ТРИ
VI
Mokar do gole koze, zgrcen na
pokrivacu koji se izmesao sa blatom, kratkovidi novinar Zornala de Notijas cuje topovski prasak. Nesto zbog kise, nesto
zbog blizine okrsaja, niko ne spava. Napreze sluh: da li to i u mraku jos
odjekuju zvona u Kanudosu? Cuje samo, u
razmacima, topovske salve i trube, koje sviraju znak za juris i pokolj. Da li
su odmetnici nadenuli ime simfoniji pistaljki kojom su mucili sedmi puk od Mone
Santa? Uznemiren je, ustreptao, trese se od hladnoce. Prokisao je do kostiju.
Misli na svog kolegu, zimogrozljivog starca, koji mu je, odlucivsi da ostane s
polunagim vojnicima-decacima, rekao: “Nije kako je receno, nego kako je
sudjeno, mladi prijatelju”. Da li je nastradao? Da li su on i oni mladici
podelili sudbinu plavog narednika i vojnika iz njegove patrole koje su nasli
one veceri, u odnozju ove planine? Utom
se, odozdo, zvona oglase da odgovore trubama puka; vodi se razgovor u kisovitoj
pomrcini kao uvod u onaj sto ce se uspostaviti lovacke i ostale puske cim pocne
da se razdanjuje.
Sudbina plavog narednika i
njegove patrole mogla je i njega da zadesi: umalo nije pristao da podje s njima
kad mi je tako posavetovao Moreira Sezar. Je li ga spasao umor? Predosecanje? Slucajnost?
Desilo se to sinoc, ali u njegovom secanju, cini se veoma udaljeno, jer koliko
juce, Kanudos je dozivljavao kao nesto nedosezno. Celo kolone se zaustavlja i
kratkovidi novinar se priseca da mu zuji u usima, da mu noge drhte, das u mu
usne izranjavljene. Pukovnik vodi konja na uzdi i oficiri se ne razlikuju od
vojnika i vodica, posto ih blato izjednacuje. Zapaza premor, prljavstinu,
odricanje koje ga okruzuje. Dvanaestak vojnika napusta strojeve i lagano
prilazi da bi stalo mirno pred pukovnika i majora Kunju Matosa. Vodi ih mladi
oficir koji je doveo zarobljenog svestenika iz Kumbea. Cuje da lupka petama,
ponavlja uputstva:
-Da se utvrdim u Karakati,
unakrsnom vatrom da zatvorim jarugu cim otpucne napada. – Izgleda odlucno,
zdravo, optimisticno, kao i tokom citavog marsa, uostalom. – Bez brige
ekselencijo, nijedan bandit nece pobeci kroz Karakatu.
Da li je vodic koji je stao u
stroj pored narednika bio onaj isti sto je patrole vodio da traze vodu? On je
vojnike odveo u zasedu, a kratkovidi novinar misli kako se on sam sada ovde
nalazi, prokisao, zbunjen, i kako fantazira, pukim cudom. Pukovnik Moreira
Sezar ga vidi kako sedi na zemlji, premoren, utrnuo, s prenosnom tablom na
koljenima:
-Hocete li da krenete s patrolom?
U Karakati cete biti zasticeniji nego s nama.
Stag a je potstaklo da kaze ne,
nakon nekoliko trenutaka oklevanja? Seca se da su mladi narednik i on vise puta
razgovarali: pitao ga je o Zornalu de
Notisijas i o njegovom poslu, Moreira Sezar je bio osoba kojoj se najvise
divio na svetu.
-“Jos vise nego marsalu
Florijanu” – i verovao je, kako i on, da se politicari civili propast za
republiku, izvor korupcije i uniforme mogu da obnove Otadzbinu koju je
monarhija osramotila.
Da li je kisa prestala?
Kratkovidi novinar legne na ledja, ne otvarajuci oci. Da, vose ne kaplje, te
vodene iglice su delo vetra koji borise preko padine. Topovska paljba je
prestala, a slika mladog narednika ustupa u njegovoj glavi mesto slici starog
zimogrozljivog novinara: njegovoj kosi, ni beloj ni zuckastoj, izoblicenom dobrocudnom
licu, salu, noktima koje razgleda kao da ga podsticu na razmuisljanje. Da li je
i on obesen na neko drvo? Ubrzo po odlasku patrole dosao je kurir da kaze
pukovniku da se nesto desava s decaima. Ceta decaka! misli. Napisano je, nalazi
se na dnu kese preko koje lezi da bi je zastitio od kise; cetiri ili pet
stranica pricaju o tim momcicima, skoro decacima, koje sedmi puk regrutuje ne
pitajuci ih za godine. Zasto tako postupa? Zato sto, po Moreiri Sezaru, deca
bolje nisaneimaju jace nerve od odraslih. On je video te momke od 14 i 15
godina koje zovu decacima i razgovarao je s njima. Zato, kada cuje da kurir
kaze da se s njima nesto dogadja, kratkovidi novinar krece za pukovnikom prema
pozadini. Pola sata kasnije ih nalaze.
U vlaznom mraku, jeza ga prozima
od glave do pete. Opet se cuju, veoma snazno, trube I zvona, ali on i dalje
vidi, u popodnevnom suncu, osam ili deset decaka-vojnika koje cuce ili leze na
ostrom kamenju. Cete iz zastitnice ostavljaju ih iza sebe. Oni su najmladji,
izgledaju kao da su se maskirali, primecuje das u posustali od gladi i umora.
Na svoje zaprepastenje, kratkovidi novinar otkriva medju njima i svog kolegu.
Neki brkati kapetan, koji podseca na zrtvu oprecnih osecanja – samilosti,
srdzbe, neodlucnosti – docekuje pukovnika: odbijaju da idu dalje, ekselencijo,
sta da ucinim? Novinar se trudi da ubedi svog kolegu: neka ustane, neka pokusa.
“Razlozi mu ne bi bili potrebni, misli; da je imao makar atom snage, produzio
bi.” Seca se njegovih ispruzenih nogu, samrtnickog bledila njegovog lica, pseceg
dahtanja. Jedan od decaka cmizdri: draze im je da naredi da ih pobiju,
ekselenciojo, noge sui im inficirane, zuji im u glavi, nece ni korak dalje.
Rida, drzeci ruke kao da se moli, i, malo-pomalo, i oni koji nisu plakali
briznu u plac, pokrivajuci lica i grceci se kraj pukovnikovih nogu. Seca se
pogleda Moreira Sezara, nejgovih ocica koje su napustale grupu I opet se na nju
vracale:
-Verovao sam da cete u stroju
brze postati muskarci. Izgubicete najbolji deo zabave. Razocarfali ste me,
momci. Da vas ne bi smatrao dezeerterima, demobilisacu vas. Predajte oruzje,
uniforme.
Kratkovidi novinar ustupa pola
sledovanja vode svom kolegi i tu je osmeh kojim mu se zahvaljuje, dok decaci,
oslanjajuci se jedni na druge, mlitavim rukama skidaju vojnicke bluze i kape i
vracaju puske oruzarima.
-Ne zadrxavajte se ovde, previse
je otkriveno – kaze im Moreira Sezar. – Nastojte da se domognete kamenjara gde
smo se jutros odmarali. Sakrijte se tamo dok ne naidje neka patrola. Zbilja,
izgledi su vam slabi.
Okrenuo se i vratio na celo
kolone. Njegov kolega mrmlja umesto pozdrava: “Nije kako je receno, nego kako
je sudjeno, mladi prijatelju.” I sad eno starca, s besmislenim salom oko guse,
ostaje, sedi kao upozorenje medju polugolom decicom koja se deru. Misli: “I
tamo je padala kisa”. Zamislja iznenadjenje, srecu, uskrsnuce koje je za starog
i onu decu morao biti ovaj nanedani pljusak koji nebo salje nekoliko sekundi
posto je ogrbavilo i natustilo se gustim oblacima. Zamislja nevericu, osmehe,
usta koja se pohlepno otvaraju, s uzivanjem, ruke koje se pretvaraju u
udobljenja za hvatanje vode, zamislja decake kako se grle, ustajuci,
okrepljeni, okurazeni, oporavljeni. Da li su produzili mars, mozda sustigli
zastitnicu? Skupljajuci se dok kolenima ne dotakne bradu, kratkovidi novinar
odgovara sebi da nisu: njihova potistenost I fizicka slabost bile su takve da
ni kisa nije bila kadra da ih podigne.
Koliko sati vec traje ova kisa?
Pocela je u sumrak, kad je prethodnica stala da zaposeda visove Kanudosa. Citav
puk je u neopisivoj eksploziji, vojnici i ofociri skacu, tapsu jedni druge,
piju iz kapa, izlazu se rasirenih ruku mlazevima s neba, beli pukovnikov konj
njisti, mase grivom, premesta kopita po blatu koje pocinje da se stvara. Kratkovidi
novinar uspeva jedino da podigne glavu, da zazmuri, otvori usta, nos, u
neverici, u zanosu izazvanom tim kapima koje prste po njegovim kostima i ostaje
tako, presenecen, pesrecan, ne cuje ni pucnjavu ni krike vojnika koji se
valja po zemlji, pokraj njega, bolno jaucuci i drzeci se za lice. Kada primeti
gungulu, saginje se, podize tablu i kesu i pokriva glavu. Iz tog jadnog
sklonista vidi kapetana Olimpija de Kastra koji puca iz revolvera i vojnike u
trku koje traze zaklon ili se bacaju u blato. Kroz blatnjave noge koje se
ukrstaju i rastavljaju vidi – slika se zadrzala u njegovom secanju kao
dagerotip – da pukovnik Moreira Sezar
hvata konje za uzde, skace u sedlo i s isukanom sabljom srlja, ne
znajuci dali ga prate, u pravcu kaatinge iz koje su pripucali. “Vikao je zivela
republika, misli, ziveo Brazil ”.
U olovnom svetlu, kroz mlazeve vode i vetar koji je povijao drvece, oficiri i
vojnici su se nadali u trk, ponavljajuci u horu pukovnikove uzvike, i –
zaboravljajuci na tren hladnocu i opasnost, novinar Zornala de Nosijas se smeje, secajuci se – vidi najednom da i sam
trci medju njima, takodje u pravcu sume, takodje u susret nevidljuvom
neprijatelju. Seca se da je pomislio, dok je onako posrtao, da trci glupo u
susret nevidljivom neprijatelju. Seca se
da je pomislio, dok je onako posrtao, da trci glupo u susret bici koju on nece
voditi. Cime bi je i vodio? Svojom prenosnom tablom? Koznom kesom u kojoj nosi
presvlaku i papire? Zar svojom praznom mastionicom? Ali neprijatelj se, jasno,
nije pojavio.
“Ono sto se pojavilo bilo je
gore”, misli, a jeza ponovo obuzima njegovo telo, kao guster koji mili po
ledjima. U sivkasom sumraku koji se pretvarau noc, opet vidi da pejzaz poprima
sablasan izgled, s onim neobicnim ljudskim plodovima okacenim na umburane I
favelu, I onim cizmama, koricama od sablji, uniformama, kapama, koje
poigravaju. Neki lesevi vec su se pretvorili u skelete, bez ociju, utroba,
zadnjica, butina, polnih organa, koje su iskljuvali lesinari ili izgrizli
glodari, i njihova golotinja bode oci pema zelenkastom, utvarnom sivilom drveca
i mrkoj bojizemlje. Staje kao ukopan pred nesvakisanjem prizorom, zabezeknut
tumara izmedju tih ostataka ljudi i uniformi koji krase kaatingu. Moreira Sezar
je sjahao i oko njega se okupljaju oficiri i vojnici koji su za njim posli u
juris. Skamenjeni su. Duboka tisina. Napeta nepomicnost zauzeli su mesto graje
i jurnjave od pre nekoliko trenutaka. Svi posmatraju, a na licima zapanjenost i
strah ustupaju mesto tuzi, srdzbi. Mladom plavom naredniku glava mu je
nedirnuta – bez ociju doduse – a telo mu je unakazeno krvavim ranama, kostima
koje strce, otecenim otvorima koji pod mlazevima kise kao da krvare. Ljuljuska
se, lagano. Bas tog dana, jos pre nego sto je stigao da se prestrasi i sazali,
kratkovidi novinar pomislio je nesto sto ne moze da odagna iz svojih misli, nesto
sto ga evo upravo sada grize i ne da mu da zaspi: slucajnost, cudo koje ga je
spaslo da i on bude tu, nag, iskasapljen, uskopljen nozevima odmetnika ili
kljunovima urubusa, obesen medju kaktusima. Neko jeca. To je kapetan Olimpio de
Kastro, koji joss a revolverom u ruci, zaklanja lice misicom. U polutami,
kratkovidi novinar vidi da i drugi oficiri i vojnici placu za plavim narednikom
i njegovim vojnicima, koje su poceli da spustaju na zemlju. Moreira Sezar je
tu, prisustvuje operaciji koja se izvodi u pomrcini, lica nabranog u tvrd izraz
kakav do tada kod njega ne bese zapazio. Umotane u pokrivace, jedne uz druge,
leseve smesta sahranjuju vojnici koji u mraku pozdravljaju oruzjem i ispaljuju
plotun u njigovu cast. Posle trubnog znaka, Moreira Sezar pokazuje macem padine
ispred njih i izgovara veoma kratko besedu:
-Ubice nisu pobegle, vojnici.
Tamo su, cekaju kaznu. Ja cu sada ucutati da bi progovorili bajoneti I puske.
…
(изд. Нолит – Белград, 1986 год.)
No comments:
Post a Comment