БРИОНСКИ ПЛЕНУМ –
ПАД ГРУПЕ АЛЕКСАНДРА
РАНКОВИЋА, РЕОРГАНИЗЦИЈА ФЕДЕРАЦИЈЕ
Четврти Пленум Централног Комитета Савеза
комуниста Југославије, Титова уводна реч на Пленуму
Бриони,
1. јула 1966 год.
...Другови и другарице,
На сједници Извршног комитета одржаној 16.
јуна претресано је питање извјесних деформација у раду неких органа у
организацији државне безбједности. На тој сједници Извршни комитет је решио да
се изабере једна партиско-државна комисија која би те проблеме испитала. Прије
тога, формирана је једна техничка комисија која је требало да технички утврди
извјесне деформације у раду наше Државне безбједности. И то је био један од
елемената који је подстакао Извршни комитет ЦК СКЈ да формира и политичку
комисију, то јест партиско-државну комисију. Комисија ће послије поднијети
извјештај о досадашњем раду, јер истрага о разним девијацијама и аномалијама
које су се догађале у нашој Државној безбједности није потпуно завршена.
Другови, ја бих хтио овдје да се вратим мало
уназад. Ми смо у марту 1962. године имали проширену сједницу Извршног комитета
на којој су претресани разни проблеми који су се тицали односа у нашем
руководству, односу у нашој Партији и уопште разних аномалија које су се
доћађале. Та сједница је трајала три дана. Тога се учесници сједнице врло добро
сјећају. Ми смо тада по прилици утврдили у чему се састоје те аномалије,
девијације и тако даље, али нисмо утврдили изворе тога. Мени се чини да смо ми
ту погријешили што тада нисмо ишли до краја, него смо због извјесних
компромисних тежњи, да се то не одрази на јединство наше Партије и на јединство
нашег руководства – које је заправо већ онда било нарушено – стигли на пола
пута. Дакле, то због чега ми данас овдје засједамо и о чему ћемо дискутовати – није
најновија ствар. То има своје поријекло уназад неколико година, готово близу
деценију.
Ми смо, другови, погријешили што смо нашу Државну
безбједност у току двадесет и више година њеног постојања препустили – тако
рећи – сухој себи, и главни руководиоц је био друг Ранковић. Ви знате да је у
току рата наша Државна безбједност одиграла огромну улогу, у чему – разумије се
– један велики дио заслуга има и друг Ранковић и остали другови, који су били
под његовим руководством. Но, управо због тога огромног повјерења које смо
имали и према другу Ранковићу и према Служби државне безбједности, ми на нашим
сједницама Извршниог комитета ни једанпут нисмо имали питање ове Службе. А,
могу ли се било која организација или било какви органи тако дуго пустити без
контроле Партије, без контроле руковоства наше Партије. Разумије се да је то
наша кривица.
Кад ово питање претресамо данас, овдје треба
поћи од чињенице да је наша Безбједност одиграла огромну улогу у ликвидирању
класног и свих непријатеља, који су код нас хтјели доћи до изражаја и у току
рата и послије, и то не смијемо никада изгубити из вида. То је хисторијска
чињеница. Људи који су у тој Служби радили имају велике заслуге, и друг
Ранковић. Али имамо ли ми права другови, да опраштамо за оно што се догађа
послије, када се једна таква организација деформише и када се, услијед разних
деформација, створи један систем који је притискао читаво наше друштво?
Разумије се да немамо и не можемо. Оно су заслуге, а ово су огромне грешке. И
та питања морамо размотрити и донијети одређене закључке. Кад смо пришли томе,
ми смо постепено увиђали до каквих су невјероватних размјера долазиле те
деформације. И онда нам је постало јасно – а ја мислим да ће се то све још боље
сагледати – зашто ми нисмо могли да спроводимо наше одлуке које смо доносили на
пленумима и конгресима, нарочито на Осмом конгресу. Послије тога, долазило је
до некакве стагнације, некако није ишло. Одлуке су биле одличне, народ их је
пригрлио, порадовао се, наши радни људи су били весели, говорили су: „Е,
коначни ћемо кренути напријед“. А ипак, није ишло.
Значи, читава ствар мора бити постављена на
политичке темеље, то је политичка ствар. Осми конгрес, привредна реформа – то
су крупне акције нашег друштва ради побољшања цјелокупног нашег живота и бржег
кретања напријед. И ако разматрамо извјесне деформације, онда не можемо
говорити о појединцима, као о неком случају. Ја другови, мислим да се ту ради –
не могу да тврдим, али то је моје мишљење – не само о појединцима, и ти
појединци не морају ни бити ни ти који су ту углавном одговорни, али ту се ради
о једној фракциској, групашкој борби; борби за власт. Јер како би се те ствари,
послије 1962 год. кад смо их претресали, могле сада поново да се појаве у још
жешћем и тежем виду, а да се о томе не ради. Мислим да даља истрага мора да
крене у том правцу, да то видимо, јер је то опасност за јединство нашег народа,
опасност за Савез комуниста и његово јединство, једном ријечју: за наш
социјалистички развитак...
На овом Пленуму другови, ради се о једном
крупном питању – о оздрављењу наше Партије, одвајање Унутрашње безбједности од
Партије, а не као што је до сада било, да се то побркало, да је Унутрашња
безбједност прејашила Партију. О томе је сада ријеч.
. .На седници Извршног комитета Централног
комитета Савеза комуниста Југославије од 16. јуна 1966, у вези са низом
чињеница које указују на врло озбиљно испољење слабости и деформације,
претресана су нека питања из рада органа Државне безбедности, као и појаве
озбиљних злоупотреба ових органа у политичке циљеве од стране појединих функционера.
На истој седници је Извршни комитет ЦК СКЈ формирао комисију са задатком да
испита ове појаве, као и методе руковођења у органима Државне безбедности, и да
о своме раду и констатацијама извести Извршни комитет и Централни комитет ЦК
СКЈ.
ИЗВЕШТАЈ КОМИСИЈЕ
ИЗВРШНОГ КОМИТЕТА ЦК СКЈ
Извршни комитет ЦК СКЈ утврдио је следећи
састав комисије:
-Претседник Крсте Црвенковски; чланови: Ђуро
Пуцар, Блажо Јовановић, Добривоје Радосављевић, Мика Трипало и Франце Попит.
...У току рада, Комисија Извршног комитета ЦК
СКЈ је поднела свој претходни извештај Извршном комитету ЦК СКЈ 22. јуна 1966
године. Извршни комитет ЦК СКЈ је одобрио рад Комисије и прихватио њене налазе
и констатације, стављајући јој у задатак израду дефинитивног извештаја за четврту
седницу ЦК СКЈ, заказану за 1. јули 1966 год.
2. Комисија посебно истиче да стање,
организација, методи рада, циљеви и задаци Државне безбедности нису нигде
претресани, ни на једном државном, представничком или партиском форуму, у
читавом послератном периоду. Државна безбедност је постала мање или више
монопол појединаца. Они су њом руководили као личности или, како неки кажу, као
њени организатори и оснивачи, без обзира на то какве су јавне функције имали.
Отуда се и створила атмосфера да су се, како поједини функционери, тако и део
особља Државне безбедности, везивали за поједине личности, које су
поистовећиване са државним руководством, и Централним комитетом СКЈ. Из изјава
се види да је друг Александар Ранковић (Марко) поистовећиван са Централним комитетом...
Међутим посљедних година, а нарочито прије и
после VIII Конгреса
СКЈ, заоштрени су неки политички проблеми и дилеме око тражења најефикаснијих
путева за наш даљи друштвени развитак. У исто време, јавили су се и отпори
спровођењу одлука Форума Савеза комуниста, као и појаве да су неки функционери
покушавали да органе Државне безбедности искористе у политичке сврхе.
Наше друштво је, захваљујући пре свега,
правилној политичкој линији и ориентацији Савеза комуниста, отишло далеко
напред у развитку социјализма и социјалистичких друштвених односа. Брзо је
напредовало самоуправљање и непосредна демократија, а органи безбедности услед
конзервативног отпора појединих функциоера, заостајали су уза тог развитка, због
чега јеморало доћи до одрђених сукоба. Ранијим тенденцијама да се Државна
безбедност претвори у силу изнад друштва, прикључиле су се и нова, то јест да
државна безбедност постане један од одлучујућих фактора у формирању друштвене
политике. Ти функционери су, користећи своје позиције, злоупотребљавали органе
државне безбедности, са тенденцијом да успоставе контролу у читавом друшву, од
предузећа до највиших врхова. Они су себи присвојили право да држе под
контролом и одговорне државне и политичке функционере – путем прислушкивања,
праћења и добијања извештаја од техничког особља, које је ангажовано у раду око
функционера. На бази оваквих извештаја, врло често су даване оцене о појединим
људима, и такве оцене су били – не тако ретко – одлучујуће за одлуке кадровске
политике. Наиме друг Ранковић се, као секретар задужен за кадровску политику и
организациону изградњу СКЈ, често ослањао на материјале безбедности при
одлучивању о размештају кадрова...
6. Поједини органи Државне безбедности,
користећи савремену технику, упустиле су се последњих година, у велике
операције прислушкивања и контролу појединаца и установа. Рад Комисије је
показао да се те методе употребљавају доста масовно против поштених, и
социјализму оданих људи, те против одређеног броја државних и политичких
функционера. Те се методе употребљавају и са намером да се појединци
дискредитују, и коначно скину са функција...
У Државној безбедности се посебно развио
систем информисања о расположењу јавног мњења. Она се већ годинама јављала као
скоро једина служба која прикупља политичке информације о коментарима и
реаговању на најзначајније догађаје из нашег јавног и политичког живота.
Државна безбедност је тиме постајала некаква политичко-информативна или
политичко-обавештајна служба унутар земље. Она је то обављала нестручно,
импровизовано, по својим мерилима, и што је најгоре, често са одређеним циљем.
Због своје изолованости, нестручности кадрова да може компетентно оцењивати
економске, политичке, културне и друге податке, а поготову што се много од тих
података добија из негативних средина или некомпетентних извора, те су
информације скоро увек биле једностране, а не ретко и свесно темпиране. Оне
нису одраз правог стања; на основу реаговања непријатељски настројених
елемената, те незадовољника и појединачних случајева, врше се уопштавања. Државна
безбедност је сама анализирала разне појаве, вршила селекцију материјала и
обраду информација, и према властитој оцени, или оцени појединаца, на бази
крајњег субјективизма и произвољности, дистрибуирала информације одређеним
функционерима, али не према дужностима не којима се људи налазе. Многе су
ствари били монополисане само за појединце...
10. Наш друштвени развитак последњих година
све више је долазио у сукоб са одређеним остацима старог система. Он није више
могао да подноси затворене системе и организме. Самоуправљање императивно
захтева да се сви организми друштва ставе под јавну и друштвену контролу на
бази уставних и законских норми. Неки су се томе одупирали и још више затворали
у себе. То је доводило до појава деморализације и деформација у таквим
институцијама. Данас не може и не сме више нико поседовати монопол на поједине
функције, нити на оцену стања организација и институција у којима ради, а
поготово оним којима стоји на челу. Централни комитет Савеза комуниста
Југославије мора уочити те појаве и повести, уз мобилизацију читавог чланства и
свих радних људи, одлучну битку за трансформацију одређених служби и делатности
у правцу прилагођавању насталим друштвеним променама и развијенијим
социјалистичким односима...
11. Централни комитет СКЈ и његов Извршни
комитет не могу, а да не приме део одговорности и на себе, тим више што се на
челу Државне безбедности у читавом пређеном периоду, директно или индиректно,
налазио један од његових секретара – друг Александар Ранковић. Усталила се, и у
крајњој линији, прихватила штетна пракса да један човек у име Централног
комитета и државних органа сам, без контроле и полагања рачуна било коме,
руководи овом службом. Не само да се у минулом периоду Централни комитет мирио
са чињеницом постојања монопола појединаца над појединим институцијама, већ је
проглашавањем те и сличних институција табуом за друштво, а и за себе, тај
монопол објективно подржавао и даље учвршћивао.
РЕЧ АЛЕКСАНДРА
РАНКОВИЋА
...
No comments:
Post a Comment