Јанез Јанжекович: Бранко Бошњак - ФИЛОЗОФИЈАТА И ХРИСТИЈАНСТВОТО

„ФИЛОЗОФИЈА И КРШЋАНСТВО“

 То је наслов опсежне књиге које је написао Бранко Бошњак, а г. 1966 издало издавачко подузеће Напријед у Загребу. Пре него почнемо просуђивати, дужни смо установити како је треба схватити. Књига од почетка до свршетка оштро побија Кршћанство и уопће сваку вјеру. Какво Кршћансвто? Будући да је тискана у Хрватској, с правом можемо држати да у првом реду мисли на католичко кршћанство, а не можда неке незнатне кршћанске секте негдје у Америци. Какво католичко кршћанство? Да ли такво како га схваћају неки ограничени или слабо поучени људи, помјешано с празновјерјем и бесмислом, или такво какво га учи Католичка црква?

Ако је та књига уперена против плитког и патвореног кршћанства, па открива његове бесмислице зато да би људи продубили своју вјеру, тада је заиста апологија кршћанства, и ја се, у том случају, унапријед оправдавам због начина на који књигу просуђујем. Ја наиме просуђујем као да је уперена против аутентичног кршћанства, онаква какво учи Католичка црква.

Замислимо Кинеза који би створио чисто нову физикалну теорију и који би хтио оборити хипотезе, које ми на Западу имамо. Он тада, разумије се, не би побијао назоре наших планинских пастира, који нису похађали никакву школу – они још увијек мисле да се сунце окреће око Земље – него би се морао ухватити у коштац се Ајнштајном и Планком. Тко одлучује о томе што је марксизам и што није марксизам? Комунистичке партије. Тко одлучује о томе што учи Кршћанство и што не учи? У нас Католичка црква. Ако наш писац просуђује Кршђанство у свјетлу филозофије, тада с правом мислимо да просуђује Кршћанство које учи Црква преко својих најбољих теолога; тада, к томе, с правом тражимо да мора знати што Црква учи. Тко хоће просуђивати Канта, мора Канта познавати, а не смије се задовољити каквим површним копијама кантизма. Књигу стога просуђујемо као да је уперена против сваке вјере, посебно против Кршћанства, у првом реду против Кршћанства које учи Католичка црква.

Погледајмо, стога, што је писцу филозофија, како он поима Кршћанство и какав је по његовом мнијењу однос између филозофије и Кршћанства.

 

Филозофија

Под тим насловом расправит ћемо питањакоје се тичу филозофије и фолозофских темеља вјере (што је разбацано по свој књизи), а у другом дијелу расправе позабавит ћемо се аукторовим погледима на Кршћанство.

 

1.

Филозофија није таква знаност каква је, рецимо, математика. Ако тко говори у име математике, знамо у чије име говори. Али, ако тко заступа филозофију, мора још рећи да ли заступа свој властити правац или који између многих досадашњих филозофских праваца. У име којега филозофског сустава просуђује наша књига Кршћанство? Писац нам каже да се држи „рационалистичке филозофије“ (17). А, будући да има такођер таквих филозофије много, у биљешци нас упозорава да су у његовим очима „рационализам и марксизам синоними“. Израз „рационалистичка филозофија“ често је употребљаван, каткада и одређенији назив „рационалистичка или марксистичка“ филозофија (46).

Ако је писац марксист, зашто свој назор не означује једноставно као марксизам или као дијалектички материјализам? Или мисли да би тиме неке читатеље одбио и да ће лакше стећи својим мислима углед ако их пода под кринком привлачљивијег назива као што је „рационалистичка“ филозофија? Или је пак можда свјестан да његов назор на свијет заправо није више дијалектички и аутентично марксистички назор? Ако је пак тако, чему га успркос томе именује „рационалистичка или марксистичка филозофија“?

Не знам што о књизи суде марксисти; а колико познајем њихов назор, морам рећи да се на бих усудио убројити нашег ауктора међу дијалектичке материјалисте. Темељна црта његова назора на свијет изражена је у увјерењу да су свемир и човјек у њему без свакога наравнога смисла и сврхе: „Проблем није у томе зашто је човјек настао, јер одговор је на то јасан: низашто. Човјек је ту је је ту. Човјекова бит је његова трагичност“ (35). „Човјек не настаје по сврховитом дјеловању у природи... Стога на питање: зашто је човјек уопће настао, не можемо ништа друго рећи већ: низашто“ (579/580). На такве изјаве нисам наишао ни у Маркса, ни у Енгелса, ни у Лењина. То није дијалектички материјализам; то је базнадни Сартров егзистенцијализам.

Марксисти не мисле о себи да су „низашто“. Маркс је знао зашто је на свијету. Или би иначе смогао толико несебичности, да су му дјеца каткада због његова рада за друге од оскудице венула, да умирала! Дијалектицима свијет је ружичаст. Развој свемира има има смисла и сврхе, тежи на више: код Хегела до свијести Апсолутнога у човјеку, код Маркса, Енгелса и Лењина до човјека и комунизма. Дијалектика проучава „прогресивни развој“, „бесконачно дизање од нижега к вишему“, развој „који се на збива у равној црти него, тако рекавши, у спирали, скоковит, катастрофалан, револуционаран развој“ (Лењин, О Марксу и марксизму, Љубљана, ЦЗ 1948, стр. 15).

...