Живојин Павловиќ: ЅИД НА СМРТТА

...

Усмрћена је рукама. Лице јој се на снимку није видело. Преко главе био је пребаћен јастук. Њено бујно тело, с којег је трико висио у крпама, лежало је поврх покривача. Удови су јој били растављени. У зеву бутнина назирао се нападачев циљ. Полициски фотограф ју је снимио с пода, клечећи. Манчић осети вртоглавицу. У препоне му навре врелина и напе га до прскања. Поглед му је био прикован за тамну удољицу између десне ноге савијене у колену и ослоњене о зид, и леве, опуштене низ ивицу кревета. Изгледало је да ће наредног тренутка устати с постеље и, до последње ћелије испуњена јењавајућим дрхтајима тек минулог оргазма, отићи у купатило. Већ ју је видео како с баршунасте, попут опне на бубњу затегнуте коже спира лепљиви траг мушког зноја, и како, навлачећи чистоту преко своје тамнопуте голотиње, урања у онај чудан васионски мир којег се само задовољена жена може домоћи. Зато не успе да се одупре саблажњивом питању: Да ли је дисала док је продирао у њену утробу; да ли се копрцала, викала, дахтала, гушила се? Или јој је челичним стиском стезао врат док год није, исколачених беоњача, престала да се трза, па тек, кад јој је преко лица, да јој не би гледао застрашујућу гримасу смрти, пребацио јастук, рашчепио је, раскрилио јој омлитавеле, али још топле удове, и сјурио јој се у процеп између бутина?

Левица му склизну низ мршави трбух и он се са два жестока трзаја сурва у безумље. Тело му намах спали страхотни електрички удар, осети како му слузокожа у ждрелу постаје сува, а душник узан као сламка. Дах му покида дамарење крви; мириси постадоше неподношљиви. С паником се претури на бок, окрену се стени. Колена скупљењих до браде, очију стиснутих, а устију унакажених нечујним криком, очекивао је напад астме.

Тад му необични шум привуче пажњу. Он се осврте пренеражено, сможден очајањем што је неко видео што је чинио са собом.

На стени, под пинијом, појави се млади птичар. Манчић дограби кошуљу и покри се преко трбуха. Пас га спази. Замаха репом, стрча низ литицу и заустави се гледајући га весело.

Запљуснут неиздрживом провалом стида, Манчић остаде непомичан. Пресамићен као да му је у утробу заривен нож, он је већ видео њену сићушну појаву и сакати ход. Већ му се примицала очију испуњених презрењем. Застала је и надносила се над њим као над цркотином.

Али не беше никог. Све је мировало. Зрика цврчака, гртка као стругање ноктом по бетону, постајала је продорна; више је није могао слушати. Манчић устаде. Заклањујући рубљем трбух, стајао је неко време непомично, само су му очи лидале, испитујући сваки камен и сваки шум.

Уверивши се да је сам, он закорачи у море, опра се између ногу, навуче одело и крете ка насељу. Птичар је трчкарао лево-десно, губио се и враћао. Крај распећа подиже задњу ногу у намери да се помокри; Манчић  га одагна. Уплашено, куче скарликну и побеже. Није га било све до села. Онда се запути са Манчићем, као да му је он господар.

У берберници још не беше никог.

Манчић сврати у оближну трафику и упита за Фигара.

„Е, нашли су дите, шјор“, рече продавац и намигну као да се подсмева. „Наша га мештар Фабијан и она његова белеца од мужике“. Отишли су у Корчулу, дат дите. Ћа ван ја знан – у часних. И још их нима“.

Манчић продужи ка Заводу. Пас не хтеде од њега да се одвоји.

У башти испред лечилишта сва места у хладу беху заузета. Он седе за сто обасјан сунцем, неспокојно загледан у пасје тумарање. Куче је час одлазило на обалу јурцајући на плажи, час се враћало у башту и начуљеног уха стајало раскречено. Веселим је очима бројало Манчићу залогаје.

За ручак, као и обично, поручио је јуху и блитву; сад осети грижу савести што изузев хлеба, нема чиме да нахрани пса.

Као да сам себе кажњава, он прекиде обед и упути се Силвијиној кући.

Другачија светлост је у подневни час обасјавала острво. Под окомитим сунцем дрвеће је, скраћених сенки, изгледало ниже и проређено. Камена ограда учини му се стањеном; кућа ружна и слична шиптарској кули. Сува јара бректала је над стазама, расклопљена капија и врт иза ње зјапили су опустошеношћу изумрлих људских боравишта.

Он седе под вењак очекујући да се когод појави. У хладовини испод стола птичар се склупча крај његових ногу. По врховима ножних прстију осећао је животињски дах. Обузет тупом лењошћу, није био у стању да се помакне. Чула су му запажала једино тишину шуме и непомичност медитеранског биља. Између свега што га је окружавало и његове опијености умором, увлачила се мутна скрама равнодушности. Да се нија огласио први дах маестрала, остао би да лебди попут напуштене свемирске летелице. Али њихање чемпреса на голети изнад шуме простре се и на дрвеће у врту. Манчић се трже. Осврте се збуњено, у том трену сличан залутаном путнику. Диже се и остаде да стоји, не знајући шта би ваљало даље чинити.

Тад негде у кући зашкрипаше врата. Шибана промајом, млатила су о довратак. Тај прасак поплагано, а онда све јаче, и све жешће, запе да му кљуца у лобањи као покварени зуб.

Манчић уђе у кућу.

У коноби је из тмине, с голог зида, светлуцао сребрни крст.

Иза конобе празна се одаја простирала целом дужином зграде, белих зидова, с концертним клавиром  у дну.

Лаковани поклопац лежао је изнад дирки као покров над мртвацем. С политуре беласао се дебели слој прашине.

Манчић прекорачи праг. Прикраде се инструменту ходајући на прстима. Тад се изнад његове главе опет проломи тресак. Осећајући навирање неке дубоке муке, он се удаљи од клавира и каменитим степеништем упути се на спрат.

Док се успињао, у поткровљу се врата залупише силовито као да је планула пушка. Манчић јурну увис, али се у ходнику, иза угла, сучели с берберином.

„Откуд ви?“ замуца престрављено.

„А ви?“ упита старац тресући рукама. „Њушите ми ту, по кући. Шуљате се као жбир. Шпијунирате!“

Његове очи пиљиле су у Манчића исколачено.

Збуњен, Мачић стукну и уздрхта. „Извините, чекао сам...“

„Ћа ви имате искат у тужем дому?“

„Чекао сам Силвију.“

„Ћер ми је у Сплиту, има два мисеца...“

„Како...?“

„У Сплиту ван је, код родице...“

„Па зар нисте ви јутрос заједно с њом однели нахоче?... Нисте ли отпутовали чамцем на Корчулу...?“

Берберин га је гледао као да пред собом види убојицу. Згрбљено тело нагињало се све више; изгледало је да ће се с врха степеништа бацити на нежељеног госта.

Осећајући најдубље понижење, Манчић изиђе из куће и напусти врт.

Птичар се извуће испод стола, протеже се и машући репом пође с њим.

„Ди ћеш, Лиска?“, зачу се берберинов глас пун неразумног беса. „Ајде дома!“

Не застајући, Манчић се на капију осврте. Пас је у полукругу зашао за жбуње. Углови камених клупа провиривали су из шишмира и расцвалих олеандара; под заслепљујућом светлошћу што их платинастим блеском свему смањивала димензије, клупе од белог камена личиле су на просуте коцке шећера.

Као да и је некој пострвио...

Наредне недеље, колки је још морао провести на Мурвици, Манчић ниједном није зашао ка напуштеној фабрици сардина. Кућа на осами, узана и висока, прозора слепих под вечито замандаљеним капцима, за њега као да је била уклета.

Силвију више никад није видео.

Промичићи ривом, опрезно би бацио поглед ка берберници. Једино што би кроз излог успевао да види, била су погрбљена леђа старог Фигара. Залудан, седео је на столици у свом белом мантилу и читао новине.

На исти начин их је сваког јутра примицао рожнатим, такозваним социјалним наочарама и портир Института за примењену биохемију, спремајући се дугим и стрпљивим тамањењем времена за пензију и за смрт.

И овог зимогрожљивог јутра – усковитлавано је повременим налетима кошаве – портир, наочара заденутих за уши, зури у „Политику“. При тегобном срицању слова, усне му се увијају као два немоћна црва. Напрегнути израз лица зрачи тегобном усредсређеношћу детета на штиво коме није дорасло.

Сетивши се да још није купио „Политику“, Манчић кроз шубер завири у новине.

Портир бистри вести с фудбалских утакмица.

„Кључ од лабораторије“, рече Манчић.

Не дижући поглед, портир шаку, широку и меснату као свињски гњат, протури кроз шубер. Кључ са бројем утиснутим у месингану плочицу положи на рагастов. Затим поново шћепа новине.

„Како је?“ упита Манчић. Покушава да скрене пажњу на себе. Хође да провери у којој се мери вест о Октобарској награди тиче и других, а не само оних који је додељују и оних којима је додељена.

„Да је боље, не би ваљало“, гласи одговор.

Манчић схвата да ништа осим смрти не може помутити портирову усредсређеност. Одувек је тако – помисли с резигнацијом и упућује се у лабораторију.

У сутерену, под решетком за вентилацију, стоји економ Института и пуши. С попречног прозора светлост се иза његове главе разлива у млечни ореол.

Откључавајући улаз у лабораторију, Манчић не успева да му сагледа лице. Једино види да усред тамне, издужене мрље, кад год економ повуче дим, на врху цигарете светлуцне жар. И тад, као на тикви у којој гори свећа, намах изрони чворновато обличје чела и јагодица.

„Петронијевићу, добро вам јутро“, каже, али не чује одговор. Не знам шта им је данас, помисли и затвори за собом врата.

Истог часа заборавља људе с којима је провео четврт века на истом послу под истим кровом. Њихови обриси расплињавају се као магла. Једина стварност опет је прашума хемијских формула. Кроз те се честаре пробија као сабљасти тигар у потрази за безмерно лепим и ни од кога виђеним пространствима чији он постаје једини владалац. Само је духовна неизвеност – то стрпљиво и мучно крчење пута кроз протеинско шипражје са свим лутањима и поразима, и понеком, тек напипаном стазицом, чија ће га кривудања и погибељни завоји једног дана можда довести до нових обзорја – представља збиљу.

Све друго је привид.

Или сећање.

Гумено црево што, иза флуориметра, спаја спектрофотометар са магнетном мешалицом, још нико није заменио.

Старо, испуцало, ослабљене еластичности, црвено гумено црево било је на спојевима с инструментом искрзано. Уместо металним спонама, лаборант га је притезао клештима и жицом. Напрслине су годинама затваране црним и жутим изолирбандом. Убеђен да ће се срамни доказ јавашлука видети и на фотографији у данашњим новинама, одјурио је у складиште. У загушљивој просторији, крцатој теглама, боцама, разним кутијама и кесама с хемикалијама, нема никог. Пластичне вреће, испражњени демижони, картонска и дрвена амбалажа, леже у хрпама свуда по поду. Прљавштина и неред говоре о стању у коме се налази читава институција.

Тутњи о складишту као разјарени бик. Претура гомиле врећа и пакета, тумба сандуке са стакларијом ослушкујући са слашћу цилик разбијених епрувета. Гази безобзирно преко мушема и гумених простирки, али црево, као што је с бесним ужитком и претпоставља, не може нигде да нађе. Враћа се у лабораторију.

Осетивши прве знаке гушења, излеће у ходник. У првом тренутку упућује се у бифеу. Зна да је лаборант увек крај шанка с флашом пива у рукама. Насред пута сећа се да је лаборант отпутовао да обиђе сина у војсци.

Економ је и даље испод вентилационог отвора. Манчић схвата да ће испасти смешан ако застане усред корака – зато се усмери ка клозету.

„Зашто нисте набавили црево?“ зашишта не скривајући нетрпељивост.

„Зашто се узбуђујете?“ гласи одговор. „Шкодиће вам.“ Економ баца опушак у лонац са фикусом; удаљава се. Хода лагано, витак као амерички каубој. Жене са Института отворено су му се улагивале. Пресретале су га у ходницима, на степеништу или у парку испред Института, дајући му до знања да им може имати. Кад год зажели. Где год хоће. И колико год му буде драго.

Манчић се раскопчава. Амонијак му опрљи беоњаче и он зажмуре. Истог часа под његовим капцима економ се затиче у сексуалном сплету са женама које је и Манчић у свом осамљеничким снатрењима замишљао голе и раскречене: пастув у људском обличју маше огромним фалусом, залеће се, и споловило забада у женске утробе, подсећајући неодољиво на светског рекордера у скоку са мотком.

С последњом капи мокраће, економови се обриси распадају као слика у поквареном телевизору. У ћилибарски бистром огледало његово место заузима Манчићев лик: сличан је лику Нарциса – загледан у сопствени одраз, предаје се хипнотичкој моћи самопонирања све до непостојања. Тако се један привид стапа са другим. Нити сећања преплићу се као витица усталивши се на бистрој води под врбовим шибљем крај Зјапине.

Кроз пруће су, као кроз решетке, вирили зидови Штрпчевог млина, и кров. Био је бео (од паспаља), беласајући се као поклопац на клавиру Силвије Форетић.

Однекуд, у једнако одељеним размацима, допирали су ударци пракљаче по рубљу.

Привучен овим звуком, тежио је његовом извору. Знао је да га једино може створити женска рука. Али, загледан у јајолики обрис ошишане лобање, њему као да је понестало снаге да се отргне од колоплета скривених визија и препусти очарљивом зову. Као у сну, и даље се кретао стазом поред напуштене фабрике конзерви. Залазио је у врт из чијег су жбуња провиривале клупе од белог камена. Опет је кржљавим маслињаком млади птичар чео невидљиво ткање своје необјашњиве животне радости. Фигаро му је зујао електричном машином око клемпавих ушију. А Силвија, са зацењеним нахочетом у наручју, рањавајучим је погледом пиљила испод испод златних наочара у његов смежурани уд.

С главића се у бездан плаве дубине мора цедило мушко семе.

Али као што га је месец дана раније детиња писка отрзала од исповедања Силвији Форетић, тако су га сад, у Зјапини, ударци пркаљаче шамарали сопственом несумњивошћу, док год се није запутио низ врбак.

Све је јасније опажао цвркут птице, мирис буђи, паучину међу грањем. Ходао је по песку или трави, спотицао се о жиле и рукама прихватао за тополова дебла да не би пао у воду. Дуго је на длановиме осећао храпавост коре, у ноздрвама бурну мену мириса и смрада…

...

(изд. БИГЗ Белград, 1986 год. стр. 234-241)