III
ФУНКЦИЈА
И ПОЉЕ ГОВОРА И ЈЕЗИКА У ПСИХОАНАЛИЗИ
...Моћ језика у психоанализи Лакан истиче на
различите начине: са подсмијехом (у питању је Крис) када аутор „праксу своје
анализе може да доведе до граница испразног муцања“ (с. 80), са мањим прекором
за оне које се чуде моћи језика. Однос између ријечи отеловљења симптома Лакан
овако формулише:
„Речи се хватају у свим телесним сликама које
привлаче субјект: они могу да оплоде хистеричну особу, да се поистовете са
објектом penis-neid-a, да
представљају ток урина уретралне амбиције... речи могу да претрпе симболичке
повреде, да изведу имагинарне чинове у којима је пацијент субјект... беседа у
својој укупности може постати објект еротизовања, која прати премештање
ерогеног у оној слици тела које у тренутку одређује аналитички однос. Дакле,
беседа преузима фаличко-уретралну, еротичко-аналну, или чак садистичко-оралну
функцију... говор у субјекту може постати имагинарни односно реални субјект и
као такав обезвредити на више него на један начин функцију језика“ (с.86). Дио
овог цитата који се односи на беседу која је објект еротизације односи се на
Лаканов коментар једног рада Фројдовог пријатеља Fliess-а.
До краја овој поднаслова сусрећу се три појма:
реално, имагинарно и симболичко. Имагинарно је исцрпније објашњавано у прва два
поглавља. Укратко је о сва ова три појма било речи и у Предговору. Ипак, да
видимо тумачења појма симболичко из пера врсних тумача Лакана, Mullera и Richardsona
(1982, 87-88): „то је свеобухватна структура чији дискретни елементи делују као
означитељи који се само арбитрарно односе према означеном (има)... или
уопштено, редови којима припадају такве структуре, или коначно закон (тј.
Основни модел на коме је тај модел основан)“. Исти аутори да би дефинисали
реално у Лакановом смислу користе текст преводиоца „Списа“ за енглеско језичко
подручје Sheridana (1977) и сами изражавајући сумњу да је то
срећна формулација значења. Али осмотримо и дефиницију реалног од стране
Шеридана: „Оно што је, прије прихватања симболичког, реално, у свом `сировом`
стању (у случају субјекта, на пример, организам и његове биолошке потребе),
може се само претпостављати као у алгебарском X (икс)“ (стр. X).
Други поднаслов у оквиру трећег дијела овог
чланка гласи: „Вријеме субјекта у психоаналитичкој техници“. Више је облика у
којима се овај проблем може поставиту у техници. Али најважнија су три: вријеме
трајања анализе, вријеме трајања појединачне сеансе и вријеме као коначност
субјекта. Појединачно ћемо се бавити са сваким од три облика. Вријеме трајања
анализе је без краја, јер се не може утврдити унапријед „вријеме за
разумијевање“. Ово долази од субјекта који очекује „приспеће његове истине“,
јер ако би то било могућно, онда би ми испунили његово очекивање да је „истина
већ ту“ тј. у нама, чиме би само поновили „његову првобитну обману“ (с. 96-97).
Најбољи доказ за то је Фројдова анализа „Човјека са вуковима“ на кога се он
позива у дјелу „Довршива и недовршива анализа“. Трајање појединачне сеансе и
означање њеног краја је „елемент који на први поглед припада реалности“ (с.
98). Обично се тврди да „несвјесно... тражи вријеме да би се открило“ (с. 99).
Лакан не одбацује ово. Како у Лакановој психоанализи, што истичу и Muller и Richardson (1982, 89), „свака интервенција
аналитичара служи као пунктуација разговора“, а субјект прекинут у разговору
„не може да не доживи (то) као једну пунктуацију у свом напредовању“ (с. 100),
то мјерење времена, макар није договорено, нема свог оправдања, јер „једном
постављена пунктуација утврђује смисао, њена промена га обнавља или ремети, а
погрешна пунктуација значи само промену нагоре“ (с. 100). „Време“ несвјесног
није исто оно које се мери часовником. Дакле, умјесто одређивања времена
трајања сеансе потребна је флексибилност која олакшава и субјекту и
аналитичару. „Равнодушност“ у тајмингу одговара „неделовању“, добија „опсесивну
вредност“ и условљава „субјектову попустљивост“ чиме анализа добија карактер
„принудног рада“ (с. 100-101). Лакан мисли да у таквим условима мјерења времена
трајања сеансе, однос субјект – аналитичар је парадигма односа господар-роб.
Или: „...опсесивац испољава један став који Хегел није развио у дијалектици
господара и слуге. Слуга је измицао пред ризиком смрти када му је била пружена
прилика да постане господар у борби за чисти престиж. Али пошто он зна да је
смртан, он такође зна да и господар може да умре. Од овог тренутка он може да
прихвати да ради за господара и да се у међувремену одрекне уживања: тако он
чека не знајући када ће његовог господара сустићи смрт. Такав је
интерсубјективни разлог како сумње тако и одлагања, које су карактерне црте
опсесивног болесника“ (с. 102).
Стога Лакан преферира „кратке сеансе“. Наводи
да „тај поступак ... у својој техничкој примени има прецизан дијалектички
смисао“. И поново је пракса била та која је одлучила у „скраћивању сеансе“. У
једном случају „одлагањем завршетка сеансе“ су изишле „на светло дана фантазми
о аналној трудноћи, као и сан о њеном окончању путем царског реза, док бисмо
иначе још морали да слушамо његове спекулације о уметности Достојевског“ (с.
102).
Вријеме коначности субјекта је трећа околност
од значаја у психоаналитичкој техници. У разматрању овог, Лакан започиње са
„инстинктом смрти“ чији „смисао треба тражити у споју два опречна термина:
инстинкт узет у у најширем значењу заправо је закон, који сукцесивно регулише
циклус понашања, чији је циљ обављање неке виталне функције, а смрт се
појављује пре свега као разарање живота“ (с, 103). Појмови „негативна
терапеутска реакција“, мазохизам, компулсивна репетиција су добро познати у
традиционалној психоанализи (види Фројдова дела: „Економски проблем мазохизма“,
1924, „Скица за психоанализу, 1940, „С оне стране принципа угоде“, 1920. Лакан
прво доводи у склад Фројдова прва два дјела са овима из његовог посљедњег доба
стваралаштва. Потом истиче да је његов мотив за медицину био слушање Гетеове
„Химне природи“, потом наводи податак из „Аутобиографске студије“ (1925) о
Емпедоклеу из Агриђента, пред-сократовском филозофу са коме је у складу његова
теорија о дуалности нагона Ерос – Танатос. Задржимо се мало на томе разматрању
обзиром да Фројд то опширно износи у својој аутобиографији. Неки га историчари
филозофије убрајају у Питагорејце. Њега карактерише природно-филозофска мисао.
Није имао особиту цијену ни код Аристотела, ни код Хегела. Прихватио је четири
елемента из чега све постаје синтезом. Према Хегелу, ови елементи (ватра,
ваздух, вода и земља) „јесу такви да увек увек остају и не постају, већ се само
у већим или мањим количинама уједињују
или одвајају, сажимају се у једну ствар и из једне ствари произлазе“ (1971,
263).
Осим ова четири природна принципа, постоје и
два идеална принципа, о чему се у „Метафизици“ Аристотел изражава овако: „Ако
хоћемо да се ово узме у његовој консеквентности, и сходно разуму, а не само
онако како Емпедокле о томе муца: онда ће се рећи да је пријатељство принцип
доброга, а непријатељство принцип зла. На тај се начин, може донекле рећи да
Емпедокле поставља, и то као први, зло и добро као апсолутне принципе“. За
Емпедокла Хегел каже (1971, 268):
„Емпедокле је више настројен песнички, него
право филозофски; он није много интересантан. Емпедоклеова синтеза припада
Хераклиту, као неко употпуњење односа. Хераклитова спекулативна идеја налази се
такође у реалности уопште као процес, али појединачни моменти нису као појмови
једних против других, не у реалности. Епедоклеов појам синтезе важи и данас“.
Лакан пак значење нагона смрти усмјерава према
Хајдегеру: „...инсинкт смрти у суштини такоће изражава границу историске
функције субјекта. Та граница је смрт, не као коначан истек живота појединца,
нити као емпиријска извесност субјекта... граница која је у сваком тренутку
присутна у ономе што ова историја поседује као већ остварено. Она представља
прошлост у његовом реалном виду, то јест ... изокренуту прошлост која се испољава
у понављању“ (с. 105). Дефиниција смрти код Хајдегера је дата у Предговору (с.
12 - 15). „Понављање“ је дефинисано од стране Лакана у Хајдегеровом смислу што
је разрађено у „времености разумљења“ (1985, 282-386).
Имајући претходно у виду, Лакан закључује да
„нема више потребе за враћањем на истрошени појам примордијалног мазохизма да
би се схватило значење игара понављања у којима субјективност спаја господарење
над својом осамљеношћу и рођење симбола“ (с. 105-106). „Игра понављања“ нијесу
„компулсије понављања“. У њима дијете овладава своју баченост у свијет (Geworfenheit
у Хајдегеровом смислу). Дијете говором овладава отсуство мајке и „рађа се
симбол“. То није примордијални мазохизам. То је искуство сепарације (границе)
смрти које је и моменат „када се жеља хуманизује, истовремено и тренутак када
се дете рађа у језику (language) (с. 106). Лакан наставља у
својој аргументацији неподесности три израза (нагона смрти, мазохизам,
компулсивне репетиције) слиједећи властиту филозофску позадину (попут Фројда и
његовог узора Емпедокла), то јест Хегела и Хајдегера.
Наставак илуструје овај делимични цитат:
„...субјект овладава својом лишеношћу... и уздиже своју жељу на виши ступањ...
његова акција разара објект за који чини да се појављује и да нестаје у
антиципираном изазивању његовог присуства и отсуства... објект, који се нама
отеловљује у симболичком пару два елементарна изрицања, најављује у субјекту
дијахронично спајање дихотомних фонема, којем (дијахроничном спајању) постојећи
језик нуди да асимилује (у) синхроничну структуру...Форт! Да! жеља људског
младунчета је већ у његовој усамљености постала жеља другога, једног алтер ега
који њиме влада и чији је објект жеље одсад његова властита мука... Тако се
симбол намах јавља као уморство ствари и та смрт установљује у субјекту
овековечење његове жеље“ (с. 106).
Сјајни интерпретатори Лакана Muller и Richardson (1983, 93, 94) овако разматрају
лишавање/жеља, симбол и језик: „...ова жеља у дјетету, која је рођена предкидом
веза са мајком, која је (веза) до овог момента била квази-идентитет, има овај
квази-идентитет као парадигму... у сепарацији која следи, жеља је у суштини
неутажива – и у том смислу без краја или `вјећна`; жеља се дивертира каналима која
су на располагању дјетету помоћу симболичке снаге говора и на исти начин
примордијалне фонеме надокнађују одсуство и присуство мајке у искуству Форт!
Да!“
У тексту који слиједи видимо како Лакан
захтијева од аналитичара да буду наоружани знањем о Хегелу и Хајдегеру (односно
о њиховим разматрањима о појму смрти) тј. да знају што је „човјек од бриге“ и
„субјект апсолутног знања“, противно оном што је било у `традиционалној`
психоанализи. Не сматра да је то једноставно, али не види другог пута да се
обавља овај посао за који сматра следеће:
„Од подухвата преузетих у овом вијеку,
подухват психоаналитичара је можда најузвишенији, пошто делује као посредник
између човека од бриге и субјекта апсолутног знања... он захтева дугу
субјективну аскезу... Нека се ње (психоанализе) стога одрекне сваки онај који
није кадар да се на њеном обзорју прикључи субјективности своје епохе. Нека он
добро упозна завој у који га увлачи његова епоха у сталној изградњи Вавилона и
нека зна своју функцију тумача у нескладу језика... Ако је ова област која
дефинише тај дар говора довољна за вашу акцију, као и за ваше сазнање, она ће
бити довољна и за ваше посвећивање. Јер, она му нуди једно повлашћено поље“ (с.
108-109).
Управо цитираним поукама будућим практичарима
`структуралистичке` психоанализе о њиховој неопходној наобразби у
„субјективности своје епохе“ се при крају чланка придружује успостављени мост
између источне и западне цивилизације у форми њихових комбинација, што чланку
даје брилијантни завршетак, достојан највећих умова свог доба.
До краја нашег коментара овог Лакановог чланка
о говору у језику приказаћемо један клинички примјер и извршити резиме напријед
казаног што се радило, како читалац може уочити и у претходним, а радиће се и у
наредним приказима чланака. Клинички примјер припада Стјуарду Шнајдерману, једном
од најплоднијих ученика Лаканове школе, аутору књиге о клиници у Лакановом
тумачењу, не само неурозу, него и психоза, перверзија и овисности. Примјер је
назван „Пандора: једна анорексична особа која то није“.
Ради се о младој пацијенткињи која у првом
интерјуу указује да пати од анорексије иако јој је телесна тежина нормална.
Одбила је ранијег психотерапеута јр „неко ко указује поверење очевидностима
чула, науштрб истинитости речи, не вреди бог зна шта у њеним очима“ (1986,
349). Шнајдерман нам говори да је био изабран од стране ове пацијенткиње зато
што она тражи код мушкараца речитости. Речитост аналитичара је уочила слушајући
једно његово предавање на страном језику. Сем тога, „три године живи са једним
речитим човјеком – глумцем – али он је напушта због неке друге жене“ (1986,
350). Са речитошћу властитом, и напуштањем речитог човјека, аутор овог случаја
скицира клиничку слику. Даље налазимо податке да је у 15. години живота имала
праву атаку анорексије коју је великом прождрљивошћу разријешила. Менструације
нијесу никад биле уредне. Њен мит о храни је нашао компромис у виду
„жваћи-пљуни“, а који се састоји у дугом жвакању хране коју, кад постане
кашаста, испљуне. Сокови пролазе у тијелу које не одаје утисак измршавеле
особе. Свој мит, или како каже аутор овог написа „своју тајну“, је оддавала
„искључиво људима склоним да јој заузврат понуде говор пун речитости“ (1986,
350). Пандора је у погледу сексуалног живота потпуно незаинтересована. Око
годину дана избегава сексуалне односе. Нема ништа против да њен глумац пронађе
другу жену. Он то и ради. Али, та друга жена жели да има глумца комплетније
него што је то само сексуални живот. Тако Пандора остаје без њега. Проналази
речитог аналитичара, јер је увидела да друга жена нуди комплетније себе него
она.
Скицу њеног проблема и властитог става у
погледу анорексије ове пацијенткиње Шнајдерман разматра на слиједећи начин:
„Пандора је објект (узрок) жеље једног човјека који мора да упути своју мушку
жељу другој жени. Њена структура је дакле хистерична – тешко нам је да не
направимо поређење са случајем Доре која чини све да се њен импотентни отац
веже са неком другом женом која ће бити способна да прихвати жељу која је Дора
проузроковала. Дорина духовна сестра, наша Пандора, испољава највеће
интересовање за све што се тиче трудноће. Што се мене тиче, ја од прве сеансе
овако расуђјем: кад неко за себе каже да је опседнут храном, и нагласи да ће
бити много боље ако не будем упоран да излечим тај симптом, онда треба да
признам да је ту реч о нечему другом, а не о оралности, о нечему другом, а не о
доброј и рђавој дојци“ (351).
Ипак, Пандора има заједничког са анорексичним
особама. Тихо говори, често нема шта речи. Њен обред „жваћи-пљуни“ аутор овог
случаја разумије као алегорију говора у коме нема вербализације. Симболизација
је постојала. Она је испричала један догађај из доба када је имала пет година.
Незадовољавајући однос њеног оца и мајке се завршио одласком мајке у манастир.
Свој одлазак је припремила тако што је огромну хрпу играчака и слаткиша
оставила ћеркама и отишла док су оне уживале у том. Тиме је маскирала бол због
напуштања деце. Пандора је била свјесна колики је губитак њен одлазак, тим
прије што отац „није писнуо ни реч“ о мајчином одласку. Што се тиче Пандоре,
она о томе никад није говорила. Постојала је извјесна симболизација мајчиног
отсуства, али без вербализације. Немоћ оца се манифестовала неспособношћу да
говори о једном догађају који је био капиталан за породицу. А пошто отац о томе
није говорио, ни његова кћи није могла да говори о томе...Као што је Лакан
говорио: „Тамо где ОНО говори, ОНО ужива... Али кад ОНО не говори, ОНО ужива
друкчије – ухом. Инструмент тог уживања је глас Другог. Није Свети Аугустин
узалуд рекао да је Богородица затруднела кроз ухо“ (352). Аутор коментарише
познатом Лакановом формулом за анорексију (види „Списи“) да ће Пандора јести ништа.
Све што је пацијенткиња могла да добије од мајке није ништа у односу са
очекиваним, али не добијеним говорењем оца. Отац говори, али не о одласку
мајке, он дакле, употребљава свој глас. Пандора ће тако „постати чуварка очевог
гласа, у оном смислу у којем Фројд говори да је мушкарац украо ватру, али је
жене чувају“ (353). Аутор износи да пацијенткиња понекад успјева да говори али,
ако то није тих глас, онда је то глас мушкарца. Обред „жваћи-пљуни“ не чини јој
угоду. Она тражи задовољство. Аутор подсјећа на Лаканово мишљење о анорексији и
вели: „Кад Лакан каже да анорексична особа једе ништа, то нам говори да она
тежи да створи један недостатак у своме телу-у-телу – или да то кажемо
друкчије, она једино може да једе ништа, јер јој то само и недостаје“ (353).
Она у анализи тражи само глас који је искључиво њој упућен. Током анализе се
јавља и сексуалност пацијенткиње. То је узнемирава јер се то веже за искуства
из доба кад је имала пет година и имала сексуалне активности са једним рођаком.
Овај рођак се касније утопио, па се у њој успоставила веза између сексуалности
и смрти. „Она је дакле у ситуацији да се жртвује за мушкарца кога је изабрала“,
вели аутор (354). Како је овај случај извјештаван у САД, подразумијевало се да
се изнесу промјене понашања које су резултат анализе. Аутор држи да нема
резултата у аналитичком смислу. Ипак: обред се наставља, менструације су
уредне, раздвајање од глумца је било без депресије, ради врло успешно. Мисли да
резултати нијесу за потцењивање, већ да су у анорексији очекивани. Додаје на
крају: „Ми напротив настојимо да пацијенткиња схвати оно немогуће у сексуалном
односу – чак и кад он иде од уста до уха“.
У закључку кажимо да случај показује: значај
говора, облици говора, симболизација, жеља код хистерије, говор и несвјесно,
разлике у гледању на хистерију код Лакана и Фројда. Закључимо:
Чланком „Функција и поље говора и језика у
психоанализи“ Лакан је ударио темеље новој врсти психоанализе коју условно
називамо структуралистичком. Термине `традиционалне` психоанализе треба
ускладити са савременом антропологијом и филозофијом из којих се може много
чега добити. Ти су термини, до захтијева Лакана да се проучи језик и говор,
били истрошени и изгубили свој смисао. Зато што је психоанализа посао у коме се
проучавање језика и говора нарочито захтијева у области имагинарног
(дефинисаном у смислу два прва поглавља ове книге), у области објекталних
односа и контра-трансферу. Психоанализа је особито у опасности у Америци.
Иначе, рад је подељен у три дијела. У првом
дијелу са насловом „Празан и пун говор у психоаналитичкој реализацији субјекта“
се одређује да је једини медиј психоанализе говор. Одговор је и ћутање под
условом да онај који говори има слушаоца. Појам субјеката који Лакан директно
не интерепретира у тексту ћемо схватити према Милеру. Субјект је воља за
бивством. То је варијабила која је подложна значењу. Субјект је прво био
субјект означеног, касније субјект означитеља. Осим воље за бивством, субјект
је и недостатак бивства. Транскрибовање субјекта у виду прецртаног $ настаје
због тога што, оно у субјекту о чему се говори, је недостатак у означитељу. У
анализи постоји оно што субјект изрекне. Субјект није супстанца. Однос субјекта
и несвјесног се састоји у томе да наступ означитеља условљава губитак `правог`
објекта жеље. Умјесто тога, настаје тумачење. Рекли смо да се са тог становишта
и транскрибује као прецртан. То је недостатак битка субјекта у означавању.
Говор субјекта је у предсадашњем времену. Субјект није `дио реалности`. Траг те
`реалности` је предмет ... који „држи“ отворен бездан субјекта. Тумачење има за
циљ да га исчупа из имагинарног. То двоје заправо успостављају субјект говора.
Настаје драма у ријечи. Мјесто говора – Други је у односу на субјект ексцентричан.
То је унутарња дистанца. У имагинарном не постоји други од Другога. Тако
дефинисани субјект се остварује у истини током психоанализе. То се постиже
замјеном „празног“ „пуним говором“. „Празни говор“ припада примарној
историзацији и симболизацији субјекта. „Празни говор“ је центриран на Его.
У њему се не може спојити субјект и представа
његове жеље. У њему, посебно у ситуацији `овде и сада`, субјект лута у ономе
што му језичке махинације одређеног културног контекста нуде. У њему субјектово
Ја (moi) и облик ја(је) нијесу
идентични. Ово се разматра у тријади : фрустрација, агресија и регресија. Фрустрација
настаје због отуђеног Егоа, агресија због пониженог рада слуге, у регресији
због активације фантазија које условљавају такав Его. „Пуни говор“ укључује у
анализи и несвијесни поговор. Бивствујуће није одређено увијек бившим, већ и
бивствујуће у својој синхронији ретроспективно одређује оно што коначно треба
постати збиљско. У „пуном говору“ срећемо ове облике: анамнеза умјесто приципа
`овде и сада`, интерсубјективност умјесто интрасубјективности, и симболичко
тумачење умјесто анализе отпора. У тој анамнези се преуређују прошле
контингентности које ће добити смисао нужности. У интерсубјективности говор
добија одговор (чак и када је ћутање), и у субјекту се успоставља континуитет
мотивација. Успоставља се историја субјекта. У симболичком тумачењу се не ради
о „прелазу-ка-свијести“ већ о „прелазу-ка-ријечи“. Она је пракса само уколико
постигне ниво „пуног говора“ која евоцира истину означитеља.
...
(Боро Марковић: СТРУКТУРАЛИСТИЧКА ПСИХОАНАЛИЗА; изд. Свијетлост – Сарајево 1990, стр. 120 – 130)
No comments:
Post a Comment