац „није писнуо ни реч“ о мајчином одласку. Што се тиче Пандоре, она о томе никад није говорила. Постојала је извјесна симболизација мајчиног отсуства, али без вербализације. Немоћ оца се манифестовала неспособношћу да говори о једном догађају који је био капиталан за породицу. А пошто отац о томе није говорио, ни његова кћи није могла да говори о томе...Као што је Лакан говорио: „Тамо где ОНО говори, ОНО ужива... Али кад ОНО не говори, ОНО ужива друкчије – ухом. Инструмент тог уживања је глас Другог. Није Свети Аугустин узалуд рекао да је Богородица затруднела кроз ухо“ (352). Аутор коментарише познатом Лакановом формулом за анорексију (види „Списи“) да ће Пандора јести ништа. Све што је пацијенткиња могла да добије од мајке није ништа у односу са очекиваним, али не добијеним говорењем оца. Отац говори, али не о одласку мајке, он дакле, употребљава свој глас. Пандора ће тако „постати чуварка очевог гласа, у оном смислу у којем Фројд говори да је мушкарац украо ватру, али је жене чувају“ (353). Аутор износи да пацијенткиња понекад успјева да говори али, ако то није тих глас, онда је то глас мушкарца. Обред „жваћи-пљуни“ не чини јој угоду. Она тражи задовољство. Аутор подсјећа на Лаканово мишљење о анорексији и вели: „Кад Лакан каже да анорексична особа једе ништа, то нам говори да она тежи да створи један недостатак у своме телу-у-телу – или да то кажемо друкчије, она једино може да једе ништа, јер јој то само и недостаје“ (353). Она у анализи тражи само глас који је искључиво њој упућен. Током анализе се јавља и сексуалност пацијенткиње. То је узнемирава јер се то веже за искуства из доба кад је имала пет година и имала сексуалне активности са једним рођаком. Овај рођак се касније утопио, па се у њој успоставила веза између сексуалности и смрти. „Она је дакле у ситуацији да се жртвује за мушкарца кога је изабрала“, вели аутор (354). Како је овај случај извјештаван у САД, подразумијевало се да се изнесу промјене понашања које су резултат анализе. Аутор држи да нема резултата у аналитичком смислу. Ипак: обред се наставља, менструације су уредне, раздвајање од глумца је било без депресије, ради врло успешно. Мисли да резултати нијесу за потцењивање, већ да су у анорексији очекивани. Додаје на крају: „Ми напротив настојимо да пацијенткиња схвати оно немогуће у сексуалном односу – чак и кад он иде од уста до уха“.

У закључку кажимо да случај показује: значај говора, облици говора, симболизација, жеља код хистерије, говор и несвјесно, разлике у гледању на хистерију код Лакана и Фројда. Закључимо:

Чланком „Функција и поље говора и језика у психоанализи“ Лакан је ударио темеље новој врсти психоанализе коју условно називамо структуралистичком. Термине `традиционалне` психоанализе треба ускладити са савременом антропологијом и филозофијом из којих се може много чега добити. Ти су термини, до захтијева Лакана да се проучи језик и говор, били истрошени и изгубили свој смисао. Зато што је психоанализа посао у коме се проучавање језика и говора нарочито захтијева у области имагинарног (дефинисаном у смислу два прва поглавља ове книге), у области објекталних односа и контра-трансферу. Психоанализа је особито у опасности у Америци.

Иначе, рад је подељен у три дијела. У првом дијелу са насловом „Празан и пун говор у психоаналитичкој реализацији субјекта“ се одређује да је једини медиј психоанализе говор. Одговор је и ћутање под условом да онај који говори има слушаоца. Појам субјеката који Лакан директно не интерепретира у тексту ћемо схватити према Милеру. Субјект је воља за бивством. То је варијабила која је подложна значењу. Субјект је прво био субјект означеног, касније субјект означитеља. Осим воље за бивством, субјект је и недостатак бивства. Транскрибовање субјекта у виду прецртаног $ настаје због тога што, оно у субјекту о чему се говори, је недостатак у означитељу. У анализи постоји оно што субјект изрекне. Субјект није супстанца. Однос субјекта и несвјесног се састоји у томе да наступ означитеља условљава губитак `правог` објекта жеље. Умјесто тога, настаје тумачење. Рекли смо да се са тог становишта и транскрибује као прецртан. То је недостатак битка субјекта у означавању. Говор субјекта је у предсадашњем времену. Субјект није `дио реалности`. Траг те `реалности` је предмет ... који „држи“ отворен бездан субјекта. Тумачење има за циљ да га исчупа из имагинарног. То двоје заправо успостављају субјект говора. Настаје драма у ријечи. Мјесто говора – Други је у односу на субјект ексцентричан. То је унутарња дистанца. У имагинарном не постоји други од Другога. Тако дефинисани субјект се остварује у истини током психоанализе. То се постиже замјеном „празног“ „пуним говором“. „Празни говор“ припада примарној историзацији и симболизацији субјекта. „Празни говор“ је центриран на Его.

У њему се не може спојити субјект и представа његове жеље. У њему, посебно у ситуацији `овде и сада`, субјект лута у ономе што му језичке махинације одређеног културног контекста нуде. У њему субјектово Ја (moi) и облик ја(је) нијесу идентични. Ово се разматра у тријади : фрустрација, агресија и регресија. Фрустрација настаје због отуђеног Егоа, агресија због пониженог рада слуге, у регресији због активације фантазија које условљавају такав Его. „Пуни говор“ укључује у анализи и несвијесни поговор. Бивствујуће није одређено увијек бившим, већ и бивствујуће у својој синхронији ретроспективно одређује оно што коначно треба постати збиљско. У „пуном говору“ срећемо ове облике: анамнеза умјесто приципа `овде и сада`, интерсубјективност умјесто интрасубјективности, и симболичко тумачење умјесто анализе отпора. У тој анамнези се преуређују прошле контингентности које ће добити смисао нужности. У интерсубјективности говор добија одговор (чак и када је ћутање), и у субјекту се успоставља континуитет мотивација. Успоставља се историја субјекта. У симболичком тумачењу се не ради о „прелазу-ка-свијести“ већ о „прелазу-ка-ријечи“. Она је пракса само уколико постигне ниво „пуног говора“ која евоцира истину означитеља.

...

 

(Боро Марковић:  СТРУКТУРАЛИСТИЧКА ПСИХОАНАЛИЗА; изд. Свијетлост – Сарајево 1990, стр. 120 – 130)