БЕРНАРД ШО: Кариера

ДЕСЕТА ГЛАВА

...Лидија још под свежим утисцима љупкости Аделаиде Гисборн, упита се зачуђено каква врста жене мора бити ова госпођа Скин, која је место мајке задобила синовљу наклоност, а ипак је била само „само“ стара једног професионалоног боксера. Очито да није припадала оној врсти дама које су младог човека отуђивале од његове кариера у рингу. Њене мисли о Кешеловом позиву и о могућности напуштања овог занимања заузеше јој сву пажњу. Она је гледала на арену, али није видела ништа од војника, гимнастичара и атлета, који су доле били заузети радом. Њене мисли су блудели далеко; жубор масе се претвори у зујање и ишчезе за њу сасвим.

Наједном виде она једног човека страшног изгледа како крај ње пролази ареном. Лице му је изгледало као плави гранит: истакнуте јабучице на образима и равно чело давали су му извесну сличност с орангутаном. Са језом се пробуди она из својих снова, и док јој се враћала способност да опет прима спољне утиске, чула је аплауз групе људи који су га поздрављали узвицима. Човек захвали дивљим церењем, наслони се на један од кочева ринга и скочи преко конопца. Лидија виде да је он, са изузетком његове страшне главе и прекомерно дугих руку и ногу, сјајно саграђен човек са плећима и бедрима која су се преливала на светлости и позајмљивала му изглед снаге и брзине.

- Зар није он права слика! – чу она како Мелиш одушевљено викну. – Ту имате оно што се зове кондиција!

- А шта! - рече Скин презриво. – А други, није ли он прави каваљер? Погледајте га само! Као да је сам принц од Велса сишао на арену!

Лидија погледа и виде Кешела Бајрона, тачно онако како га је била видела први пут у брестовој алеји у Уајлтстокену; он се приближи рингу са равнодушним изразом човека који мора да издржи досадну јавну церемонију.

- Бог који се спушта да се мери са гладијатором, - прошапта лорд Вротингтон узбуђено. – Зар нисам у праву, мис Карев? Аполо и Сатир. Морате признати да је наш заједнички пријатељ веома леп младић. Кад би се могао тако показати у друштву! ... Господе! ... Жене...

- Мир! – заповеди Лидија, као да су јој његове речи несносне.

Кешел прескочи конопац. Он одмерено прође кроз један отвор, одби помоћ неколико услужних обожавалаца и навуче зловољно једну боксерску рукавицу, као да се то тицало брижљиве припреме за једну фину шетњу. Пошто је тако навукао рукавицу на леву руку и онеспособио је тако за једну сличну процедуру са другом, стави прсте у другу рукавицу, дохвати је зубима и навуче, као тигар свој плен, на десну руку. Лидија се опет најежи.

- Боб Мелиш, - рече Скин, - кладим се у двадесет према један да ће се он одбранити од напада који ти тако цениш. Хоћеш ли двадесет за један.

Мелиш застресе одречно главом.

У том тренутку показа редитељ на оно двојицу у рингу и викну: „Парадиз, мајстор, Кешел Бајрон, мајстор. Готово!“

Кешел погледа сада на Парадиза, чије присуство као да дотада није био ни приметио. Они искорачише до средина ринга, протресоше један другоме шаке на дужину руку, пустише нагло, отступише један корак и отпочеше као пантери да се пажљиво са лева на десно окрећу један око другог.

- Мислим да су могли да од аматера науче добре манире, и да се пристојно рукују, - примети Алиса која ссе трудила да изгледа што равнодушније, а која је у души осећала неодређени страх од Кешела.

- То је тако у традицији - објасни лорд. – Чини се стога тако, да не би један другог отргнуо и слободном руком ударио пре него што се овај ослободи.

- Каква ужасна подлост! – примети Лидија.

- Морате знати да се то уствари не догађа никада, - примети лорд Вортингтон ради умирења. – Осим тога не би било ни корисно, јер се на такав начин левом руком не може постићи јако дејство.

Лидија се окрете од њега и обрати сву своју пажњу боксерима. Парадиза се мање плашила. Она је видела да ја он нервозан и уколико се тиче његове храбрости он је показивао извештачено самосавлаћивање. Но, његов лукав смешак указивао је на једну врсту бруталног и доброћудног хумора и изгледа да је давао гледаоцима изглед на увесељење. Кешел је пратио његове покрете непрекидном пажњом и испитујућим погледом са стране, у којем је Лидија уображавала да види нешто ђаволско.

Наједном се засветлеше Парадизове очи: он спусти главу, залете се, намерно поскочи и баци се свом снагом на Кешела. Чу се један шум као кад искочи запушач из боце шампањца; онда се виде како Кешел стоји мирно у средини ринга; Парадиз полете на траг на конопац, покуша да се насмеши на свој неуспех и показа своје беле зубе кроз једну маску од крви.

- Величанствено! – заурла усхићени Скин. – Просто сјајно! Осим мене и мог дечка нема никога ко уме одозго да удари. Желео бих да видим сад лице моје старе. Тако што је право задовољство.

- Зар није боље да идемо, - рече Алиса.

- То је био сасвим друкчији ударац од оних што су их аматери употребљавали, - примети Лидија Вортингтону, не обазирући се на Алису. – Човек је страшно крвав.

- Само његов нос, - умиривао је лорд. – На то се он навикао.

- Погледајте само сад, - кикотао се Скин задовољно. – Мој дечко га гони до конопца и тамо ће га задржати. Сад нека покуша свој напад још једном, ако може. Ништа не надмашује добру меру оштровидности.

Мелиш је још тресао главом сумњајући. Следећи минути рунде  протекоше несрећно за Парадиза. Он је ударао бесно свог противника у ребра; но Кешел се сваки пут уклањао ван домашаја његових дугих руку, враћао се онда невероватном брзином и задавао му такве ударце, којима он – са конопцем иза себе – није могао измачи, а за чије парирање није био довољно брз. Његов труд да свог нападача погоди у лице, испадао је на његову штету утолико што Кешелови ударци никад нису јаче падали но кад је своју сопствену главу ван опасности склањао, а противника који надире погађао противударом. Ништа слично сажаљењу или поштеди није се могло приметити на Кешелу; но, његову љупкост не би ни његова мајка могла да надмаши. Он се наслађивао снагом својих удараца и скупљао нову снагу, док му је рукавица са шумом лупала о Парадизово лице или је изгледало да кроз тело противника пробија.

Бољи део публика осећао је одвратност према овом призору. Парадиз је обилно крвавио; и пошто је крв умазала рукавице и пренела се са рукавице на главе и тела бораца, то су они ускоро били од појаса навише крвави. Редитељи су се шапатом договарали, да ли не би било боље да се боксовање прекине; ипак је афрички краљ, који је за све време претставе без интересовања седео, сад пљескао од задовољства.

- Изгледа ми да Били није сасвим са собом задовољан, - рече Мелиш, кад се боксери за време паузе спустише на столице. – Управо је тако изгледало кад је „прикуцао“ Шејстона.

- Шта то значи „прикуцати“? - упита Лидија.

- Неком стати на ногу са поткованом ципелом, - објасни Вортингтон. – Не бојте се ништа! Њих двојица немају потковане ципеле. Не гледајте ме тако љутито, мис Карев. Ја се самом себи чиним кривим за злочин, кад ме тако погледате!

Поново одјекну сигнал „Готово!“. Боксери, који су се у међувремену опрали сунђерима, подигоше се механички. Тек што су два корака наступили, кад Кешел свог противника, иако је овај изледао сувише удаљен, лупи ужасним ударцем посред чела и онда отскочи насмејано. Парадиз насрну; но Кешел му лукаво измаче, потрча уоколо по рингу и задовољно је преко рамена гледао на свој противника. Парадиз напусти изигравање хумора. Са дивљим беснилом јурну па се потукоше из непосредне близине.

Један часак је падање удараца опомињало Лидију на удар кишњих капи које ветар гони на прозорско око. Идућег тренутка отступи Кешел, а Парадиз, чија је крв лила потоком, покуша да понови свој маневар, да опет погођен падне на колена. – Тек што се подигао, кад Кешел јурну на њега поново и са четири убилачка ударца отера га до конопца; одна га пусти са зверском кокетеријом и отскакута одатле као дете које се игра.

Парадизу су стојали крв и пена на устима; она заурла и отрже са руку рукавице. Из публике се чуше протести. Кешел, кога ови протести опоменуше, покуша и сам да се ослободи својих. Но, пре него што је успео, Парадиз је био на њега навалио; усред опште вике нападоше ова двојица један на другог.

Лорд Вортингтон се диже са другима и викну: „Против правила! То није рвање!“. Онда се диже бура од протеста кад приметише да је Парадиз у борби дохватио зубима Кешелово раме.

Први пут у свом животу викну и Лидија гласно. Онда виде Кешела, чије су црте изгледале исто тако дивље као у његовог непријатеља, како обавија врат Парадизов. Он га подиже као угљену врећу, баци га на под и сручи се свом снагом и тежином на њега.

Маса редитеља, полицајаца и других особа, који су у часу кад је Парадиз скинуо рукавице јурили на ринг, раставише их. Разви се бесно гушање. Скин се био успузао уз ограду и псовао је, грдио и претио Парадизу, који се није могао сам да се држи усправно, и полусвесно се обзирао да види шта се то догодило.

Пола туцета других људи доприносило је још више да забуна буде већа тиме што су га усправљали, пребацивали му његов поступак и ублажавали Скина. На другој страни беснео је Кешел против комитета чија господа су покушавала да му објасне да правила бокса не допуштају рвање и тучу.

- Оставите ме на миру са вашим проклетим правилима, - чула је Лидија како он виче. – он ме је ујео, и ја ћу проклетог...

Сад су говорили сви истовремено, а она је могла само да слути шта ће он учинити са другим. Изгледало је као да је сасвим изгубио владање над собом; Парадиз се понашао као да се повратио, далеко боље.

Лорд дође у ринг и покуша да умири. Кешел одгурну бесно Вортингтонову руку са свог рамена, запрети једном редитељу који је имао одважности да га опомене на ред, ударао се као бесан песницом по рањеном рамену и млатао тако бесно око себе, да се чак и Скин умеша и напомену да је већ доста тога.

А онда шану лорд Вортингтон још неколико кратких речи. Одмах затим попусти Кешел; побледе и постиде се, седе на столицу у свом углу као да је хтео да се сакрије.

Пет минута касније изиђе он са Парадизом из масе и протресе му уз одушевљено клицање публике руку. Кешел је био далеко понизнији. Нијдан једнини пут не диже поглед на балкон; изгледало је да му се веома жури. Онда му један униформисани официр пресече пут, и у пратњи једног црног великодостојника поведе да га претстави афричком краљу. То је била част коју није смео одбити.

Краљ му преко тумача рече да је тим што је сада видео сасвим задовољан и онда изрази своје чуђење што Кешел и поред таквог јунаштва не припада ни војсци ни парламенту. Он му упути ласкаву понуду да му поклони три жене, ако хоће да га прати у Африку.

Кешел се налазио у великој неприлици; но, ипак му пође за руком да се добро извуче из шкрипца и то захваљујући тумачу који је био навикнут да при јавним приликама изналази за краља згодне одговоре, па измисли и овог пута један ради Кешела.

Лорд Вортингтон се међутим био вратио на своје место.

- Борба је свршена, - обрати се он Лидији. – Кад сам рекао Бајрону да се његове аристократске пријатељице налазе међу гледаоцима, одмах се умирио. Парадиз је тако улупан, да седи сам доле у углу и урла. Он се извинио, али тврди и сад као и пре да може да туче нашег заједничког пријатеља без рукавица. Његови навијачи мисле исто тако. Утврђено је да се у јесен њих двојица боксују за хиљаду фунти.

- Да се боксују? Значи дакле, да не намерава да напусти свој позив?

- Не! – одговори лорд Вортингтон зачуђено. – Зашто би га напустио? Парадизов новац има он такорећи у свом џепу. Ви сте видели шта он може.

- Доста сам видела. Алиса, ако немате ништа против, хајдмо!

Следећег дана врати се мис Карев у Уајлтстокен. Мис Гоф остаде у Лондону да проведе остатак сезоне под заштитом једне добронамерне даме која је, пошто је све своје ћерке срећно разудала, сматрала да је боље да и Алису уда, него да ништа не ради.

ЈЕДАНАЕСТА ГЛАВА

...

(изд. НАРОДНО ДЕЛО – Институт за национални публицитет П. М. Петровића; Модерна књига, Краљевина Југославија)