ОБИД ЗА РАЗОТКРИВАЊЕ НА ТАЈНАТА НА АПОКАЛИПСАТА
Хлађење љубави
Стога што ће се умножити безакоње, охладнеће
љубав многих (Мт.24,12)
Садашњи тренутак духовне историја човечанства
с правом се назива епохом „апостасије“. Ова грчка реч у библијском контексту
означава отступања људи од Бога (видети, на пример: 1. Тим. 1,4) то јест,
отуђивање од Њега. Епоха апостасије сведочи о блискости времена јављања
антихриста. Дан онај (то јест, дан
Другог доласка Христовог, свеопштег васкресења и Страшног суда) неће
доћи док најпре не дође отпадништво и не појави се човек безакоња, син погибељи
(то јест, антихрист) (2 Сол.2,3).
Масовно удаљавање људи од Бога почело је још у
19. веку. „Бог је умро, ми смо га убили“ – објавио је свету Ниче, карактеришући
духовну ситуацију (тачније, духовну трагедију), када ја Бог заиста умро у
људским срцима. Они су с немиром почели да траже нешто што би могло да им
замени Бога. „Чежња за апсолутном истином је ишчезла, прогутала ју је
посветовњаченост“ – пише о овом времену јеромонах Серафим Роуз.
Ниче је био један од
главних узрока отуђености. У дубини душе он је признавао Бога: „Непознати Боже, којем сам у
дубини срца подизао олтаре, увек и свугде зовем Те ја. И, пламсајуђи, настају
продорне речи Непознатом Богу. Ја Му припадам, иако сам побуњеник остао и
данас, ја сам Његов и осећам окове којима сам у борби ооборен, који ме вуку да
Ти служим... Ти, Неизрециви, мени блиски! Хоћу да те спознам, хоћу да Ти
служим!“
Међутим, успркос томе, он је остао побуњеник и
богоборац који је предузео покушај „превредновања свих вредности“. Човека,
предлагао је Ниче, треба ослободити од савести, одговорности, аскетике, цркве,
разума, истине и Бога (другим речима, треба претворити човека у звер), а уместо
човека, треба опевати „плаву бештију“, „надчовека“. Ево шта вели његов безумник
у „Веселој науци“:
„Ми смо убили човека (јер отуђеност је у
метафизичком смислу убиство, прим. аут.),
ви и ја! Сви смо ми његове убице! Како смо могли да одвежемо земљу од сунца,
куда се то крећемо? Не падамо ли непрестано? Не лутамо ли ми у бесконачно
ништа? Није ли нам постало хладније? Како ћемо се утешити, убице над убицама?“
А, на другом месту: „Ти се више никада нећеш молити, никад се нећеш одмарати у
бескрајном поверењу – ти одричеш себи усхићење том мудрошћу, добротом, силом...
Ти си убио стражара и пријатеља твојих седам самоћа... Као човек одрицања (другим речима, отуђени човек – прим. аут.) у свему тражиш одрицање (то јест, пребиваш у самој
стихији отуђења, прим. аут.). Где ћеш
наћи снагу за то? Још ни један човек није био довољно снажан за то“.
Ниче назива човека отуђеног од Бога „будалом“
и предлаже да му сакрије „израњављено срце у лед и потсмех“: „Али скаменио си
се ти и све гледаш натраг. Ко си ти, будало, што на прагу зиме бежиш у свет?
Свет су врата према хиљадама ћутљивих, хладних пустиња. То што си ти изгубио
нигде нећеш наћи. И блед, осуђен си на зимска лутања. Личиш на дим што тражи
поново и поново тамо где је небо хладније... Сакриј, будало, твоје израњављено
срце у лед и потсмех.“
Св. Теофан Затворник који је живео у 19. веку
говорио је да је „дух времена дух кнеза овог века“. „Такав је дух времена –
писао је св. Теофан – бездушни дух пред којим се све клања и који што више шири
своју област, тим више шири умртвљеност, претварајући
разумне људе у аутомате који се крећу не зна се чијом снагом и по чијој
заповести и вољи“.
Св. Николај Јапански је почетком 20. века
написамо: „Мрска, проклета, скотска и животињска интелигенција вуче у пакао и
прост народ. Више класе су скуп мајмуна – подражавалаца час Француске, час
Немачке, час Енглеске... Највише интелектуалне класе потпуно су искварене
неверјем и бунтом“. „Пред нашим очима и пред очима историје – пише француски
историчар Тен – збива се претварање образованих људи и читавих класа у звери,
тамо где се хришћанска вера заборавља“.
Последња десетлећа живота човечанства
карактеристична су нарочито великим удаљавањем од идеала хришћанства. „За наше
време – писао је јеромонах Серафим Роуз Платински – хлађање љубави, о којем се
у Енанђељу говори као о главним знаком блиског Другом доласку Христовог,
карактеристично је у далеко већој мери него за било који други период у
историји“. Овај апокалиптични знак сада примећују многи.
„Зло и грех на земљи шире се све више и више –
пише архимандрит Рафаил Карелин – ад гута својим раљама без дна све нове и нове
жртве. Љубави која сједињује људе све је мање и мање, као што је све мање
извора у врелом песку пустиње“.
Снажно се осећа хладноћа свакодневног живота,
хладноћа у људским односима. Узајамна отуђеност и лукавство (у чијој је основи
страх и доживљај других као противника) постали су водеће начело савременог
живота. „Поживотињење“ света је достигло страшне размере. „Свет – говорио је
Понтије Рупишев, близак духовни син праведног оца Јована Кронштадског – сада
претставља пустињу испуњену зверима, јер се не осећа у њему дах Духа
Божијег који би могао да оживи и охрабри
жедну душу. Људи су постали отуђени од Њега и врло лукави и зли“.
Чак и од људи који су неверници и који су
слаби верници данас се често може чути фраза: „Људи су постали гори од звери“.
И заиста, данас су се људи толико удаљили од Бога да прелазе већ из област
зверске у области демонску, падајући у сатански бездан. Савремени човек-звер
није само не-човек (као обичне звери), он је античовек, демончовек.
Пртавославни психолози И. Медведева и Т.
Шишова у свом чланку: „Застој у развоју душе“, објављеном у часопису „Први и
посљедњи“ (бр.10, 2004 г.), убедљиво показују да многи савремени људи више
нису „људи као лик Божји, већ се без
претеривања може речи да су демонолика бића“.
„У садашњем тренутку духовне историје
човечанства – писао је св. Отац Серафим Платински – тренутку, како се сви
слажу, кризе и непостојаности – у средишти људске вере стоји `мртви бог`,
потпуна пустош... То је самопорицање,
самоубиство... Свет вере који је некад био нормалан свет, апсолутно је
целовит зато што је све у њему оријентисано на Бога као на његов почетак и крај
и у тој оријентацији стиче свој значај. Нихилистичка побуна је, срушивши тај
свет, надахнула нови свет: свет апсурда. Ова реч, која је у данашње време
постала толико помодна и која се често користи за описивање стања савременог
човека, има веома дубоко значење. Јер, ако као центар света служи ништа, онда
тај свет, и по садржају и у свакој својој појединој црти није целовит, он се
распада, он је апсурдан... Ништа, отсуство целовитости, антитеизам, мржња према
истини – то није само побуна човека против Бога, Којем човек више неће да
служи. Иза свих тих појава крије се
озбиљан смисао ... имамо посла са радом ђавола“.
У наше време страховито се разарају моралне
вредности, необично су порасли егоизам и трка за материјалним добрима. Руши се
установа породице, која је увек била основа достојног људског живота и сфера
формирања људске личности. Запажа се опште осећање безнађа, невиђени криминал и
развратност људи који дрско бацају изазов Промислу Божијем о човеку и самој
људској природи. Отпадање од хришћанске вере у њеној правој суштини, губитак
смисла за истинску духовност и изопаченост религиозног живота – постали су
посвудашња појава.
Мења се лик самог човека, мењају се односи
међу људима. Отуђење људи једни од
других постало је норма. Сврсисходно се руше традиционалне људске везе.
Губе се дубинске везе између мушкараца и жена, између родитеља и деце.
Савремена деца не поседују елементарне моралне
појмове без којих је немогуће сазревање људске личности, али зато врло рано
стичу практичан дух. Но њихов практичан дух је мањкав. Изврсно схватајући шта
колико кошта, они уопште нису усмерена томе да улажу напоре да би стекла
одређена добра. С друге стране, немају намеру да се било чега одрекну. Попут
животиња, она се у потпуности налазе у власти нагона, тренутних, и то
првенствено најнижих – жеља.
Истовремено, с досад невиђеним развојем науке
и технике, долази до гашења духовног живота, расте равнодушност, па чак и
непријатељство према свему духовном. Норме понашања која је дала религија
одлазе у прошлост. Препоручују се и прихватају нове норме, лакше и пријатније
него оне по којима су живели људи неколико хиљадулећа. Људи имају све више и
више права, а све мање и мање дужности.
Уз то, свуда у свету умире слобода –
политичка, економска, лична. Слобода је потребна човеку ради остваривања
његових највиших и духовних и стваралачких тежњи. За коришћење материјалних
добара слобода није потребна. Има много људи који слободу не цене и која им
није потребна. Чак и у земљама које се не сматрају тоталитарним и које још увек
нису изгубиле слободу, готово сви нови закони који се доносе повећавају
зависност становништва земље од њених властодржаца. Без слободе је лакше
живети. Све више људи радо предају своју слободу у замену за удобан и спокојан
живот. Лако је живети не одговарајући ни за шта, али притом се губи оно
најважније - живот без одговорности је увек бездухован.
„Данашње поколење је – говорио је старац
Пајсије – поколење равнодушности“.
Повећањем неодговорности, равнодушност према другима код савремених људи
сведочи о крајњем степеном њихове отуђености, о крајњем недостатку љубави у
њима. Управо љубав рађа одговорност, заповеда да одговоримо на бол другога, да преузмено на себе нечији терет, да
помогнеме. О узајамној вези осећања одговорности и љубави више пута нам говори
Свето Писмо. На пример: Носите бремена једним другима –
говори ап. Павле – и тако ћете испунити закон Христов (Гал. 6,2).
Осећање одговорности је једно од главних
обележја пуновредног развоја личности, једно од најважнијих својстава нормалног
човека. Сада се ствара друштво духовних дегенерика који се, чак кад сазнају да
им је мајка на самрти или да сум им дете ударила кола, неће померити с места
све док не прођу следећи 'ниво' компјутерске игре. Егоцентрично понашање
савременог човека атомизира, одваја га од других. Он је равнодушан чак и према
невољи најближих и пријатеља, одриче се бремена породице, одговорности за децу,
судбину народа и Отаџбине.
Мења се и однос према раду и стваралаштву. Све
више људи не воли да ради. Рад, чак и стваралачи, не доноси радост. Сваки напор
је непријатан и чини се непотребним. Живот се своди на непрекидну трку за забавама
и стално новим доживљајима, чак и оним краткотрајним и ништавним. Али постојање
лишено унутрашњег садржаја непотребно је и празно.
Све је мање људи који живе људски. Многима је
морално осећање већ сасвим атрофирало. Многи су већ сасвим изгубили оно по чему
се углавном човек и разликује од животиње: љубав, саосећање, бригу о другима,
искреност у односима, скромност, поштење, људско достојанство. Бујица
прљавштине, порока и равнодушности према добру и злу преплављује планету.
Упркос раскошном процвату материјалних могућности, ми живимо у раздобљу моралне
деградације и губитка духовности. Главни
узрок оваквог стања је одбацивање личног живота, духовног живота и предавање
себе у наручје безлично – зверске стихије.
Има још доста честитих пастира Цркве, писаца и
научника који нас зову да станемо, да размислимо и да извучемо закључке – пише
П. Калиновски. – Али мрвице истине тону у маси најразноврснијих и
најпротивречнијих мишљења и понуда по било ком питању. Екрани телевизора,
радио, новине, популарна предавања – о чему говоре и и уче сва та средства за
испирање мозгова? Много лажи, много позива на уживање, на свакојака задовољства,
а што је главно, толика је количина све нових и нових мишљења и 'открића' да
нема никаквих могућности да човек размисли, и да се снађе у свему томе. Реч је
банализована и придаје јој се било какав смисао, често супротан правом смислу.
Све то доводи до тога да се људи навикавају да не верују ничему, осим онога што
могу да провере уз својих пет чулних органа (исте те чулне органе имају и
животиње, прим. аут.). Савремени
човек масе верује само огашљивој науци. Он верује науци, или тачније,
ономе што он сматра науком, али он не верује ничему нематеријалном и захтеви
религије за њега су небитни и необавезујући. Свет је за њега материја и то
материја неодуховљена.
Савремени човек хоће пре свега корист, успех у
животу и профит. За њега је главна „Трампа“ и то не само у трговини, што је
природно, већ и у животу уопште. Место „даха Божијег“ код савремених људи,
упркос свој њиховој „можданој“ мудрости и образованости, заузела је баналност,
нискост и лукавство унутрашњег садржаја њихове душе. Божанско и духовно
ишчезава из живота људи, зато што тамо где има много лукавства, тамо влада
друга стихија – зверска. И што су људи старији, то лукавија постаје њихова
душа. Устима они много, споља гледано, могу да опште једни са другима, али не и
на личном нивоу. Унутар њих срце остаје хладно и отуђено, срце које није у
стању и не жели да загреје друга срца љубављу. Устима благосиљају, а срцем
својим куну (Пс. 6,5). Лаж говори сваки своме ближњему, уста су
ласкава, говоре из срца притворног (Пс. 11,3) – предсказао је овакво
стање људи пророк и псламопојац Давид.
Али човек нипошто није позван да општи с
другим човеком и с Богом на тим спољашњим плановима, на којима се то обично
збива. „У човечанству се развија масаона и вољна мимикрија, словесна и
емоционална ономатопеја – истиче архиепископ Јован Шаховској. – Људи међусобно
улазе у расправе, па чак и у дијалог, не сопственим, већ неким туђим гласовима
и заглибљују једне друге у апстракције, покривајући једни друге мртвим паролама
и стандардним квалификацијама. Ту је главна драма човечанства... Личност човекова се стандардизује, уопштава
и брише“.
Савремени људи ступају у међусобне различите
односе, али се при томе не обраћају самом човеку, не обраћају се његовој
личности, већ његовој унификованој социјалној улози, виде у човеку само ову или
ону функцију, или само предмет, ствар. Међусобни односи савремених људи готово
су сасвим престали да буду односи лица, то јест односи међу људима као
личностима, престали су да буду међуличносно општење. Од личних, ти односи су
се претворили у чисте односе улога, почели су да претстављају аутоматско
преношење информација, преношење иза којег – по правилу - стоји само хладна
рачуница, заснована на егоистичној жељи неке користи за себе.
Савремени свет је ужасан због свог прагматизма
и у њему је све потчињено утилитарним циљевима. Односи међу људима се све више
постварују, замењују се односима међу стварима, субјекти се претварају у
објекте манипулација. Човек је срозан на ниво носиоца неке функције, на ниво
ствари. Живот савременог материјализованог човека постао је резултат постојећих
услова-оквира, он је утиснут у њих, сужен пред унапред задатим претпоставкама.
Човек иступа само као тумач готове улоге, као функционално средство опслуживања
ствари.
„Сам човек – писао је Маркс – које се посматра
једноставно као пројава радне снаге, јесте предмет природе, ствар, мада жива
ствар, која себе схвата као ствар“.
С једне стране, долази до обезличења човека,
његове деперсонализације, а с друге стране, објектима се (рачунајући ту и
различите апарате, уређаје и механизме) додељују својства субјеката, долази до
персонализације ствари, до фетишизације. То је нарочито карактеристично за савремену
рекламу: „Ја, ти и Ротманс (цигарете)“ – (безличан однос 'роба – потрошач' овде
се снабдева додатним личносним смислом). Фетишизација се такође испољава: у
култу новца којем се придаје самосталност и моћ над људима; у фанатичном
клањању пред символима власти, политичким и друштвеним установама; у магијском
утицају идеолошких представа и парола (на пример, парола о борби против
„међународноиг тероризма“ итд).
Негде 60-тих и 70-тих година прошлог века,
прозорљиви отац Арсеније је рекао: „Учињено је све да се из човека искорени
вера, да се он стави у такве услове, када мора да мисли само на то како да
преживи, да савлада тешкоће. Погледајте како је уређен живот око нас: радио,
часописи, телевизија, новине, биоскопи, позориште терају људе да изграђују
стандардни начин мишљења, јединствен за све, а то води томе да човек ни за
тренутак не може да остане сам са својум мислима, да осети Бога.“
...
„Тешко вама који се смејете...“
No comments:
Post a Comment