БРАНИСЛАВ НУШИЌ: Д-р

Комедија во четири чина

Лица:

Живота Цвијовиќ

Мара, његовата жена

Милорад и Славка, нивните деца

Вујко Благоје, Марин брат

Г-ѓа Спасоевиќка и г-ѓа Протиќка, членки на забавиштето бр. 9

Г-ѓа Драга

Велимир Павловиќ

Д-р Рајсер

Николиќ, чиновник во Цвијовиќевото претпријатие

Сојка

Мажот на Сојка

Клара

Девојчето со букетот

Марица

Пиколо

***********

ВТОРИ ЧИН

XIV

БЛАГОЈЕ, ДР РАЈСЕР, ВЕЛИМИР, ПРЕЂАШЊИ

БЛАГОЈЕ (грозно збуњен, ушепртљан, улази први): Изволте, изволте! (Кад је ушао Рајсер) Част ми је представити вам... Господин Живота, отац Милорадов.

ЖИВОТА: Ама откуд ја отац, што ти мене мешаш?!?

БЛАГОЈЕ (још више збуњен): То јест, отац сам ја, а господин је мајка!

ГЂЕ СПАСОЈЕВИЋ И ПРОТИЋ: Ију!

МАРА (крсти се)

МИЛОРАД (заценио се од смеха)

ВЕЛИМИР (љути се и хтео би да спасе ситуацију... Благоју): Али, забога оче, ево је мајка!

БЛАГОЈЕ : Па на њу и ја мислим. (Рајсеру, представљајући Мару)

Част ми је представити вам Милорадову мајку!

РАЈСЕР (говори као човек који је из књиге учио језик, лагано, слог по слог): Моје поштовање госпођо, ја много ценим вашег сина!

ЖИВОТА: Молим изволте!

РАЈСЕР: Он је одличан млади научник.

Г'ЂЕ СПАСОЈЕВИЋ И ПРОТИЋ (Животи): Представите нас молимо вас, представите нас!

ЖИВОТА (Благоју): Представи их ти!

БЛАГОЈЕ: ја их не познајем.

ГЂЕ СПАСОЈЕВИЋ И ПРОТИЋ (прилазе Рајсеру и једновремено): Ми смо поштовани господине, чланице управе обданишта број девет. То обданиште које је тако важна социјална установа...

РАЈСЕР (Велимиру): Молим вас, преведите ми што говоре госпође.

ГЂА СПАСОЈЕВИЋ (гђи Протић): Па да, господин не може да разуме кад ви не дозољавате да му сама објасним...

ГЂА ПРОТИЋ: Молим изволте!

ГЂА СПАСОЈЕВИЋ: Ми смо поштовани господине професоре, чланицце управе обданишта бр. 9...

ГЂА ПРОТИЋ: То обданиште, које је тако важна социјална установа...

ГЂА СПАСОЈЕВИЋ: Одржаће једно јавно предавање.

ЖИВОТА (поверљиво Благоју): Сад ће да пукне!

ГЂА ПРОТИЋ: То предавање одржаће нам ваш одличан ученик (показује Милорада) господин доктор Милорад Цвијовић.

РАЈСЕР (збуњен): То јест...

ГЂА СПАСОЈЕВИЋ: Господин Живота Цвијовић његовц поштовани отац (показује на Животу)...

БЛАГОЈЕ (поверљиво Животи): Пукло је!

ГЂА ПРОТИЋ: Био је тако љубазан те нам је помогао да задобијемо господина.

ГЂА СПАСОЈЕВИЋ: ми смо пресрећне што се ви, поштовани професоре, на глас о томе кренули чак из Фрајбурга, да присуствујете томе предавању.

РАЈСЕР (Велимиру): Ја ништа не разумем. Какво ћете то  предавање ви држати?

ГЂА СПАСОЈЕВИЋ: Али не господин, већ господин доктор Милорад Цвијовић (показује на Милорада)

РАЈСЕР: Па да, господинов син! (показује на Благоја)

ГЂА ПРОТИЋ: Ах не! Господинов син! (показује на Животу)

ЖИВОТА (Протићки): Ама немојте мене мешати!

РАЈСЕР (Животи): Па добро, чији сте ви отац?

ЖИВОТА: Не знам!

МАРА: Ју, црни Живота!

РАЈСЕР (Благоју): А чији сте ви отац?

БЛАГОЈЕ: Не знам.

ГЂА ПРОТИЋ (Животи): Али господине, ваш син господин доктор Милорад Цвијовић, држи предавање?

РАЈСЕР: Пардон госпођо, доктор Милорад Цвијовић је господинов син (показује на Благоја)

БЛАГОЈЕ: Тако је!

ГЂЕ СПАСОЈЕВИЋ И ПРОТИЋ: Ију!

ЖИВОТА: Ствар је, као што видите, потпуно јасна и најбоље би било да о томе више не говоримо...

ГЂА СПАСОЈЕВИЋ: Али ми не знамо...

ГЂА ПРОТИЋ: Коме да се обратимо?

ГЂА СПАСОЈЕВИЋ (Мари): Молим вас госпођо, будите добри па нам ви реците ко је отац вашег сина...

МАРА: Откуд ја то знам!

ГЂЕ СПАСОЈЕВИЋ И ПРОТИЋ: Ију!

МИЛОРАД: Забога мајка, шта то говориш?

МАРА: Па, зар ја знам што говорим, сплела сам се као пиле у кучине...

ГЂЕ СПАСОЈЕВИЋ И ПРОТИЋ: Молимо вас, ствар је утолико нејасна...

ЖИВОТА (који се досад савлађивао, плане): Ама ућутите ви једанпут! Шта се ви мешате у моје фамилијарне ствари? Шта има обданиште бр. Девет да се меша у моје фамилијарне ствари? Мало ми је зар Пепика, него сад још и обданиште број 9?

ГЂЕ СПАСОЈЕВИЋ И ПРОТИЋ (увређено): Господине!

РАЈСЕР (хоће да утиша): Ипак даме су у праву. Оне желе...

ЖИВОТА (пламти): Пази га сад и овај! Ама што сте ми се ви, ког ђавола, попели на главу? Потегли сте чак из Фрајбурга да расправљате моје фамилијарне ствари. Ено вам ваше Византије, а оставите на миру моју фамилију. Тај ваш Фрајбург овде ми се попео! Доста је брате! (Дрекне) Разумете ли?!?

СВИ: (опште узбуђење и међусобно објашњавање. Велимир покушава да умири Рајсера; Спасојевићка и Протићка објашњавају се са Благојем и Маром, Милорад стоји по страни и слатко се смеје)

ЖИВОТА (очајно, сам себи):  Пепика, несрећни Пепика, видиш ли шта си ми направио?!?

ЗАВЕСА

ТРЕТИ ЧИН

I.

МИЛОРАД, МАРИЦА

МИЛОРАД (лежи на отоману, а ноге испружио на једну столицу. Пуши нервозно)

МАРИЦА (долази споља): Господине!

МИЛОРАД (дрекне и скочи): Шта је, јесам ли рекао да ме нико не узнемирава?

МАРИЦА: Хтела сам...

МИЛОРАД: (дочепа јастучиће и гађа је): Напоље! Напоље!

МАРИЦА (побегне у леву собу)

II.

МИЛОРАД, СЛАВКА, МАРИЦА

МИЛОРАД (легне као и раније и настави пушење)

СЛАВКА (долази из леве собе, а за њом Марица кријући се иза њених леђа)

МИЛОРАД (скочи као и раније и дочепа јастук):  Ама, јесам ли казао...

СЛАВКА (прилази му): Умири се забога! (Док му она прилази, Марица искористи прилику и побегне на спољна врата) Шта ти је од јутрос?

МИЛОРАД: Шта ми је? Ти ме још питаш шта ми је, а ја се чудим да нисам још почео да уједам људе. А, и то ћу почети да радим, видећеш и то ћу радити.

СЛАВКА: Али зашто забога?

МИЛОРАД: Како можеш питати зашто? Па зар ниси сопственим очима видела бруку коју ми је отац са оним предавањем приредио?

СЛАВКА: То је истина; збунио си се, врло си се неспретно збунио. Било је непријатно за све нас кад се публика почела грохотом смејати. Да сам могла, побегла би из сале.

МИЛОРАД: А како да се не збуним, кад отац дао оној филозофској фантазији Велимиру да ми напише предавање, а онај – чуј, молим те, што ми је написао. (Вади из џеба рукопис и чита) „У контемплативно интуистичко-виталистичком излагању флуктуантних логоцентричних и биоцентрочних проблема, сукобио сам се са деризорним профанацијама климактеричне културе“. Ајде ајде, изговори ти то! Знаш ли ти, кад сам запао у ове речи, изгледало ми је као да сам залутао у непроходну џунглу у којој урлају дивље звери. Мало је требало па да и ја почнем урлати. Ето, ти ме питаш зашто сам се збунио.

СЛАВКА: Па зашто си пристао забога да држиш то предавање?

МИЛОРАД: Што? Морао сам, уценио ме је отац у часу неприлике. Кад ми је пошто-пото требало десет хиљада динара.

СЛАВКА: Гонила те је каква банка?

МИЛОРАД: Не, гонила ме је једна жена.

СЛАВКА: Боже, браца!

МИЛОРАД: Лепа жена.

СЛАВКА: И због тога само?

МИЛОРАД: Него? Због тога, дабоме! Банка никад није тако опасна као лепа жена. Банка те опомене, па протестује, па утужи, па тек онда доноси извршно решење: жена – то је стално протестована меница и увек извршно решење.

СЛАВКА: Боље би ти било да се оставиш тих твојих теорија.

МИЛОРАД: Па да се посветим ваљда филозофији?

СЛАВКА: Не кажем, али...

III.

МАРИЦА, ПРЕЂАШЊИ

...

(1936)