Рејмон Кено: ЦАЦА ВО МЕТРОТО

CACA U METROU

IV

…Caca srce penu sa piva, i tek zatim odgovara:

“Citate li katkad novine?”

“Katkad.”

“Secatelse krojacice iz Sen Montrona koja je muzu rascopala lobanju sekircetom? E pa, to je bila moja keva. A muz, naravno, to je bio moj cale.”

“Au!” kaze tip.

“Ne secate se?”

Dasa ne izgleda bas kao neko ko se seca. Caca je izvan sebe.

“Kako to dodjavola, pa to je bilo podiglo veliku prasinu. Keva je imala jednog advokata koji je dosao pravo iz Pariza, jako poznat, jedan od onih sto ne brbljaju kao vi i ja, prava kulovcina, eto. Ipak je uspeo da oslobodi kevu, iz cuga (gest), ko od sale. Cak je publika aplaudirala kevi, malo je falilo da je iznesu na ramenima. Taj smo dan debelo proslavili. Samo je jedna stvarcica mucila kevu, a to je da se Parizlija, naime adokat, nije zadovoljio samo kriskama kobasica. Bio je prava ala, ta kulovcina. Srecom, odmah se tu nasao Zorz.”

“Ko je sad taj Zorz?”

“Mesar. Crven kao repa. Kevin laf. On joj je utrapio sekirce (tisina) da bi iscepkala drva (smijuljenje).

Gucne malo piva vrlo otmeno, ne dodirujuci casu ni domalim prstom.

“I toj jos nije sve”, dodaje ona, “ja koju sad vidite pred sobom, e pa lepo, ja sam se pojavila na procesu ko svedok, i to iza zatvorenih vrata.”

Tip ne trza.

“Ne verujete?”

“Naravno da ne verujem. Nije po zakonu da deca svedoce protiv roditelja.”

“Prvo i prvo, u pitanju su dva roditelja, a ne jedan. Kad biste dosli kod nas u Sen Montronu pokazala bi vam svesku u koju sam nalepila sve clanke iz novina gde se govori o meni. Cak me je Zorz, dok je keva bila u cuzi, pretplatio za bozicni poklon, na agencijski servis Argus. Znate li sta je agencijski servis Argus?”

“Ne”, veli tip.

“Zalosno. I ono oce da diskutujete sa mnom.”

“Zasto je trebalo da svedocis iza zatvorenih vrata?”

“A! Toa vas interesuje?”

“Ne bas narocito.”

“Bas umete da budete podmukli.”

Opet gucne malo piva, vrlo otmeno, ne dodirujuci casu cak ni domalim prstom. Tip ic ne trza (tisnoca).

“Zaboga”, kaze najzad Caca, “ne treba zato da se durite. Ispricacu vam sto ima da se isprica.”

“Slusam.”

“Evo. Treba pre svega va vam kazem da keva nije mirisala caleta, pa je to caleta razalostilo i on je poceo da cuga. Koliko je taj znao litara da smaze! A kad je bio u takvom stanju, trebao se pricuvati od njega, bio je u stanju da zakovrne vrat cak i jadnoj maci. Kao u pesmi. Znate li tu pesmu?”

“Otprilike”, kaze tip.

“Utoliko bolje. Onda nastavljam: jednog dana, bese nedelja, odem ti ja da gledam jednu fudbalsku utakmicu, igrao je sanktrimontonski Stadion protiv Crvene zvezde iz Neflica, igrali su egal, nista narocito dakle. Bavite se sportom?”

“Da. Ja sam kecer.”

Posto osacova dasine vrlo skromne mere, Caca se iskezi.:

“U kategoriji gledalac”, rece.

“Ofucan stos”, odgovori tip hladno.

Besna, Caca izruci u sebe svoje pivo, zatim zaveza.

“Zaboga”, kaze tip, “ne treba zbog toga da se oduris. Nastavi dakle svoju pricu.”

“Jel vas interesuje?”

“Da.”

“Znaci malopre ste lagali?”

“Ajde nastavi.”

“Nemojte da se zivcujete. Tako cete moci bolje da procenite stvar.”

V

TIPZAVEZA a Caca nastavi da zilavi ovako:

“Cale, one je bio sam kod kuce, nije cekao nista narocito, ipak je nesto cekao, bio je sasvim sam, tacnije mislio je da je sasvim sam, cekajte, zacas cete razumeti. Vracam se dakle kuci, treba reci da je pijan ko dupe, cale, pocinje dakle da me ljubi sto je sasvim normalno, jer je to bio moj cale, kad evo ti ga odjednom pocinje da me vrlo drsko fackari, onda ja kazem ah! ne, jer sam ukapirala sta je time gad teo, al kad sam ku rekla ah! ne, to nikad, on skoci do vrata, zakljuca ih, a kljuc fiknu u dzep i zeva na mene ocima i cini ah ah ah sasvim kao u bionji, pravo siziliste. Sad ces ti da nadrljas, sad ces da nadrljas, cak su mu pomalo i bale isle na usta dok je izvaljivao ove gnusne zvake, i najzad furnu na mene. Ja mu lako eskiviram. Kako je bio mortus, ljosnu njuskom na pod. Opetusta. Opetrk za mnom, ukratko prava korida. Najzad uspeva da me dovati. Opet pocinje da me drsko davi. Ali u tom trenutku, vrata se otvaraju sasvim tiho, jer treba da vam kazem da mu je keva tako rekla, ja odo da kupim spagete i svinjske kremenadle, ali to nije bila istina, to je bio samo fazon za njega, ona se sakrila u vesernicu gde je bila ostavila sekirce, i tako se usunjala tiho i naravno imala je kod sebe svoj svezanj sa kljucevima. Pametna je keva, keva ko celica, zar ne?:”

“Jesbogme”, kaze tip.

“Dakle tiho otvara vrata i ulazi na prstima, cale za to vreme jadnik misli na druge stvari, ninasta ne obraca paznju, zar ne, i tako popi jedno sekirce pravo u lobanju. Treba priznai, keva ga je dobro aknula. Ne moze se reci da je bilo lepo za gledanje. Cakstavise, bilo je gadno. Necu da se kopleksiram. Tako je pala kevi oslobadjajuca presuda. Uzalud je bilo sto sam izjavila da joj je Zorz tutnuo sekirce, to je bilo bez ikakvog uticaja, rekli su samo da kad neko ima muza koji je gad tog kalibra, postoji samo jedna stvar koju moze uciniti, geknuti ga. Rekoh vam vec, cak su joj cestitali. Sto je mnogo mnogo je, zar ne?”

“Ljudi…”, kaze tip (gest).

“Posle je keva mene ribala, kaze mi ti mala droljo, kog si boga imala da pricas tu pricu o sekiri? Pa sta, odgovorila sam joj, zar to nije bila istina? Slusaj, mala droljo, ponavljala je ona i tela je da me izgazi, usred sveopste razdraganosti. Ali Zorz je umiri, a ona se usto jako puvala sto su joj aplaudirali svi oni koji su je poznavali, pa vise nije stizala da misli na bilosta drugo. Bar za neko vreme.”

“A posle?” pita tip.

“E pa, posle Zorz je poceo da se vrzma oko mene. Onda je keva rekla da ipak ne moze da svakog gekne sekirom, jeltako, to se onda ne bi bas lepo zavrsilo, pa mu je dala nokat, i tako se zbog radi mene oslobodila svog dase. Zar to nije lepo, a? Zar to nije dobra majka?”

“Mora se priznati”, slozi se tip.

“Samo, nedavno je nasla novog lafa i zbog toga smo se dofurali u Pariz, ona juri za njim, a mene je da me ne bi ostavila samu kao plen satirima, a njih bogme ima kolko ti dusa zeli, poverila mom ujki Gabrijelu. Izgleda da snjim nema cega da se bojim.”

“A zasto?”

“To jos ne znam. Tek sam juce stigla i jos nisam imala vremena da stvar prokuzim.”

“A sta on radi, ujka Gabrijel?”

“On je nocni cuvar, nikad se ne dize pre jedan popodne..”

“A ti si kidnula jos dok je on knjavao?”

“Tacno.”

“A gde stanujes?”

“Tamo” (gest).

“A zasto si plakala malopre na klupi?”

Caca ne odgovara. Tip pocinje da joj gazi po ganglijama.

“Izgubilasise, je li?”

Caca uveliko raspravlja u sebi svojim unutrasnjim glasicem: u sta li sam se to sada uvalila, za sta li me on drzi, nece se on keve mi lepo provesti samnom.

Naglo ustaje, zgrabi pakecinu i bris. Jurne u gomilu, klisne medju prolaznike i medju preprodavce, brise u cik-cak, zatim vata okuku cas desno cas levo, trci pa koraca, da gas pa malo prikoci, odna kaska, menja pravac, zaokrece.

Vec je pocela da se smeje dasi zamisljajuci ga kakvu mora daje njusku napravio, kad shvati da je suvise rano cestitala sebi. Neko je koracao kraj nje. Nije bilo potrebno podici pogled da bi se ukapiralo da je to tip, ipak ona podize pogled, pa da, to je bilo onaj isti, cak izgleda nije ni primetio da se dogovdilo bilo sta nenormalno, koracao je uz nju, sasvim mirno.

Caca ni reci. Pognuta pogleda izucava okolinu. Vec su izasli iz gungule, sad se nalaze mu jednoj ulici sredne sirine, kojom se muvaju cestiti ljudi, kulovskog izgleda, ocevi porodica, penzioneri, domacice koje setaju svoju derlad, fin svet, eto. Zaguljena stvar, kaze Caca svojim unutrasnjim glasicem. Duboko udahne vazduh u pluca i otvori gobicu da vikne svoj ratni poklic: upomoc! napasnik! Ali ni tip nije mutav, nema sta. Zgrabivsi joj grubo pakecinu iz ruku, pocinje da je drmusa, izgovarajuci energicno ove reci:

“Zar se ne stidis, kradljivice jedna, da mi gepises kako okrenem ledja?”

Onda se obrati publici koja je pocela da se skuplja:

“Ah! Lopovcine, pogledajte samo sta je tela da mi mazne.”

(BIGZ Белград – 1992, превод: Данило Киш, наслов на оригиналот: ZAZIE DANS LE METRO)