Аугуст Шеноа: БРАНКА

...У један пар куцну од цркве јутарње звоно, а кроз оканце помоли се слабо бјелило дана. Дигну главу, погледа. Било је канда ју је муња дирнула у срце, прође лактом преко очију, скочи одважно из постеље, уздахну, очи јој сијевнуше јуначким поносом. Брзо одјену се млада, клекну пред слику Богородице и узе скољених руку молити. За тога поотворише се врата и уједанпут појави се забринуто, сузно лице старице бабе.

-Бранко! Бранко! – шапну старица плахо, дижућ горућу лојаницу.

-Добро јутро, дргага бабо! – скочи дјевојка и полети к старици да јој пољуби руку. – Ал што си уранила?

-Дошла сам те будит. Било ме је страх да не закасниш. Зато ме није хтио сан на очи, и кад запјеваше пијетли, дигох се да завирим теби. Ти си још слатко спавала. Било ми је жао будити моју Бранку, кад је тако слатко спавала.

- Добра бабице моја! Шта се мучиш за мене? Не бој се, нећу закаснит, има до одласка доста времена.

- До одласка, да! - кимну стара гушећ сузе – али није само да не закасниш, већ – ех, шта ћу и говорит – кад је тако суђено.

Млада учитељица спреми за кратак час своју робу на пут. Што си је за ново господарство накупила била, отпреми већ два дана прије у Јалшево. Старица вртила се за њом по соби као муха без главе, свеједнако уздишић. Хтјела је унуки бити на помоћ, а није знала како. Ту би побрала крпицу, ондје врпицу, сад би пограбила велик врч или лонац, нека Бранка понесе и то, ал јој млада одговори смијешећи се:

- Ма тога ми не треба, бабице, то је и неспријетно понијет, а не има ни мјеста.

-А нећеш ли узет са собом оно твоје цвијеће са прозора и оне твоје птичице?

-Није могуће, слатка бабице, цвијеће би путем позебло, јадне би птичице погинуле. Све ћеш то мени донијети на прољеће.

-Добро! Добро! Право! – шапну старица и окрену се надесно и наљево. – А јеси ли добро сложила рубенину што сам ти дала, лијепа је, фина је моја пређа. Пази да је ондје у брегових не разнијесу.

-Не бој се, бабице, пазит ћу на то као на око у глави. Та ваљда не мислиш да сам зла господарица. Зар нисам била у твојој школи?

Старица стисну своје увехле усне у смијех, а истисну при том двије крупне сузе испод вијеђа.

Млада огрну кабаницу, навуче зимску топлу капу, обуче рукавице и рече одрјешитим тобож, ал уистину понешто дрхтавим гласом, канда се под силом јуначи:

-Тако, бабице! Спремна сам, сад могу поћи. Ал ваља чекат док дођу кола.

-Пак да те не испратим до жељезнице?

- Нипошто, драга бабо; да је љето и топло вријеме, да. Ал по овој зими, не дам ти. Ну међутим – продуљи Бранка понешто снуждена – још имам некога походити, с неким опростити се.

-С ким? – зачуди се старица. Бранка показа само прстом кроз прозор на гробље.

-Да, да! – измуца старица окренув се да сакрије сузе.

Кад учитељица ступи пред кућу, духну јој оштри зимски дах у образе, и било јој је као да је то први оштри поздрав мрког свијета. Из бијела снијега провириваше црно мртво грмље и дрвеће, по небу мотаху се мрки облаци, све бијаше пусто и мртво. Млада уђе кроз поотворена врата у Петрово гробље и крену кроз снијег у закутак гдје се је на хумку дизао дрвен крижић на ком висијаше увео вијенац, покривен снијегом. Бранка клекну на снијег, склопи руке. Тако је боравила часак. Вреле сузе падајућ на мајчин гроб, продубле круту кору снијега канда су жељне пробити земљу и допријети до мајчина пепела. Затим скочи дјевојка, узе са прстију цвијетак што га бјеше понијела из своје собе, затакну румени цвјетић за мајчин сњежни вијенац, пољуби криж и шапну дигнув руке:

-Мајко! Слатка мајко моја! Погледај на ме, на јединицу своју! Путница сам, полазим у свијет, растајем се с тобом, твојим милим гробом! Не знам што ме вани међу свијетом чека, да ли добро да ли зло. Света душице, мила мајчице, ево, важи моје сузе, нек ме чува света сјенка твоја, не дај да ти Бранка зађе странпутице, да ти посрне. Слушај ме, мајко, у гробу. Ево ти се кунем твојим слатким именом, млијеком којим си ме задојила, муком којом си ме родила, и првим цјеловом којим си ме пољубила, кунем ти се да ћу бити поштена, вриједна довијека, да ће ми срце остати племенито до гроба, душа чиста и бистра. Идем орат тешку, тврду бразду, идем оплемењиват свој пук, младице нашега народа. Мила твоја успомена, спомен на оно благо, мило мајчино срце, што је у твојих груди куцало, нека ми буде при том тешком послу на помоћи да не клонем млада од непогоде и противштине. И тако ми Бога живога, ако посрнем, ако не будем твојега имена вриједна, никад не ћи више ступит пред тебе на ово посвећено мјесто, пред твој гроб. Збогом, збогом мила, слатка мајко моја! – удари Бранка у гласан плач, притишћућ руке пред своје лице, док је старица, клечећ из окна своје куће гледала унуку и сузе ронећ молила за срећу и здравље Бранке, за мир и покој своје кћери.

Пред кућом копаху већ коњи немирно по снијегу. Дебели возар товарио Бранкину робу на кола. Дјевојка стајаше сред собе, напроти њој старица, обије бијаху нијеме као мрави, нит да је која дахнула, нит да се која макнула. Била је дошла и сусједа Клисурићка, ткалачка удова, која је до прољећа имала пребивати са бабом у кући да не буде сама. Тако одлучи Бранка. Возар дође на врата и рече скинув шешир:

-Молим, госпођице, вријеме је!

-Драга Бранко! – пробрбља жмурећ Клисурићка – не заборавите печенку и погачицу што вам је бака спекла! Ево, кочијашу! Дајте то у кола!

Бранка не погледа баке, клекну пред бабу, ухвати ју за обје руке и узе и кроз сузе живо цјеливати, шапћућ:

-Бабо! Слатка бабо! Збогом! Благослови ме!

Старица нагну се, стави сухе руке на младичину главу, а вреле сузе капаху на дјевојчино чело.

-Бог! Бог! Бог! – дисаше старица. Зачас одјурише кола кроз снијег, а старица сјеђаше у куту зурећ пред себе, канда је мртва.

Млада учитељица имала је један дио свога пута превалити жељезницом, а даљњи колима. По дворани загребачког колодвора врвила свјетина. Било је данас ван реда пуно путника. Локомотиви летили пушућ и звиздајућ амо тамо, кодуктери викаху, путници брбљаху, преплићућ се у сав глас. Бранка, невикла толикој вреви, такову жамору, бијаше сва смућена, сва разиграна. На срећу бјеше јој Хермина допратила на колодвор да јој буде на помоћи. Хермина побрине се за карту, преда пртљагу, обави све што је обавити требало, Бранка бијеше као омамљена, сама тога не би никад обавила. Док се пријатељица вртила за њезиним послом, сјеђаше млада учитељица у куту дворане, одаљена од осталог свијета. Гледала је само пред себе у земљу канда ништа не види, не чује шта око ње бива. На лицу играо јој чудноват жар, вјеђе, од плача црвена, трептиле немирно, уснице дрхтале, а у очих горио чудан пламен као од врућице. У дјевојци, која је имала сад прекорачити праг нова живота, дрхтала је свака жилица. Бојазан, нада, плахост, стид, одважност, чудне основе, све се то сада мијешало у њезиној глави, у њезину срцу. Радила је да се сабере, да смисли све мисли у једну, ал се поче заплитати још даље и даље. Не један путник сврнуо би оком на ту лијепу самотну путницу у припростом одијелу, а два млада часника зауставили би се два три пута пред њом, те почеше зурећ у њу кроз своје наочњаке набацивати се којекаквим несланим досјетками. Бранка их чу и разуми њихове њемачке крпице, а не макну ока. Напокон дојури Хермина.

-Ето несретнице! – викну – обавих напокон тај Сизифов посао. Бог и душа, није шала, и хвала Богу да ме имаш, иначе душице, не би те Јалшево видјело до судњега дана. Ево ти карте. Извојштила сам ју хрвајућ се са целом четом приморских пилара, који не имају жали-боже ни појма о удворности према красному сполу. Ево ти биљега од пртљаге. И то није глатко прошло. Некаква Мађарина, жељезнички слуга, хтједе твоју шкрињу замјенити са пртљагом јастребаског фратра, и морала сам збиља душом и језиком ударат на њега, док се тај вриједни Арпадов син не растријезни.

На први дозив Херминин скочи Бранка и ухвати пријатељицу за руку.

-Хвала Богу што си дошла, Хермино! – рече послије пријатељичине веселе експекторације.

...

(1881)