ЈОХАН ВОЛФГАНГ ГЕТЕ: Римски елегии

10.

Александар и Цезар и Хенрик и Фридрик, ти вељи,

радо би дали ми сад славе им овећу чест,

једне кад ноћи бих мого да свакоме лог тај свој дадем:

ал` јаднике је те притиснула Оркуса моћ.

Зато се, ти који живиш, весели свом лежају топлом

прије но ногу ти прст Летин не окваси вал.

11

За вас, Грације, чисти на олтар умјетник ставља

лишће, а носећ вам још од ружа пупољке те.

Сретан то чини, јер својој се радној соби весели

пред оком кад му сва налик на пантеон сја.

Јупитер обара чело божанско, Јуно га диже.

Фебус се макну свој тресући рудасти прам.

Озбиљно гледа Минерва с висока: а лагани Хермес

осврну на страну свој лукави и њежни глед.

Али је к Бакусу, к меком и сањивом, дигла Цитера

поглед што ватре је пун чак и у мрамору том.

Загрљај помиње она сад његов и ко да га пита:

„Уз бок стајати ту красни зар не ће нам син?“

12

Чујеш ли драга, жив жагор што јечи с фламинске цесте?

Жетеоци су то; иду у далек им дом.

Церери не да се плест вјенац, исказати част.

Светковина сад нема да прославе богињу вељу

која не нуди жир златни, но дава нам клас.

Ми ћемо обоје сада с весељем је славити тихо.

Двоје је љубећи свеђ за се, ко и читав пук.

Јеси л` икад чула о мистичном слављу што негда

из Елеузиса траг сљедио оних што свјет

сав освојише? Грци га доњеше; клицаху вазда,

и међ зидинама тим: „Дођите! Света је ноћ.“

Ко је неупућен, бјежи: ал новајлија је чеко

дрхтећ, и носио плашт, безгрешности бјел знак.

Он је лутао тада кроз кругове облика чудних,

ко да води га сан; гледо пред њим гдје тлом

вију се змије, док носе мимо њега дјевојке неке

шкрињице, што их све окити обилно клас.

Свећеници се уз то, уз шапутање, кретали важно.

Младић је, стрепећи сав, свјетлости чекао трак.

Тек за кушњама многим је могао знати за смисао

чудних слика, што ту свети је крио их круг.

Та је значила тајна, да сва се приљубити знала

Деметра, онда кад краљ Јазон се свидио њој,

бодроме тому владару свих Крећана; и све је дражи

бесмртног тјела свог дала му: небески дар!

Сретне ли Крете! Вал класја је брачни њихов кревет.

Њиву тиштао сав усјев ко никад још пре.

Ал` је остали свјет оскудјевао, јер Церера тиме

љубави подвргла све дужности звања је свог.

Упућени би ту одгонетао причу и драгој

намигивао би тад. – Знаш ли, што значи тај миг?

Она граната мирта сјен баца на месташце свето.

Наших уживања сласти не носи свијету квар.

13

Амор је велики враголан. – Ти вјерујеш, а он те вара.

Дође лицемјер ми тај: „Вјеруј бар једном ми још!

Све ћу сад с тобом поштено. Свој живот и пјесништво мени

да си посветио ти, признат уз хвалу сам рад.

Ето, чак у Рим те слиједих, а жеља ме спопада нечим

туђем у крају се том теби одужити сад.

Ту се сви путници туже, ал` онај, за којега је Амор

казао добру рјеч, свуда је пресретан гост.

С чуђењем проматраш трошне те зграде, обилазиш радо

мисо док прати твој ход, посвећен тај крај.

А још већма цјениш остатке стварања оних

умјетника што свеђ стајао уз њихов сам рад.

Сам те ликове градих. Ал` прости! Сад хвалиша нисам,

Увиђаш, како сам рјеч искрену знао ти рећ.

Ти ме намерно служиш, јер гдје су ликови красни?

Гдје је боја ти чар? Гдје је твог умјештва сјај?

Каниш ли стварати опет, мој пријане? Грчке су школе

врата још увјек ко пре: не запре љета их низ.

Вјечно ћу остати млад ја учитељ: и волим младе.

Старачки мудра те, знај, не волим. Схвати ми рјеч!

Нова ли бјеше антика, кад живљаху сретници они!

Сретан буди, па тај древни проживјет ћеш вјек.

Гдје ћеш узети грађу за пјевање твоје? Код мене.

Једино љубав стил теби ће високи дат.“

Тако софиста рече. – А приговарат ћему?

Слушат је обичај мој господареву рјеч.

Ипак ме издо Амор, јер пјесмама грађу док даје,

краде у исти мах врјеме, сву снагу, сву свјест.

Погледе, стискање руку и цјелове, љубазне рјечи

једно другоме свеђ дијели љубавни пар.

Шаптање брбљањем бива, а муцање говором слатким:

без прозодијских пак мјера тај замрјет ће пјев.

Аурора, ја сам те сматро ко пријатељицу Муза.

ал` чак и тебе зар, гле, завео је Амор већ?

Пријатељицом свеђ се ти Амору градиш, у храму

његову будиш ме ти носећ још лепши ми дан.

Нађем ли бујне јој власе на грудима својим, и њена

главица тишти л` ми још лакат око врата вит:

Сретна ли буђења за ме! Сачувајте, часови мирни,

Она се у сну макну, са мене склизнувши главу

окрену, али ме за руку држи ко пре.

Срдачна љубав нас веже и увје вјерно чезнуће;

једино зна нам жуд промјени да нађе пут.

Само да јој руку стиснем, отворит ће небеске очи;

Не! Ја ћу радије њој гледати очију лик.

Остајте склопљене! Ви ме и смутити и опити знате;

гледања ви бисте сад крале ужтак ми чист.

Дивна ли тјела! – Да си Аријадну видио такву,

би ли ти, Тезеју, тад бјежо од њена сна?

Цјелов уснама овим! – О Тезеју, иди! Њу гледај

у очи! Буди се! Гле! чврсто те примила већ.

14

Момчићу, свјећу ми ужиги! – „Још је дан. Трошити је штета

С уљем узалуд стјењ! Чему затварати сад?

Запало сунце је само за кућама, за брјегом није.

Сата се хоће још по, звона док јаве нам мрак.“

-„Несрећо! Иди! Слушај! Очекујем драгу. Међутим,

тјеши ме, свјечице, ти милу ми јављајућ ноћ.“

15

Цезара не бих ја био у британску слједио земљу;

к Попини лакше би ваб Флоров ме могап вућ:

више ми омрзну магла, што сјеверне крајеве тишти

него читав пук буха тог јужног тла.

Поздрављам ја вас, о крчме, оштарије, којима згодно

Прикладни назив, је тај Римљанин умио дати!

Част вам! Јер ви сте ми данас показали драгу, што прати

ујак, ал` дјевојка зна варат због мена га свеђ.

Овдје је стајао наш сто, а око њег повјерљиви Њемци;

Ондје њен тражио глед, гдје ће, код мајке јој, сјест.

На љеп начин је често помакнути морала клупу,

само да затиљак њен видим и лица јој по.

Дизала зборећи глас, и љевала вино и гледећ

само гдје сједијах ја, на сто је просула млаз.

Вино се разли, а она по столу је прстићем њежним

Оном текућином тад шарала за кругом круг.

Писала наша имена и преплетала их скупа.

Ја сам јој гледао прст; она пак опази то.

Онда направи хитро број 5 – али римски – па црту

пред њим повукла је још. Када пак видје да све

опазих добро, круг поче да за кругом вуче, да брише

и број тај четири, знак с којег се узнијех сав.

Шутке сам сједио, усне све до крви гризао себи;

објест ме држала већ, и већ ме морила жуд. –

Све до ноћи морам ту чекати! И 4 још сата!

Виско сунце, твој ход тром је, док мотриш свој Рим,

Нешто већег, ти нисо још гледо, а гледати и нећеш,

ко што ти обећа већ Хорац, твој заносни жрец.

Али ми не часи данас; од седам брежуљака, дедер,

сврни пламени глед – хитро и радо – што пре!

Пјеснику још једном за љубав пократи те сатове сјајне

што их сликаров глед хтио би пожудно пит.

Погледај сад на високе те забате, ступове, кубе,

и на обелиске све; затим у морски се вал

стрмоглави, да сутра још раније угледаш опет

крај што кроз вјекова низ, рајит све већма те зна;

А то су брегови ови што тршћак покривао их дуго,

висови којима сјен прави, са стаблима, грм.

Колибе неке ту биле; ал` затим ти касније видје

сретних пљачкаша гдје пук онуда врви ко рој.

Свашта ношаху они, гомилаху, купећ, баш ондје,

зато за остали крај није твој марио глед.

Вијде: читав је свијет ту насто; затим се руши,

али, из камења тог ниче свјет већи, свјет нов.

Гледати још а га дуго ја могу у твојему свјетлу

парке без хитње нек нит суку живота тог мог.

Али ми прилази час, што га красна већ дуго ја чекам!

Среће ли! Чух ли га? Не! Одбило сада је 3.

Ипак сте, драге ми Музе, пократиле чекање дуго

преварив сатова ток, што се је кретао тром.

Здраво! Ја хитам; и знадем да тиме уврједит вас не ћу.

Поносне ви сте, ал свеђ Амору дајете част.