...
Da platim!
On opet istrča napolje, ali kad se vrati, na njegovu licu beše nestalo
nestrpljenja, i glupa veselost livaše iz očiju na koje, po izrazu mojih
zemljaka, već počinjaše curiti rakija.
- Kakav je to konj, upravo kobila! Majstor metnuo jedanput jedan sanduk
- ovako ovoliki, ne znam šta je hteo! A ona: đem na zub, pa ovako! Pa kako je
letela, onako u avliju! A kola zakače; pa stražnji točkovi ostanu pred kapijom,
a majstor u kapiju, a sanduk njega po glavi, a prednji točkovi kod ora, a
kobila pred kuću, a mi da umremo od... od... Ama šta su ti odvugle ove
žigice?... Daj jednu žišku!
Kapetan ga više ne slušaše. Njegove misli behu daleko: čak u Knjaževcu.
Tamo mu je bila žena kod matere čekajući da se oslobodi bremena. Ali tada su
tamo bili i Čerkezi. Užasne kombinacije sevaše kapetanu kroz glavu. Sva
varvarstva koja su počinili ovi ljubimci Evrope slikahu se živim bojama u
njegovim mislima. A povrh svega stajaše desperatna neizvesnost; jer otkako je
pošao u rat, samo je dva pisma od žene dobio. U oba mu pisaše da će doći čim se
porodi i digne, ali od poslednjeg pisma beše prošlo već pet nedelja, a Turci
došli na Tresibabu, a Čerkezi ruše njegovu kuću i pale mu postelju na kojoj mu
možda žena leži. Pa ipak je on iščekivaše. Ima u čoveka jedna žica, lažljiva
kao slučaj, pa ipak je zovu "predosećanje". Ko god igra na lutriji,
taj pri svakom vučenju ima predosećanje da će dobiti, i nikada se ne čudi po
svršenom vučenju kako ga je prevarilo to predosećanje. A udari li samo jednom i
na njega slepa sreća, on ceo svet uverava da je znao da će dobiti, jer mu se
sve bese tako činilo i nikako drukčije. I kapetan Tanasije već treći put
uzamance dolazi čak s pozicije na lađu, s teškom mukom izmoljavajući dopuštenje
od komandanta, jer mu se sve činjaše da ga danas neće prevariti slutnja. Ali
evo baš u ovaj par učini mu se da ni sama lađa neće više doći. On postade
nestrpljiv kao i Blagoje. Prevrtaše misli da proseje iz njih ono što je crno.
Ode u Knjaževac gde se rodio; uđe u svoju kuću, sede pod orah koji je posađen
onda kada se kapetan rodio, a koji sad na svojoj periferiji nosi suve grane. Tu
sahrani oca i mater, tu preko puta zamilova devojku, tu uz kuću odnese kumu
limun i poziv na prsten. O, kako mu tu beše drago sve: i stari orahov orman, i
zarfovi oteti od nekog turskog paše u prvom našem ustanku, iskrhani nogari za
kacom u podrumu, i ikona svetoga Nikole s dvokrilnim i uvijenim nosom, nalik na
dva puža, i fistan u saračani, u kojem se njegova majka venčala, i opet, opet,
i povrh svega: veselo, blago i punačko lice njegove žene, i stidljiva nada da
će biti otac... i..., ne, ne može biti! Ta, ako su i Turci, nisu zverovi! On se potrlja po čelu
htevši razgnati ove misli.
- Majstor je, i bogzna kako, rad bio da se oždrebi - nastavljaše Blagoje
gledajući neprestano u mesto na kome je kapetan još pri početku sedeo. -
Dabogme! Jer to je hala, nije konj! E, ali tako...
Kapetan ga mirno slušaše, kao onu šetalicu na sahatu. Ni ona, ni Blagoje nimalo
mu ne smetaše da dalje nastavi svoje misli.
Opet je na starom mestu. Opet plamte kuće i po ulicama leže nagrđene
lešine...
Tek oko ponoći on se izvali na klupu kraj prozora bacivši najpre još jedan
pogled na lampu koja sve slabije svetljaše i sve grđe smrdijaše i na Blagoja
koji hrkaše turivši glavu međ' noge i pruživši obe noge napred, kao da drži
uzdice.
Zalud se kapetan mučio da svede oči - san njegov behu okupili Čerkezi! Tek
u samu zoru kao da malo pridrema, ali tad se začu kroz mrtvu noć ravnomerno
lupanje točkova i uzvikivanje onih što mere vodu s prednjeg kraja lade; pa onda
pištaljka stade buditi uspavanu poslugu na staničnoj lađi. Kapetan skoči; sablja mu
se otište i sa zveketom lupi o zemlju. I Blagoje se trže.
- Nećeš, bre! - reče on i kao da ponovo povuče uzdice i ponovo zaspa.
Kapetan istrča napolje u sveže jutro. Jedva je disao. Neizvesan strah
vladaše njime. On u trk dotrča do stanične lađe. Dokopa bačen alat s lađe koja
dolazaše i stade je vući sebi. I taman da zametne uže na kazuk, a u gomili
sveta opazi jednu ženu koja izdiže više glave dete u povoju. Kapetan baci uže
momcima koji se čudiše njegovu poslu, zanese se i malo što ne pade u vodu. I
kad mu žena u onoj tišmi i guranju pade na prsi i predade mu sina, prvo suze,
pa onda poljupci počeše padati na punačko detence koje se nimalo ne srđaše na
svog dosad neviđenog oca.
I žena je plakala - to se već zna! I druga jedna postarija žena iza nje
- i bez toga ne ide! I najzad i detence ototanji.
Oni brzo pređoše preko mosta i skloniše se u stranu praveći mesta drugim
putnicima koji se guraše zajedno sa svojim prtljazima, jer još ne beše nijednog
kočijaša ni nosača.
Kapetan htede mnogo štošta pitati ženu, ali nikako da otpočne;
naposletku mu se odreši jezik:
- Međer, ti si živa!
On je uhvati i steže za mišicu, kao htevši se uveriti.
- I ovaj mali! Ti, ti, vojniče! A šta ti ja koješta nisam mislio! Bože,
Bože!
On obrisa lice rukavom i držeći dete nastavi:
- Znao sam, zacelo sam znao da ćeš doći. Tako sam baš u dlaku računao. A
nana?
Tek u taj par on ugleda onu staru ženu i potrča joj ruci:
- Hvala Bogu, samo kad ste svi živi i zdravi! Kad je sve dobro!
Stara žena briznu u plač:
- Daleko smo od dobra, sinko! Ostadosmo bez kuće i kućišta.
Kapetana kao da neka ledena ruka ščepa za srce ali ta ruka isto tako
naglo popusti, jer on u isti mah opazi kako se preko ćuprije kreće jedan čovek
u prostom vojničkom odelu, a bez desne noge i leve ruke,
- Ćuti! - reče kapetan s užasom na licu. Brzo predade dete ženi, pa
pritrči bogalju. Pothvati ga rukom ispod miške i pomože mu da zakorači jednu
gredu koja se bila isprečila na mostu.
- Da nisi ti, vojniče, gazda-Blagojev sin?...
- Jesam, gospodin-kapetane! - reče vojnik sastavljajući nogu i štaku i
dotaknuvši se po vojnički kape. Ali ga štaka izdade i on se pridrža za jednu
gospođu s kučetom i zembilom koja vrisnu i odskoči u stranu.
- Tu ti je otac! Čekaj da mu kažem!
Kako beše tek zora i putnici neodlučno stajahu na obali, to i nehotice
svi obratiše pažnju ovoj sceni.
Kapetan otrča napred u mehanu da probudi Blagoja. Svet se raskloni u dva
reda puštajući invalida: krasnog, jedrog momka, s muškim licem i žalostivim
osmejkom oko usana. Sve beše u njega: i snaga, i zdravlje, i lepota, i opet -
ničega ne beše! Sve ličaše na razlupanu skupocenu porculansku vazu.
On pođe polako napred. Za njim pristade kapetanica s majkom i detetom,
pa onda ostali svet, svi ćuteći kao u nekom svečanom sprovodu.
U taj par gologlav Blagoje istrča iz mehane:
Kapetan poskoči i dohvati ga za ruku:
- Stani! On je teško ranjen! Zdravo teško!
- Kako teško? Ko to kaže?... Evo, evo pisma!... Njegov drug Jole...
Zverajući na sve strane, on protrča pored invalida i zaustavi se na
kraju publike:
- Pa gde je?
- Tata! - viknu vojnik milostivno okrećući se na jednoj nozi i
podupirući se štakom. - Tata! Ta evo me!
Blagoje se kao munja brzo okrete. Stade pred sina. Gleda ga, gleda - pa
onda tresnu o zemlju.
Niko ne mišljaše da ide svojim poslom. Svi priskočiše, poprskaše ga
vodom. Dama s kučetom i zembilom turi mu nekakve kapljice pod nos. Brzo ga
povratiše i digoše na noge. On se prvo obrisa od vode kojom su ga polivali, pa
onda zagrli sina, ali tako naglo kao da se bojao da će mu pobeći!
Dugo ga ne pusti. A i kad se odvoji, on ga gledaše pravce u oči, ne
smejući nikako spustiti očiju dole gde je nekad noga bila.
- Hvala Bogu, samo kad si ti živ! Sve će opet dobro biti. Ovo, - on
rukom napipa štaku - ovo će narod pozlatiti! Je li tako, braćo?
Svi priskočiše odobravajući.
- Eto ja, - reče kapetan - ja prvi dajem... - on stade preturati
špagove, ali nađe samo nekoliko krajcara, - ja evo dajem sahat i lanac. Na!
- Hvala, gospodin-kapetan! - reče vojnik, isto onako pozdravljajući
kapetana. - Drži, tata! Ja nemam ruke.
- Evo i ja ti dajem moju ćilibarsku lulu. Vredi dva dukata - reče Stevo
praktikant.
- Hvala, braćo! Drži, tata!
- Evo ti da kupiš duvana! - reče Marinko magazadžija i pruži mu nekoliko
dukata.
Vojnik, s mukom pridržavajući štaku, skide kapu i podmetnu je
magazadžiji da turi u nju novce.
- Hvala, braćo. Drži, tata!
Blagoje uze kapu u obe ruke, metnu u nju sahat, lulu i dukate.
Narod poče
redom spuštati u kapu. Među putnicima beše i braće Rusa, sa onom, kako oni
vele, "širokom naturom". Oni nemilice davaše.
Vojnik se
zahvaljivaše neprestano sa: "hvala, braćo!, hvala, braćo!", ali mu
glas postajaše sve više i više zagušljiv. Te dve reči počeše dobijati odsudan
ritam, kao u slepaca na vašaru, i on kao da sad prvi put oseti sa svom snagom
nepokolebljivog uverenja da je bogalj i prosjak. I najzad prosuše se tihe,
krupne suze, kao majska kiša.
- Gle, gle
ti njega - reče Blagoje. - Zbog tak'e sitnice plače! Pa šta mi je to? Jedna noga! E, hej! Sve će to opet...
- on umalo ne reče "narasti", ali se opet ustavi: - Sve će to opet...
Ama je li
ti ja kažem da će to sve narod pozlatiti?!
Pa onda ujedared i sam briznu u plač:
- A što će mi sve ovo?
On baci preda se kapu s poklonima i kao lud pogleda u nebo, kao da
odozgo čeka odgovora.
- Hajdemo-te odavde! - reče kapetanica. - Ovde je nesreća, a mi... - ona
pogleda u obe noge svome mužu i u pune obraščiće svoga deteta... - mi smo,
hvala Bogu, srećni i presrećni!
Tada su odveli Blagoja i sina s poklonima na karucama u varoš. Ljudi
dobra srca činili su im donekle poklone, ali sve se na svetu ogugla. Sve
izbledi: i oduševljenje, i ljubav, i dužnost, i sažaljenje, i ne možeš ga više
poznati, kao ni Topuzova vranca koji je nekad dobijao svaku trku, a sad okreće
suhaču.
Kapetan je opet ozidao kuću na istom mestu u Knjaževcu. Pokrio je,
istina, kao što se kaže, hartijom, ali mu je žena p vesela, i sinčić zdrav, i
čupa ga već za brkove. |i Blagoje je još donekle govorio: "Sve će to narod
pozlatiti!" Posle je okrenuo na: "Sve će to tebi Bog platiti!"
Naposletku se propije i tu skoro umre. A njegov sin prima izdržavanje iz
invalidskog fonda i - prosi!
Možete mu,
ako ćete, udeliti.
Ovo je moj
prilog!
(1882 god.)
No comments:
Post a Comment