III
ДОБА ПОЛИТИКЕ 1860 - 1903
ПОЛИТИЧКИ РАЗВОЈ ЈУГОСЛОВЕНСКИХ НАРОДА, 1878
- 1903
Политички развој јужнословенских земаља у
Турском царству, 1878 – 1903
...И овде
постоје покушаји дизања устанка иза 1878. Њихова средишта су била око Куманова,
на планини Пирин и у Кресни, као и Брсјачка буна 1880. Бугарска, славјанофилска
и грчка рука је иза неких од ових покушаја, па се у складу с тиме и и политички
циљ одеђивао. У „Правилима на македонскиот востанички комитет“ у Кресненској
буни 1878-79 становништво се оцењује као македонско – од хеленистичких времена.
Очигледно је Комитет имао прогрчку ориентацију.
...
У страху
да је напор да хеленизовање јужне Македоније и Тракије отишао одвећ далеко,
ствара се у Солуну 1893 „Внатрешната македонска и одринска револуционарна
организација“ (ВМОРО). Она је имала један централни комитет и подручне одборе
по целој Македонији. Идеолог покрета је био Борис Сарафов. Централни комитет је
имао право да наименује окружне и среске старешине у овом тајном раду. Устав
који је за њу написан 1894. касније је, у два наврата, (1896 и 1902) мењан. У
тим изменаме које врше вођи Ѓорче Петров и Гоце Делчев додају
се и одговарајући војни правилници за стварање герилских јединица. Оне се
заиста и појављују иза 1896. Касније се и бугарска и грчка тајна организација
мења, а грчка се делила у три комитета: епирски, кретски и македонски. Они се
уједињују у једно тело, па се и организација једноставно назива Комитетом. Обично
су македонску тајну организацију називали „Бугарско-македонским комитетом“.
Везивањем ових подручних комитета за герилску активност, настаје и израз
андарти.
Македонска
организација је била плод македонске емиграције у Бугарској. Један попис
бугарског становништва 1893. је показао да је од 67.000 усељеника са отоманског
територија, 38.000 отпада на оне македонског порекла. Иако су у почетку то били
привремени бегунци, након устанака који су уследили иза 1878. тај је број
македонских усељеника растао и до 1903. износио можда 50.000 душа. Врло брзо,
они у новој домовини стварају и своја удружења, махом културне намене. Једна од
њих је и „Млада македонска књижевна дружина“. Она је имала и један устав, по
коме је њен циљ био да објављује књижевна дела, да отвори македонску читаоницу
у Софији и да преузима разне корисне ствари које би могле побољшати стање
народа у старој домовини. Преко свог гласила „Лоза“, дружина је имала циљ да
шири патриотизам међу досељеним Македонцима. Од формирања 1891, она је развила једно значајно гнездо из кога се
1893. формирала револуционарна организација. Иако је постојало доста подручја
сагласности између ових кругова и бугарске владе, од почетка постоје и
неспоразуми, неповерење и сукоби. Завршиће македонским оптужбама да је Бугарска
исто што и друге велике и мале државе и да гледа на Македонију као на „своје
наредно освајање“.
Овде се
није радило о сасвим тајним организацијама, барем за обавештајне службе заинтересованих
влада. Грчка етерија је била мање видљива од македонске – знало се за њене чланове
само у малим насељима, али нико није познавао право водство. Чланство је
атомизовано у мале ћелије. Далеко је теже било одгонетнути везе македонске
организације и бугарске владе, од чега је зависила и оцена праве националне
природе њених циљева. Све су суседне владе мислиле да је та организација чедо
тајних напора бугарске владе, а њену самосталност везивале су за неспособност
бугарски министара да контролишу тај покрет. Он је стварао комитске чете и на
бугарском и на македонском земљишту.
Војни аташе
аустроугарског посланства у Цариграду скупљао је обавештења о овој македонској
организацији и закључио да је помаже бугарска влада, нешто јавно, а нешто
тајно. „Тако је овај комитет постао једна држава у држави коју ниједно
министарство није смело да продрма“. Чланство се углавном врбује у
„организованом пролетаријату“, а добровољни прилози су основа за делатност.
„Под моралним утицајем поверљивих лица владе, као што је популарни генерал
Николајев, стварају се чете како у унутрашњости Македоније, тако и у Кнежевини
Бугарској. Ово становиште нису потврђивали и аустроугарски конзули из саме
Македоније. Из Скопља су 1897. јављали да „овдашњи Бугари не воле кнеза
Фердинанда. Њихов претходи циљ је аутономна Македонија, у којој би природно
водећа улога припала бугарском елементу“. Тада је оцењивано да „Македонском
комитету у Софији припадају готово сви бољи Бугари (учитељи, трговци)“.
Ово
становиште, да се радило о бугарској тајној организацији, која се одметнула од
ње и деловала самостално за македонску политичку аутономију, делили су и српски
политичари, док нису 1900. сазнали да енглески председник владе мисли да је ту
организацију првобитно створила Русија, против бугарских интереса. Дао је
противречну формулацију да је Русија „створила и оживела“ тај покрет. „Није
њега, драги мој, створила Бугарска, нити је он њој требао. Комитет је створила
и оживела Русија. Она га одржава и по њеном импулсу је он до сада живео. Њега
је она створила на рачун Бугарске, али за своје велико-руске идеје и планове.
Она га је створила, само што му је она није дала овај садашњи правац њеног
делања... Видите у каквој сте заблуди били и ви и сви Балканци да је комитет
дело руку бугарских, а нисте се потрудили да извор овог чудовишта пронађете:“
Будућа истраживања морају урачунати и руску стратегију за лакше остварење
Велике Бугарске.
Руски су
научници били први који су почели доказивати да је македонско словенско
становништво посебна нација, између Срба и Бугара. Први је о томе писао П. Д.
Драганов1887. у „Les Nouvelles Slaves“, а Н. С. Зарјанко је једном етничком мапом давао за то могућности.
Ускоро су њихови научници, на испитивања у Македонији, доказивали да
„македонски Словени нису ни Бугари, ни Срби, него једна трећа народност са јако
израженом (angestattete) индивидуалношћу, која има исто
толико права на самостално постојање као и прве две. Ова теза није нова. Српски
су конзули и Македонији и даље тврдили да је организацији коначни циљ сједињење
с Бугарском.
У
условима елитног типа национализма, и аустроугарски дипломати, који су држали
бугарску страну у Македонији, у својим су извештајима примећивали да бугарска
делатност долази споља, а не из народа: мора да се „са изненађењем, али исто
тако и сигурношћу, констатовати да је фактор који најпре треба да учествује у
овоме, то јест маса хришћанско-македонског народа, играла само пасивну улогу.
Издељени по народностима и вери, испуњени осећањем узајамног непријатељства,
навикли на вековне неправде, и неправичну и насилну власт, хришћански Македонци
су неспособни да се дижу по сопственој иницијативи и да се укључе у заједничко
наступање“. Конзул из Скопља је 1893. написамо да се код „флегматичних и
трпељивих Бугара национална свест појавила касно и то у црковном облику“. То је
изричита формулација да се бугарска национална свест у народу испољила у
припадности бугарској цркви.
Без
обзира какав је однос постојао имеђу Македонске револуционарне организације и
бугарске владе, мора се рећи да су њени непосредни циљеви били аутономија
Македоније. Бугарска влада је била немоћна да утиче на правац који ова организација
предузима. Уместо званичне владе, овој се организацији супротставља водство
бугарске егзархиске цркве, са убеђењем да она не води бугарску националну
политику у Македонији и да својим делима само помаже процес посрбљавања
становништва. Средином фебруара 1901. егзарх Јосиф, поглавар бугарске цркве,
саопштио је аустроугарском војном аташеу у Цариграду појединости овог сукоба са
македонским револуционарима: „Бугарски свештеник и школски учитељ је на првом
месту македонски револуционар, вели
егзарх, и његова делатност се не цени са тачке гледишта одгајања народа, него
по револуционарној агитацији... Егзарх мисли да бугарска пропаганда мора да
делује кроз школу и цркву, како би ојачала осећање националне припадности (Zusamengehorihkeit) и да припрема масе за касније догађаје.
Македонско се питање не може решити без што се неће умешати Бугарска и њена
војска, што се опет не може остварити ако најмање једна од обе велике силе не
интервенише. Стога се ово питање не може извести само ангажовањем (македонског)
комитета... Он у интересу бугарских македонаца и даље треба да постоји, али га
морају водити поверљива лица владе и у њеном смислу“. Овакав је комитет само
опасност за владу и кнеза и стално постоји питање да ли влада има снаге „да
држи комитет под руком или ће комитет владати Бугарском“. Својим терористичким
акцијама комитет штети стварима, подупире српску пропаганду и провоцира турску
владу. Бугарске породице шаљу децу у српске школе. Егзарх је био присталица
Аустроугарске Монархије. Поред очигледног неслагања у методима, овде је битно
неповерење да македонски револуционарни комитет не одгаја народ у бугарском
духу, и да ослобођење Македоније може извршити само бугарска војска , уз помоћ
једне велике силе.
Пресмело
би било тврдити да се у овом одржава сукоб две нације. То се увек мора испољити
и отвореном непријатељству. Иако се борила за македонску државну посебност,
македонска организација се није никад јавно, неповратно и одлучно одлепила од
бугарске националне идеје. Другим речима, ово још није био разлаз две нације,
него стварање институционализоване пукотине која ће у каснијем развоју то
остварити. Понашали су се као Словенци и Аустријанци у борби за заједничку
хришћанску државу: најпре се заклињали на јединство, умирали заједно за њега и
на крају се повиновали природи националној посебности и одмакли јено од
другога. До 1918. тај преломни тренутак је имао само корен, али није био
историски дозрео.
Међу
бугарским вођима је постојао страх да ће српска национална мисао у Македонији
историски победити. Егзарх се 1901. жали да се пре извесног времена та мисао
слабо осећала, а да је тада продрла до Солуна и Битоља. Приписивали су то
чињеници да је Србија у народу деловала само школом и црквом, а не политичким
акцијама и оружаним четама. У скопском санџаку косовског вилајета, са срезовима
Скопље, Штип, Паланка, Куманово, Кочани, Кратово, Тетово и Гостивар 1892. је
било 73 бугарске и 32 српске школа, са 164 цркава ових првих и 39 других. У
јужним деловима Македоније, испод Битоља, Грци су имали још боље позиције. Једно
време, бугарска ствар је назадовала у корист оба ривала, иако после неуспеха у
рату 1897. Грци остављају празан простор који бугарска пропаганда жели да
искористи. Ипак, до 1902. било је 225 српских основних школа, поред 7 лицеја за
дечаке и девојчице. Грчка је тада водила са 1.000 школа, а Бугарска 592. Иако
се последњи подаци не односе само на скопски санџак, него на целу Македонију,
они ипак показују у којој мери је растао и српски и грчки утицај, а бугарски
релативно губио. Број бугарских школа ће бити знатно повећан. Београдски
каплари су ослободили Бугаре од страха да српска идеја побеђује, кад су
одлучили да, од само просветне, пређу на оружану акцију. Косовским Србима се
дотура оружје иза 1897. а чете у Македонију углавном иза 1904.
Унутрашња
револуционарна организација је извршила еволуцију, након формирања 1893. У
почетку постоје противречности о концепту државне аутономије за коју се боре.
Оние не гледају на Македонију како на националну целину, него државно-правну
јединицу која може постати основа шира балканске федерације. У првом уставу од
1894. они не одбацују бугарски назив за своју организацију. Одатле се и уврежио
назив „Бугарско-македонски и једренски комитет“. У почетку се боре за другу
бугарску државу, барем неки од вођа. У другом уставу до 1897. врши се
еволуција, одбацује се баласт ранијег бугарског национализма, па се говори само
о македонској аутономији. По речима једног од старешине (Димо Хаџи Димов) циљ
је био „самостојност, интернационалност и самоуправување“. Одбацује се и помен
Једрена.
Војна
организација ВМРО се ствара након његовог Другог конгреса у Солуну 1896.
„Правилник за четите“ који пишу Гоце Делчев и Ѓорче Петров има 6 глава и 45 чланова. Предвиђено је стварање сеоских и
среских („околиските чети“) јединица.
Прве су имале 7 и више људи. Централни комитет је наименовао војводе знатнијих
јединица. Дужност је сваког учесника била да нађе пушку, хладно оружје, опанке
и гуњ. Ова организација има своје политичке листове „Востаник“ у Солуну и „На
оружје“ у Битољу. Касније у Скопљу издају 1897. лист „Санстефанска Блгарија“, у
Солуну „Борба“ и „Глас“.
...
(изд.
Просвета – Београд, 1989)
No comments:
Post a Comment