...
Пробијајући
се кроз сан и љубави,
како ћеш
утонути у немогућности (...)
Кад је за
тебе и то настањено фантомима,
Који не
уливају наде већ обесхрабрења,
Да л` с
тобом, или они сами
Наћоше
пут овуда за бескрај?
Не умејући да разграничи конкретно од
апстрактног, слику од појма и мисао од осећања, Растко је традиционалним
дескриптивним средствима описивао психичке ефекте, а мисао изражавао на
афективан начин; отуда онај стални раскорак између интелектуалног и емотивног
значења његових песама, који је много више знак младалачке невештине и
пометености него какав дубљи психоаналитички симптом.
У својој страсној привржености слободном,
неконтролисаном бележењу „точкова свести“, превидео је Растко један од основних
чинилаца које тај метод подразумева: магију поетске слике. Ретко ће се догодити
да у његовим песмама нађемо оне смеле, муњевите метафоричне преплете, које
претстављају једну од најзначајнијих особености модерног песничког израза.
Оскудна у лексичким и метафоричним вредностима, Расткова реченица ограничавала
се на то да на стари, дискурзиван начин постигне ону сликовитост асоцијација, коју
су други постизали асоцијацијама слика. Први и најаутентичнији претставник
модерне осећајности у међуратној поезији, Растко није много допринео њеном
изражајном обогаћењу. Његова изражајна незграпност и смушеност нису биле само
последица превелике тежње за спонтаношћу, као што се то обично истиче, већ и
једног урођеног недостатка језичког осећања, осим у књизи Људи говоре, нигде није успео да отклони.
Једна детаљнија анализа његових поетских и
прозних текстова показала би да се Растко стално колебао између два језичка
обрасца, нашег и француског, не знајући како да их усклади. Растко је очигледно
настојао, као Црњански или Винавер, да се ослободи круте конструктивности и
шематичности тзв. Београдског стила. Али немајући довољно слуха да на самом
извору народног и градског говора тражи нове језичке могућности, он је покушао
да стару реченичну конструкцију учини гипкијом, ломећи је и растежући на најповољнији
начин. Стојећи на тако несигурним синтаксичким темељима и састављена од аморфне
лексичке грађе, Расткова поезија тонула је стално у вртлоге мутног и
недореченог. Идући за стопама Рембоа и Аполинера, Растко није успео да увиди да
њихова поетска реч, и кад је била скривена велом тајанства, никада није била
језички конфузна и мутна, да су и најсложеније њихове мисли биле савршено чисти
изречене.
Било ја ипак неправедно свалити на Растка сву
кривицу за његове језичке муке и пометње. Ако га већ поредимо са Рембоом и
Аполинером, треба се присетити да је њихово песничко искуство било плод једног
дуготрајног процеса ослобођања од класичних поетских норми. Пробијајући бране
старе прозодије, сви ти нови превратнички токови француске поезије сливали су
се увек на најприроднији начин у матични ток свог књижевног језика. У нашој
поезији таквог континуитета нити је када било, нити га данас има. Весник једног
новог времена, у коме ће песник морати да устостручи своју способност примања и
сређивања најхетерогенијих утисака, Растко се морао нађи пред оним истим
препрекама о које су се сламали сви наши велики авангардни подухвати од Бранка
Радичевића до данас. Изражајна средства којима је он располагао су сувише
оскудна да би могла огласити моћно и без колебања нова песничка сазвучја. У
својој грозничавј журби за изгубљеним временом, наш језик једва да је био
стасао до парнасовског идеала формалног савршенства, а већ је Растко најављивао
победоносни поход ирационализма и васкрсења националних традиција. Треба ли се
онда чудити што је његова мисао тако тегобно налазила пут до нобог уметничког
облика?
Од свих наших песника између два рата, Растко
Петровић је имао највише услова да достигне европски ново поезије свога времена.
Први наш лиричар који не долази са закашњењем, он је, упоредо и у дослуху са
париским авангардистима, зачуо прве, узнемирене и још увек усхићене откуцаје
била` нове космополитске ере. Али, рођен под двоструким знаком словеноског Бога
Перуна и свога имењака Немањића, он није морао, попут својих париских вршњака,
да тражи посредне путеве у сам или егзотику да би пронашао живе воде примитиван
наивности и митске свести. Његов доживљај новог света извирао је из најдубљих
предачких врела. Када разгрнемо први, „фројдистички“ слој Расткове поезије,
растрзане комплексима детињства, открићемо две прастаре антагонистичке силе
које су се у њеном подземљу настаниле: древну паганску обест и мистичарску
стрепњу и екстазу. На њиховом сукобу почињу сва она страсна и грчевита узбуђења
која Расткову поезију чине тако аутентично модерном.
У Растковој поезији и у његовим приповеткама
укрштају се сви они путеви преко којих модерна свест досеже до митске свести: и
чежња за легендарном прапостојбином великог људског сна о срећи, и мутна,
фројдистичка опсесија тајном рођења; и древни култ вечитог обнављања природе и
култ модерног ритма, вратоломних брзина и непрекидних промена; и екстатичка
молитва пред лицем Сунца и егзистенцијална стрепња над понором тела.
Један од ретких наших песника који по повратку из Париза нису били изгубили чуло
за националне традиције, он је већ у првим својим песмама, приповеткама и
чланцима био на најбољем путу да оствари синтезу коју нико није био остварио,
да измири крајности које се још ни данас не могу измирити: да приближи Исток и
Запад у нама и повеже нашу прошлост са садашњицом; да збратими своје пустоловне
словенске претке, бахате и чемерне, са модерним европским пустоловима утанчаних
и неуротичних чувстава; да сједини светлост духовну са светлошћу „дома где се
не враћа“, да наше мотиве учини васељенским и васељенским мерама да премери
нашу митологију. Први, ако не и једини од својих савременика он је имао слуха
да поново открије вечито младићство народног генија и да га расветли на
најсавременији начин. И док су други марљиво преводили париске књижевне
манифесте и учили се спонтаности на страним узорима, Растко је кренуо да тражи
изворе новог поетског духа тамо где су најчистији и најсвежији: у шумама и
језерима где се огледају боје нашег поднебља и где почива тајна нашег бића, у
великом јутру над грмом Вишњићевим и у лику свете сељанке на Косову, у нашим
старим манастирима, у народној песми и народном предању, играма и везовима,
легендама и обичајима. У нашим народним умотворинама он је нашао све оно за
чиме су трагали предводници модерне европска поезије: прве, неусиљене облике
ирационалног стваралаштва, необуздан нагон за игром, хумор разложан и
безразложан, космички дух који прожима све ствари, најприсније спојеве искуства
и водивитости, мудрости магије, вербалне и визуелне маште. Али Растко је знао
да осети и пресудан, судбински значај наше епске традиције, у којој чудесност
није само производ индивидуалне фантазије, већ колективни и свемирски доживљај.
Сагледана у чудесној перспективи косовсаког боја, Вишњићеве Буне на дахије и албанске епопеје,
Расткова визија отаџбине уздиже се до космичког универзалног значаја. У
косовском опредељењу он је видео не само пут превазилажења својих биолошких и
егзистенцијалних тегоба, већ и наш заједнички пут ослобођења од суровости и
мрака, најсветлији домет нашег историског искуства. Расткова љубав за творевине
народног духа није била онај уобичајени патриотски гест којим су песници
„захваћени западном реком“ желели да се одуже своме народу, као што ни његов
космополитизам није био помодан и лажан. Све што је његов узнемиен, луталачки
дух прикупио од савремених поетских
сазнања нашло је своје природно уточиште на нашем тлу, под окриљем нашег
искуства и наших симбола (Бурлеска, Дан
шести, приповетке и путописи, Велики
друг ит.).
Расткова тежња за синтезом између савремености
и традиције, и космополитског и националног духа, била је ипак сувише невиђена
и смела да би могла бити до краја и остварена. Она је, у сваком случају, много
видљивија у његовој прози и у чланцима и есејима, него у његовим поетским
остварењима. Притешњен између два зачарана табора, он праву подршку није могао
добити ни са које стране. За конзервативме грађанске кругове Растково Откровење морало је претстављати прави
друштвени скандал. Али ни у крилу нашег предратног модернизма он се није могао
осећати много угодније. Растково осећање историског континуитета и привржености
традицијама нису могли да одушеве његове пријатеље из надреалистичких редова,
поготово од тренутка када је пошао путем друштвеног и политичког компромиса. Да
је тај пут у многоме био резултат песникове крајње усамљености и
дезориентације, чини нам се да је данас прилично јасно. И није нимало случајно
што је слична судбина задесила наше највеће међуратне песнике. Кључеви наших
историјских и културних вредности били су у рукама конзервативне интелигенције,
која је већ деценијама била овлашђена да их тумачи у духу грађанског
позитивизма, професорског ситничарства и мрачњачког шовинизма. Наша
надреалистичка авангарда била је, са своје стране, махом савршено равнодушна за
све што није било записано у франциским модернистичким прокламацијама, нити је
икада помишљала да би требало поћи, као Растко, Црњански или Момчило
Настасијевић, за нашим националним духовним и језичким особеностима. Окружен
свеопштим неразумевањем или полуразумевањем, што је можда још горе, подједнако
туђ и званичницима и бунтовницима, и конзервативцима и напредњацима, Растко је
морао доживети судбину свих наших великих песника који су покушали да модерну
литературу заснују на националним основама: остао је половичан и недоречен, сав
у фрагментима, у узлетима и падовима. Ако је ипак успео да одоли злој ћуди
свога времена и преда нам у наслеђе дело које ће бити једна од највећих
драгоцености нашег књижевног и историјског памћења, то је зато што је, усред
најжешћих књижевних окршаја, умео да сачува своју оригиналност, свој аутентични
поетски лик. Свет који је створио
припадао је само њему, иако је то био свет у коме је сва младост нашег
доба могла себе да препозна. Зато смо га и прихватили као свој.
No comments:
Post a Comment