КНИГА V
PERSEJ I
FINEJ
Dok među Etiopljanima junački Danajin sin
pripoveda ove događaje, kraljevsku palatu ispuni čudna buka: nije to jasan glas
svadbene pesme, nego nagoveštaj žestokog okršaja oružjem. Gozba se odjednom
pretvori u buku i galamu, poput mora čiju mirnu površinu pobešnjeli
vetrovi uzburkaju i pretvore u moćne talase. Prvi među njima je kraljev brat
Finej, plahi podstrekač bitke: razmahuje jasenovim kopljem sa šiljkom od
bronze. «Pazite», kaže on, «došao sam da svetim otmicu moje neveste. Ovoga ti
puta krila neće pomoći, ni Jupiter, prerušen u prividno zlato!» I dok uzima
zamah da baci koplje, Kefej povika: «Šta to radiš, brate? Kakva te ludost
navodi na taj grozni zločin? Zar se na taj način izražava zahvalnost našem
gostu za njegov podvig? Je li to svadbeni dar spasenoj devojci? Ako ćemo pravo
govoriti, nije ti je uzeo Persej, nego ono strašno božanstvo Nereida, to jest,
stravični Amon, odnosno ona morska neman što je htela da omasti brk mojom kosti
i mojim mesom. Ti si je izgubio onoga trena kad je bila izložena da umre, sem
ako tvoje kameno srce ne zahteva upravo to – njenu smrt i pokušava da mojom
žalošću sebi olakša bol. Čini se da nije dovoljno to što si je video vezanu za
hrid, a nisi se potrudio da joj pružiš pomoć, premda si joj stric i obećani
muž: hoćeš li, uz to, da žališ što je neko ipak spasao? Hoćeš li spasioca da
lišiš nagrade? Ako je po tvom sudu ova nagrada tako dragocena, trebalo je da je
uzmeš sa hridi za koju je bila vezana. Neka sad onaj koji je uzeo, koji me
spasao da ne ostanem u starosti bez potomstva, zadrži to što je stekao svojim
podvigom i mojim obećanjem. I, uveren budi, nisam mu dao prednost u odnosu na
tebe, nego u odnosu na sigurnu smrt.»
Finej ništa ne reče, već se, gledajući čas u
brata, čas u Perseja, dvoumljaše na koga da usmeri koplje. Nakon kraćeg
premišljanja on ga, snagom nadošlom od gneva, hitnu put Perseja, ali uzalud.
Kad koplje pade i zabode se u klupu, Persej galantno skoči i vrati natrag
koplje koje bi proburazilo srce njegovog protivnika, ali se Pinej već beše
sklonio iza oltara, i – kakva sramota! – taj bednik iza oltara nađe sigurnost.
Pa, ipak, koplje nije vraćeno uzalud, jer pogodi Roeta u lice, koji pade, a kad
je koplje iščupano iz kosti, on se previjaše na mukama, poprskav krvlju bogatu
trpezu. Sad se rulja razjari preko svake mere. Stadoše bacati koplja, a bilo je
i onih koji su govorili da Kefej treba da pogine zajedno sa svojim zetom. No,
Kefej se već povukao iz dvorane pozivajući Pravdu, Veru i bogove gostoprimstva
za svedoke da je ovo učinjeno uprkos njegovom protivljenju. Onda dođe ratoborna
Palada, zaštiti brata štitom i ispuni mu srce hrabrošću.
Tu se zatekao i mladi Indijac, Atis po
imenu, koga je, kažu, donela na svet nimfa Limaja pod bistrom vodom Ganga . Beše mladić izuzetne lepote, koju je njegova
raskošna odeća još više isticala, čvrst mladić od šesnaest godina, odeven u
purpurni mantil optočen zlatom; zlatan lanac mu je krasio vrat, a zlatan luk
držao uvojke, namirisane mirtom. I beše veoma vešt u bacanju koplja na udaljene
ciljeve, a sa još više veštine znao je da zapne luk. Kad se upravo spremao da
zategne luk, Persej dokpa buktinju koja ležaše tinjajući na oltaru, pogodi ga u
lice i smrvi mu kosti u paramparčad.
Kad ga Asirac Likabas vide onako izobličenog
i krvavog – Likabas, njegov bliski prijatelj i obožavalac – glasno zakuka za
Atisom, koji je ležao izdišući pod ljutom ranom; onda zgrabi luk koji je Atis
bio zategao i povika: «Sad sa mnom ima da se biješ; nećeš dugo da se kitiš
smrću jednog dečaka, što ti donosi više prezira nego slave!» Pre nego je
izrekao poslednje reči, ljuta strela pisnu sa tetive, ali promaši cilj i zabode
se u skutove Persejeve odeće. Akrizijev unuk hitro na njega hitnu onaj harpun koji
je pomogao Meduzi da umre koji se zari u njegove grudi. Ali on, i na samrti, dok mu se oči gase, osvrnu se tražeći pogledom Atisa,
pade pored njega i odnese u grob utehu da se nije rastao od njega. Onda Forbas
od Sijene, Metionov sin, i Libijac Amfimedon, koji je goreo od želje da se
umeša u bitku, okliznuše se i padoše u krv u kojoj beše ogrezao pod.
Pokušavajući da se dignu, dočeka ih mač koji se zari u rebra jednoga i u grkljan
drugoga.
Ali, Evrita, Aktorova sina, koji je
razmahivao dvoseklom ratnom sekirom, Persej nije napao krivim mačem, već obema
rukama visoko podiže jednu posudu za mešanje vina, bogato ukrašenu i tešku, i
hitnu je svom snagom na čoveka. Crvena krv pošiklja iz njega dok je ležao na
leđima i umirući udarao glavom u pod. Onda, u brzom nizu, Persej pokosi
Polidegmona, potomka kraljice Semiramide, Abarisa sa Kavkaza, Liketa koji je
boravio pored reke Sperhoes, Helikesa nestriženih uvojaka, Flegijasa i Klita,
gazeći preko gomile mrtvih ljudi.
Finej se nije usudio da se upusti u
borbu iz bliza sa rivalom, već hitnu lako koplje, koje ne pogodi cilj već
Idasa, koji se, zaludu, sve vreme držao postrani, ne priklanjajući se ni jednoj
strani. Besno sevajući očima na Fineja, on reče: «Budući da sam uvučen u bitku,
O Fineju, prihvati neprijelja koga si sam napravio da ti vratim milo za drago.»
Upravo kad se spremao da hitne natrag koplje koje je iščupao iz svog tela, pade
malaksalih udova u kojima nije bilo ni kapi prvi.
Onda i Hodit, prvi od Etiopljana do
kralja, pade od Klimenovog mača, Hipsej pokosi Protoenora a Linkid Hispeja. U
gužvi se našao i jedan starac, Emation, koji je voleo jednakost i poštovao
bogove. On je u svoje vreme zabranio rat, borio se jezikom, išao napred i
proklinjao oružje. Dok se držao za oltar rukama iznemoglim od starosti, Hromid
mu mačem odrubi glavu; glava pade na oltar odakle ih je još polusvesni jezik
proklinjao i ispusti dušu među buktinjama olatara.
Zatim padoše dva brata od Finejeve
ruke, Broteja i Amon, nepobedivi u pesničenju, ali pesnice ne mogu da se nose
sa mačem; pade i Ampik, sveštenik Cererinog hrama, sa belom poveskom oko
slepočnica. I ti, Lampetide, koji nisi bio namenjen ovakvom pokolju, već
miroljubivoj delatnosti, da preplićeš zvuk lire sa glasom, koji si bio pozvan
da ukrasiš gozbu svadbenim pesmama. Njemu, koji je stajao po strani sa
trzalicom u ruci, Pedaz podrugljivo doviknu: «Idi, dovrši pesmu pred senkama
Stiksa!» i proburazi mu mačem levu slepočnicu. Pade, a njegovi umirući prsti
pokušaše da dodirnu strune i u padu proizvede neskladan zvuk. Ali, ni Likormat,
koga prenerazi taj prizor, nije te ostavio neosvećenog, nego je, otrgao debeo
dovratnik i njime slomi vrat ubice. Pedaz pade na zemlju kao zaklan bik.
Kinifijac Pelat pokuša da otrgne levi dovratnik, ali mu koplje Korita od
Marmaride u tom trenu prostreli ruku i prikova je za isti taj dovratnik. Tako
prikovanom, Abas proburazi bok, ali ne pade, već ostade da visi na dovratniku
za koji mu je ruka bila prikovana. Pogibe i Melanej, jedan od Persejeve strane;
i Dorila, najbogatiji čovek u zemlji Nasamoniji – Dorila, veliki gazda, od
kojeg niko nije imao veći posed, niti je iko sakupio tako velike gomile začina.
U njegovu slabinu odsede koplje bačeno sa strane i načini kobnu ranu. Kad ga
vide kako izdiše i koluta očima, Halkionej iz Baktre, koji je bacio to koplje,
reče: «Od sve zemlje koju si imao samo će ono parče na kojem budeš ležao biti
tvoje!» – i ostavi mrtvo telo. Put njega Persej, brz u osveti, iščupa koplje iz
vruće rane i njime prostreli Halkionejev nos i grlo i zaustavi se tek kad izbi
na drugu stranu. I dok ga sreća služi, pokosi i Klitija i Klanida, oba od jedne
majke, ali sa drukčijom ranom. Kroz oba Klitijeva bedra prosvira jasenovo
koplje zavitlano moćnom rukom, a drugu strelu Klanid zgrize zubima. Tu
pogibe i Keladon od Mendezije, i Astrej takođe, kome majka beše iz Sirije a
otac nepoznat; Etion, koji je nekad znao da pogodi šta će da se zbude, ali ga
sad prevari lažno znamenje; pa Toaktes, kraljev štitonoša, i Agirt, po zlu
čuven, jer je ubio rođenog oca.
Još ih je ipak ostalo, premda je
iznuren bitkom, jer svi su pregli samo njega da pokose. Sa svih strana ga
udruženim snagama napadaju, bez valjanog razloga i obrazloženja. Na njegovoj
strani je tast, od čije odanosti slaba vajda, nevesta i njena mati: njihovi se
vrisci razležu po celom dvoru, ali se gube pred zvekom mačeva i zapomaganjem
ranjenika; dok Belona kravlju natapa i prska sveti hram, neprekidno
obnavljajući boj.
Sad stoji sam pred Pinejem i
hiljadu pristalica koje zbijaju redove oko njega. Gušće od snežnih
pahuljica lete koplja s desne i s leve strane i zvižde pored ušiju. On stoji
ispred stene koja mu zaklanja leđa i, tako zaštićen otraga, suočava se sa
ruljom protivnika i njihovim silovitim nasrtajima. Sleva napada Molpej sa
Haosa, a Arabljanin Etemon zdesna. Baš kao što gladna tigrica kad čuje riku dva
stada u dve odvojene doline ne zna da li da krene na jedno ili na drugo, a žudi
da napadne oba istovremeno, tako Persej okleva da li da krene na desnu ili na
levu stranu; on zaustavlja Molpeja raniv ga u nogu i mislio je da ga ostavi,
ali mu Etemon ne dade oka otvoriti, nasrće svom silinom, goreći od želje da ga
rani u vrat, vitla mačem u moćnoj desnici, ali ne pogodi cilj, nego ga slomi
udarcem u kameni stub: oštrica odskoči, u luku se vrati i zabode se u grlo
svoga vlasnika. Rana nije dovoljno duboka da bi bila kobna, ali dok stoji
tresući se i šireći prazne ruke (sve uzalud), Persej ga proburazi Merkurovim
krivim mačem.
Ali, kad vide da njegova snaga nije
srazmerna broju neprijatelja, Persej povika: «Budući da me na to prisiljavate,
ja ću da tražim pomoć od moga neprijatelja. Neka okrene lice ustranu, ako među vama ima neki prijatelj.» Rekav to, on
podiže visoko Gorgoninu glavu. «Plaši ti koga drugoga svojim čarobnim moćima!»
– povika Teskel i zamahnu ubojitim kopljem, ali se ukoči u tom stavu i pretvori
u mramorni kip. Posle njega Ampiks zmahnu mačem da proburazi srce velikodušnog
Perseja, ali se i njegova ruka ukoči ne mičući ni na jednu ni na drugu stranu.
A Nilej, koji je lažno tvrdio da ga je rodio sedmokraki Nil i na štitu
ugravirao reku sa sedmokrakom deltom, jednim delom u zlatu, a drugim u srebru,
povika: «Gledaj, o Perseju, izvor iz kojeg sam ponikao. Ti ćeš zacelo posle
smrti poneti veliku utehu u carstvo senki znajući da si pao od ruke takvoga …»
– njegove poslednje reči se naglo prekidoše, činilo se da otvorene usne još
pokušavaju da kažu nešto, ali više nisu propuštale reči. Njih dvojicu ukori
Eriks: «Vi ste se ukočili zbog manjka hrabrosti, a ne zbog snage Gorgonine
glave. Juriš za mnom da bacimo na zemlju ovoga čovu i njegovo čarobno oružje!»
Krenu u juriš, ali mu noge ostadoše prikovane za tle i u tome se stavu skameni
pod punom ratnom spremom.
Oni su vaistinu zaslužili kaznu
koja ih je stigla. Ali tu beše i Akontej, vojnik na Persejevoj strani, koji,
dok se borio na strani svoga prijatelja, slučajno pogleda na Gorgonino lice i
skameni se. Misleći da je ovaj još živ, Astig ga udari dugim mačem. Mač zveknu
i dok je njegov vlasnik stajao zapanjen i njega savlada Gorgonina glava i
ostade skamenjen gledajući mramorno lice protivnika. Mnogo bi vremena
trebalo da se nabroje sva imena starešina i prostih boraca koji tako stradaše.
Dvesta je ljudi preživelo bitku; dvesta ih je videlo Gorgonu i skamenilo se.
Sad se najzad Finej kaje zbog ove nepravedne
borbe. Ali, šta da radi? Vidi kipove u raznim stavovima i poznaje ih kao svoje
pristalice i svakoga po imenu zove i moli da mu pomognu; ne verujući očima,
dodiruje rukom one koji su mu najbliži: sami kamen! Odvrati lice i pokorno
šireći ruke ustranu, priznade poraz: «Perseju, ti si pobednik; skloni tu
prokletu Meduzinu glavu od koje se ljudi kamene, ma ko da je ona, skloni je,
molim te. Ni mržnja prema tebi, ni lakomost na
kraljevski presto nisu me uvukli u ovaj boj. Ja sam se bio za svoju ženu. Ti
polažeš pravo na nju po zasluzi, a ja po vremenu. Spreman sam da popustim. Ne
tražim ništa, o najhrabriji među ljudima, već samo da mi poštediš život. Sve
ostalo je tvoje.» Kad je to izgovorio ne usuđujući se da pogleda u lice onoga
koga moli, Persej reče: «Bedni Fineju, ne boj se; što mogu (a to je velika
milost za tvoju bednu dušu) ja ću da ti dam: ti nećeš da pogineš od mača. Ali,
od tebe ću da napravim spomenik koji će vekovima da stoji: u kući moga tasta ti
ćeš uvek biti izložen kako bi moja žena mogla da nađe utehu u kipu njenog
nesuđenog.» Rekavši to, okrenu Gorgoninu glavu u smeru u kojem je Finej bio
okrenuo prestravljeno lice. Onda, kako se naprezao da odvrati pogled, vrat mu
se ukoči i same suze na obrazima pretvoriše se u mramor: čitavo bedničko lice,
pokajnički pogled i ispružene ruke – celokupni kukavički stav preobrazi se u
kamen.
Pobednik Persej vrati se s nevestom
u grad svojih predaka i tu, da osveti dedu, koji jedva da je zasluživao tu počast,
zametnu boj sa Protejem. Jer Protej je snagom oružja isterao brata i zauzeo
tvrđavu Akriziju. Ali ni oružje, ni tvrđava koju je osvojio na podlački način,
nisu mu pomogli da odoli kobnom pogledu te grozne nemani. Ali, ti Polidekte,
vladaru Malog Serifa, nisi popustio pred viteštvom ovoga mladića, koji se
dokazao u mnogim podvizima i iskušenjima; ti si ostao nepopustljiv u mržnji,
tvoj nepravedni gnev nije znao za kraj. Ti si odbio da mu odaš poštovanje i
tvrdio da je priča o Meduzinoj smrti puka laž. «Mi ćemo da ti pružimo dokaz»,
rekne Persej, «Čuvajte oči!» (ovo prijateljima). I Meduzinim licem pretvori
kraljevo u beskrvnu stenu.
No comments:
Post a Comment