ТРИБАЛИ
...Два су питања од нарочитог интереса за нас
у вези с овим догађајем: 1. да ли је овај поход Трибала био обичан пљачкашки
поход или нека врста сеобе? 2. шта је навело Трибале да крену из своје земље?
Ова питања се морају посматрати повезано.
Диодор каже да су Трибали кренули ПАНДЕМИ и да их је било преко тридесет
хиљада. Ако бисмо израз ПАНДЕМИ
схватили дословце, могли бисмо закључити да је реч о сеоби. Међутим, ни почему
се из Диодора не види да су Трибали имали намеру да промене своја станишта.
Напротив, Диодор наводи као разлог због којег је дошло до овог покрета
несташицу хране (СИТОДИА). Трибали
су, дакле, кренули у суседне земље да тамо набаве намирнице које су им
недостајале, а када су се награбили плена, они су се повукли натраг. Већини
научника који су се бавили овим питањем, чинило се, ипак, да је морао постојати
и неки други разлог за трибалски поход. Једни су ово кретање Трибала довели у
вези с доласком Келта на Балканско полуострво, други са сеобом Аутаријата у
правцу истока. Прво мишљење је данас напуштено, јер су археолошка испитивања
показала да се не може говорити о притиску Келта тако рано у IV веку.
Међутим, каа што ћемо видети, ни сеобу Аутаријата није могућно ставити у прву
половину IV века, јер се упад Аутаријата у земљу Трибала морао
догодити после Александровог похода на Трибале. Остаје, дакле, да се прихвати
објашњење које нам даје Диодор. Нема ничег необичног у томе што су Трибали, без
намере да се селе, прешли велико растојање које раздваја њихову земљу од
Абдере. Знамо из познијег времена да је таквих похода било и да они нису
представљали ништа немогуће. Скордисци су често прелазили, искључиво у
пљачкашке сврхе, далеки пут од Дунава до Македоније и Грчке. А да је на
примитивном ступњу разитка произвоних снага на коме су се налазили Трибали
могло доћи до неродице и глади које су становништво гониле да тражи хране изван
својих граница, то није потребно нарочито објашњавати. Не видим, дакле, разлога
да се СИТОДИА не прихвати као узрок
трибалске експедиције. Иако Диодор каже да су Трибали кренули ПАНДЕМИ, њихов напад на Абдеру није био
ништа друго до обичан пљачкашки поход.
Реч ПАНДЕМИ не треба схватити у
буквалном смислу и на основу ње закључити да су Трибали напустили своју земљу. Диодор
је њоме, свакако, желео да подвуче масовност овог покрета. Тешко је рећи да ли
су и породице ишле с војском, али то није искључено с обзиром на то да је
њихово издржавање у земљи било отежано. Чини се, међутим, да број забележан код
Диодора може да се односи само на трибалске ратнике, без обзира на то да ли ће
се он сматрати за веродостојан или не. У сваком случају он није немогућ, не
одудара од сличних података којима располажемо. Дарданци су, на пример, 280. године,
понудили Птолемеју Керауну помоћ од 20,000 војника, а одриски краљ Ситалк
подигао је против Македоније војску од 150,000 људи. Нарочито је значајно да
нам је ову последњу цифру забележио Тукидид, писац које је добро познавао
прилике у Тракији и био изузетно опрезан у давању бројних података. Нисмо у
могућности да проверимо да ли је његов податак о трачкој војсци тачан. Можда је
преувеличан, али је важно то да га Тукидид није сматрао за немогућ. У тој
светлости и податак Диодоров о 30,000 Трибала изгледа сасвим прихватљив.
Да то није била мала војска, већ доиста масовни покрет, може се индиректно
закључити и по успеху. С обзиром на надмоћност хоплита над сваком варварском
војском, трибалске снаге су морале далеко премашити грчке да би их могле
савладати. Знамо, међутим, да је Абдера била један од највећих градова у
Тракији у V веку; као члан Атинског поморског савеза, она је
плаћала најпре 15, доцније 10 талената фороса. Могла је, према томе, имати
двадесет, па и више хиљада грађана. И са те стране попсматран, број од 30,000
Трибала, који нам даје Диодор, не изгледа немогућ. Може ли се на основу њега
извући какав закључак о величини Трибалског народа? Не верујем. Јер нити знамо,
нити можемо знати који је проценат укупног становништва представљао оних тридесет
хиљада.
После Абдере поново настаје неколико деценија
потпуног мрака у истроији Трибала. Треба се спустити до владе Филипа II па да поново
чујемо о њима.
Филип Македонски имао је, како се чини, више додира с Трибалима. Најпре су
ови вршили упаде у Македонији, а затим их је Филип приморао да признају његову власт. На жалост, о овим
догађајима немамо конкретних података – с изузетком једне епизоде с краја
Филипове владе – већ само алузије које могу више да заголицају него да задовоље
нашу радозналост.
У знаменитим говорима које је одржао, најпре на реци Хифазису, када
му је исцрпена војска одрекла послушност и одбила да крене даље у Индију, а
затим у Опису, када су македонски ветерани дали одушка своме огорчењу што их
њихов вођа отпушта и жели да врати у домовину, Александар Велики, предочавајући
војницима шта су све његов отац и он учинили за њих и начинили од њих, евоцира
слику Македоније пре Филипова времена: то је била заостала и сиромашна земља,
која се с муком бранила од агресивних суседа, Илира, Трибала и Трачана.
„Филип вас је затекао – каже Александар у
другом говору – као бедне номаде који, заоденути већином у кожу, пасу по
планинама своје малобројне овце и боре се око њих, без много успеха, с Илирима, Трибалима и суседним Трачанима. Филип вам је дао да носите хламиде место кожа,
он вас је с планина спустио у равнице и учинио да у боју будете равни суседним
варварима... Од робова и поданика, он вас је учинио господарима оних истих
варвара који су вас раније одводили у ропство и пленили ваше благо, и он је
велики део Тракије припојио Македонији“.
У говору одржаном на реци Хифазису,
Александар, бодрећи своје војнике, истиче да је вредно уложити и највеће напоре
ако они воде слави. Шта би било од Македонаца да их Филип и он нису повели
путом, истина напорним и пуним погибли, али јединим путом којим се могло доћи до
господства над целим светом? „Шта бисмо лепог и достојног славе извршили да смо
остали у Македонији и задовољили се тиме да, без напора, бранимо своја огњишта,
одбијајући трачке суседе, или Илире, или Трибале, или оне Грке који нам нису наклоњени?“
Као што се види, на оба места Трибали се
помињу као народ који је угрожавао беубедност и опстанак Македоније, ништа мање
него Илири или Трачани. Не видим разлога да се посумња у речи које Аријан
ставља у уста Александру, иако други извори (Диодор, Јустин) наводе само Илире
и Трачане као непријатеље од којих је Филип морао да брани своју земљу. Ову
разлику није тешко објаснити. Према Диодору, Илири су држали Македонију
поробљену у време кад је Филип дошао на македонски престо, а неколико година
доцније, како нам показује и један атички натпис, створена је против Филипа
коалиција Илира, Пеонаца и Трачана, коју су подржавали и Атињани. Трибали се у
то време не помињу зато што тада, на почетку Филипове владе, нису имали
заједничке границе са Македонијом. Тек покорењем Пеоније и Дарданије, они су
постали суседи Македонаца и тек тада је могло доћи и до оних упада Трибала у
македонске земље које Александар помиње у својим говорима. Карактер ових
трибалских акција не подлеже сумњи. Као и у случају напада на Абдеру, то нису
били освајачки ратови, већ обични пљачкашки походи, у којима су Трибали
одводили из Македоније људе, стоку и разно друго благо.
Филип је не само учинио крај овим упадима, већ
је Трибалима, као и осталим ближим и даљим суседима Македоније, наметнуо своју власт. О томе како се и када то догодило нема директних података у изворима. На
основу Демостенове реченице у којој се каже да је Филип „идући тамо-амо
покоравао Илире, Трибале, као и неке Грке, и на тај начин стицао велику моћ“
може се претпоставити да је македонски краљ предузео поход и у трибалску земљу.
Код многих познијих писаца сачуван је одјек о „покорењу Трибала“. У једном
фрагменту који се приписује Порфирију Тирском (III век н.е.), а сачуван је код
византијског хронографа Синкела (IX век), стоји да је „Филип покорио и
Трибале“. У реторској вежби „Покуда Филипа“ („Псогос
Филипу“) Либанијева ученика, Сиријца Афтонија, читамо да је Филип, пошто је
поробио своје сународнике, почео да осваја суседне области и да је покорио
„Пеонце, Илире и заузео земљу Трибала“. Поробљени телом, ови су народи,
међутим – додаје Афтоније- остали слободни духом и сањали о устанку. И у
анонимној биографији Демостеновој, која се обично приписује Зосиму, помиње се
потчињавање Трибала и Пеонаца. А код Либанија, у његовој реторској декламацији
„Демостен сам себе оптужује“, стоји да је Демостен плакао „над Илирима, над
Трибалима, над Амфипољем и Потидејом...“, док у „Демостеновој апологији“ читамо
да су „Илири, Пеонци и Трибали такође допринели да Демостен буде заробљен“. Сви
ови подаци показују да се у позној антици и о покоравању Трибала знало много
више него што ми знамо. Најзад, и Аријан говори о побуни Илира и Трибала после
Филипове смрти, из чега такође следи да су они признавали власт великог
македонског краља. Питање је само да ли је то покоравање извршено раније или
тек 319. године, у вези са скитским походом.
На основи Демостенова податка, Шефер је
закључио да је Филип заратио на Трибале 344/3, каде је према Диодору (XVI, 69,7),
вођен рат с Илирима. Ед. Мајер сматра овај закључак погрешним. Он мисли да се
не може очекивати потпуна прецизност код Демостена и да ја говорник поменуо
Трибале, поред Илира, зато што су му они били на уму у вези с походом 339.
Сведочанству Порфирија Тирског, Мајер не приписује никакав значај. Полашеку, на
пример, Шеферова претпоставка се чини врло вероватна. Решење овог хронолошког
проблема можемо, можда, наћи у помену Трибала у Исократовој Панатенајској
беседи. Овај је говор написан између године 342. и 339. а начин на који стари ретор
говори о Трибалима, као о сложном и моћном народу допушта да се наслути да они
у то време још нису признавали македонску власт.
Поред ових општих указивања на везе Трибала и
Филипа, сачуван нам је један конкретан податак о њиховом сукобу. „Када се Филип
враћао од Скита – читамо код Јустина – пресретну га Трибали и ставе му до знања
да му неће дати слободан пролаз ако им не уступи део плена. Настаде тада свађа
и ускоро дође до битке у којој је Филип био тако рањен у бедро да је кроз
његово тело убијен коњ. Сви су мислили да је погинуо и плен је изгубљен. Тако
скитска пљачка, као неко проклетство, умало није постала кобна за Македонце.“
Овај инцидент догодио се 339. године. Јустин
га надовезује на излагање о сукобу Филипа II и скитског краља Атаје у области
ушћа Дунава. Сукобу који се завршио сјајном победом Македонаца. Предисторија
овог скитско-македонског рата интересантна је и са становишта Трибала. Она ће
нам помоћи да утврдимо место где су Трибали могли да зауставе македонску војску
и да јој одузму плен.
Према Јустину, до рата је дошло с ових
разлога. Притешњен од некаквих Хистријана, Атеја затражи помоћ од Филипа
обећавши му да ће га узети себи за наследника. Филип је у то време (340/339)
узалуд покушавао да опсадом освоји Бизант и стога се радо одазвао позиву,
желећи да новим успесима поправи рђав утисак несрећног подухвата. У међувремену
умро је краљ Хистријана и Скити су се ослободили опасности. Атеја је јавио
Филипу да му помоћ више није потребна, а ни наследник, пошто има сина. Филипа
је то увредило и он затражи накнаду за изигравање, на што му Атеја одговри
новим увредама и подсмехом. Македонски краљ тада поведе војску дуж Црноморског
приморја и негде око ушћа Дунава победи Ските и однесе им силан плен. У боју
погибе сам Атеја, коме је тада било преко деведесет година.
...
(Фанула Папазоглу: Средњобалканска племена у предримско доба: Трибали, Аутаријати, Дарданци, Скордисци и Мези; стр. 14-18 – изд. Академија на науките и уметностите на Босна и Херцеговина 1969.)
No comments:
Post a Comment