Једног од тих већ зимских дана десио се
необични и судбоносни завет њеног живота. Отац је призвао да приђе ближе, с
напором се усправио, погладио је по коси као некад и рекао јој мирним гласом:
- Видиш синак, ваља да се ти и ја поразговоримо.
Мислио сам да ћу се одржати и... поживити и да те нећу морати овако оставити.
Али сад, тако је! Ти си моје паметно дијете и треба да знаш све, а доћи ће
вријеме па ћеш и боље разумијети. Не, немој плакати, него слушај и запамти ово
што ти тата каже. Ти си од сада себи и отац и мајка, јер мама знаш каква је,
добра али мека. Нећу вас осрамотити, јер сам испунио и оне обавезе које нисам
морао, то добро запамти, али не могу вам ништа ни оставити, осим ове куће у
којој смо, магазе у Ћурчилуку и твога осигурања код „Адрије“ које доспева за
три године, кад ти будеш у осамнаестој. То ти је за удају или за живот, како
будеш ти хтјела и одлучила. Не, немој плакати, ти си мој велики син, све ћеш ти
лепо и паметно извести и уредити. Газда Михајло, наш кум, биће ти тутор; слушај
га и поштуј, али се већ сада почни да се навикаваш да својом главом мислиш и
просуђујеш и сама свршаваш своје послове.
Ту се отац исправи још боље у постељи, примаче
лице њеном уху и стаде да јој говори мирно и свечано чудне ствари необичним
речима. Само болови, које је неприметно савлађивао, прекидале су на махове
његов говор. Тај говор је био један од оних монолога које људи изговарају у
тренутцима великих страдања или на самртном часу, кад се свет и људи виде у
једностраном, изузетном осветљењу. А она га је слушала сувих очију, без јецања
и плача, сва претрнула од величине тренутка у ком се пред њој отвара још
магловита, али целокупна тајна човековог живљења у друштву.
- Сама остајеш, јер неће мајка бринути о теби,
него ти о њој, зато треба да знаш и добро да запамтиш ово што ћу ти казати.
Треба да знаш, једном заувјек и да никад не заборавиш, да је сваки човјек који
не умије да уреди однос између својих прихода и расхода онако како живот од
њега тражи, унапријед осуђен на пропаст. Не вриједи ти наслиједити ни стећи ни
имати, ако то не умијеш. Твоји приходи не зависе само од тебе, него од разних
других људи и околности, али твоја штедња зависи једино од тебе. На њу треба да
иде сва твоја пажња и сва твоја снага. Ту мораш бити немилосрдна према себи и
другима. Јер није довољно откидати од својих жеља и потреба; то је мањи дио
штедње; него треба прије свега, заувијек убити у себи све оне такозване више
обзире, господске навике, унутарње отмености, велокодушности и болећивости. На
те наше слабости, које људи, да би нас заварали, називају најљепшим именима,
свак рачуна кад нам прилази; оне гутају све плодове наших способности и напора,
оне су понајчешће узрок нашег доживотног робовања сиромаштву или чак наше
потпуне пропасти. Све то ваља безобзирно из душе исчупати, јер штедња треба да
ја немилосрдна као живот сам. Јас сам у свом животу другачије мислио и противно
радио. Зато сам и пропао. Али сада, кад сам прогледао очима, хтјео бих да моја
пропаст послужи теби као примјер и опомена. Знам да ће те све у теби и око тебе
гурати и наговарати да друкчије радиш, али ти не смијеш попустити. Ради колико
можеш и како хоћеш, али штеди, штеди увијек, свуда, на свему, не обзирући се ни
на што, ни на кога. Јер, наш је овдашњи живот такав да се људи не држе и не
подижу радом, него штедњом. И јер треба да знаш да су људи добри и савјесни
према оних који од њих не зависе и ништа не траже, али чим се вежеш и дођеш у
зависан положај, све престаје, бог и душа, род и пријатељство, образ и обзир. И
заустављају се само пред оним што чврсто држиш у својим рукама, и то само у
оној мјери и за онолико колико износи оно што имаш и са колико га вештине и
снаге умијеш да чуваш и браниш. Памти добро: сви су наши осјећаи и обзири само
наше слабости и њих вреба и на њих циља све око нас. Одмалена се навикни да ти
нимало не ласка кад те хвале и да ти ни најмање не смета кад те називају
тврдицом, бездушним и саможивим створењем. Прво је знак да треба бити на
опрезу, а друго да си на правом путу. Не успијева код људи онај ко је добар и
издашан, него онај ко је способан да не буде ни једно, ни друго, а да му људи
не могу ништа. А што свијет хвали добре и издашне људе, то је зато што од њих и
њихове пропасти живи. Али ти зарана научи да се никад не даш збунити, ни
завести ријечима; гледај само ствар о којој се ради, а име којим је људи
називају остави онима који су га измислили да би заварали твоју пажњу. Ко себе
поштује и своје чува, тога сви чувају и поштују; на друго се не можеш ослонити.
Зато, своје гледај, тако да, по могућности, ништа што је твоје никад, ни за
један минут, не дође у зависност од добре воље других људи. Тешко ми је што
морам да те оставим сувише младу и још неискусну у овом свијету који сам тек
сада, пред крај живота, поткрај свог живота упознао, али ти можеш да ми олакшаш
тај бол, ако видим да си схватила овај мој савјет и ако ми даш реч да ћеш га
запамтити и увијек се у свему њега држати.-
Ту се болесник загрцну, а девојчица, не могући
више задржати сузе, бризну у плач, али је он нагло привуче себи, и тако у загрљају,
сва устрептала, она му се закле да ће штедети тврдо и немилосрдно, док је са
мајком, кад се уда или остане сама, без обзира на то какав ће правац њена
судбина узети, да неће пустити свој живот из својих руку, ни дозволити да буде
жртва својих слабости, ни људске похлепе.
Два дана доцније, њен отац је умро.
(изд. „Ријеч и мисао“)
No comments:
Post a Comment