МИЛАН РАКИЌ: Симонида

ИСКРЕНА ПЕСМА

О, склопи усне, не говори, ћути,

остави мисли нек се бујно роје

и реч нек твоја ничим не помути

безмерно силне осећаје моје.

Ћути и пусти да сад жиле моје

забрекћу новим, заносним животом,

да заборавим да смо ту нас двоје

под величанством природе, а потом,

кад прође све, и малаксало тело

поново падне у обичну чаму,

и живот нов и надахнуће цело

нечујно, тихо потоне у таму,

ја ћу ти, драга, опет рећи тада

отужну песму о љубави, како

чезнем и страдам и љубим те, мада

у том тренутку не осећам тако.

И ти ћеш, бедна жено, као вазда

слушати радо ове рећи лажне,

и захвалићеш Богу што те сазда,

и очи ће ти бити сузом влажне.

И гледајући врх заспалих њива

како се спушта нема полутама,

ти нећеш знати шта у мени бива -

да ја у теби волим себе сама,

и моју љубав наспрам тебе, кад ме

обузме целог силом коју има,

и сваки живац растресе и надме,

и осећаји навале као плима!

За тај тренутак живота и миља,

кад затрепери цела моја снага,

нека те срце моје благосиља.

Ал' не волим те, не волим те, драга!

И зато ћу ти увек рећи: ћути,

остави душу нек спокојно снива,

док крај нас лишће на дрвећу жути

и тама пада врх заспалих њива.

(1904)