Кандан Бадем: КРИМСКА ВОЈНА

 

Chapter III

 

BATTLES AND DIPLOMACY DURING THE WAR

 

The Danubian Front in 1853

 

…However, on 6 October 1853, Paskevich recommended to Nikolai that he take a defensive position without crossing the Danube. Then, in contradiction to this defensive posture, he added that Russia had a powerful weapon against the Ottoman Empire in its influence on Ottoman Christians. Therefore Russia could take advantage of a Christian revolt against the “Mussulman yoke”. Paskevich, knowing well Nikolai’s dislike of any revolutionary movements against any “legitimate” monarch, added that this was not a “revolutionary” call to insubordination to a sovereign, but a rightful cause, because Russia could not remain indifferent to the suffering of Orthodox Christians under Ottoman rule. Thus, while the Russian armies would remain behind the Danube, an Ottoman Christian revolt against the Sultan was expected to happen in some fashion, despite the obvious hostility of Austria toward any such revolt.

Did Paskevich really believe what he recommended to Nikolai? It seems doubtful. Paskevich might have simply wanted to please Nikolai I, who therefore had not been well disposed towards Slavophiles at all, but now thought that the Slavs could be at use. Paskevich also did not want to move his second army corps from Poland – nether to the Danube, nor later to Crimea – observing the danger of an intervention by Austria. One month later, Paskevich developed his cautions attitude further and recommended maintaining defenses in “Europe” to avoid angering the great powers. He argued that even if Russia were to take Edirne, the great powers would interfere and would not permit them to benefit from their conquests. The Russians would suffer many losses from disease ant not gain much even if they were victorious. According to him, time was on the side of Russia; it was necessary to wait. Thus he recommended a defensive position on the Danube, but an offensive one in the Caucasus. He suggested that with 16 battalions now in the Russian Caucasus army, it was possible to act offensively, because there the great powers could not interfere and the Russian army could easily beat the Ottoman army when it stood alone.

The Russian occupation army in the Danubian principalities numbered about 88,000 in October 1853. The headquarters of this army was in Bucharest. The Commander-in-Chief General Mikhail Dimitrievich Gorchakov, having serve twenty-two years as Paskevich’s chief of staff in Warsaw, was used to receiving orders and was not noted for resolution and initiative. According to Tarle, from Gorchakov’s army only a small portion (about a 10,000 men under the command of General Count Anrep) was given the vanguard position to guard against the Ottoman forces until February 1854.

Taking the events of the 1828-1829 Russo-Ottoman War into consideration, Omer Pasha had concentrated a considerable force around Vidin, the westernmost fortress on the Danube. The importance of Vidin also derived from its proximity to Serbia. However, Russia wished to avoid arousing suspicions of Austria by being too close to the Serbians, and hence did not concentrate troops there.

On 28 October, Ferik Ismail Pasha’s forces crossed Danube from Vidin and occupied the small town of Kalafat with a force of 12,000. The small Russian force in Kalafat retreated. On 30 October Omer Pasha himself came to Tutrakan, in the middle of the Danube front. An Ottoman infantry battalion with six guns under the command of Kaimmakam Huseyin Bey crossed the Danube on 2 November and occupied the quarantine house in Wallachia at the village of Oltenitsa. These forces were reinforced by another battalion the next day and some earthwork were built there.

On the Russian side, Gorchakov’s characteristic indecision had passed from him to his generals in command of various positions on the Danube. Thus General Pyotr Dannenberg, commanding the forces in Little Wallachia, had given orders to his force to the effect that if the “Turks” crossed the Danube, they should not engage in battle with them but should not let them proceed farther. General Pavlov at Oltenitsa, on the left hand (north) side of the Danube was at a loss to understand this order. How could he not engage in war and at the same time not let them passed? When the Ottomans started crossing the Danube at the beginning of November, Dannenberg at first did not believe that it was a serious affair. He was soon proved wrong.

On Friday 4, November 1853, Russian forces commanded by General Pavlov attacked the fortified Ottoman positions in Oltenitsa. The Russian forces were met with a powerful cannonade from the Ottoman positions. Russian and Ottoman sources give different numbers for the strength of both sides, each side arguing that the enemy troops were more numerous. Omer Pasha’s report after the battle and the official chronicler Lutfi Efendi maintan that a few Ottoman battalions fought against 20 infantry battalions and 4 cavalry regiments. Omer Pasha’s report states that, at the quarantine house, the Ottoman forces consisted of 3 companies of infantry, 2 companies of rifles or chasseurs (seshaneci), 150 cavalrymen and 6 guns, while the Russians attacked with 20 battalions of infantry, 4 battalions of cavalry and 32 guns. On the other hand, the Russian Generals Petrov and Kovalevskiy, participants in the Danubian campaign, and the Soviet historian Tarle, argue that only one Russian brigade (2 infantry regiments consisting of 4 battalions each, and 9 cavalry squadrons) attacked the Ottoman forces, which in turn amounted to 8,000 men with 20 cannons.

In any case, on that day the Ottomans had their first serious victory on the Danube. The Russian force retreated. E. H. Nolan stated that the Cossacks ‘suffered considerably from the rifle carbine of the Turks, a weapon superior to any which their assailants used”. However, the Ottoman army did not pursue the enemy. Omar Pasha was content with having won the battle. According to him, Russian loses were more than 2,000 while the Ottomans lost 30 dead and 150 wounded. Lutfi Efendi however, writes that this battle is called the battle of Catana. He has probably confused the battle of Oltenitsa with the battle of Catana. Omer Pasha had remained in Tutrakan during the together with some foreign officers, including the Spanish General Prim.

According to General Yegor Petrovich Kovalevsky (1809 – 1868), Russian losses amounted to 236 dead and 734 wounded. Russian sources in general argue that the defeat was due to the untimely or unnecessary order to retreat given by General Dannenberg to General Pavlov. However, General Gorchakov endorsed the decision of Dannenberg, for which he too has been criticized. Although this battle was not important from a military-technical point of view, the European press exaggerated it as a great Turkish” success. However small a battle it might have been, Russian pride was certainly strung, and Ottoman confidence increased.

 

            The Battle of Sinop and European Public Opinion

 

…The Porte decided to send line-of-battle ships to the Black Sea, but when the ships were ready to sail, the order was cancelled. The grand admiral said it was the desire of the British ambassador. It was indeed the desire of the British and French ambassadors, both of whom sent their dragomans to the Porte on 4 November, warning the Porte of the danger of sending the fleet, until their vessels had fully gathered in the Bosphorus and even after that. The French ambassador, in his written instructions to his dragoman, stated to Reshid Pasha his readiness to bring the rest of the French fleet to the Bosphorus. But the ambassador also expressed his surprise of the decision of the Porte to send to the Ottoman fleet to the Black Sea. He wrote that this measure seemed untimely to him, because he expected the Kapudan Pasha to concert his activities with the admirals of the allied fleets, before taking the action.

Lord Stratford de Redcliffe, on the same day, also expressed his readiness to bring the rest of the British fleet to the Bosphorus, as it was decided together with M. de la Cour. He wrote that they were impressed by the “courage et de l’esprit de patriotisme” manifested by the Ottoman ministers by sending their fleet into the Black Sea, except for the three-deckers. However, he observed that the opinions of both the British and French experts were against this enterprise because of the advanced season and the great danger from the large Russian fleet in Sevastopol. It would be imprudent to risk such a large part of the Ottoman fleet, and a failure at this moment would cause a number of problems for the Porte. He argued that in any case it would be “une folie” to send the Ottoman fleet before the allied fleet arrived in full in the Bosphorus. He further commented that according to the opinion of the allied admirals, even after the arrival of the allied fleets, three or four of the steamships should be sent instead of sailing ships on the line. He concluded that if the Porte decided to send sail or steam ships to the Black Sea, it should wait until the appearance of the full moon that would diminish the navigational hazards of the Black Sea in November.

On 5 of November, the day of departure of the light squadron of the Osman Pasha and Huseyin Pasha, the French ambassador sent another warning to the Porte of the serious disadvantages of sending the fleet and advised the Porte to defer it. On the same day Lord Stratford de Redcliffre wrote to the Lord Clarendon that he had “succeeded in dissuading the Porte from sending a detachment of line-of-battle ships and frigates into the Black Sea at this moment”.

Sometime later, when the parliamentary papers (the Blue Books) were published, Slade asked the ambassador why he had prevented the sending of line-of-battle ships to Sinop. Stratford replied that he had relied on the opinion of men unacquainted with the local conditions; he said that their rank and position given by their governments left him no choice. Lord Clarendon from London on 21 November also approved the decision of the Admiral Dundas and his Excellency the ambassador, adding that the Porte would do better on relying on the authority of the British and French admirals.

Five years later, in a letter to the grand vizier Ali Pasha, Slade wrote that at the beginning of the war, when Mahmud pasha ordered him to cruise with a squadron in the Black Sea, Lord Stratford had ordered him on the behalf of the Queen to remain in the Bosphorus. Because Britain was at peace with Russia, his presence in the Black Sea could compromise her. Slade replied that the Ottoman navy relied on the cooperation with Britain and if he did not go, this might have an inappropriate meaning. According to Slade, “His Excellency than threatened to submit a compliant against me to the British government: that he did”. Slade also wrote that “on other occasions during the war my views of my duty to the Sublime Porte led me to opposition to the allies”. [aut. tr.]

Stratford de Redcliffe’s motives are open to a double interpretation. Those who believe that he wanted to accelerate the war suggest that he deliberately left the Ottoman squadron to destruction in order to involve Britain in the war against Russia. Those who are in the opinion that he had most peaceful intentions can argue that he wanted to prevent a possible collision between the Ottoman and Russian fleets. As an alternative to these views, we can argue that he simply followed the advice of the admirals, without hidden agenda. But in any case it is difficult to understand the logic of not-sending line-of-battle ships in this case. If the danger presented by the Russian fleet was real, it would seem that dispatching a light fleet consisting only of frigates and corvettes, rather than a fleet consisting of line-of-battle ships and frigates, would only increase what was at risk. Would it not make more sense to advise not sending any ships at all, or instead to send stronger support? Did Stratford and the admirals think that since the Porte was so determined, and destruction was in any case imminent, that at least line-of-battle ships should be saved? It is hard to come to a conclusion.

That the prevent of the line-of-battle ships being sent to the Black Sea was the expressed desire of the allied admirals is also confirmed by Madmud Pasha in his evidence at his trial after the disaster of Sinop and his dismissal from his post.

In mid-November, Bahriye Feriki Mistafa Pasha with his flotilla returned from Batum and saw the position of Patrona Osman Pasha Riyale Huseyin Pasha’s flotilla at Sinop, which is closer to Sevastopol than to Istanbul. The Ottoman squadron in Sinop consisted of seven frigates: Avnillah (Osman Pasha’s flagship, 50 guns), Nizamye (second-flag, commanded by Riyale {Mirliva} Huseyin Pasha, 64 guns), Nesim-i-Zafer (48 guns), Fazlullah (the former Russian frigate Rafail, captured in 1829, 48 guns), Navek-i-Bahri (42 guns) Dimiyat (42 guns) amd Kaid-i Zafer (22 guns), three corvettes (Necm-i Efsan, Fevz-i Mabud and Gul-i Sefid, 22 guns each) ant two transports. They had encountered gales in transit and lost each other, only arriving at the Sinop harbor with great difficulty. Mustafa Pasha also saw the danger of this flotilla being exposed to a Russian attack, but he did not take any measures to prevent it. He left a further two steamers (the Taif and the Eregli) at Sinop and on 24 November came to Istanbul, where he reported the vulnerable position of the squadron and the insufficiency of the shore batteries of Sinop. Adolphus Slade interprets his conduct as a result of caution and fear of reprobation from the authorities and enemies or rivals in Istanbul in case the Russians did not attack. It is true that every pasha had enemies in Istanbul, ready to agitate against him at first opportunity. While at that time many of the Ottoman pashas in general had more cunning than merit, it was also true that working under a weak government open to all kind of influence was not an easy task either. This uncertainty prevented them from taking any initiative.

On the Russian side, Prince Menshikov was still the minister of marine and was now also the commander-in-chief of all the land and naval forces in the Crimea. At the beginning of the war, the Russian Black Sea fleet was divided into two squadrons or divisions, commanded by two talented and prominent admirals, Chief-of-Staff vice-admiral Vladimir Alekseyevich Kornilov (1806 – 1854) and Vice-Admiral Pavel Stepanovich Nakhimov (1802 – 1855), both of them pupils of Admiral Lazarev (1788 – 1851). Nakhimov cruised eastern part of the Black Sea from Sinop to Sohum, and Kornilov cruised the Western part of it. Nakhimov’s first duty was to transport the Russian 13^th division (16,393 person, 824 horses and their load) from Sevastopol to Fort Anakra at the mouth of the river Ingur, and he completed it successfully in September 1853.

Kornilov for his part came as close as the northern part of the Bosphorus at the beginning of November. Menshikov had given him instructions to engage in battle with the Ottoman warships. Kornilov cruised the western coasts of the Black Sea from Balchik, Varna and Sizepol to Burgaz and he did not meet Ottoman battle ships. Finally, he sent back most of his squadron to Sevastopol and himself remained on the steam frigate Vladimir. At that time, the Ottoman-Egyptian steamer Pervaz-i Bahri was sent to Eregli for a coal. On its way, it fell in with the Vladimir on 17 November 1853. In the battle that followed, the Vladimir captured the Pervaz-i Bahri, which lost 22 dead including the Egyptian captain Said Pasha and 18 wounded men and officers. The Russians lost two dead and two wounded; one of the dead was Lieutenant Zheleznov, Kornilov’s aide-de-camp. The Russians returned to Sevastopol with their booty, which was renamed Kornilov. This small affair can be considered as the first battle in history between steamships.

From 23 November onwards, Osman Pasha knew that a Russian squadron of three line-of-battle ships (three-deckers), two brigs and one steamer was nearby. However, he did not choose to accept battle in the open sea and remained instead in port. According to the report, of Captain Yahia Bey and other officers of the Taif, submitted after it escaped the enemy and came to Istanbul, the Patrona Pasha gave the following instructions to all the captains:

The enemy’s ships are at sea and we cannot cope with them. If we put out to sea, we will be lost; the best thing is to fight them, if they come, so long as we have a gun left. If there be any danger of their capturing you, slip your cable, run your ships on shore and let fire to them.

As this squadron was not particularly powerful, Osman Pasha could have engage it, or at least attempted a running fight towards Istanbul. However, he instead sent an alarming report on 24 of November to Istanbul asking for immediate help. Meanwhile, Admiral Nakhimov sent for reinforcement from Sevastopol. Prince Menshikov sent out another squadron of three galleons and two frigates under the command of Rear-Admiral Fyodor Mihailovich Novosilskiy. Resid Pasha in Istanbul informed the British and French embassies on 29 and 30 November, just before and on the day of the faithful battle, that a Russian squadron was cruising the waters of Sinop, Amasra and Bartin. The ambassadors consulted their respective admirals in the Bosphorus and decided that it would not be recommended to send their fleets into the Black Sea. In any case, they did not hurry to answer. The Ottoman Admiralty had also sent some warnings to Osman Pasha just prior to the faithful battle. We shall review these letters after the battle, together with the case against Mahmud Pasha.

On 27 November the squadron of Novosilskiy joined Nakhimov’s squadron. Now Nakhimov’s power was more than sufficient to destroy the Ottoman squadron, which was still at anchor at the bay of Sinop. On the morning of 30 November, Nakhimov gave the order to attack to his squadron consisting now of six battleships: Imperatritsa Mariya (flagship, 84 guns), Parizh (2^nd flag, 120), Tri Svyatitelya (120), Velikiy Knyaz Konstantin (120), Rostislav (84), Chesma (84), two frigates Kagul and Kulevchi and three steamers (Odessa, Krym and Khersones). These ships were certainly equipped with more guns with greater caliber than those possessed by Ottomans. The largest Ottoman guns were 24-pounders, while the Russians had 68-pounders. Furthermore, the Russians ships had 30 Paixhans guns that used explosive shells. These shells penetrated deep inside the wooden planking of the Ottoman ships, exploding there and igniting the hulls. Although the Paixhans guns had been used before, hitherto they were clumsy and dangerous to use on board ships. The Russian navy had developed advanced design with a far greater explosive capacity and destructive force than previously available, which were used to sink almost all the ships in the bay of Sinop. Cannon fire had sunk ships before, but the staggering effect of the explosive shells now surprised the entire world.

Although the Ottoman forces could make use of the shore batteries as well, the position of the Ottoman squadron did not allow a full use of them because, owing to a short-sighted disposition, the filed of fire of some of the batteries was blocked by the squadron. In any case, these batteries were of small caliber firing shots of 14 to 19 pounds. It is also not clear why Osman Pasha did not use the guns on the other side of his ships (which could not be brought to bear on the attackers) as shore batteries. Zayonchovskiy also argues that the Ottoman squadron could have shown better resistance if it had taken up a position not near the city, but to the south. Taking into consideration that Osman Pasha was an experienced sailor and a good admiral, Zayonchovskiy can find no explanation for his carelessness other than senility or the effects of the British delusion that the Russians could not attack fortified positions.

Osman Pasha’s squadron was lying on crescent form in the bay. The Russian squadron entered in two columns and demanded the surrender of the Ottoman squadron. Osman Pasha refused to surrender but vacillated about firing first. The Russians ships anchored about 900 meters from the Ottoman squadron. The signal of Navek-i Bahri for leave to fire was disregarded. Then the Nizamiye first opened fire and the others followed it. There began a devastating combat or rather cannonade between unequal forces. At first, the Ottoman guns inflicted severe damage on the Russians ships during their maneuvering. However, soon the Russian ships took position and after a while started to make good hits. Then the destructive effects of the explosive shells from the 68-pound guns became clear. The Ottoman ships were burnt and blown up in a few hours (estimate range from one to six hours).

Adolphus Slade the Mushaver Pasha was on the board the Taif. At the approach of the Russian ships, he took advantage of the high speed of this steamship and fled the battle-scene. Nakhimov had already ordered the Kagul and Kulevchi to look after the Taif, but they could not overtake it. The Taif  had fired some shots and then turned first towards Gerze to the east, then set course to Istanbul.

At this time, Admiral Kornilov had arrived with his reinforcements and, seeing the escape attempt of the Taif, he tried to capture it, but it managed to get away thanks to its superior speed. Kornilov was late; Nakhimov had already devastated the whole squadron except Taif. However, Nakhimov did not cease fire even after all the ships were burning. The Muslim quarters of the city were also set ablaze and since the governor and the Muslim population had fled, there was no one to extinguish the fires. Because of this conduct, Nakhimov was later criticized for hitting civilian targets; he defended himself by this was a result of the Ottoman fleet’s position. After the bombardment stopped, Nakhimov sent an envoy to the city, but the envoy could find no authorities or consuls. The only resident consul, the Austrian consul, had also fled. The envoy gave to the consulate Nakhimov’s explanation that he did not intend to harm the city, but had come to destroy the Ottoman squadron which carried ammunition to Circassian insurgents.

According to Slade, Ottoman losses were about 2,700 dead out of 4,200 personnel of the squadron. However, this figure seems rather exaggerated for the capacity of the eleven ships that were present. According to the written statement of naval commander (Miralay) Mehmed Bey, who was a secretary of the commander at that time, given in report in 1891 to the chronicler Lufti Efendi, the number of naval personnel in Sinop was 2,989 men and dead included Bozcaadali Riyale Huseyin Pasha, together with 56 officers, and more than 1,000 men, while Patrona Osman Pasha together with 4 officers and some men was taken prisoner. Out of this number (2,989), only 958 men and officers turned up in Istanbul after the battle. More sailors from Egyptian frigates had survived, probably because they swam well, while those sailors recruited from Anatolia did not.

 

{THE OTTOMAN CRIMEAN WAR (1853 – 1856) by Candan Badem; BRILL OPEN, Leiden * Boston 2010}

 

Едуар Пероа, Роже Дусе, Андре Латреј: ИСТОРИЈА НА ФРАНЦИЈА I

Глава VII

КАПЕТОВСКА ФРАНЦУСКА НА ВРХУНЦУ МОЋИ

(1180 - 1270)

 

Свети Луј  и хришћанска монархија

 

Син Луја VIII повео је монархију Капета неуобичајеним путем, којим нису наставили његови наследници, али који је средњевековној Француској нао неизбрисив печат. Његов најславнији биограф, господин од Жоенвила, шампањски конетабл, ступио је у његову службу тек за време крсташког рата у Египту. Луј IX је тада био леп и снажан тридесетогодишњи ритер, кога ће ускоро испити молитве, постови и кошуље од кострети, а он се сав одати свом хришћанском идеалу. Строго васпитан од Бланке Кастиљске, чија је гвоздена воља учинила крај феудалним коалицијама за време његовог званичног малолетства (1226 – 1234) и која је после тога наставила да управља пословима краљевине, Луј је био љубак младић, храбар у борби, самовољан и понекад плаховит. Он би највише волео да је остао свештеник; од тога га је једино одвратило осећање дужности које његов позив намеће. Своју жену Маргариту од Провансе, која је уживала у сплеткама, држао је по стани од државних послова, Као страстан борац за правду, што је претстаљало највећу похвалу која се тада могла учинити једном владару, он је хтео правду и за самог себе, за одбрану својих права. Сматрао је законитим да брани своје наслеђе, да кажњава побуњене вазале, да намеће поштовање своје власти и да никако не дозвољава некој страној сили, био то папа или Цар, да се уплиће у његове послове. Та власт, коју је он примио од Бога, требало је само Богу да служи. За време неке болести 1244 год. заветовао се да ће отићи у крсташки рат. Отада су његове очи биле упрте према Истоку. Морао је да савлада злу вољу папе Иноћентија IV, исувише заузетог борбом против Фридриха II Хоенштауфовца, да нагомила залихе и да у Егморту из темеља подигне луку за укрцавање крсташа. Задржавши се најпре на Кипру, решио се да зада смртни ударац египетској сили. Заробљен после пораза код Мансураха и опсаде Дамијете (1249), платио је откуп и повукао се на остатке Јерусалемске краљевине да ту прегрупише хришћанске снаге, припреми поновно освајање светих места и покуша да склопи савез са Монголима. Његов повратак нису убрзали ни опасност од рата са Енглеском ни смрт Бланке Кастиљске, која је у његовом отсуству поново узела намесништво.

Када се најзад 1254 год. вратио, само је мислио о томе како ће поново кренути. Требало је најпре учврстити мир на Западу и уговором озаконити оно што су његови претходници освојули од Анжујаца. Париским миром, склопљеним у мају 1258 год., а ратификованим у децембру 1259 год., признат је Хенриху III Енглеском посед Гијене, одакле га снаге Капета никада нису биле потисле; усто му је враћен Перигор и Лимузен; касниле је требало да му се уступе, после смрти Алфонса од Поатјеа, Сентонж на југу Шаранта, а после смрти Јованке Тулуске, део Ажнеа и Керсија, који су раније зависили од Аквитаније. Те је уступке допунила и великодушна оштета. Чак је и у то доба пукла брука због благости овог уговора. Али Луј није био сигуран да је у праву јер се заплена феуда објављена 1202 год. против Јована Без Земље, није могла протегнути и на његовог сина; њему је било стало до тога да се Хенрих III одрекне Нормандије, Анжуа и Поатуа; сем тога, Аквитанија је прекидом феудалних веза престала да зависи од Француске; уговором је та зависност обновљена и Хенрих III је постао „човек“ и вазал свог зета Светог Луја. Није се могло предвидети да се довођењем енглеског владара у потчињени положај вазала француске круне припрема Стогодишњи рат. Лујева савест је била мирна пошто је сматрао да је учинио услугу миру и својим интересима. У истом духу споразумео се 1258 год. у Корбеју са Арагонским краљен Јаковом I, који се у његову корист одрекао права на баштину тулуске и провансалске куће, док се Луј IX, са своје стране, одрекао већ одавно фиктивног сизеренства над Русијоном и Каталонијом.

Свети Луј је због своје правичности постао арбитар Европе. У то се доба често прибегавало арбитражи да би се окончале велике и мале распре, избегли ратови и судски спорови. Ново је било то што су се људи са свих страна обраћали француском краљу. Није му дозвољено да се умеша у сукоб између Царства и папства, јер је он сматрао, коликог год је био добар католик, да су криве обе стране. Енглески барони, побуњени против Хенриха III, дошли су на смешну мисао да се њему обрате за решење спора; не дозвољавајући ни најмањеи напад на монархов углед, он је у Амијену (јануар 1264) изрекао пресуду потпуно у корист владара, кога је, уз све то, презирао, пресуду која је поново бацила Енглеску у грађански рат. С Фландријом је имао више среће; деца грофице Маргарите, рођена у два различита брака, унапред су се свађала око наследства; он је доделио Фландрију старијој деци, Дампијерима, док је Авенима оставио Ено; одвојена од царске грофовије Ено, Фландрија би била приступачнија старатељству Капета. Исто је тако била успешна и његова акција у Арелатској краљевини; пошло му је за руком да свог млађег брата Карла Анжујског ожени прижељкиваном наследницом Провансалске грофовије. Чим је тај сурови и свадљиви млади принц дошао на своје нове поседе, изазвао је побуну провансалских градова и мржњу својих суседа. Краљеве арбитражне пресуде васпоставиле су мир с Дофинејом и Савојом и омогућиле француском утицају да продре у те спољне покраине краљевине.

Свети Луј се бојао да грамжљиви функционери не злостављају његове поданике и не газе туђа права на његовом домену. Људима којима је 1245 год. поверена анкета, ускоро протегнута и на земље Алфонса од Поатјеа и принчева са апанажама, обишли су краљевину да приме жалбе становника, поднесу извештаје и припреме исправљање неправди. Откривено је мало крупних злоупотреба, јер су функционери, сем оних на најнижим положајима, били углавном поштени, а њихови судови праведнији од властелинских и црквених. Чим су се сазнали први резултати анкете, краљ је похитао да објави ордонансу (1256) којом су до танчину утврћени дужности баија, којом је осућено и повлашћивање и угњетавање. Васпостављање реда требало је да се стави у службу хришћанског идеала. Према јеретицима није било никаквог обзира: инквизиција је, у јужним покрајинама, могла да рачуна на ревност краљевских службеника. Ордонансе за важност на читаву краљевину – у томе је њихова права новина – изрицале су строге казне против богохулника, протеривале су из земље Јевреје, на које се гледало као на злочинце, забрањивале су судски двобој, коцкање и ношење оружја. Ништа од свега овога није имало много успеха јер се морал не заводи законским прописима.

За одлазак у Свету земљу постојале су велике препреке. Решено да учини крај Хоенштауфовцима, папство је, после смрти Фридрига II (1250), тражило кандидата за сицилијански престо. Упркос опирању француског краља, нашло га је у Шарлу Анжујском, чији се сицилијски „крсташки поход“ морао обавити пре правог крсташког рата. Када је, најзад, Луј IX могао да крене, отпловио је према Тунису. Поверовао је извештају неких мисионара који су тврдили као је туниски емир спреман да се покрсти. Али куга је десетковала крсташку војску и покосила краља под зидинама Туниса (25 август 1270). То је изазвало запрепашћење. Јавно мнење већ је убрајало покорника мећу блажене; његови посмртни остаци праћени су на повратку чудима.

 

Материјално благостање

 

Углед Светог Луја порастао је и због тога што је у дужем благостању, које је тада у Европи достигло врхунац, Француској запао лавовски део. Густина насељености је свуда достигла тако висок степен да се од 1250 год. запажа како заостаје оснивање „нових градова“ изузев „бастида“ (варошица) на југоистоку, које свој настанак дугују вештачкој иницијативи војне политике. У великим сукнарским градовима на северу, у лукама на Атлантику и трговачким центрима у Шампањи прилив становништва још не пресушује; педесет година касније многи ће и даље градити простране бедеме, захваљујући њима и пољопривредне четврти, као да се њихово повећавање никада неће зауставити. Неки најнапреднији градови достигли су и премашили 20.000, па чак и 30.000 становника.

Ако је на селу крчење и освајање нових терена стигло готово до највише тачке, то значи да није далеко време када ће доћи до презасићености становништва. Требало је само обрадити и „окрајке“, од којих може бити користи само у периоду кад скачу цене; од многих породичних државнина остаје њиховим сопственицима само слаб вишак за живот. Сељак је међутим, готово свугде имућан; могао се ослободити најтежих и најпроизвољнијих обавеза којима га је био оптеретио властелински режим; како је он свађалица и парничар, оспорава све обавезе на основу обичајног права и ослобађа их се њиховим застаревањем и колективном акцијом. Државина под цензом, оптерећена натуралним и новчаним дажбинама и извесним преносним таксама у корист сениора, представља најчешћи облик земјишног поседа. Тамо где се одржао „тај“, тражен је само у неколико одређених случаева: када се сениор и његов наследник производе у ритера, када се удаје његова кћи, кад он полази у крсташки рат или мора да се откупљује. Работе, тај остатак доминијалног система, постале су тако ретке да се њихово одржавање појављује као знак личне неслободе. Све ређи ратови и лагани пораст цена, што аутоматски олакшава пораст дажбина, повећавају благостање сељака који је у стању да од свог презадуженог сениора откупи своје најнепријатније обавезе. Од времена владавине Светог Луја на старом краљевском домену и у Шампањи, множе се повеље о индивидуалном и колективном „ослобађању“, којим се за новац скида са сељака и његовог потомства ропска мрља. Благостање у коме се живи не дозвољава да се разабере шта је у том материјалном напретку нестално. Мада правно ослобођен, сељак је и даље остављен на милост и немилост  узастопног ређања неродних година, привредне стиске, наглог пада цена, свих тих појава које ће доћи у наредном столећу.

Монетарна стабилност, коју карактерише постепена замена властелинског новца, који је мање-више изгубио вредност здравом краљевском валутом, прати стални успон цена које су се између 1180 и 1260 попеле за отприлике 50%. Другим речима, куповна вредност новца опада. Овај скок цена иде у прилог произвођача, сељака или занатлије, чија је зарада увек већа од повећања цена коштања. Обим расположивих капитала стално је – према томе – у порасту, мада је количина новца у оптицају остала готово непромењена у доба када копање племенитих метала није практично постојало. Еластичнији систем кредита, који познаје различите облике земљишне хипотеке, меницу којом се може трговати и „сајамско писмо“ (наређење о заплени добара пропалог дужника), којим се такође може трговати, систем плаћања компензацијом или разменом робе, све то – уз стварни новац – ствара новчане папире које су још у зачетку и, нарочито, новац-робу: то су вуна, тканине, вино, со, оружје, мануфактурни предмети и боје, које трговци носе далеко ради размене. Краљевина је постала раскрсница двају великих трговачких путева: северноморског пута за тешку рову (дрво, рибу, жито, крзно) који се налазио у рукама Скандинаваца и Немаца, и медитеранског пута за трговину луксузним источњачким производима. Размена оставља земљи веројатно повољан трговачки биланс, а овај омогућује велике радове које нису доносиле никакву материјалну корист, а гутали су огроман капитал: зидање градских бедема, импозантних утврдења и, изнад свега тога, велелепних и пространих катедрала.

Трговина на Атлантику, којој је у XII веку ишло у прилог стварање Анжујског царства, налази се у рукама Нормана, бретањских бродара и помораца из Ла Рошела, којима почињу да конкуришу Бајонци, који су остали поданици енглеског краља. Средиште те трговине је Ла Рошел, одакле се извози гаскоњско вино, со са баруштина у Поатуу и из Бурнефског залива и у које пристижу фландриска сукна. Јер Фландрија задржава вођство у производњи финих тканина, које се извозе по читавој Француској, у Енглеску, Шпанију, Италију и на Исток, тканине по чијем узору већ раде шампањски разбоји. У великим фламанским градовима, друштвени је развитка текао брже него на другим странама: ту је мањина велетрговаца приграбила у своје руке снабдевање сировинама; они одлазе да купе вуну на лицу места, одвуку све што су произвеле енглеске опатије, како су то себи уговором обезбедили; они деле вуну бедним занатлијама којима израду плаћају по комаду, па онда одлазе на европске тргове да распродају готове производе. Патрицијат, према томе, намеће своје тешко туторство пролетаријату гребенара, преља, ткача, ваљара, подрезивача сукна и бојаџија; своју зараду улаже у куповину земљишне ренте и одаје се новчаним пословима као што је случај с банкарима у Арасу.

Антагонизам између грађана и занатлија, који је у Фландрији био толико заоштрен да је изазвао немире 1225 год. и штрајкове око 1250 год., није се на другим странама до те мере заоштрио. Градска олигархија свуда је обезбедила себи општинска звања, монополисала градске финансије и упропашћивала их да би повећала своје богатство. Доведени до банкротства, градови не могу да се одупру притиску краљевске власти. А, ова настоји да ограничи градску самоуправу, да контролише избор, да контролише избор скабина и конзула. Да врши надзор над трошењем општинског новца и да тражи подношење рачуна. Готово свуда то је већ свршен чин у доба Светог Луја. Али, административно туторство не озлојеђује грађанство докле год оно може да се богати у општем просперитету.

На шест годишњих сајмова у Шампањи – по два у Провену и Троа, а по један у Лањију и Бару – послови се стално проширују; достићи ће врхунац 1296 год. Тичу се нарочито тканина које се замењују за зачине и друге производе са Истока. Сваки сукнарски град обезбеђује квалитет својих производа минуциозним уредбама и потврђује га печатом својих контролора који га ударају на сваки комад. У градовима у којим се одржава сајам он има своје хале и стовариште. Чак је и образован прави продајни конзорцијум или Ханза, која окупља 17 градова у Фландрији, Пикардији, Еноу и Шампањи и која представља противтежу ранијој фламанској ханзи у Лондону, међуградском синдикату за куповину вуне. Конкурентски градови су се удружили да бране своје интересе зато што су италијански купци краљеви тржишта. Ломбарђани, како су их звали, немају монопол у трговини новцем. У најмањим градовима трговци су постали зајмодавци и врло вешто изигравају законе о зеленаштву, које опет Јевреи бестидно крше. Упркос конкуренцији Темплара, Италијани су ипак велики међународни банкари; они ту надмођ дугују својој развијеној техници и чињеници да их папство користи за наплату намета које убире од свештенства појединих народа. Тако су Шампањски сајмови и средиште банкарских послова; тамо се, после периода смештања и отпакивања робе и неколико дана продаје, врше „директне наплате“, ликвидирају рачуни између поверилаца и дужника, и уговара се наплата свих врска дугова.

Краљевина Капета има сада и један врло велики град, несумњиво највећи у Европи. Париз је растао заједно с краљевском влашћу. У време Филипа Августа требало га је опасати пространим бедемима који, далеко од Ситеа, обухватају, се једне стране винограде, воћњаке, манастире и школе на брегу Сент-Женевјев, а с друге стране винограде трговачке четври на десној обали – „град“ у правом смислу речи, Двор који је још покретан, налази се или на Ситеу, у краљевској палати коју је Свети Луј увећао и уз њу доградио капелу – Сент-Шапел – или у тврђави Лувр и по замковима и дворцима у околини. Ландиски сајам, поред краљевске гробнице у Сен-Денију, привлачи стране трговце. Париз није велики производни центар, већ средиште многобројних занатлија, чије нам је до ситница разрађених уредбе сачувао Етијен Боало, градски прево под Светим Лујем. У том тренутку становништво можда броји 100.000 људи, и оно се непрестано увећава.

 

Преображај ритерског друштва

 

Од оваквог привредног развитка нарочито су трпели земљопоседи племства и цркве. Дажбине држалаца одувек су представљале недовољан најам за земљу; жестока властелинска офанзива, која је ишла за тим да попуни недостатак прихода, закочена је ослобађањем сељака. Племићка класа земљишних рентијера извлачи врло мршаве дохотке, чија стварна вредност постаје још мања због скока цена. Она дакле сиромаши, немајући могућности да изиђе из шкрипца применом уноснијег система у експлоатацији земље, јер мало ко може, као на краљевском домену у Нормандији или код неколико просвећених опата, да шире примени краткорочни закуп или наполицу с поделом летине, што значи системе који рентијеру омогућују да се користи скоком цена. Приходи племства су се нешто смањили, а дужности порасле. То је доба када се вазалске обавезе, дотада доста лабаве, тачно утврђују у корист врховног сениора. Настоји се да се сви феуди претворе у феуде тесно везане за сениора (ligii) који повлаче са собом строгу обавезу војне службе о трошку вазала; да се широком анкетом утврди где није учињен хоминијум или где је пао у заборав; да се стане на пут отуђивање феуда у корист неплемића, који нису у стању да служе, и да се захтева од купаца, нарочито од црквених људи, да плате у накнаду такозвану „амортизациону“ таксу, коју ће наследници Светог Луја проширити у своју корист на читаву краљевину.

Племићка класа природно, не може променити свој начин живота, нити се лишити својих омиљених занимања. Крсташки ратови су је коначно упропастили. Племство не би могло да се искраде позивима вере и моде, који га одвлаче у Сирију, Цариград, Египат, Тунис, па чак и у Лангдок. Трошкови су огромни; већина пламића не може да им одговори, па се обраћа краљу, том великодушном повериоцу коме дају у залог своја властелинства и тако многи постају обвезници и слуге; то се десило Жоенвилу и многима другим.

Племство настоји да збије своје редове, да се заштити од новајлија и претвори у касту, што представља сасвим природну тенденцију једне владајуће класе која је на путу да осиромаши. Врло се мало зна о племићким коалицијама које су образоване у Шампањи, Бургоњи и Оверњу, да би се одупрле насртајима више власти – краљевске, војводске или грофовске – а које нису постигле готово ништа. Уколико је отпор ритерске класе сталном порасту богатсву грађанства, које је таштина нагонила да се укључи у пламство, био нагонскији и жешћи, утолико је био и успешнији. Пламићки положај више је био одређен самом стварношћу него неким правом, па је према томе био приступачан новим људима и доказивао се једино тиме што би га признало јавно мнење. У XIII веку племство добија строго наследан  карактер. Можда зато што се сви млади племићи не производе више аутоматски у ритере, јер је то везано за велике трошкове око потпуног наоружавања, ови више не могу да се служе називом сениор (dominus) који означава ритера, па узимају око 1230 год. смешну титулу „господинчић“ (donzeau лат. Domicellus) коју ће доцније заменити титула штитоноша (armiger, scutifer) узета из војничке јерархије. Знатном броју имућних породица још полази за руком да уђу у редове племства уз прећутну сагласност њима равних (перова). Али, да би се ушло у војне редове, потребно је извести сведоке или утврдити своје претке. Постоји тежња да само високе личности производе неког у ритера, што претставља једину званичну церемонију којом се освештава ступање у редове племства. Под сином Светог Луја, двор ће чак објавити – одлуку су демантовале чињенице – да једино владар може „произвести вилана у ритере“ и осудити фландриског грофа што је произвео за ритере своја два грађанина.

Ритерски идеал развија се у супротном смислу од племичког удеса. Постаје финији и сложенији. Епска поезија изгубила је помало сирову снагу из прошлог столећа. Већина писаца прежвакава до бескраја већ отрцане теме из песама о јуначким делима (chansons de geste); том се литературом махом напаја друштво чији укус показује тежњу да се уклопи у шаблоне. Има ту и неколико новина: писац Ланселота у прози (око 1230 год.) настављајући тобоже Кретијена од Троа, уноси у своје дело мистичну тему о недостижној чистоти, највећој ритерској врлини, већој од снаге и јунаштва. Ланселот који је извршио прељубу, неће моћи освојити свети Грал; трагање ће наставити његов син Галад; али прељуба из које је рођен Галад гониће га до смрти, а с њим се руши ритерски свет, златно доба од кога се у XIII веку запажају само слаби одблесци. У том новом облику из циклуса о краљу Артуру настаје ритерски роман коме је у Позном Средњем веку претстојао огроман успех. Исто је тако карактеристичан Роман о ружи, који око 1240 год. почиње Гијом од Лориса, а завршава га – два нараштаја доцније – Жан од Мена (Jean de Meung). То је психолошки роман настао из дискусија схоластике и латинског хуманизма, и он у световњачком друштву популарише начин изражавања који је дотада био резервисан само за свештенике. Служи се алегоријом, персонификујући Љубав и Срамоту, осећања која пребацује у свет пустоловине и нестварности. Тај ће начин писања наићи на нечувен одзив; затроваће книжевност XIV и XV века, одвратити је од јаве и бацити је у празне Снове (Songes).

За племство се исто тако пишу и прикази крсташких ратова, у стиху и прози, а то је књижевност која служи за ритерско васпитање, као што је хагиографија у области морала. Тим путем историја улази у наше књижевно наслеђе и престаје да буде монопол црквених аналиста и латинских песника. Лукави велможа Вилардуен и обични ритер Раул од Кларија причају,сваки на свој начин, о освајањеу Цариграда; два анонима састављају у стиху, из језика француског југа, Песму о Крсташком рату против Албижана; у вези с крсташким ратом, изнете су успомене о Светом Лују, које ће господин од Жоенвила написати као још свеж старац. Насупрот овим ванредн истинитим описима, ритерска поезија и даље опчињава дворове и замкове, захваћа чак и најразвијеније грађанске кругове, о чему сведочи читава плејада певача из Араса. Често се понавља да је крсташки рат против Албижана задао последњи ударац „провансалској“ књижевности. Па ипак она и даље цвета у Аквитанији, Лимузену и Оверњу, напоредо са северном поезијом из Шампање и Пикардије, и угасиће се тек крајем XIII века кад исцрпи свој предмет и оригиналност. Ритерски роман, алегорична прича, историски опис и витешка лирика, у којима се огледа једно друштво, обраћа се аристократији која је горда због своје прошлости.

 

Црква и универзитети

...

 

 

(ИСТОРИЈА ФРАНЦУСКЕ Књига прва – Од најстаријег времена до 1774; ПРОСВЕТА Белград, 1961 г. стр. 172 – 183.)