Поглавје 4
АТОМИ КОИШТО СТАНУВААТ ЖИВИ
До сада смо говорили и о томе како настаје материја. Рекли смо да су атоми градивни блокови свега живог и неживог. Важно је напоменути да су атоми градивни блокови живих организама исто као и неживих премета. Пошто атоми нису живе честице, запањује чињеница да су они градивни блокови живих организама. То је још једно питање које еволуционисти не могу да објасне.
Као што није могуће замислити делове камена које се спајају и заједно формирају
живе организме, тако је немогуће замислити неживе атоме који се сами спајају да
би формирале живе организме. Размислимо о комаду стене и лептиру; једно је
неживо, друго је живо. Ипак, када размотримо њихове суштине, видимо да се обе
састоје од истих субатомских честица.
Следећи пример може боље објаснити немогућност да се нежива материја саму
од себе трансформише у живу материју. Да ли алуминијум може да лети? Не. Ако
помешамо алуминујум са пластиком и бензином, да ли то може да лети? Наравно,
још увек не може. Тек кад ове материјале поставимо на начин да формирају авион,
и укључимо интелект пилота, после тога авион може да полети. Према томе, шта
чини да авион лети? Да ли су то крила? Мотор? Пилот? Ништа од овога не може да
лети само по себи. У ствари, авион је производ који је настао спајањем
различитих делова од којих ниједан нема способност летења. То спајање извршено
је по специјалном плану. Способност летења не изводи се ни из алуминијума, ни
из пластике, ни из бензина. Особине тих супстанци су важне, али способност
летења може да се оствари само спајањем тих супстанци према изузетном плану и
уз интервенцију интелигентног бића. Живи системи нису ништа другачији. Жива
ћелија се формира распоређивањем неживих атома према изванредном плану,
интервенцијом интелигентног Бића. Особине живих ћелија, као што су раст,
размножавање и друге, резултат су савршеног дизајна и интервенције Творца, а не
особине молекула. Дизајн који срећемо приликом стварања потврђује чињеницу да
Творац ствара живо коришћењем неживог, али не само неживог.
Само Творац, безгранично свемоћан и неупоредиво мудар, може да да` живот
неживој супстанци, то јест да од ње створи живо организам. Живи системи имају
тако сложене структуре, да још увек, упркос технолошким могућностима које су
данас доступне, није у потпуности схваћено како функционишу.
Међутим, постоји стварност коју је могу схватити уз помоћ науке, која је
начинила изванредан напредак праћен моћном технологијом и њеним запањујућим
развојем у 20. веку. Живи организми имају веома сложене структуре. Када се
средином 19. века појавила теорија еволуције, научна истраживања вршена су
примитивним микроскопима који су створиле утисак да је ћелија само проста
грудвица материје. Међутим, у 20. веку, посматрања и истраживања која су
начињена коришћењем напредних инструмената и електронских микроскопа, открили
су да ћелија, која је градивни блок живих организама, има веома сложену
структуру која је могла да се формира само као резлтат савршеног дизајна. Оно
што је најзначајније, та истраживања су показала да је апсолутно немогуће да
живот настане спонтано из неживе материје. Извор живота је сам живот. Ова
чињеница такође је експериментално доказана. То је проблем који еволуционисти
не могу никада да реше. Из тог разлога, уместо да излажу научне доказе, истакнути
научници-еволуционисти, који су се нашли у великом ћорсокаку, износе своје
ставове које личе на улепшавање излога. Они излажу потпуно нелогичне и ненаучне
тврдње да метерија има свест, способност и сопствену вољу. Ипак, они сами на
крају не верују у ове апсурдне приче и приморани су да признају да, на главна
питања на која треба одговорити, то није могуће учинити на такав начин.
Једном је постојало раздобље пре живота, у коме на Земљи није било живота.
Наш свет сада обилује животом. Како је тај живот настао? Како су, у одсуству
живота, створени органски молекули засновани на угљенику? Како се појавио први
живи организам? Како су настала сложена бића као што је човек, способни да
истражују мистерију сопственог порекла?
Позната еволуционистичка прича покушава да објасни како је материја настала
и еволуирала, зашто је задржала свој садашњи облик у свемиру и на Земљи, и
зашто је способна да формира саму себе из сложене низове молекула?
Као што научници – еволуционисти признају, главни циљ теорије еволуције је
да негира да је Творац створио живе организме. Иако је истина стварања
очигледна у свакој тачки свемира, и дефинитивно је показано да је сваки детаљ
производ дизајна који је толико савршен, да не би могао случајно да настане,
еволуционисти као да не виде ту чињеницу и затварају се у један круг
специфичног резоновања.
Међутим, уместо да прихвате истину, ови научници више воле да размишљају и
говоре о способностима мртве материје и о томе како је неживо трансформисало
само себе у живе организме. Док затварају очи пред истином, ти научници сами
себи наносе непријатности. Очигледно је да тврђење да атоми имају неку врсту
дара и да тај дар користе да се трансформишу у живе системе, нема ништа са
логиком и реалношћу.
После читања примера који ћемо сад навести, сами ћете одлучити колико су
реалне те ирационалне приче. То је сценарио за који еволуционисти тврде да
описује трансформисање неживих и несвесних атома у живе организме, и што је још
значајније, у људе са високим нивоом свести и интелигенције.
Према теорији еволуције, наводно, после Великог праска, атоми који садрже
прецизно уравнотежене силе, некако су настали само од себе. Онда су ти атоми,
одговарајући по броју како би формирали целокупан свемир, формирали звезде и
планете, а неки други нашу планету Земљу. Неки од атома које чине планету Земљу
наводно су сами себи првобитно формирали земљиште, а касније су изненада
одлучили да формирају да формирају живе организме! Ови атоми наводно су се прво
трансформирали у ћелије са високо сложеним структурама, а затим призвели копије
ћелија које су формирали дељењем на двоје, после чега су почели да говоре и
чују. Потом су се ти атоми трансформисали у универзитетске професоре које сами
себе посматрају под електронским микроскопом и тврде да се случајно настали.
Некои атоми су се спојили и тако формирали инжењере који конструишу мостове и
небодере, док су се неки други другачије спојили и формирали инжењере који ће
произвести сателите, свемирске летилице, док су се опет други специјализовали
за рад у научним дисциплинама, као што су физика, хемија и биологија. Атоми као
угљеник, магнезијум, фосфор, калијум и гвожђе спојили су се да би формирали,
уместо безобличне масе, савршене мозгове изванредне сложености, чије тајне још
увек у потпуности нису откривене. Ти мозгови почели су да уочавају тродимензионалне
слике савршеном резолуцијом која још увек никаквом технологијом није
достигнута. Неки атоми формирали су комичаре и смејале су се шалама који су ти
комичари причали. Опет, некои атоми преко музичара, компоновали су музику и
уживали слушајући је.
Ову причу могуће је продужити, али застанимо овде и извршимо експеримент да
бисмо показали да таква прича никада не може да се оствари. Нека еволуционисти
у једно буре ставе атоме, колико је год то потребно, од свих елемената који
учествују у формирању живота. Нека у то буре додају што год сматрају да је
неопходно да би се ти атоми сјединили и формирали органску материју, и нека
онда чекају. Нека чекају сто година, хиљаду година и ако је неопходно сто
милиона година пребацивајући одговорност на чекању од оца на сина.
Да ли ће се једног дана појавити професор из тог бурета? Свакако да неће.
Без обзира колико чекају, професор неће изаћи из тог бурета. Не само да неће
бити професора, већ ниједан живи организам неће изаћи из тог бурета. Ни птице,
рибе, лептири, јабуке, слонови, руже, јагоде, наранџе, љубичице, дрвеће, мрави,
пчеле, чак ни један једини комарац неће изаћи, јер ако се и милиони делова
органских материја споје, оне спонтано неће стећи карактеристике живих организама.
Погледајмо сада дали да ли несвесни атоми могу спонатно да формирају
молекуле ДНК, који претстављају камен-темељац живота, или да формирају
протеине.
ДНК (Дезоксирибонуклеинска киселина), која се налази у једру ћелије, садржи
шифре које носе информацију свих органа и свих карактеристика тела. Ова шифра
толико је сложена, да су научници били у стању да ја препишу, и то до веома
ограниченог опсега, тек 40-тих година 20. века. ДНК, која садржи целокупну
информацију живог организма коме припада, такође је способна да репродукује
саму себе. Како молекул формиран склапањем атома може да садржи информацију и
како се умножава копирањем самог себе, остаје једно од питања без одговора, у
науци засновној на теорији еволуције.
Протеини су градивни блокови живих организама и играју кључну улогу у
многим неопходним функцијама организма. На пример, хемоглобин транспортује
кисеоник по организмом, антитела уништавају штетне микроорганизме које
доспевају у тело, а ензими нам помажу да варимо храну коју узимамо и претварају
је у енергију. Формуле које се налазе у ДНК омогућавају производњу више од
50,000 различитих типова протеина. Протеини су кључни за опстанак живих
организама и зато недостатак чак и само једног од тих протеина учинио би живот
немогућим за тај организам. Научно је немогуће да се ДНК и протеини - обоје
огромни молекули - формирају спонтано, као резултат простог случаја.
ДНК је серија нуклеотида распоређених по специјалном распореду. Протеин је
серија аминокиселина поново распоређених по посебно редоследу. Прво,
математички је немогуће да се молекули ДНК, или молекули протеина, које постоје
у хиљадама различитих типова, простим случајем распореде по прецизном редоследу
неопходним за живот. Рачун вероватноће открива да је претпоставка, да чак и
најпростији молекул протеина оформи правилан редослед случајно, једнака нули.
(За више информација, видети књигу “Обмана еволуције” {The Evolution Deceit} Харуна Јахија).
Као додатак тим математичким немогућностима,
постоји и значајна хемијска препрека случајном формирању тих молекула. Када би
однос између ДНК и протеина био резултат времена, случаја и природних процеса,
онда би постојала нека врста хемијске тежње да ДНК и протеини реагују, пошто
киселине и базе имају снажне тежње да међусобно реагују. У том смислу, да је
случај стварно играо улогу, читав низ других природних хемијских реакција
појавио би се међу насумичним фрагментима ДНК и протеина, и живи системи које
видимо данас не би се формирали.
Да ли онда та природна тежња делова ДНК и
протеина да међусобно реагују хемијски указује да би време, случај и закони
хемије на крају произвели живот из неке мешавине тих молекула? Не. Управо
супротно. Проблем је да су све те природне хемијске реакције погрешне реакције,
што се тиче живих система. ДНК и протеини препуштени времену, случају, и
сопственим хемисјким тежњама, реагују на начин који уништава живи систем и који
би спречио било какав предложени развој живота.
Као што смо видели, потпуно је немогуће да ДНК
и протеини, које се никако не могу насумично формирати, буду неконтролисано
остављени да би формирали живот, пратећи своје сопствено формирање. Жан Гутон (Jean Guitton),
познати филозоф, напоменуо је ту немогућност у својој књизи „Бог и наука“ (Dieu
et la Science), изјављујући да живот није могао
да се формира као резултат случаја:
„Које 'случајности' су
учинили да одређени атоми буду привучени једни другима како би формирали прве
молекуле аминокиселина? Опет, кроз које случајности су се ти молекули спојили
како би формирали крајње сложену структуру звану ДНК? Постављам ово просто
питање као што је то поставио и биолог Жакоб Франсоа (Francois Jacob): Ко је
припремио планове првог ДНК молекула како би дао прву поруку која је омогућила
рођење прве ћелије?
Ако се неко задовољава
претпоставкама које укључују случајност, та питања, и многа друга, остају
неодговорена; због тога су, неколико последњих година, биолози почели да мењају
своја гледишта. Врхунски истраживачи не задовољавају се простим препричавањем
Дарвинових закона; оне износе нове, изненађујуће теорије. То су теорије
засноване на идеји да је у цео процес укључен принцип организације, који је
очигледно супериоран у односу на материју.“
Као што је Жан Гутон навео, у светлу
истраживања и научних открића начињених у 20. веку, дошло се до тачке када је
научно утврђено да Дарвинова теорија еволуције нема никаву оправданост. Амерички
биолог Мајк Бих (Michael Behe) износи ово у својој познатој
књизи „Дарвинова црна кутија“ (Darwin’s Black Box):
"Наука је начинила огроман
напредак у схватању тога како хемија живота ради, али је елеганција и сложеност
биолошких система на молекуларном нивоу парализовала покушај науке да објасни
њихово порекло. Практично, није било покушаја да се опише настанак специфичних,
сложених био-молекуларних система, а још мање је било напретка по том питању.
Многу научници су тврдили да су објашњења надохват руке, или ће бити откривена
пре или касније, али никаква подршка за таква тврђења не може се пронаћи у
професионалној научној литератури. Што је још значајније, постоје
задовољавајући разлози – засновани на самој структури система – да се сматра да
ће се Дарвинистичка објашњења механизма живота показати заувек неоправданим.“
Као што је целокупан свемир настао специјалним стварањем, тако су и живи
организми настали специјалним стварањем. Нежива материја не може да е комбинује
простим случајем да би формирала живе организме. Само Творац који поседује
неограничену моћ, бескрајну мудрост и бесконачно знање, има моћ да све то
учини.
Поглавје 5
МОЌТА НА АТОМОТ
...
(Наслов на оригиналот: The Miracle of Atom by Harun Yahya; издавач: Центар за природњачке студије – Белград, во соработка со Global Publishing Istanbul/ www.cps.org.yu 2003 год.)
No comments:
Post a Comment