Борис Вијан: ЕСЕН ВО ПЕКИНГ

ПРЕМИН

Професорот Клопоклопец сигурно е мртов во овој час, и тоа веќе претставува една убава слика од лов. Инспекторот, кој појде во потрага по него, мора подолго да одолевал оти беше помлад, а беше и загреан од средбата со Олива. Наспроти тоа, не може да се знае што им се случило зад темната зона. Има места за неизвесност, како што велат трговците со папагали кои зборуваат. Прилично чуден феномен, се’ уште никој не присуствувал на блуд помеѓу пустиник и црнкиња: имајќи ја в обзир почетната важност на релативно значајната личност под име Клод Леон, тоа задоцнување изгледа необјасниво. Би било добро тоа најпосле да го сторат пред непристрасните гледачи, бидејќи последиците од повторувањето на тој чин би морале да имаат таков учинок на телесната снага на пустиникот, што тешко дека со веројатност би можело да се прорече дали тој ќе издржи или ќе умре од исцрпеност. Не судејќи однапред за продолжението на настаните, би можело да се каже точно да одредиме што точно ќе стори Анѓел. Допуштено е да се смета дека мислењето и постапката на неговиот другар Ана (кој има кучешко име, ама тој факт нема непосредно дејство) имаат прилично силно влијание на Анѓел, кому само му е потребно редовно да се буди, наместо што тоа го прави во периоди, и ретко кога треба; за среќа, речиси секогаш во присуство на еден сведок. Во однос на останатие личности, стварно е помалку предвидлив: дали нередовното бележење на нивните активности води кон повеќестепена неодреденост на нивната слобода, или фактички тие и немаат стварен живот, наспроти напорите во таа насока. Може да се претпостави дека тоа што од нив има слабо фајде би можело да да доведе до нивно елиминирање. Сигурно е приметено слабото присуство на главната личност, која очигледно е Стенка, како и на оној лик кој е Deus ex machinа, а тој е јали кондуктерот, јали шоферот на 975-ката, или пак возачот на жолто-црното такси (чија боја овозможува да се сфати дека е во прашање на возило осудено на пропаст). Впрочем, тие составни делови се само катализатори во реакцијата – тие не учествуваат во овој процес, ниту во конечно воспоставената рамнотежа.

СТАВ ТРЕТИ

...

IX

Да се љуби паметна жена е задоволство на педерот

(Бодлер, Креснице)

Богољуб уђе у Анђелову собу. Младић је седео на кревету, а поред њега је блештала једна од кошуља професора Клопоклопца. Богољуб зажмири, покуша да се привикне, али мораде да погледне у другу страну. Анђел је ћутао, једва окрете главу, кад зачу врата и не помаче се кад Богољуб седе на столицу.

„Знате ли где је моја секретарица?“ упита Богољуб.

“Не“ рече Анђел. „Од јуче је нисам видео.“

„Примила је то веома лоше“, рече Богољуб, „а мени је заостало много поште. Баш сте могли да сачекате до данас да јој кажете за Анину смрт.“

„Јоцко јој је то рекао. Ја немам везе с тим.“

„Требало би да идете код ње, да је тешите и да јој кажете да само рад може из тога да је извуче.“

„Како можете то да кажете?“ рече Анђел. „Ви добро знате да је то лаж.“

„То је очигледно“, рече Богољуб. „Рад, моћно окрепљујуће средство, пружа човеку способност да привремено избегне узнемирења и тешкоће свакодневног живота.“

„Више ништа није свакодневно... ви ме завитлавате“, рече Анђел. „То не можете речи, а да се не насмејете.“

„Ја одавно више не могу да се насмејем“, рече Богољуб. „Заиста бих хтео да Стенка дође да узме писма и да се врати 975-ца.“

„Пошаљите такси“, рече Анђел.

„То је учињено“, рече Богољуб. „Пре него што је примио плату. Ја бих желео да пођете Стенки и кажете јој да моја пошта више никако не може да чека.“

„Не могу да је узнемиравам.“

„А зашто да не“, рече Богољуб. „Она је у својој соби.“

„Зашто сте ме онда питали где је?“

„Да бисте се онеспокојили“, рече Богољуб.

„Ја врло добро знам да је она у својој соби.“

„Онда није упалило“, рече Богољуб. „То је све.“

„Идем да је позовем“, рече Анђел. „Она неће доћи.“

„Ма хоће.“

„Она је волела Ану.“

„Сасвим ће лепо спавати са вама. Рекла ми је то. Јуче.“

„Ви сте један гад“, рече Анђел.

Богољуб не одговори. Изгледао је сасвим равнодушан.

„Спавала би са мном да је Ана још у животу“, рече Анђел.

„Ма не. Чак и сад.“

„Ви сте један гад“, понови Анђел. „Један прљави педер.“

„Ту смо“, рече Богољуб. „Изрекли сте је. Општу мисао. Значи, ићи ћете тамо.“

„Да, ићи ћу.“

Он устаде, а федери тихо зајечаше на мадрацу.

„Њен кревет не шкрипи“, рече Богољуб.

„Доста“, промрмља Анћел.

„То сам вам дуговао.“

„Доста... Не могу више да вас поднесем... Одлазите...“

„Гле...“, рече Богољуб. „Ви данас знате шта хоћете?“

„Ана је мртав...“

„Од чега вас то онда ослобађа?“

„Од себе сама“, рече Анђел. „Будим се.“

„Ма не“, рече Богољуб. „Ви знате да ћете се сада убити.“

„На то сам мислио, рече Анђел.

„Идите прво да ми потражите Стенку.“

„Идем да ја потражим.“

„Не морате да журите“, рече Богољуб. „Ако хоћете да је тешите... или нешто друго. Али је не замарајте превише. Јер имам много поште.“

Анђел пође испред Богољуба не погледавши га. Директор оста да седи на столици и сачека да се затворе врата.

Хотелски ходник је сад гледао с једне стране право на празнину и Анђел приђе ивици пре него што оде код Стенке. Пруга се сијала на сунцу између две поле хотела, а са друге стране ходник се настављао ка преосталим собама. Између шина и прагова, сив и чист, туцаник је врховима својих лискунастих саставних делова хватао одсјај светлости.

Пруга се пружала унедоглед са једне и са друге стране прочеља, а гомиле прагова и шина, за Анђела невидљиве са места на којем се налазио, скоро да су нестале. Двојица возача камиона приводила су крају састављање делова вагона и локомотиве, која је већ стајала на шинама, а шуштање чекрка на малој справи за дизање везло је по замајцу мотора на мазут, који је служио за покретање.

Анђел се окрете и прође поред двоја врата. Стаде испред трећих и закуца.

Стенкин глас му викне да уђе.

Њена соба је имала исти намештај као и остале, једноставан и го. Стенка је била опружена на кревету. На себи је имала хаљину од синоћ, а кревет је био намештен.

„Ја сам...“, рече Анђел.

Стенка се усправи и погледа га. На измученом лицу њен поглед је био скоро угашен.

„Како се то догодило?“ рече она.

„Нисам могао да вас видим јуче“, рече Анђел. „Мислио сам да вам је Јоцко рекао.“

„Пао је у јаму“, рече Стенка. „Ви нисте могли да га задржите зато што је био толико тежак. Знам ја колико је он тежак. Како се то догодило Ани?“

„Ја сам крив“, рече Анђел.

„Ма не... Ви нисте били довољно снажни да га задржите.“

„Силно сам вас волео“, рече Анђел.

„Знам“, рече Стенка. „Још увек ме много волите.“

„Због тога је он пао“, рече Анђел. „Изгледа. Да бих вас ја могао волети.“

„Прекасно је“, рече Стенка, са извесним каћиперством.

„Било је прекасно чак и пре.“

„Зашто је онда он пао?“

„Није могао да падне“, рече Анђел. „Не Ана.“

„О“ рече Стенка, „то је несрећан случај.“

„Нисте спавали?“

„Мислим да не треба да легнем“, рече она – „пошто покојнику ипак треба одати пошту.“

„И заспали сте...“ рече Анђел.

„Јесам. Опет ми је Јоцко нешто дао, па сам то узела.“

И пружи му бочицу пуну нечега.

„Узела сам пет капи. Врло добро сам спавала.“

„Вама све успева“, рече Анђел. „Кад неко умре, ту не помаже никаква јадиковка“, рече Стенка. „Знате, то ми је задало много јада.“

„И мени“, рече Анћел. „Питам се само како после тога можемо да живимо.“

„Мислите да то није добро?“

„Не знам“, рече Анћел.

Он погледа у бочицу.

„Да сте узели половину боце“ - рече – „не бисте се спробудили.“

„Сањала сам веома лепе снове“, рече Стенка. „Два човека, заљубљена у мене, тукла су се због мене, било је дивно. Баш као у романима.“

„Видим“, рече Анђел.

...

(из. „L’AUTOMNE  A PEKIN“, НОЛИТ – Белград, 1983 год.)