Втор дел
Пета книга
V. ГОЛЕМИОТ ИНКВИЗИТОР
... „Остављајте ваше богове и дођите да се
поклоните нашима, јер иначе погинут ћете и ви, и ваши богови!“ И тако ће бити
до смака свијета, чак и онда када нестане у свијету и богова, јер ће исто тако
падати и пред идолима. Ти си знао, ти ниси могао не знати ту темељну тајну
природе човјечје, али си одбио једино апсолутно знамење, које ти се нудило, па
да тако све натјераш да се безувјетно поклоне пред тобом – знамење круха
земаљског одбио си због слободе и круха небеског. Погледај, што си даље учинио.
И све опет због слободе! Кажем ти да човјек нема веће бриге него да нађе онога
коме би што прије предао дар слободе с којом се то несретно биће рађа. Али
слободом људи завладаће једино онај тко умири њихову савјест.
С крухом ти се давало сигурно знамење: дајеш
крух и човјек ће ти се поклонити, јер нема ничег сигурнијег од круха, али ако
нетко у исто вријеме овлада савјешћу његовим мимо тебе, о, онда ће оставити и
твој крух и поћи за оним тко је завео савјест његову. У томе си имао право. Јер
тајна човечјег живота није у томе да само живи, већ у томе зашто живи.
Без чврсте предоџбе зашто живи, не би човјек
пристао да живи, и прије би уништио самог себе него да остане на земљи, макар
свуда унаоколо њега био сам крух. То је додуше тако, али што се излегло:
умјесто да овладаш слободом људи, ти си им је још увећао! Или си заборавио да
је човјеку милији мир, па чак и смрт, него слобода избора у познавању добра и
зла? За човјека нема ништа примамљивије од слободе његове савјести, али ни
ништа теже. И ето, умјесто чврстих основа за умирење човечје савјести, једанпут
заувјек – ти си узео све што је необично, загонетно и неодређено, узео све што
је прелазило снагу људску, и урадио као да их нимало не љубиш. И то тко: онај
који је дошао да положи за њих живот свој! Умјесто да си завладао слободом
људском, ти си је умножио и њоме преоптеретио патњама душевно царство човјеково
заувјек.
Ти си желио слободну љубав човјекову, па да он
слободно пође за тобом, занесен и усхићен тобом. Мјесто строгог старог закона –
имао је одсада сам човјек да пресуђује слободним срцем својим што је добро, а
што је зло, имајући пред собом једино твој лик. А, зар ти ниси помишљао да ће
он напосљетку одбацити и порећи чак и твој лик, и твоју истину, ако напрте на њ
тако страшно бреме, као што је слобода избора? Он ће најзад повикати да није
истина у теби, јер је немогуће да би их тко могао оставити у већој заблуди и
патњи, него што си ти учинио, када си им оставио толике бриге и толико
нерјешивих задатака. На тај си начин ти сам ударио темељ рушењу свог царства, и
не криви за то никога другог. А међутим, да ли ти се то предлагало? На земљи
постоје три силе, јединствене три силе, које су у стању – на несрећу њихову –
да заувјек побједе и заробе савјест тих
немогућих бунтовника, а те су силе: чудо, тајна и ауторитет. Ти си одбио и
једно, и друго, и треће, и сам дао примјер за то. Када те је страшни и премудри
дух поставио на врхунац храма и рекао:
„Ако хоћеш сазнати да ли си ти син божји - скочи
доље, јер у писму стоји да ће те анђео узети на руке и понијети и нећеш пасти,
нити се ударити, те спознат ћеш онда да ли си ти син божји и каква је вјера
твоја у оца твојега“ – али си ти, кад си чуо што ти говори, одбио приједлог, те
ниси пристао, нити си скочио доље. О дакако, ти си онда поступао поносно и
величанствено, као Бог, а да ли су људи, а да ли је немоћно племе што се буни –
да ли су они богови? О, ти си онда схватио да би одмах, чим би само закорачио,
чим би се само макнуо да скочиш, довео Господа у искушење и изгубио вјеру у Њ,
и размрскао се о земљи коју си дошао да спасиш, а мудри дух, који те је
искушавао, радовао би се. Али понављам, колико је таквих као што си ти? И зар
си збиља, макар и за само један тренутак, могао помислити да ће и људи моћи
одољети такву искушењу? И зар је човечја природа створена да одбаци чудо, и да
се у тим ужасним тренуцима у животу, у тренуцима најстрашнијих, основних и
тешких душевних питања својих, преда једино слободној одлуци срца?
О, ти си знао да ће се чин твој сачувати у
књигама, достићи далека времена и најдаље крајеве земље, те се понадао да ће и
човјек, када пође за тобом, остати уз Бога, и да неће тражити чуда. Али нису
знали да ће човјек, чим одбаци чудо, одмах одбацити и Бога, јер човјек не тражи
толико Бога, колико чудеса. А, како човјек није у стању да остане без чуда, то
ће он себи постварати нова чудеса, сад већ своја властита, и поклонити се
врачарском чуду, бабином чарању, ма био стопут бунтовник, херетик и безбожник.
Ти ниси сишао с крижа када су ти довикивали, ругали се и дражили те: „Сиђи с
крижа и вјероват ћемо да си ти“. А, ниси сишао зато, јер и опет ниси хтио да
покориш човјека чудом, него си жудио за слободом и вјером, а не за оном која је
плод чуда. Жудио си за слободном љубављу, а не за ропским усхитом сужња пред силом,
која му је једном заувјек утјерала страх у кости. Али и онда си судио о људима
одвише високо, јер они су – разумије се – сужњи, мада су створени за
бунтовнике. Обазри се и просуди, та прошло је већ 15 вјекова, иди погледај их:
кога си ти уздигао до себе? Кунем ти се, човјек је створен нижим и слабијим
него што ти мислиш! Може ли, зар може он извршити оно што и ти? Поштујући га
толико, ти си урадио као да си престао да га сажаљеваш, јер си и сувише много
од њега захтијевао. И то тко, онај исти који је заволио човјека више од самог
себе!
Да си га мање поштовао, мање би од њега и
тражио, а то би било ближе љубави, јер би био његов терет лакши. Он је слаб и
подао. Што зато, што се он свуда буни против наше власти и поноси тиме што се
буни? То је понос дјетета и ђачића. То су мала дјеца што су се побунила у
разреду и истјерала учитеља. Али дочиће и крај весељу те дечурлије, он ће их
скупо коштати.
Они ће порушти цркве и облити земљу крвљу. Али
ће се напослијетку досјетити луда дјеца да су они, иако су бунтовници, ипак
само немоћни бунтовници, који нису могли властите буне своје издржати. Они ће
напосљетку признати, лијући своје глупе сузе, да им се онај, који их је створио
бутновницима, без сумње хтио наругати. Они ће то речи у очајању, а што кажу,
бит ће хула на Бога, због чега ће бити још несретнији, јер природа људска не
подноси богохулства, и увјек се на крају крајева, сама себи освећује због тога.
Дакле немир, забуна и несрећа – то је садашња судбина људска, послије свега
онога што си ти претрпио за слободу њихову! Велики пророк твој говори у сликама
и алегоријама да је видио све судионике првог Ускрса и да их је било из сваког
кољена до 12 тисућа. Али, ако их је било толико, онда они нису били људи, него
богови. Они су издржали крст твој, они су издржали десетке година глад и
голотињу пустиње, хранећи се скакавцима и коријењем – и дакако, ти можеш с
поносом да покажеш на ту дјецу слободе, слободне љубави и прекрасне жртве
њихове, што је пренијеше у име твоје. Али сјети се да их је било свега тек
неколико тисућа, а и то богова; а остали?
И што су криви остали слаби људи, што нису
могли поднијети оно што су могли јаки? Што је крива слаба душа, што није у
стању да прими толико страшних дарова? И зар је заиста истина да си ти долазио
једино к изабранима и ради изабраних? Али ако је то тако, онда је то тајна, и
ми је не можемо разимијети. А, ако је тајна, онда смо и ми били у праву да
проповедамо тајну и да их учимо да није важна слободна одлука њихова срца нити
љубав, већ тајна којој се морају слепо покоравати, па чак и против своје
савјести. Ми смо тако и учинили. Ми смо исправили дјело твоје и утемељили га на
чуду, тајни и ауторитету. И људи су се обрадовали што су их опет повели
као стадо, и што им је напосљетку скинут са срца тако страшан дар који им је
донио толико патње.
Реци ми, јесам ли имао право што смо тако
учили и радили? Зар нисмо ми љубили човјечанство када смо тако смјерно признали
његову немоћ, када смо из љубави олакшали његов терет и допустили његовој
слабој природи и да гријеши, али с нашом дозволом? Зашто си дошао сад да нам
сметаш? И шта толико шутке и проницаво гледаш у Ме својим благим очима? Разљути
се, мени не треба твоје љубави, јер ни ја тебе не љубим. И што да то кријем од
тебе? Или можда не знам с ким говорим? Оно што сам имао да ти кажем, теби је
бећ познато, то ја читам у твојим очима. Зар ћу пред тобом да сакријем нашу
тајну? Можда баш желиш да је чујеш из мојих уста; чуј је дакле: ми нисмо уз
тебе, него уз њега, ето то је наша
тајна! Већ давно нисмо уз тебе, него уз њега
– већ 8 вјекова. Равно прије осам вјекова примили смо од њега оно што си ти с
негововањем одбио, онај посљедњи дар што ти га је понудио, када ти је показао
сва царства земаљска: ми смо примили од њега Рим и мач царев, и сами себе
прогласили за цареве земаљске, за цареве једине, иако нисмо још све до сада
успјели да потпуно довршимо наше дјело.
А, тко је крив? О, дјело је то још увјек у почетку,
али оно је започето. Још ће се дуго чекати на његов свршетак, и још ће много
препатити земља, али ми ћемо успјети и бит ћемо цареви, и онда ћемо помислити
на срећу људи на цијелом свијету. Међутим, ти си могао још и онда узети мач
царев. Зашто си одбио тај посљедњи дар? Да си прихватио овај трећи савјет силног
духа, ти би испунио све што човјек тражи на земљи, то јест: коме да се поклони,
коме да преда савјест и како да се напосљетку сједине сви без поговора у опћи и
сложни мравињак, јер је потреба свеопћег јединства трећа, и посљедња мука
људска. Човјечанство је у цјелини увјек свакако тежило за јединственим
уређењем. Много је било великих народа с великом хисторијом, али што су ти
народи били узвишенији, то су били несретнији, јер су јаче од осталих осјећали
потребу свеопћег јединства људи.
Велики освајачи, Тимури и Џингис-кани
прохујаше као вихор земљом, тежећи да освоје васиону, али и они су, иако
несвјесно, изразили исту ту потребу човјечанства за свјетским и свеопћим
сједињавањем, Да си примио свијет и пурпур царев, ти би био основао свјетско
царство и дао свјетски мир. Јер, тко ће да влада људима, ако не они који
владају њиховом савјешћу и што је у рукама крух њихов? А, ми смо узели мач
царев, и када смо га узели, разумије се да смо се одрекли тебе и пошли за њим.
О, протећи ће још вјекова недјела слободног
ума, њихове науке и антропопфагије, али ће они, јер су почели да граде своју
Бабилонску кулу без нас, завршити антропофагијом. Али ће онда допузати до нас
звијер, те лизати наше ноге и квасити их крвавим сузама из својих очију. А, ми
ћемо зајашити ту звијер и подићи путир, а на њему ће писати: „Тајна!“ Али онда,
само онда отпочеће за људе царство мира и среће. Ти се поносиш својим
изабраницима, али ти и имаш једино изабранике, а ми ћемо дати мир свима.
А, помисли још и то: колико је тих изабраника,
и то снажних, који су могли постати изабраници, напосљетку посустало, очекујући
тебе, те понијело (а, и још ће их више понијети) снагу свога духа и жар срца
свога на другу њиву; и свршит ће тако да ће подићи своју слободну заставу против тебе. А, ти си сам уздигао ту заставу! Код
нас ће сви бити сретни, неће се више бунити, нити уништавати један другог, како
се у слободи твојој свуда дешава. О, ми ћемо их увјерити да ће тек онда и бити
слободни – кад се одрекну слободе своје ради нас и кад се нама покоре. И онда,
хоћемо ли бити у праву или ћемо слагати? Они ће се сами увјерити да имамо
право, јер ће се сјећати до каквих је страхота ропства и забуна доводила твоја
слобода.
Слобода, слободан разум и наука завјест ће их
у такве мрачне гудуре, те поставити пред таква чуда и неразријешиве тајне, да
ће једни – они непокорни и окрутни, уништити сами себе, а други – непокорни али
слаби, уништити један другога, док трећи, што остану, немоћни и несретни,
допузати ће к нашим ногама и завапити: „Јест, ви сте имали право, ви сте једини
владали Његовом тајном, и ми вам се враћамо, спасите нас од нас самих“.
Добивајући од нас крух, они ће дакако јасно видјети да им ми њихов властити
крух, зарађен њиховим владтитим рукама, одузимамо, па им га дијелимо, без
икаква чуда; видјет ће да нисмо камење претворили у крух, али ће се уистину
радовати више томе што га примају из наших руку, него самом круху!
...
(изд. НАПРИЈЕД – Загреб, 1965; стр. 296-300,
Штампарија „Огњан Прица“)
No comments:
Post a Comment