VI
Лешеви војника погинулих у јутарњој бици
лежали су у јарку, међу отпацима које су бацали сеоски становници и комадем
гипса из фабрике изолатора. Војник, задужен да их чува, желео је да оде и мало
отспава, зато је нестрпљиво чекао долазак капелана да их покопа. Дошли су
сељаци у празничној одећи: старци у кожним јакнама и капама натученим до обрва,
жене у хаљинама које су мирисале на нафталин, коса им је била свеже очешљана.
Око лешева се скупио круг радозналаца: људи су гласно говорили и смејали се.
Војник је сео на папучу камиончића и уморно
посматрао призор. Неколико минута раније, он је са бригадиром чете
идентификовао тела. Она су, опружена једна поред другог, представљала тамну
мрљу неодређених облика, међу прашњавим ђубретом. Мноштво црних мува шетало је по њиховим лицима и нико није
помишљао да их отера. Клечећи поред њих, брижљиво су им претраживали џепове:
сва документа, писма, разгледнице и фотографије прелазили су у бригадирове
руке: он их је увезивао гумом и стављао на њих број.
Лице једног леша произвело је на војника
посебно мучан утисак. Био је то гломазан, округласт тип, ушкопљеничког изгледа,
чије црте – изгледало је – пливају у мору сала. Образи и брада личили су на
глатке и ружичасте мехуре. Уста су му била полуотворена, а једна зоља, ишарана
жутим пругама, вртела је око његових усана.
Додајући бригадиру документа, војник је
погледао име на позамашном пакету писама: Хорди. Сигурно је погинуо изненада,
јер му је лице било зачуђено. Изгледао је као да су му се у мозгу срели метак и
мисао, и он није успео да је доврши.
„Као пас, помислио је војник. – Јадник!“
Он је још посматрао кретање зоље по уснама
леша, кад га је бука неког аутомобила који је кочио, тргла из мртвила: упркос
хладноћи, која је у то време владала, капетан Бермудес је био у кошуљи и, на
његов ужурбани поздрав, одговорио је пријатељским смешком. Мали свештеник с
лицем редовника – косе подсечене као четка, с наочарима које је носио због
кратковидости и ушима као у слепог миша – живахно је искочио из аутомобила.
Како је то био први свештеник кога су после неколико година угледали, сељаци су
бучно затапшали. Мали свештеник се упутио к њима испружених руку и, уз осмех,
допустио је да му их пољубе. Мајке су му показале своју одојчад и он им је
својим пуначким прстима помиловао главе.
- Дали су крштени? – упитао је.
Жене су обориле главе: оне се у то нису
разумевале. Посљедњи свештеник парохије побегао је аутомобилом великог
земљорадника у тренутку кад су милиционоари дошли по њега, а капела је претворена
у складиште хране. Живот у селу наставио се уобичајеним током: војници су
правили децу за време својих одсустава, и кад би се она родила, мајке су
заборављале да их однесу на крштење.
-Да су умрла пре нашег доласка – рече мали
свештеник – била би искључена из Небеског краљевства, а за то бисте ви били
одговорне.
Потом,
у неколико речи, он их је упознао са оним делом црквене доктрине који се односио
на ту мистерију и дуго би причао да га капетан Бермудес није прекинуо слабим
ударцем у леђа.
-Спушта се ноћ, господине свештениче...
Мали свештеник је из џепа извадио молитвеник и
старци, који су се ту налазили, скинули су капе. Са деликатном дирљивошћу
калуђера, високим гласом, прочитао је молитву, а онда је благословио лешеве.
Domine, qui innefabili providential…
Капетан Бермудес, који је издалека пратио
церемонију, стрпао је у џеп рапорт који му је пружио бригадир.
-Четрнаест? – упитао је.
-Да, капетане. И 16 рањених у болници.
Он се вратио до кола и упалио мотор. Одатле је
бацио последњи поглед на групу радозналаца, која је окруживала лешеве: при
полусветлу са запада, мали свештеник је имао око главе ореол од ружичастог
облака као светац на иконама.
-Реците му да ћу му послати кола кад се вратим
у школу – рече он бригадиру показујући му свештеника.
За време пута, ноћ се неприметно спустила.
Ваздух се смиривао. Изгледало је као да је засићен неком мрачном паром, нека
неизвесна светлост прелазила је преко изненађујуће непокретног дрвећа.
На раскршћу су се срели аутомобил војног
лекара. Болничарке су се, приметивши га, нагнуле на врата и поздравиле га
рукама.
-Ви такоће овде вечерате?
Бермудес је потврдио главом и убрзао да би их
достигао.
-Па, како посао?
Пре него што је сишла, Бегоња се сладострасно
протегла дижући руке ка небу. Уписана у Црвени крст већ пет година, она је
читав рат провела у регименти где је била позната, исто колико по својој
професионалној вештини, толико и по лепоти. Мало прејака за своје године, она
је ипак имала гипкост шипарице. Њен пробуђен изглед, лак осмех и веселост
донели су јој огроман престиж код чланова њене заједнице. Од почетка рата,
радио ју је више пута интервјуисао, а један амерички новинар, који ју је видео
да у једном дану негује више од стотину рањеника, пожурио је да напише чланак
за свој недељни лист, називајући је Невестом армије. Али Бегоња је примала те
похвале са извесном равнодушношћу и изгледала је срећна само кад је називају
њеним универзалним надимком „мама“.
Војници су запалили логорску ватру испред
школе. Окупљени око великог пољског казана, они су у њега лено и достојанствено
зарањали кашике. Видевши капетана, два млада војника који су певали ослоњени на
оквир врата, прекинули су своју песму. После кратког интервала мира,
„трамонтана“ је поново почела да дува, а вијугави облесци ватре почели да
подрхтавају грчевитим и променљивим облицима.
Бегоња је гледала алфереса Феносу између
двојице капетана и осмехнула се на примедбу коју ју је дошапнула њена
другарица. Унутрашњост зграде била је у помрчини, због прекида струје, и
ордонанси регименте потрудили су се да их дочекају свећама.
-Видела си? – рече Бегоња. – Као да им душе
болују.
Она је пришла ватри певушећи и пружила руке ка
пламеновима.
-Здраво мама!
-Здраво, мали моји дечаци!
Они јој показаше лонац.
-Доводи ли вас ово у искушење?
-Не, хвала.
Светлост је откривала боре на лицима војника и
одражавала се у њиховим зеницама као у изврнулом сочиву наочара.
-Имате ли апетит?
-Па, онако.
Бегоња им је упутила један широк осмех и
отишла да нађе официре. Алферес је настављао једноличним гласом да прича причу о
Абелу Сорсано, у кога су његови другови испалили један пушчани метак. У том
тренутку, пришао им је бригадир да им каже да је вечера готова.
Трпезарија је била осветљена са око пола
туцета свећњака које је бригадир разместио по овалном столу. Два поручника
регименте који су разговарали тихим гласом са командантом, брзо су се усправила
кад се ушли капетани. Измењали су лупкање потпетицама.
Бегоња је почела да служи паприкаш и остала је
замишљена док је Феноса причао о догађајима дана.
-...кад војник, по имену Мартин Елосехи...
Болничарка заустави кашику на пола пута између
тањира и уста, и окрене се ка алфересу.
-Мартин Елосехи?
Њен глас је изражавао такво изненађење да су
сви официри окренули поглед ка њој. Феноса је намигнуо својим кратковидим очима
и прочистио грло пре него што је одговорио.
-Да, Мартин Елосехи.
Бегоња је спустила виљушку на сто.
-Један крупан момак, смеђ, мрачна изгледа.
-Баш такав.
Она нагло поче да се смеје.
-Добри Боже – узвикнула је. – То заиста није
обична ствар. То је... то је...
Она је прекинула као да је хтела да нађе некои
придев који би описао и одредио тај тренутак, али се задовољила тиме што је
одгурнула чуперак који јој је пао на чело.
-Момак, отприлике, 25 година – рече Феноса. –
Чини ми се да је студент права.
Бегоња се смејала ништа не говорећи.
-Да ли
ће нам тајна бити објашњена? – рече један од поручника, уста пуних
паприкаша.
-На крају ћемо још постати љубоморни...
Бегоња је триумфалним погледом прошетала преко
људи: одавно је она озбиљно схватала надимак „мама“ и сматрала официре за банду
шврћа.
-Елосехи је био мој први љубавник – рече она,
смејући се. – Становали смо у истој улици и он је сваког дана долазио по мене
после изласка из школе. – Она се окренула ка алфересу и упитала га подругљивим
гласом.
-Где сте га, до ђавола, стрпали?
Феноса се насмешио, збуњен.
-Сигурно је под хангаром, са осталима...
-Јадно пиленце – узвикнула је она. – По
оваквој зими...
Погађајући њене намере, командант ју је
задржао покретом руке.
-Но, мама, нећеш нас ваљда оставити усред
вечере?
-Чекајте. Будите мало стрпљиви.
Али Бегоња им није посветила ни најмање пажње.
Нагонски је исправила предњицу своје кецеље и погледом их зауставила.
-А, не! Верујте ми да ја нисам жена која би
остала овде и брбљала кад ми је другар у невољи. Вечера ми неће побећи.
Било је толико чврстине у њеним речима да се
нико није усудио да јој противречи. Задовољна сама собом, Бегоња се окренула ка
Феноси.
-Господине алферес – рекла је – дали бисте
хтели да ме отпратите?
Феноса је оклевао, као и увек кад је Бегоња од
њега нешто захтевала. Заштитнички тон, која је она употребљавала због његових
19 година, доводио га је до беса. Штавише, он се надао да ће поручник испричати
Бермудесу његове јутрашње подвиге и овај прекид је у корену секао његове
планове.
-Врло добро, промумљао је он. – Ако вам је до
тога стало...
Ордонанс им је осветлио пут фењером. Хангар се
налазио око 30 метара даље и да би се до њега стигло, требало је прећи стазу
окружену нежним мимозама. На вратима су стражарила два војника. Видевши Феносу,
они су аутоматски заузели став мирно.
-Отворите врата.
Хангар је био дуга и уска просторија пуна
слепих мишева са бледим и гнусним крилима. На џаковима, између празних сандукам чврсто је спавало око
пола туцета затвореника. Чувши да шкрипе резе, неки се придигли, док је слаби
млаз светлости претраживао њихова заплашена лица. Други су, са рукама на
коленима, спавали: бука је и њих пробудила.
-Мартин Елосехи – запитао је алферес.
Један од оних који су лежали, лено се
придигао, осветљен снопом светлости. Мартин је изгледао рђаво расположен и
сањив, погледао је придошлице.
-Извол'те.
Позната боја његова гласа била је за Бегоњу
нека врста открића. Елосехи је, од њиховог посљедњег сусрета, много омршавио,
али израз лица му се није изменио.
-Имате посету – иронично рече алферес.
Мартин, заслепљен фењером, гледао ју је, али
је још није видео и Бегоња је осетила да јој срце куца јаче.
-Ти ме не препознајеш? – упитала је она гласом
чија ју је крхкост постидела.
Мартин ју је видео, али није могао да верује
својим очима. Лице му је још увек било исто: тврдо, гранитно, а брада два дана
небријана, чинила га је старијим него што је био.
-Бегоња – промуцао је – то си ти?
Тада се сва нежност, коју је болничарка држала
затворену у свом срцу, прелила.
-Пиле моје – узвикнула је она. – Ох, мало моје
пиле!
...
(Juan Goytisolo: DUELO EN EL
PARAISO; изд. Прогрес – Нови Сад,
1963 год., стр. 230-236)
No comments:
Post a Comment