III
ТИПОЛОГИЈА
НА КОЛЕКТИВНОТО ОДНЕСУВАЊЕ ВО ВРЕМЕ НА ЧУМА
- Присутност куге
...
По британским историчарима, Енглеска је између
1348 и 1377 год. изгубила 40 % свога становништва (са 3.757.000 оно је пало на
2.223.375). Црна куга и заразе које су је пратиле биле су, ако не једини, а оно
свакако главни узрок те погибељи.
Ево неколико трагичних рекорда: градови Алби и
Кастр изгубили су половину свога људства између 1343 - 1357, а зараза је 1350
г. однела – истина, рачун је споран – 50% становника Магдебурга, 50 до 66%
житеља Хамбурга, 70% становника Бремена. Црна куга је харала нарочито по
градовима, али ни села није штедела; тако је село Живри у Бургундији изгубило
1348 г. трећину својих житеља. У Савоји, у парохији Сан-Пјер-ди-Суси, од 108
огњишта у 1347 г., остало је 55 огњишта у 1349; у седам суседних парохија, од
303 огњишта у 1347 г. остало је 142 у 1349 години. У неким крајевима опатије
Винчестер, где је 1346 г. избројано 24 смрти сељака, а у 1347 г. 54, тај број
се попео на 707 у 1349 г. Како би изгледала глобална процена помора изазваног
кугом између 1347 – 1350? У том погледу можемо се држати података које је дао
Ј. Ренуар (Renuardt), који пише:
„...Однос између смрти од куге и укупног броја
становништва изгледа да се кретао између две трећине и једне осмине, зависно од
подручја“. Фроасар је, дакле, с разлогом закључио да је трећина европског
становништва подлегла зарази, при чему је ова посебно жестока била у Италији,
Француској и Енглеској.
Европа, узета у целини, није више упознала
тако трагичну епидемију као што је била она из 1348 – 1350. Па ипак, повремене
заразе су и даље, у оквиру градова, покраина, па чак и читавих држава, задобијале
размере катастрофе. Париз је 1450 год. изгубио 400.000 душа. Лондон, који је
1665 г. имао имао око 460.000 становника, изгубио је од куге те године 68.500
душа. Марсељ је почеток XVIII века имао нешто мање од 100.000 житеља;
епидемија је из 1720 г. однела му је око 50.000 душа (рачунајући и околину).
Тешки губици у људству погодили су Напуљ 1656 године. Тај пренасељени град имао
је у оно време 400 до 450.000 житеља. Куга је покосила 240, а можда чак и
270.000. То је равно броја жртава у Италији и Шпанији заједно, у XVIII
веку. Горња Италија (од Венеције до Пијемонта, укључујући и Ђенову) претрпела
је демографски губитак од 22% између 1600. и 1650 год. изазваног углавном кугом
из 1630 г. пошто је епидемија поморила 32% житеља Венеције, 51% житеља Милана,
63% житеља Кремоне и Вероне, и 77% -
суморан рекорд – житеља Мантове. У целини узев, Италија је у току прве половина
XVII
века изгубила 14% свога становништва (милион и седамсто тридесет хиљада душа).
Сличне губитке претрпела је и Шпанија, која је била мање насељена.
«Три велике најезде смрти» (куге) – 1596-1602, 1648-1652, 1677-1685 год. однеле
су 1.250.000 живота. Барцелона је 1652 г. од 44.000 житеља изгубила 20.000.
Севиља је 1649-1650 г. сахранила 60.000 мртвих на 110 или 120.000 житеља. Куга
је, дакле, била један од главних узрока кризе коју су два полуострва претрпела
у току XVII века.
До краја XIX века били су непознати узроци куге, коју је
ондашња наука приписивала загађености ваздуха, а ова је настајала било злокобним распоредом
планета, било испаравањем трулежи из тла или испод земље. Отуда такве
предострожности, у нашим очима потпуно бескорисне, као што је шкропљење писама
или новца сирћетом, паљење ватри на раскршћима зараженог града, дезинфиковање
људи, одеће и кућа помоћу жестоких мириса и сумпора, кретање улицом у време
заразе са маском у облику птичје главе, чији је кљун био напуњен мирисним
супстанцама. С друге стране, стари летописи и иконографија уопште не спомињу
као знак који упозорава на избијање епидемије, масовни помор пацова, на чему
инсистира Албер Ками у роману Куга.
Улога бува била је такође непозната. Насупрот томе, сви извештаји оног времена
говоре о опасности од међуљудске заразе. Ова опасност, данас је то познато,
очигледна је у случају плућне куге, која се преноси капљицама пљувачке. Данашња
медицинска истраживања подвргла су сумњи „догму о пацову“, када је реч о бубоничкој куги. Свакако историја ове
болести, од њеног настанка, повезана је с историјом пацова. Али изгледа да је у
бројним епидемијама бубоничке куге узрок био, не пацов, већ човечја бува која
са домаћина, на самрти, прелази на здравог. Смртност људи, дакле, не би требало
нужно да подразумева неког животињског претходника. Отуда помори заразе у
сиромашним четвртима где ја вашљивост била најраспрострањенија. И док је
чишчење и пуштање крви, страх од ширења заразе путем измета, оболелих, убијање
животиња који немају бува (коњ, говече, итд.) било излишно, напротив, било је
разумно спаљивање тканина, нарочито вунених, у зараженим кућама. И тачно је да
је требало бежати, ако је могуће, ако ли не, онда је ваљало изоловати се. Ово
утолико пре што је куга изазвала секундарна плућна обољења. Народски здрав
разум, дакле, био је у том погледу се правом против “учених” који су одбијали
да верују у преносливост заразе. И управо су све ефикасније мере изоловања
допринеле да се помор сузбије.
Тој делимично исправној профилакси одговарало је често тачно уочавање
симтома болести: опис “црних пега”, локализација мицина, нагласак стављен у
клиничкој слици на отекли језик, ватрену жеђ, високу температуру, дрхтавицу, неуједначено
било`, често жестоку суманутост, поремећаје нервног система, главобоље, укочен
поглед. Један лекар из Марсеља записао је након епидемије из 1720 године:
“Болест је почињала главобољом и повраћањем које је смењивала висока
температура... Симптоми су обично били стална дрхтавица, слаб пулс, спор, убрзан,
неуједначен, глава тако тешка да је болесник с муком држи, док му се пред очима
магли као да је пијан, поглед укочен, изражава ужас и очајање...”
Ондашњи људи су такође приметили да је куга избијала нарочито лети
(међутим, не увек) – буви одговара, у ствари, температура од 15 – 20 степени, у
атмосфери која садржи 90-95% влажности – да је нападала обично сиротињу, жене и
децу, и да је особито десетковала људство које је управо било жртвом глади.
Расправа о куги Сезара Морена (Morin, Paris, 1610), садржи једно поглавље
које гласи: „Како куга обично прати велике глади“. А, из пера непознатог
ломбардског каноника, који је 1639 г. био сведок куге у свом малом градићу
Бусто Арсизио, можемо читати ове податке које су се односиле на 1629:
„Настала је тако велика оскудица да се више
намирнице нису могли наћи ни за суво злато... Сиротиња је месила хлеб од
црвоточине..., јела вучји боб, репу и свакојаку траву. Репа се продавала по 16
суа за комад, па ипак се тешко налазила. Зато се сиротиња могла видети како,
кад би неко са стране донео репу у колицима, трче за њим и гурају се да купе¸ личили
су на изгладњеле козе у потрази за пашом... Следиле су ужасне, неизлечиве и
живом човеку непознате болештине, које су трајала током шест, осам, десет или
дванаест месеци. Тако да је велико мноштво људи поумирало те, 1629 године“.
- Нељудски прекид
Кад се појави опасност од заразе, људи најпре покушавају да је не виду. Из летописе које говоре о епидемијама куге закључујемо да су надлежне власти често занемаривале предузимање мера које је налагала претња помора, утолико пре што би се, једанпут покренут, механизам одбране и заштитна средства, кроз векове, непрекидно усавршавали. Када је 1348 г. у Италији куга кренула из лука – Ђенове, Венеције и Пизе – Фиренца је била једини град у унутрашњости који је покушао да се заштити од напасти што се приближавала. Иста тромост поновила се и у Шалону на Марни јуна 1467 г. где су, упркос савету наместника Шампање, одбили да прекину школску наставу и црквене проповеди, у Бургосу и Ваљадолиду 1599 г. у Милану 1630, у Напуљу 1656, у Марсељу 1720 г. да поменемо само неке случајеве. Додуше за такав став могу се наћи разумна објашњења: желело се избећи узнемиравање становништва – отуда многе забране испољавање ожалошћености за покојницима у почетку епидемије – а нарочито да би се сачували економски односи са светом. Јер карантин је за један град значио тешкоће у опскрбљивању, пад трговине, незапосленост, вероватне нереде на улицама, итд. Све док би епидемија изазивала ограничени број смртних случајева, још увек се могло надати да ће се повући сама од себе, пре но што опустоши сав град. Али дубље од ових признатих или спољашњих разлога, постојали су, свакако, мање свесне мотивације: оправдани страх од куге доводио је до што је могуће дужег одлагања тренутка у коме ће јој се морати у лице погледати. Лекари и надлежне власти, дакле, настојали су да сами себе заварају. Храбрећи становништво, храбрили су сами себе. Маја и јуна 1599 г. док је куга харала готову свуда на северу Шпаније, лекари из Бургоса и Ваљадолида постављали су умирујуће дијагнозе о случајевима заражених у својим градовима: „То није права куга“, то је обична болест, ради се о „појачаној грозници, дифтерији, непопустљивој температури, пробадањима, катару, капљи и сличним болестима... Неки си имали и мицине, али ... (које) се лако лече“.
Кад би се на домаку неког града сасвим
одређено појавила опасност од заразе, ствари су се углавном одвијале на овај
начин: власти би наредли да лекари испитају сумњиве случајеве. Ови би често
поставили умирујућу дијагнозу, угађајући на тај начин њиховој скривеној жељи;
али ако би њихов закључак био песимистичан, били би наименовани други лекари
или хирурзи, који би поновним испитивањем често оповргли претходна страховања.
Тој је ток који се може пратити у Милану 1630 год. и у Марсељу 1720. Судске и
здравствене власти затварали су очи пред наглим ширењем опасности, а пук их је
опонашао, што је одлично приказао Манцони поводом кухе у Ломбардији, 1630:
„На гласове из села онако убитачно заражених,
из села који су у полукругу око самог града, нека удаљена само 18 или 20 миља,
ко би и помислио да се грађани нису одмах ужурбали, да ниси зажелели неке
одбране, право или криво схваћене, да их није обузела ма и јалова узнемиреност?
Али ето, за дивно чудо, од свега тога не би ништа, и у томе се једино слажу сви
споменици из оног времена. Претходна гладна година, невоље од немачке
солдатеске, душевне туге у народу, чинило им се да су потпуно довољни за
објашњење онога умирања. По улицама, по трговима, по кућама, ко би једном речи
само споменуо некакву кугу и опасност од ње, наилазио је на подругљиву
неверицу, на љути презир. Таква иста несрећа, или боље речено, таква иста
заслепљеност и задртост, протезала се и у Сенату и у Већу декуриона, и у свим
другим општинским телима.“
Иста колективна понашања налазимо и у Паризу у
току колере 1832 године. На дан средопосне недеље, Le Moniteur је донео тужну вест о избијањеу
епидемије. Али људи су одбијали да поверују том сувише званичном листу. Хајнрих
Хајне прича:
„Пошто је то била покладана недеља, а сунце
сијало и било дивно време, народ се весело тискао булеварима, где су се могле
опазити чак и маске које су, опонашајући болесника и његов изглед, терали шегу
са страхом од колере и самом болешћу. Јавни балови су те вечери били посећенији
него икада: гласни смех и бучно весеље присутних готово се заглушивали силну
музику; људе је распаљивао вртоглави плес; таманио се сладолед и пила
расхлађена пића, када – наједном – најнесташнији шаљивчина осети хладноћу у
ногама, скину своју маску и на запрепашћење свих присутних, показа модро-љубичасто
лице“.
Исте године је становништво Лила одбило да
поверује у наилазак колере. У прво време, оно ју је сматрало за полицијску
измишљотину.
Увиђамо, дакле, у времену и простору,
једнодушност у потискивау табуисаних речи. Избегавало се њихово изговарање.
Или, уколико се то и чинило у почетку епидемије, то је било у негативном
смислу, као „то није права куга“. Именовати болештину, значило је привући је и
срушити последњи бедем који је држао на одстојању. Па ипак, долазио је тренутак
да се зараза назове својим страшним именом. Град би онда запљуснуо панични
страх.
Разумно решење у таквом случају било је
бегство. Немоћ медицине била је позната и знало се да је „пар чизама“
најсигурније лек. Почев од XIV века, Сорбона је саветовала, онима који то
могу, да беже „што пре, што даље и на што дуже“. Декамерон се састоји из љупког
чаврљања младих људи који су умакли фирентинском паклу 1348. „Мислим да би за
нас најбоље било“, вели Пампинеа на почетку Првог дана, „да заједно, како су
многи урадили пред нас, а и сада раде, напустимо овај град“. Први би, разуме
се, одмаглили богаташи, стварајући тако колективну узрујаност. Пред
канцеларијама које су издавале путне исправе и здравствена уверења стварали су
се редови, а улице су убрзо постајале закрчене путничким и теретним колима.
Послушајмо причу Данијела Дефоа:
„...Богаташи, племићи и ђентри са Запада (из
Лондона 1665) хитали су да са члановима породице и послугом напусте град... У
(мојој) улици видела су се само путничка кола и теретне двоклице натоварене
пртљагом, женама, децом, послугом“.
Пример богатих следио је читав један део
становништва. Тако у Марсељу 1720:
„Чим су видели да неки богаташи напуштају
домове, за њима су се повели многи грађани и други становници: у тим тренуцима
створио се велики метеж у граду, где се од сада није видело ништа друго до
превоз покућства“. Исти летопис још истиће: „Градска врата била су претесна да
пропусте гомиле оних који су одлазили... Сви се повлаче, напуштају град и
беже“.
Исти призор понавља се у Паризу, у тренутку
избијања епидемије колере, 1832 година. Сећајући се „бекства буржоазије“, које
се онда збило, Л. Шевалије (Chevalier) пише: „Петок, шестог и седмог
априла изнајмљено је 618 поштанских коња, а број издатих пасоша повећавао се
сваког дана за 500; Луј Блан (Blanc) процењује да је Транспортни биро
одвозио по 700 лица дневно.
...
(Жан Делимо СТРАХ НА ЗАПАДУ I (од XIV до XVIII века) Опседнути град; изд. Книжевна заедница на Нови Сад / Дневник – 1987 год.)
No comments:
Post a Comment