Глава VII
КАПЕТОВСКА
ФРАНЦУСКА НА ВРХУНЦУ МОЋИ
(1180 -
1270)
Свети Луј и хришћанска монархија
Син Луја VIII повео је монархију Капета
неуобичајеним путем, којим нису наставили његови наследници, али који је
средњевековној Француској нао неизбрисив печат. Његов најславнији биограф,
господин од Жоенвила, шампањски конетабл, ступио је у његову службу тек за
време крсташког рата у Египту. Луј IX је тада био леп и снажан тридесетогодишњи
ритер, кога ће ускоро испити молитве, постови и кошуље од кострети, а он се сав
одати свом хришћанском идеалу. Строго васпитан од Бланке Кастиљске, чија је
гвоздена воља учинила крај феудалним коалицијама за време његовог званичног
малолетства (1226 – 1234) и која је после тога наставила да управља пословима
краљевине, Луј је био љубак младић, храбар у борби, самовољан и понекад
плаховит. Он би највише волео да је остао свештеник; од тога га је једино
одвратило осећање дужности које његов позив намеће. Своју жену Маргариту од
Провансе, која је уживала у сплеткама, држао је по стани од државних послова,
Као страстан борац за правду, што је претстаљало највећу похвалу која се тада
могла учинити једном владару, он је хтео правду и за самог себе, за одбрану
својих права. Сматрао је законитим да брани своје наслеђе, да кажњава побуњене
вазале, да намеће поштовање своје власти и да никако не дозвољава некој страној
сили, био то папа или Цар, да се уплиће у његове послове. Та власт, коју је он
примио од Бога, требало је само Богу да служи. За време неке болести 1244 год.
заветовао се да ће отићи у крсташки рат. Отада су његове очи биле упрте према
Истоку. Морао је да савлада злу вољу папе Иноћентија IV, исувише заузетог борбом против Фридриха II Хоенштауфовца, да нагомила залихе
и да у Егморту из темеља подигне луку за укрцавање крсташа. Задржавши се најпре
на Кипру, решио се да зада смртни ударац египетској сили. Заробљен после пораза
код Мансураха и опсаде Дамијете (1249), платио је откуп и повукао се на остатке
Јерусалемске краљевине да ту прегрупише хришћанске снаге, припреми поновно
освајање светих места и покуша да склопи савез са Монголима. Његов повратак
нису убрзали ни опасност од рата са Енглеском ни смрт Бланке Кастиљске, која је
у његовом отсуству поново узела намесништво.
Када се најзад 1254 год. вратио, само је
мислио о томе како ће поново кренути. Требало је најпре учврстити мир на Западу
и уговором озаконити оно што су његови претходници освојули од Анжујаца.
Париским миром, склопљеним у мају 1258 год., а ратификованим у децембру 1259
год., признат је Хенриху III Енглеском посед Гијене, одакле га снаге
Капета никада нису биле потисле; усто му је враћен Перигор и Лимузен; касниле
је требало да му се уступе, после смрти Алфонса од Поатјеа, Сентонж на југу
Шаранта, а после смрти Јованке Тулуске, део Ажнеа и Керсија, који су раније
зависили од Аквитаније. Те је уступке допунила и великодушна оштета. Чак је и у
то доба пукла брука због благости овог уговора. Али Луј није био сигуран да је
у праву јер се заплена феуда објављена 1202 год. против Јована Без Земље, није
могла протегнути и на његовог сина; њему је било стало до тога да се Хенрих III
одрекне Нормандије, Анжуа и Поатуа; сем тога, Аквитанија је прекидом феудалних
веза престала да зависи од Француске; уговором је та зависност обновљена и
Хенрих III је постао „човек“ и вазал свог зета Светог Луја. Није се могло
предвидети да се довођењем енглеског владара у потчињени положај вазала
француске круне припрема Стогодишњи рат. Лујева савест је била мирна пошто је
сматрао да је учинио услугу миру и својим интересима. У истом духу споразумео
се 1258 год. у Корбеју са Арагонским краљен Јаковом I, који се у његову корист одрекао
права на баштину тулуске и провансалске куће, док се Луј IX, са
своје стране, одрекао већ одавно фиктивног сизеренства над Русијоном и
Каталонијом.
Свети Луј је због своје правичности постао
арбитар Европе. У то се доба често прибегавало арбитражи да би се окончале
велике и мале распре, избегли ратови и судски спорови. Ново је било то што су
се људи са свих страна обраћали француском краљу. Није му дозвољено да се умеша
у сукоб између Царства и папства, јер је он сматрао, коликог год је био добар
католик, да су криве обе стране. Енглески барони, побуњени против Хенриха III, дошли
су на смешну мисао да се њему обрате за решење спора; не дозвољавајући ни
најмањеи напад на монархов углед, он је у Амијену (јануар 1264) изрекао пресуду
потпуно у корист владара, кога је, уз све то, презирао, пресуду која је поново
бацила Енглеску у грађански рат. С Фландријом је имао више среће; деца грофице
Маргарите, рођена у два различита брака, унапред су се свађала око наследства;
он је доделио Фландрију старијој деци, Дампијерима, док је Авенима оставио Ено;
одвојена од царске грофовије Ено, Фландрија би била приступачнија старатељству
Капета. Исто је тако била успешна и његова акција у Арелатској краљевини; пошло
му је за руком да свог млађег брата Карла Анжујског ожени прижељкиваном
наследницом Провансалске грофовије. Чим је тај сурови и свадљиви млади принц
дошао на своје нове поседе, изазвао је побуну провансалских градова и мржњу
својих суседа. Краљеве арбитражне пресуде васпоставиле су мир с Дофинејом и
Савојом и омогућиле француском утицају да продре у те спољне покраине
краљевине.
Свети Луј се бојао да грамжљиви функционери не
злостављају његове поданике и не газе туђа права на његовом домену. Људима
којима је 1245 год. поверена анкета, ускоро протегнута и на земље Алфонса од
Поатјеа и принчева са апанажама, обишли су краљевину да приме жалбе становника,
поднесу извештаје и припреме исправљање неправди. Откривено је мало крупних
злоупотреба, јер су функционери, сем оних на најнижим положајима, били углавном
поштени, а њихови судови праведнији од властелинских и црквених. Чим су се
сазнали први резултати анкете, краљ је похитао да објави ордонансу (1256) којом
су до танчину утврћени дужности баија, којом је осућено и повлашћивање и
угњетавање. Васпостављање реда требало је да се стави у службу хришћанског
идеала. Према јеретицима није било никаквог обзира: инквизиција је, у јужним
покрајинама, могла да рачуна на ревност краљевских службеника. Ордонансе за
важност на читаву краљевину – у томе је њихова права новина – изрицале су
строге казне против богохулника, протеривале су из земље Јевреје, на које се
гледало као на злочинце, забрањивале су судски двобој, коцкање и ношење оружја.
Ништа од свега овога није имало много успеха јер се морал не заводи законским
прописима.
За одлазак у Свету земљу постојале су велике
препреке. Решено да учини крај Хоенштауфовцима, папство је, после смрти
Фридрига II (1250), тражило кандидата за сицилијански престо. Упркос опирању
француског краља, нашло га је у Шарлу Анжујском, чији се сицилијски „крсташки
поход“ морао обавити пре правог крсташког рата. Када је, најзад, Луј IX могао
да крене, отпловио је према Тунису. Поверовао је извештају неких мисионара који
су тврдили као је туниски емир спреман да се покрсти. Али куга је десетковала
крсташку војску и покосила краља под зидинама Туниса (25 август 1270). То је
изазвало запрепашћење. Јавно мнење већ је убрајало покорника мећу блажене;
његови посмртни остаци праћени су на повратку чудима.
Материјално благостање
Углед Светог Луја порастао је и због тога што
је у дужем благостању, које је тада у Европи достигло врхунац, Француској запао
лавовски део. Густина насељености је свуда достигла тако висок степен да се од
1250 год. запажа како заостаје оснивање „нових градова“ изузев „бастида“
(варошица) на југоистоку, које свој настанак дугују вештачкој иницијативи војне
политике. У великим сукнарским градовима на северу, у лукама на Атлантику и
трговачким центрима у Шампањи прилив становништва још не пресушује; педесет
година касније многи ће и даље градити простране бедеме, захваљујући њима и
пољопривредне четврти, као да се њихово повећавање никада неће зауставити. Неки најнапреднији градови достигли су и
премашили 20.000, па чак и 30.000 становника.
Ако је на селу крчење и освајање нових терена
стигло готово до највише тачке, то значи да није далеко време када ће доћи до
презасићености становништва. Требало је само обрадити и „окрајке“, од којих
може бити користи само у периоду кад скачу цене; од многих породичних државнина
остаје њиховим сопственицима само слаб вишак за живот. Сељак је међутим, готово
свугде имућан; могао се ослободити најтежих и најпроизвољнијих обавеза којима
га је био оптеретио властелински режим; како је он свађалица и парничар,
оспорава све обавезе на основу обичајног права и ослобађа их се њиховим
застаревањем и колективном акцијом. Државина под цензом, оптерећена натуралним
и новчаним дажбинама и извесним преносним таксама у корист сениора, представља
најчешћи облик земјишног поседа. Тамо где се одржао „тај“, тражен је само у
неколико одређених случаева: када се сениор и његов наследник производе у
ритера, када се удаје његова кћи, кад он полази у крсташки рат или мора да се
откупљује. Работе, тај остатак доминијалног система, постале су тако ретке да
се њихово одржавање појављује као знак личне неслободе. Све ређи ратови и
лагани пораст цена, што аутоматски олакшава пораст дажбина, повећавају
благостање сељака који је у стању да од свог презадуженог сениора откупи своје
најнепријатније обавезе. Од времена владавине Светог Луја на старом краљевском
домену и у Шампањи, множе се повеље о индивидуалном и колективном „ослобађању“,
којим се за новац скида са сељака и његовог потомства ропска мрља. Благостање у
коме се живи не дозвољава да се разабере шта је у том материјалном напретку
нестално. Мада правно ослобођен, сељак је и даље остављен на милост и
немилост узастопног ређања неродних
година, привредне стиске, наглог пада цена, свих тих појава које ће доћи у
наредном столећу.
Монетарна стабилност, коју карактерише
постепена замена властелинског новца, који је мање-више изгубио вредност здравом
краљевском валутом, прати стални успон цена које су се између 1180 и 1260
попеле за отприлике 50%. Другим речима, куповна вредност новца опада. Овај скок
цена иде у прилог произвођача, сељака или занатлије, чија је зарада увек већа
од повећања цена коштања. Обим расположивих капитала стално је – према томе – у
порасту, мада је количина новца у оптицају остала готово непромењена у доба
када копање племенитих метала није практично постојало. Еластичнији систем
кредита, који познаје различите облике земљишне хипотеке, меницу којом се може
трговати и „сајамско писмо“ (наређење о заплени добара пропалог дужника), којим
се такође може трговати, систем плаћања компензацијом или разменом робе, све то
– уз стварни новац – ствара новчане папире које су још у зачетку и, нарочито,
новац-робу: то су вуна, тканине, вино, со, оружје, мануфактурни предмети и
боје, које трговци носе далеко ради размене. Краљевина је постала раскрсница
двају великих трговачких путева: северноморског пута за тешку рову (дрво, рибу,
жито, крзно) који се налазио у рукама Скандинаваца и Немаца, и медитеранског
пута за трговину луксузним источњачким производима. Размена оставља земљи веројатно
повољан трговачки биланс, а овај омогућује велике радове које нису доносиле
никакву материјалну корист, а гутали су огроман капитал: зидање градских
бедема, импозантних утврдења и, изнад свега тога, велелепних и пространих
катедрала.
Трговина на Атлантику, којој је у XII веку
ишло у прилог стварање Анжујског царства, налази се у рукама Нормана,
бретањских бродара и помораца из Ла Рошела, којима почињу да конкуришу Бајонци,
који су остали поданици енглеског краља. Средиште те трговине је Ла Рошел,
одакле се извози гаскоњско вино, со са баруштина у Поатуу и из Бурнефског
залива и у које пристижу фландриска сукна. Јер Фландрија задржава вођство у
производњи финих тканина, које се извозе по читавој Француској, у Енглеску,
Шпанију, Италију и на Исток, тканине по чијем узору већ раде шампањски разбоји.
У великим фламанским градовима, друштвени је развитка текао брже него на другим
странама: ту је мањина велетрговаца приграбила у своје руке снабдевање
сировинама; они одлазе да купе вуну на лицу места, одвуку све што су произвеле
енглеске опатије, како су то себи уговором обезбедили; они деле вуну бедним
занатлијама којима израду плаћају по комаду, па онда одлазе на европске тргове
да распродају готове производе. Патрицијат, према томе, намеће своје тешко
туторство пролетаријату гребенара, преља, ткача, ваљара, подрезивача сукна и
бојаџија; своју зараду улаже у куповину земљишне ренте и одаје се новчаним
пословима као што је случај с банкарима у Арасу.
Антагонизам између грађана и занатлија, који
је у Фландрији био толико заоштрен да је изазвао немире 1225 год. и штрајкове око
1250 год., није се на другим странама до те мере заоштрио. Градска олигархија
свуда је обезбедила себи општинска звања, монополисала градске финансије и
упропашћивала их да би повећала своје богатство. Доведени до банкротства,
градови не могу да се одупру притиску краљевске власти. А, ова настоји да
ограничи градску самоуправу, да контролише избор, да контролише избор скабина и
конзула. Да врши надзор над трошењем општинског новца и да тражи подношење
рачуна. Готово свуда то је већ свршен чин у доба Светог Луја. Али,
административно туторство не озлојеђује грађанство докле год оно може да се
богати у општем просперитету.
На шест годишњих сајмова у Шампањи – по два у
Провену и Троа, а по један у Лањију и Бару – послови се стално проширују;
достићи ће врхунац 1296 год. Тичу се нарочито тканина које се замењују за
зачине и друге производе са Истока. Сваки сукнарски град обезбеђује квалитет
својих производа минуциозним уредбама и потврђује га печатом својих контролора
који га ударају на сваки комад. У градовима у којим се одржава сајам он има
своје хале и стовариште. Чак је и образован прави продајни конзорцијум или
Ханза, која окупља 17 градова у Фландрији, Пикардији, Еноу и Шампањи и која
представља противтежу ранијој фламанској ханзи у Лондону, међуградском
синдикату за куповину вуне. Конкурентски градови су се удружили да бране своје
интересе зато што су италијански купци краљеви тржишта. Ломбарђани, како су их
звали, немају монопол у трговини новцем. У најмањим градовима трговци су
постали зајмодавци и врло вешто изигравају законе о зеленаштву, које опет
Јевреи бестидно крше. Упркос конкуренцији Темплара, Италијани су ипак велики
међународни банкари; они ту надмођ дугују својој развијеној техници и чињеници
да их папство користи за наплату намета које убире од свештенства појединих
народа. Тако су Шампањски сајмови и средиште банкарских послова; тамо се, после
периода смештања и отпакивања робе и неколико дана продаје, врше „директне
наплате“, ликвидирају рачуни између поверилаца и дужника, и уговара се наплата
свих врска дугова.
Краљевина Капета има сада и један врло велики град,
несумњиво највећи у Европи. Париз је растао заједно с краљевском влашћу. У
време Филипа Августа требало га је опасати пространим бедемима који, далеко од
Ситеа, обухватају, се једне стране винограде, воћњаке, манастире и школе на
брегу Сент-Женевјев, а с друге стране винограде трговачке четври на десној
обали – „град“ у правом смислу речи, Двор који је још покретан, налази се или
на Ситеу, у краљевској палати коју је Свети Луј увећао и уз њу доградио капелу
– Сент-Шапел – или у тврђави Лувр и по замковима и дворцима у околини. Ландиски
сајам, поред краљевске гробнице у Сен-Денију, привлачи стране трговце. Париз
није велики производни центар, већ средиште многобројних занатлија, чије нам је
до ситница разрађених уредбе сачувао Етијен Боало, градски прево под Светим
Лујем. У том тренутку становништво можда броји 100.000 људи, и оно се
непрестано увећава.
Преображај ритерског друштва
Од оваквог привредног развитка нарочито су
трпели земљопоседи племства и цркве. Дажбине држалаца одувек су представљале
недовољан најам за земљу; жестока властелинска офанзива, која је ишла за тим да
попуни недостатак прихода, закочена је ослобађањем сељака. Племићка класа
земљишних рентијера извлачи врло мршаве дохотке, чија стварна вредност постаје
још мања због скока цена. Она дакле сиромаши, немајући могућности да изиђе из
шкрипца применом уноснијег система у експлоатацији земље, јер мало ко може, као
на краљевском домену у Нормандији или код неколико просвећених опата, да шире
примени краткорочни закуп или наполицу с поделом летине, што значи системе који
рентијеру омогућују да се користи скоком цена. Приходи племства су се нешто
смањили, а дужности порасле. То је доба када се вазалске обавезе, дотада доста
лабаве, тачно утврђују у корист врховног сениора. Настоји се да се сви феуди
претворе у феуде тесно везане за сениора (ligii) који повлаче са собом строгу
обавезу војне службе о трошку вазала; да се широком анкетом утврди где није
учињен хоминијум или где је пао у заборав; да се стане на пут отуђивање феуда у
корист неплемића, који нису у стању да служе, и да се захтева од купаца,
нарочито од црквених људи, да плате у накнаду такозвану „амортизациону“ таксу,
коју ће наследници Светог Луја проширити у своју корист на читаву краљевину.
Племићка класа природно, не може променити свој
начин живота, нити се лишити својих омиљених занимања. Крсташки ратови су је
коначно упропастили. Племство не би могло да се искраде позивима вере и моде,
који га одвлаче у Сирију, Цариград, Египат, Тунис, па чак и у Лангдок. Трошкови
су огромни; већина пламића не може да им одговори, па се обраћа краљу, том
великодушном повериоцу коме дају у залог своја властелинства и тако многи
постају обвезници и слуге; то се десило Жоенвилу и многима другим.
Племство настоји да збије своје редове, да се
заштити од новајлија и претвори у касту, што представља сасвим природну
тенденцију једне владајуће класе која је на путу да осиромаши. Врло се мало зна
о племићким коалицијама које су образоване у Шампањи, Бургоњи и Оверњу, да би
се одупрле насртајима више власти – краљевске, војводске или грофовске – а које
нису постигле готово ништа. Уколико је отпор ритерске класе сталном порасту
богатсву грађанства, које је таштина нагонила да се укључи у пламство, био
нагонскији и жешћи, утолико је био и успешнији. Пламићки положај више је био
одређен самом стварношћу него неким правом, па је према томе био приступачан
новим људима и доказивао се једино тиме што би га признало јавно мнење. У XIII веку
племство добија строго наследан
карактер. Можда зато што се сви млади племићи не производе више
аутоматски у ритере, јер је то везано за велике трошкове око потпуног
наоружавања, ови више не могу да се служе називом сениор (dominus)
који означава ритера, па узимају око 1230 год. смешну титулу „господинчић“ (donzeau лат. Domicellus) коју ће доцније заменити титула
штитоноша (armiger, scutifer) узета из војничке јерархије. Знатном
броју имућних породица још полази за руком да уђу у редове племства уз прећутну
сагласност њима равних (перова). Али, да би се ушло у војне редове, потребно је
извести сведоке или утврдити своје претке. Постоји тежња да само високе
личности производе неког у ритера, што претставља једину званичну церемонију
којом се освештава ступање у редове племства. Под сином Светог Луја, двор ће
чак објавити – одлуку су демантовале чињенице – да једино владар може
„произвести вилана у ритере“ и осудити фландриског грофа што је произвео за
ритере своја два грађанина.
Ритерски идеал развија се у супротном смислу
од племичког удеса. Постаје финији и сложенији. Епска поезија изгубила је
помало сирову снагу из прошлог столећа. Већина писаца прежвакава до бескраја
већ отрцане теме из песама о јуначким делима (chansons de geste); том се литературом махом напаја
друштво чији укус показује тежњу да се уклопи у шаблоне. Има ту и неколико
новина: писац Ланселота у прози (око
1230 год.) настављајући тобоже Кретијена од Троа, уноси у своје дело мистичну
тему о недостижној чистоти, највећој ритерској врлини, већој од снаге и
јунаштва. Ланселот који је извршио прељубу, неће моћи освојити свети Грал;
трагање ће наставити његов син Галад; али прељуба из које је рођен Галад гониће
га до смрти, а с њим се руши ритерски свет, златно доба од кога се у XIII веку
запажају само слаби одблесци. У том новом облику из циклуса о краљу Артуру
настаје ритерски роман коме је у Позном Средњем веку претстојао огроман успех.
Исто је тако карактеристичан Роман о ружи,
који око 1240 год. почиње Гијом од Лориса, а завршава га – два нараштаја
доцније – Жан од Мена (Jean de Meung). То је психолошки роман настао
из дискусија схоластике и латинског хуманизма, и он у световњачком друштву
популарише начин изражавања који је дотада био резервисан само за свештенике.
Служи се алегоријом, персонификујући Љубав и Срамоту, осећања која пребацује у
свет пустоловине и нестварности. Тај ће начин писања наићи на нечувен одзив;
затроваће книжевност XIV и XV века, одвратити је од јаве и бацити је у празне Снове (Songes).
За племство се исто тако пишу и прикази
крсташких ратова, у стиху и прози, а то је књижевност која служи за ритерско
васпитање, као што је хагиографија у области морала. Тим путем историја улази у
наше књижевно наслеђе и престаје да буде монопол црквених аналиста и латинских
песника. Лукави велможа Вилардуен и обични ритер Раул од Кларија причају,сваки
на свој начин, о освајањеу Цариграда; два анонима састављају у стиху, из језика
француског југа, Песму о Крсташком рату против Албижана; у вези с крсташким
ратом, изнете су успомене о Светом Лују, које ће господин од Жоенвила написати као
још свеж старац. Насупрот овим ванредн истинитим описима, ритерска поезија и
даље опчињава дворове и замкове, захваћа чак и најразвијеније грађанске
кругове, о чему сведочи читава плејада певача из Араса. Често се понавља да је
крсташки рат против Албижана задао последњи ударац „провансалској“ књижевности.
Па ипак она и даље цвета у Аквитанији, Лимузену и Оверњу, напоредо са северном
поезијом из Шампање и Пикардије, и угасиће се тек крајем XIII века
кад исцрпи свој предмет и оригиналност. Ритерски роман, алегорична прича,
историски опис и витешка лирика, у којима се огледа једно друштво, обраћа се
аристократији која је горда због своје прошлости.
Црква и универзитети
...
(ИСТОРИЈА ФРАНЦУСКЕ Књига прва – Од најстаријег времена до 1774; ПРОСВЕТА
Белград, 1961 г. стр. 172 – 183.)
No comments:
Post a Comment