Алџернон Чарлс Свинберн: ГРАДИНАТА НА ПРОЗЕРПИНА

 

LAUS VENERIS

 

Dali sneva il` se budi? Jer njen vrat

Izljubljen ceo, jos nosi i pecat ljubicasti

Iz kojeg krvca curi bolno, i otice;

Mek, i ozledjen nezno – sa svakom kapi krvi sve je divniji.

 

Iako usne moje stisnute sisu na tom mestu

Nigde nema znaka na njenom licu;

Oci su joj sasma mirne, bez sumnje

Duboki san vlada po celom njenom krvotoku.

 

Gle, to je ona sto bese naslada sveta;

Pradavna izbledela leta deo su carstva njenoga;

Razastrte staze izlozene njenom hodu

Behu prostirke dva doba, noci i dana.

 

Gle, ona izgledase tako onda kad su udovi njeni mamili

Sve one usne koje tuguju sada, Hrista celivajuci,

Poprskane krvlju sto kaplje iz Bozijih nogu,

Stopala i dlanova, po kojima su nase duse sudili.

 

Avaj, ti si vaistinu velicanstven i prav, Gospode.

Al` gle krasno ispletene kose njene!

Mi nadjosmo leka u tom dirljivom celovu;

Ali, pogledaj sada, Gospode; usne su njene carobnije.

 

Cestita li je; sta to samo nazao ona ucini tebi?

Ne, pravedni Hriste Gospode, pogledaj gore i vidi;

Zar i Mati tvoja nije imala usnu takvu – kao ovu?

Znaj kako je samo ona slatka meni.

 

Ovde u Horselu vazduh je vreo;

Covek se i s tim pomiri malo, Bogu je znano ;

Mirisna prasina, svetlost dnevna vazduh zari,

I srce moje gusi sve dotle dok nije jedva cujno.

 

Pogledaj, Venero moja, telo duse moje, kako leze

Pored dragane moje poput haljine njene,

Osecajuci ljubav moju u njenim udovima i kosi

I suzama sto izbise iz njenih ociju i prelise lice.

 

Srce moje drze njene drazesne otvorene ruke

Sto usnulo vise; odmah do njene glave tu je,

Krunisana zlacanim trnjem i odevena u putenost vatrenu,

Ljubav, bleda poput pene sto na solju izgizen zal nasrce –

 

Vrela poput zute pene slankastih nanosa

Sto se ljuljaju i dime – rasute suve grudice isparenja

Iz presahle zudjne zadihanih usta okeana izbijaju;

Ona je tu, kako kad je za razbojem tkala.

 

Potka zategnuta popreko; i svaka nit,

Koja plete splet, nosi suvih crvenih pega pecat;

Cunak se uvek lako provlaci, dok ona

Utkriva vlasi brojnih glava so padose u nemilost.

 

Ljubav nije radost niti zalost, kako se meni cini;

Ona sanja tkajuci, i tkaje snevajuci,

Sve dotle dok se kalem ne isprazni, i gle, vidim ja

Njeno tkanje, odmotalo se, izvija se i nestaje kao u pari.

 

...

 

(Svinbern: PROZERPIN VRT, GLAS Banja luka, 1987, помогнато од СИЗ за издавачка и библиотекарска дејност на СР БиХ)