ХЕНРИ МИЛЕР: МУДРОСТ на СРЦЕТО

СЕРАФИТА

 

...Серафита симболички е сместена во време на раѓање на новиот век. „Надвор“ – вели Балзак на крајот, „првото лето на XIX век е во својот полн сјај“. Надвор, ве молам, обратете внимание. Бидејќи Серафита е зачната во утробата на новиот ден, кој што дури сега – стотина години подоцна – почнува да се раѓа.

И покрај најнемирното раздобје на својот живот во 1830, Балзак изнајмува стан во улицата Касини, „на пола пат“ – како што тој вели – „помеѓу Кармеличанките и местото каде што се гиљотинира“. Таму се отпочнати Херкуловските напори поради кои што тој бил прославуван, и кои напори – без сомнение – го преполовиле неговиот живот, бидејќи при нормален ритам на живот, тој би живеел некоја година повеќе. Само да ви дадам увид во неговите активност во тој период, би рекол накратко дека во 1830 год. се забележани неговите 70 изданија, а во 1831 г. 75. Во писмото до својот издавач Вердет од 1835 година Балзак вели: „Ниту еден друг писател оваа година не го направил она што јас го сторив... Било кој друг би умрел“. Тој наведува седум книги кои штотуку ги завршил, како и политичките статии кои ги напишал Cronique de Paris. Меѓутоа, важно е да се спомене дека една од седумте книги кои ги наведува, била најнеобичната книга во целата негова кариера, веројатно една од најединствените книги во целокупната литература: Серафита.

Не се знае колку долго ја пишувал; првиот дел се појавил на 1. јуни 1834 во Revue de Paris. Заедно со Louis Lambert и „Протераните“, се појавила во облик на книга во декември 1835 год. и носела наслов Le livre mystique. Критичарите, просудувајќи ги трите продолжетоци што се појавиле во часописот, ги искритикувале како „неразбирливо дело“. Сепак, првото издание на книгата било распродадено за 10 дена, а второто за нредните месец дена. „И не е така лош к‘смет за едно неразбирливо дело“, ќе примети Балзак.

Серафита е напишана исклучиво за г-ѓа Ханска со која што Балзак, добивајќи го нејзиното прво писмо, се допишувал цел живот. Книгата ја смислил за време на патувањето во Женева, а во декември 1833 г. само три месеци по средбата со г-ѓа Ханска, започнал да ја пишува. Според Балзаковите сопствени зборови, таа книга „треба да биде ремек-дело какво што светот никогаш не видел“. Делото тоа и е, и покрај сите грешки, и покрај негирањето од страна на критичарите, наспроти очигледното запоставување и заборавот во кој што попаднала. Самиот Балзак никогаш не се сомневал во нејзината вредност или уникатност, како што понекогаш правел со неговите други дела. Иако подоцна била вклучена во La comedie Humaine, Сепак била дела од Etudes Philosophiques. Во посветата на г-ѓа Ханска, тој и’ говори „како еден од столбовите што ги изрезбарил уметник полн со вера, на којшто се потпира аџијата за да размислува за крајот на Човекот“... Седум делови од книгата без сомнеж имаат магична структура и значење. Како приповест, разбиена е со опширни разлагања и описи, кои за помало дело би биле кобни. Анализирана однатре, што е единствен начин на кој може да се разгледува, таа е совршен модел. Балзак рекол се‘ што имал да каже, брзо прецизно и речито. За мене тоа е стилот на последните Бетовенови квартети, воља победничка во својата понизност.

Оваа книга јас ја прифаќам безусловно како мистично дело од највисок ред. Знам дека, иако се чини оти била вдахновена од делото на Сведенборг и обогатена со други влијанија меѓу кои од Јакоб Беме, Парацелзус, Света Тереза, Клод Сен Мартин итн. Како писател знам дека таква книга не би можела да се напише без помош на некои више Битие; нејзиниот домет, заслепувачката луцидност, мудрост, сигурно не човечка, нејзината сила и елоквенција, оддаваат особини на дело диктирано, ако не од Бога, тогаш од ангели.

Книгата заправо говори за ангел во човечки лик, за суштество ни машко ни женско, или поточно малку од едното малку од другото, а сепак за нешто повеќе или – како што забележува еден од ликовите – „тоа не е суштество, туку целовита креација“. Во секој случај, било да станува збор за Серафита или за Серафито, то ест како што вели и Балзак, „нејзиниот пол би ги довел во недоумица и најучените луѓе, кога би требале да се изјаснат по ова прашање“, предмет на книгата е едно битие полно со светлост, и со таков тип на однесување, со којшто може да го превари и најпромислените умови на критичарите, но не и на горливиот читател. Оние што знаат за што станува збор во книгата, го делат мислењето и чувството на младиот студент во Виена, кој – како што се зборува – му пришол на Балзак додека овој одел по улица и замолил за дозвола да ја бакне раката која што ја напишала Серафита.

Раскажаните настани се еднакво прости и содржајни како и оние поврзани со Христовиот живот. Како и во таа друга драма, хиеархискиот ред на настани тече во насока на спротивно историско движење, контра смертот на движење на стрелките од часовникот. Обрисите се силовити; времето е сопрено и во грозната сеопфатна тишина, која што го обвиткува таинственото суштество по име Серафита, може стварно да се чуе растот на крилата што ќе ја вознесат на оној свет, искуство кое Балзак го спознал уште како момче кога го посетил ангел во Collegeu de Vendome. Приказната е симболична и полна со откровенија од почеток до крај. Не е ограничена како делото „Луј Ламбер“ на она што може да се нарече интелектуален облик на окултизам, туку произлегува од срце кое – како што Балзак и самиот знае – го сочинува виталниот центар на човековото битие. Тоа е Розенкројцерова драма, чиста и едноставна. Приказна за Љубовта, за победата на Љубовта над Желбата. А кој би можел подобро од Балзак да го прикаже драматичниот рецитал на тој сукоб? Зарем и Балзак самиот негде не кажал дека, доколку некогаш би извојувал победа над желбата, тогаш тој напросто би умрел од болка? На највисокиот степен на творечката имагинација, ова дело духовно го надминува Фауст, создава мост помеѓу творечкиот инстинкт изразен низ уметност и креативна интуиција, која можеби ќе го ослободи човекот од стравот од уметност и ќе му дозволи, од својот живот, да создаде творечко дело. Како отелотворување на желбата, се чини дека Балзак, во тој врвен напор, погодил во целта кога рекол оти дури занесот мора да биде трансформиран. Непогрешливо сфатил дека генијот е само на првото скалило на великото Тројство на Љубовта, и оти самата негова желба за бесмртност, со принесување жртва во уметнички облик, е израз на себична љубов или Љубов кон самиот себе. Совршено свесен за своите ограничувања како човек и помирен со улогата на уметник, Балзак успеал низ светот на желбите, да даде средство кое ќе не’ води до тајните.

Другите посовршено развиени суштества, говорат со јазик што изискува упатеност какво што големото мнозинство мажи и жени нема никогаш да го искуси. Како универзален уметник, Балзак постигнува дури и најтупавиот ум јасно да ги види неограничените можности кои се секому отворени. „Бронзениот стап им припаѓа на сите“, вели Серафита... „Ни најмрачниот евангелист, ниту пак најчудесниот од сите Божји пророци, не го надминал она што вие би можеле да го постигнете“. Тоа што тој не го следел устремот што - на крајот на денот – сите мора да го изминеме (нешто што и самиот тој го сфатил), не значи осуда на неговата мудрост и искреност; тајната со која е обвиткано човековото однесување е сокриена во законите на Кармата и Дхармата. „Врвната доблест е“, кажува тој при крајот на книгата, „резигнацијата“.

Освен Серафита, опишани се уште четири лика: Давид – нејзиниот стар слуга, некој вид на библиска фигура. Карпа на Верата, човек кој изгледа се’ покорува на законот на инерција; пастор Бекер, постар човек кој е симбол на бесцелно учење и против кој се упатени најлути стрели; Минна, неговата ќерка, млада девојка која ја обожува Серафита; и Вилфрид, човек во цветот на животот, верен со Минна, но такуѓере одадено вљубен во Серафита. Седумте делови од книгата драмски можат вака да се разгледуваат: Возвишено Место или Благовест, Мистично Спојување на Двајца во Едно, прикажано како Љубов, Искушение и Победа над Желбата, Маките на Сомневањето, Одрекување, Патот на Светлоста, и на крајот е Вознесението.

Призорот се одвива во Норвешка, во селото Јарвис. Приказната започнува со искачувањето на Минна и Серафитус на непристапните врвови на Фалберг. Атмосферата е магична: „можеа да се видат ѕвездите, иако е ден“. Минна, свесна за надреалноста на авантурата, извикува: „Ова нешто не го постигнавме само со човечка сила“. На шпицот, од каде што имаат застрашувачки поглед на два света, Серафитус бере каменика (етимолошко значење за „цвет кој го разбива каменот“), врз кој што човечки поглед се‘ уште не слегнал, па и’ го нуди цвеќето на својата другарка во спомен на еден специјален ден во нејзиниот живот, говорејќи: „Никогаш нема да најдеш водич да те води до овој Апекс“. Серафитус говори онака како што може да зборува само оној „кој доспеал до највисоките места на планетата Земја“. Таа и’ раскажува на Минна дека познавањето на закони за видливиот свет е само средство кое ни овозможува да ја замислиме бескрајноста на Вишите сфери, тврдејќи дека човекот не е последниот збор од Создавањето... „Доле“, вели таа, „имаш надеж, убав остаток од вербата; но тука владее Верата којашто ја реализира Надежта“. А, потоа речиси како да говори самиот Балзак, таа продолжува: „Не ги сакам овошките на земјата... Чувствувам гадење кон сите нешта, бидејќи ја имам визијата како дарба“.

Одговарајќи на Миннините изјави на љубов, Серафита извикува со очајнички крик: „Сакав само некој да ме следи во Кралството на Светлината... Јас сум изгнаник далеку од небото; како чудовиште, далеку од Земјата... јас сум сама. Покриена со судбината, можам да чекам“.

...

 

(изд. „Тисак“ СОУР Вјесник ООУР ТМ, авенија „Братства и јединства“ бр. 4, Загреб – 1986 год.; стр. 176-180)

ЏОН СТЈУАРТ МИЛ: ОКОЛУ СЛОБОДАТА

II.

ГЛАВА ДРУГА 
О слободи мишљења и говора

По свој прилици прошло је време, где би још требало бранити „слободу штампе“, као једно од одбрана против покварене и насилничке владе. Ми смемо узети, да је свако оповргавање овога, данас сасвим излишно, јер људе већ није нужно терати да се одупру сваком законодавству или управи, која се не слаже са коришћу народа, и која би ишла на то, да прописује народу ког мњења да се држи, које науке и разлоге да слуша. С тим у вези је ово питање од ранијих писаца тако темељно и славно расветљено да није нужда овде упуштати се у то. Мада су енглески закони о штампи још и сада тако понизни као у време Тудора, и пак није се бојати да би се неко могао на њих ослонити, кад би хтео да гуши слободу политичког говора, изузимајући време слепог страха, кад и министри и судије бојећи се побуне, не знају где им је памет, али и то је само прелазно.

У опште не треба се бојати у уставним земљама, где је влада мање више народу потпуно одговорна, да ће влада често покушавати да ограничи слободно изјављивање мњења, већ ако то буде чинила, као оруђе опште нетрпељивости светине. Али узмимо само случај, да се влада сасвим споразумева с народом и да не мисли да гони нигде, до у споразуму са гласом народа; то ја одричем народу право да врши своју силу, било самостално, било преко своје владе. Сила по себи присвојена је. Најбоља влада нема на њу никаква права, као и најгора влада. Сила толико исто шкоди и још више шкоди када се врши споразумно са јавним мњењем него против њега. Кад би сви људи били једног мњења, а само један човек противног мњења то цело човечанство не би имало више право, да том једном човеку уста запуши, него што би тај један имао права, само кад би могао, да заповеди целом човечанству да ћути. Кад једно мњење осим онога чије је не би другима ништа вредело, и кад би се, оспорило право на то мњење штетило само једног човека, то би онда било свакако нека разлика у томе кад се штете само неки и кад се штете многи. Али права штета што постаје из гушења једног мњења, јесте у томе, да се тиме, поткрада цео људски род; и потомство и савременици, још више они, који то мњење не деле, него они што га деле. Ако је мњење добро, оно се тиме отима могућности да заблуде замене истину; је ли мњење погрешно, губи се велика корист коју имамо што истину суочивши је са заблудом јасније упознамо и живље осетимо.

Ми никада не можемо извесни, да је оно мњење, које покушавамо да угушимо, заиста погрешно, и баш кад би то сигурно знали, ипак би то гушење било то зло. Свако од ових могућности треба засебно посматрати, како којој нарочити доказ одговара.

Прво, мњење које хоће силом да се угуши може бити истинито. Они који желе да га угуше кажу да није истинито; али нису ни они непогрешиви. Они нису опуномоћени да реше ту ствар, у име целог човечанства, и да сваком другом узму прилику да сам себи суди о томе. Ко неће једно мњење да чује зато што је известан да је оно погрешно, тај би тиме рекао, да је он безусловно известан. Гушити слободну изјаву мисли, зове се залагати се за непогрешивост: и са овим обичним али ипак добрим доказом, доказано је, да ваља одбацити то гушење.

Здраво суђење људи није тако сретно, да ова погрешивост исто толико важи у животу колико важи у теорији. Мада свако зна да може погрешити, ипак мало их има, који налазе за нужно да се чувају ове своје погрешивости; или они који допуштају да баш мњење које они држе да је добро, може бити једна од оних грешака, које они сами признају. Самовласни владаоци, или иначе сви они који су навикли да ишчекују слепу послушност, уздају се обично сасвим тврдо, у своја мњења у свим стварима. Ко на добром положају кад кад чује мњење које је његовом сасвим противно, и које у неку руку навикао, да своја рђава мњења мења бољим; верује ипак неограничено у она своја мњења, која дели његова цела околина или онај круг у коме он живи. Када човек сразмерно не верује толико свом суду, он се онда безусловно ослања на оно, „што вели други свет“ у опште. За „свет“ држи сваки онај део, с ким долази у додир, а то је своју странку, своју секту, своју цркву, свој сталеж, своје друштво. Оног човека, који би тај свој „свет“ протегао на земљу у којој и столеће у коме живи, назвали би да је слободоуман и велика срца. Уздање у ову укупну изреку ни најмање не обара то, што су друга времена, народи, секте, цркве, сталежи и партије сасвим противно томе мислили и што још и данас противно мисле. Свако баца одговорност па свој свет, ако му се његови назори не подударају, са противним назорима светова других људи, и не тиче га се, што је само случај учинио ком свету да верује и да би исти узроци, који су учинили да је он у Лондону хришћанин, начинили у Кини од њега присталицу будизма и Конфучија. – Ипак се даје по себи увидети, без да се доказује, да и векови могу грешити као и поједини људи. У сваком веку било је сијасет мњења, која други векови сматрају не само да су погрешна, већ да су сасвим будаласта; и извесно је, као што садашњост сада одбацује, некадашња општа мњења да ће исто тако будућа времена одбацити, оно што данас важи као опште мњење.

Оно што би се могло овоме приговорити било би од прилике: „Кад се забрањује распростирање заблуде, то се непогрешивост за себе не тражи у већој мери, него кад јавна власт у ма којој другој ствари, ради по својој увиђајности и на свој одговор. Моћ суђења, дата је човеку да се служи њоме. Што се човек може њом погрешно служити то не доказује, да се њом уопште и не треба служити? Ако се забрањује оно, што се држи да је шкодљиво, тиме се не тражи да се призна, да онај ко то забрањује, не може никад погрешити, већ се испуњава она нама грешним људима припадајућа дужност, да радимо по свом уверењу. Кад не би хтели ништа чинити по свом мњењу с тога, што би та наша мњења могла бити крива, то би нам све наше ствари ишле наопако и све би наше дужности остале неиспуњене. Приговор, који не приличи нашој целој радњи, не приличи јој ни у појединим случајевима. Дужност је владе као и појединих људи, да прибаве што је могуће боља мњења, да иста брижљиво развију и да их никад не намећу другима, осим тамо где су сигурни да су у праву. Ако су у томе једном извесни, (изводило би се као даље) онда не би била савесност већ пудљивост, која би се плашила радити по свом мњењу, и допуштати да се распростиру по вољи науке, за које се по својој савести мисли да ће људима шкодити и за овај и за онај други живот; с тога ваља, што су људи у непросвећенија времена били оних мњења за која се сада сматра да су истинита. Дајте, рекло би се, да се постарамо да и ми не паднемо у исте заблуде; владе и народи падали су у другим стварима у заблуде, ипак се сматрало да ове ствари спадају њима у власт, - ударале су велике намете, водили су неправедне ратове – па зар ми више да не ударамо никакав порез, па, ма и вређали кога, зар да не ратујемо? Људи и владе морају радити како најбоље знају. – Безусловне извесности нема, донекле се можемо поуздати и то је довољно за цео човечији живот. Ми можемо и морамо сматрати да нам је мњење истинито, ако изаберемо, да нам оно предводи нашој радњи : а више и не захтевамо, но, да станемо злим људима на пут, да не кваре друштво, распростирући мњења која ми сматрамо да су погрешна и штетна“. – Ја одговарам за ово да се ту сувише захтева. Велика је разлика између овога, да ли ми сматрамо, да је једно мњење истинито, што оно, у свакој прилици где би се на мњење могло ударати, није оборено; или га сматрамо истинитим, само да станемо на пут, да се оно не може оборити. Да буде потпуно слободно негодовати и противуречити нашем мњењу, то је баш сам услов, који ће нам гарантовати истину мњења целог живота и близу је памети, да се само тако може створење са људским способностима уопште поуздати, да је у праву.

Ако погледамо на историју мњења и на свакодневни живот, одакле је то, да и једно и друго није горе но што је? Заиста да није то са природне снаге човечијег разума, јер у једној ствари, која по себи није јасна, долазе на једнога који је зна пресудити, њих деведесет деветоро, који то баш никако не могу, а и о способности тога једнога даје се говорити само упоредно. Већина знатних људи, претходних покољења, била је у многим стварима једног мњења која се данас сматрају погрешним, радила је и одобравала много што шта, што данас не би нико одобрио. Одкуд дакле преваге, паметних мњења и паметне радње, што је уопште има у човечанству? Ако заиста има те преваге – а она се мора изнаћи, јер су иначе, а биле би и од вајкада људске ствари готово у очајном стању – то се она може захвалити једном својству човечије душе, из кога извире све оно, што се у човеку, као умном и моралном створу, поштује; а то је својство да човек може поправљати своје заблуде. Човек је способан исправити незнање истине, разменом мњења и искуством. Само искуство није довољно, треба ту да се покаже и размена мњења, како ваља да се тумачи искуство. Крива мњења и поступци уступају фактама и доказима: али се факта и докази морају духу разложити, ако се хоће да дејствују на њих. Мало има факата, што могу сама да испричају свој постанак, без изјашњавања, која покажу истом шта она значе. У колико дакле сва снага и цена човечијег суђења зависи од тога, да се оно, ако је застранило, да исправити; то се може само онда поуздано ослонити на то, ако се непрестано има средстава, за такво исправљање. Узмимо само некога, чије суђење заслужује поверење, чему има он то да захвали? Томе, што је без зазорно пустио да се његова мњења и послови искритикују; што је брижљиво пазио и користио се из свега оног, што се могло навести против њега, што се с другима саветовао, да ли је његово суђење на свом месту или се да разложно оборити; што је увек био свестан, да човек се не може другим путем приближити савршеном познавању једне ствари већ ако прихвати све оно, што наводе о томе лица разноврсних мњења; и ако се упозна са свим гледиштима, са којих други људи, свако по својој памети, ствар посматрају. Ни један паметан човек није постао другим путем мудар и већ је у самој природи наше моћи сазнавања, да се другачије и не да доћи до мудрости. Стална навика по којој, суочавајући своје мњење са туђим, поправљамо га и допуњујемо га, није да се тиме буни одрешитост радње – сумњом и колебањем, но је то једини чврсти темељ на који се она паметно може да ослони.

Јер знајући оно, што се барем отвореном против нас може навести, а знајући да смо у супротности свакој противуречности – знајући да ми баш тражимо приговоре и тешкоће, уместо да их се клонимо а да не искључујемо ни коју светлост, која би ствар ма са које стране светлила – онда имамо и право, што држимо да смо боље судили, но ико друго лице или множина, која није овако поступала.

Оно што ваља да учине они, који су најпаметнији, који умеју најтрезвеније да суде, па да се истом онда могу ослонити на своје суђење то исто ваља да чини и она разнолика гомила, што се зове публика, у којој, небуде зло речено, има мало паметних а много неразборитих људи. Та и сама римско – католичка црвка, која је нај нетрпљивија међу свим црквама, кад хоће кога да уврсти међу свеце – слуша шта ће такоме будућем свецу, да приговори заступник ђавола. Држи се, да и најсветлији муж, неможе у оном свету иза гроба, доћи до своје части и славе, пре но што се добро не промери, све оно, што му може ђаво да замери. И самим Њутоновим назорима о свету, неби људи веровали, да није слободно и посумњати у њих. Наша најпоузданија мнења, постала су с тога најпоузданија, што је свакоме, свакад слободно било нападати на њих. Не прмили се ово изазивање напада, или пмили се, па не успе, то смо до душе још далеко, а да се можемо сасвим поуздати у наша мнења; али смо учинили све, што се у таквим приликама може захтевати од човечије памети. Нисмо ништа пренебрегли, да истина, до нас може допрети и остане ли овај пут и даље без запрека, то се можемо надати да ће се боља истина, ако се само може изнаћи, и доиста пронаћи, чим човечији дух узмогне сватити је; а ми можемо међутим поуздано рећи, да смо се толико приближили истини, колико је у опште могуће било, учинити то у нашим данима. Ово је степен известности, до које може доћи грешни човек, и само је ово пут, којим се она може постићи.

Чудно је, да људи признају, да разлози важе при слободном узјављивању мњења, али опет проговарају, да с тим разлозима не ваља терати „мак на конац“ а неувиђају, да разлози, који нису довољни за какав крајњи случај – нису тиме уопште довољни.

Или како се то слаже, када се вели, да људи не траже, да се призна да они немогу погрешити, јер допуштају, да треба да је слободно изјављивати мнења, о свима сумњивим стварима, а овамо се ипак вели, да нико несме доводити у сумњу, неко извесно начело или науку, јер је она сасвим извесна – та то ће рећи извесни смо, да је она извесна. Рећи, да је неко тврђење извесно, а овамо има некога, који би, кад би му било слободно, нападао на ту извесност, па не недозволити му то да чини, то се зове држати, да нама и нашим једномишљеницима, пристоји, да будемо судије, који пресуђују ту извесност, пресуђују и несаслушавши противну странку. – У наше доба – за које се вели да „људи ни у шта не верују и да су заражени страшћу сумње“, у ком се људи не уздају у истину својих мњења, но држе да неби знали шта би почели, кад неби имали својих мнења - тражи се, да се неко мнење заклно од јавних нападаја, не поглавито с тога, што је оно истинито, но што је важно за друштво. Каже се, да имају неки догмата, која су благостање људи тако нужно, да не кажемо неопходно потребно, да је влада исто тако дужна да их подржава, као што брани друге користи друштвене. У таквим случајевима, који тако извесно спадају у дужност владе, вели се, довољно је и нешто мање од непогрешивости, те да оправда владу, шта више да је обавеже, да заузме правац своје од друштва опште подупрто мнењу. Често се тврди а још чешће се мисли, да само рђави људи могу ићи на то, да потресу овакве спасоносне догме, а у томе држи се, не може ништа зло бити, што се зли људи, зауздавају и спречавају да чине оно, што лежи само њима на срцу. Овим начином гради се правдање спречавања, слободног израза мишљења, не питањем истине, но питањем нужности дотичних наука и ласка си, да ће тако избећи одговорност за оно, што се иште за себе, власт непогрешиво пресуђује мнења. Они којима је то довољно, превиђају да се тиме захтев на непогрешивост, преноси само на другу ствар. Да ли је једно мнење нужно, то је ствар самога мнења, и даје се порицати, колико и само мнење. Исто је тако потреба, да има неки судија, који ће непогрешно судити, да ли је једно мнење потребно, ако што треба да се суди, да ли је оно погрешно, већ ако се неби иначе, осуђеноме мнењу дала свака прилика да се брани. Исто тако не вреди ни онај приговор, који вели, да треба да се дозволи оном ко другачије мисли, да тврди потребу или нешкодљивост свога мнења, али му не треба дозволити да тврди, да је његово мнење истинито. Истина једнога мнења део је његове дужности.

Кад тражимо да знамо, да ли је желети да се неком тврђењу, верује или не, даје ли се ту искључити, да не гледамо, да ли је то тврђење и истинито или не? По мишљењу не рђави, но најбољи људи, не може ни једна вера, која је противна истини, бити истински корисна; и зар да не буде дозвољено, да можемо остварити ово гледиште, када нас оптужују да хулимо ону науку, која се хвали да је корисна, који ми напротив држимо да је лажна? Присталице таквих од вајкада донетих мнења (предања), траже, да се што више користи овим гледиштем, шта више, траже да се тим пре зна и верује њиховој науци јер је она „истина“. Где се дозвољава тако решавајући разлог, само једној странци а другој не, ту онда има разговора о поштеној препирци мнења, у питању нужности. И доиста гдегод закон или опште морално чуство не дозвољава, да се несме дирати у истину једног мнења, ту се исто тако не трпи да се одриче, да то мнење није нужно. Оно што се у најбољем случају дозвољава, то ублажује у нечему, безусловном нужност тога мњења, или смањује кривицу који товари на себе, свако одвојено мнење.

Да се још јасније увиди, како је будаласто, не хтети слушати мнења, за која смо сами уверени, да ништа не вреде, ево испитаћемо то на некој извесној ствари, и ја ћу овде да изаберем случајеве, који ће ми бити најнезгоднији – случајеве у којима се наводе најтврђи разлози са гледишта истине и нужности, против слободе најављивања мнења. Нека буде дакле то уверење на које се напада: вера у једнога Бога и будући живот или ма које, од опште признатих моралних начела. Ако свршимо борбу на овоме пољу, то дајемо каквом непоштеном противнику велику добит у руке; за цело ће рећи (а многи, који нису с намером непоштени, говориће то за њиме) : а то ли су науке, које ти држиш да нису довољно извесне, а да се стављају у одбрану закона? Зар је теби вера у једнога Бога, мнење, које захтева непогрешивост за се? Бићу тако слободан, те ћу овде приметити да мени није, тврдо поуздање у икоју веру, оно, што ја називам тражењем непогрешивости за се. Ја зовем онога да тражи непогрешивост за себе, да реши ово питање и за друге људе, без да им дозвољава да саслушају и оно, што се са противне стране тврди .Ја презирем и одбацујем ово присвајање, а још више кад се оно чини у ствари, које је моје најсветије уверење.

Један човек може бити уверен, не само о погрешности некога мњења, већ и о рђавим последицама истога мњења-и не само о рђавим последицама већ (да употребим изразе које иначе одбацујем) и неморалности и побожности тога мњења, и ако, ме како да је тврдо уверен, ма то његово лично уверење, да дели и његова земља и савременици, он на основу тога, не да том мњењу да се оно само брани-онда кажем такав човек тражи непогрешивост за себе. Није да се каже, мњење се сматра за неморално и безбожно; па онда не може се замерити и није опасно и што се тражи непогрешивост за себе, баш у овом случају је то најубитачније. Ту је корен оним ужасним заблудама, са којих људи једног века привлаче на себе чуђење и презирање потомства, овди извиру они знатни случајеви, где се закон дао употребити, да уништи најврсније људе, најузвишеније науке, успевши нажалост у томе, што се тиче људи. Јер неке су од тих наука остале у животу, да буду повод (као у инат) таквом поступању против људи, који не деле овакве науке и њихова предана тумачења.

Свету се не може доста наговорити, да је некада живео човек по имену Сократ, који је дошао у знатну опреку, против законитих власти и јавног мњења свог доба. У оној земљи која је онда имала толико великих људи, - кажу они, који њега и земљу најбоље познају- Сократ је био најврлији муж свог доба, а ми знамо да је он био человођа и узор свим каснијим учитељима врлина, да је био извор узвишених мисли Платона и разумне Аристотелеве науке о нужности, и maestri di color che sanno, двају главних извора етичке и сваке друге филозофије. Овог признатог учитеља свих знатних мудраца, њега, коме слава и после две хиљаде година, све више расте, који више вреди, него сва друга имена што су му отаџбину прославила- њега осудише земљаци на смрт, пошто законским путем убедише да је безбожан и неморалан. Безбожан зато, што је порицао државно признате богове: тужиоц увераваше шта више да Сократ не верује ни у какве богове. Да је неморалан зато што је својом науком и поуком „ отров омладине „. И његове судије нађоше, можемо рећи по свом знању и савести, да је он то скривио ради чега га туже; и осудише човека, који је по свој прилици међу својим савременицима имао највише заслуга за цео свет- да умре као зликовац. – Или вратимо се другом и још једином примеру судијског злочинства, које ће после оног Сократовог, бити од утиска, вратимо се догађају који се десио пре осамнаест сто неколико година на Голготи. Човека, који је као што сведоче сведоци, учинио такав утисак моралне узвишености, да су га осамнаест столећа, као самог свемогућег поштовали, тог човека одведоше срамно на смрт- а као каквог? Као богохулитеља. Савременици, не само да не познаше у њему свога добротвора, већ сматраше противно од онога што је он био, и поступаше с њим као са изметом безбожника, а сада тога ради важи, да су они били безбожници. Осећања која се буде у данашњим људима када помишљају на та недела, чине, да људи неправедно суде о људима у оно доба. Ти људи нису били, по свој прилици, зли људи- бар нису били гори него што су људи у опште, шта више, били су то људи, који су у пуној мери делили религиозна, морална и патриотска чувства свог доба и свог народа, сасвим она врста људи, који у свако, па и у наше време, по свој прилици живе цео свој век, недужни и поштовани. Свештенички главар, који раздера своју ризу, када се изговорише речи, које по мишљењу његових земљака, значише признање највише кривице, био је, по свој прилици, исто тако искрено озлојеђен и поругљив, као и већина поштених и смирених људи, кад данас изричу своја побожна чувства: и они, који се данас њему чуде, већином би исто тако урадили, да су живели у оно доба и да су се родили као Јудеји. Пре него што би строго верни хришћани дошли у искушење, да држе светину, која је побила прво мученике камењем, за гору од себе, нека се сете да је и Св. Павао био међу оним гониоцима.

Да наведемо овде још један пример, који ће бити од највећег уплива кад је сразмерно оно, што је поука у заблуди, ономе, што је мудрост и врлина онога што потпада заблуди. Ако је од власника имао повода, да се држи за најбољег и најпросвећенијег међу својим савременицима, то га је имао цар Марко Аврелије. Као самовладару целог образованог света, живот му показује не само да је био праведан без мане, него што се од његових стојичких уверења мање било надати- да је био и најблажег мишљења. У оно мало прилика што му пребацују да је погрешно, има се то увек приписати томе, што је кроз прсте гледао. Његови списи, ремек етике старог света не разликују се много, готово нимало од најглавнијих Христових начела. Овај муж, бољи хришћанин, не узимајући ову реч у смислу црквене науке- но било који од владаоца, који узеше себи то име, гонио је хришћанство. На висини свега онога што је човечанство до онда извојевало, обдарен ведром, бистром памећу и значајем, који се у његовим списима, сам од себе, развио као хришћански идеал, ипак му је остало скривено, да ће хришћанство свету, чије је дужности сматрао за строге, бити на благослов, а не на проклетсво. Он је добро знао како је друштво јадно стајало. Али он је видео или му се чинило да види, да ће то друштво тако као што је моћи, сачувати још од горег распада или старом вером или обожавањем старих богова. Као владаоц човечанства, држао је да му је дужност, да заштити друштво, од ове коначне пропасти, и није видео пут којим ће се оно, ако се једном распадне, моћи поново склопити. Нова вера ишла је очигледно на то, да раскине постојећи склоп, била му је дакле дужност или да прими и сам нову веру или да је угуши. У колико му се, дакле, чинило, да богословље хришћанства, није ни истинито, ни боговског порекла, у колико није веровао чудноватој приповетци о распетом Богу, у толико у његовим очима, није било могуће, да система, која сама каже, да почива на основу, који он није могао да верује, може развити ону оживљавајућу снагу коју је она упркос својим слабостима заиста и развила- и у толико је само, овај најплеменитији и најљубазнији међу владаоцима и филозофима, само свестан своје свете дужности, дозволио да се гони хришћанство. Мени се чини, да је овај догађај, један од најтрагичнијих у историји света. Горка је то мисао, кад се помисли, како би се хришћанство сасвим другачије образовало у свету, да је оно под Марком Аврелијем, место што је под Константином, примљено за државну религију. Али било би неправедно према њему, а било би и грех против истине, када би се порицало, да он у оно време казнећи распростирање хришћанства, није имао оних навода, који се наводе за кажњење антихришћанских наука. Ниједан хришћанин није тако чврсто уверен, да је атеизам лажан и да прети да раскине друштво, као што је Марко Аврелије био уверен, да ће то исто учинити хришћанство, он који је то боље могао пресудити него сви живи људи. Ко би се, дакле, решио за кажњење распростирања мњења, а не би се сматрао бољим и мудријим него Марко Аврелије- да је искуснији у мудрости свог доба, да је духовно узвишенији, него своје доба- да је ревноснији у тежњи за истином или искренији: тај нека се окане захтевати непогрешивости за себе и за свет, на коју се велики Антонин ослонио, са тако несретним успехом.

Непријатељи слободе вероисповести, осећајући, да не могу ни једним доказом бранити употребљавање казне, за зауздање нерелигиозних мњења, а да уједно и не оправдају Марка Антонија; кад дођу у теснац, пристају на ово, али мисле са Др. Џонсоном да су гониоци хришћанства имали право, јер је гоњење искушење, које истина мора да претрпи, и увек сретно претрпи, јер закон напокон не може да успе против истине, али је понекад права благодат за гушење опасних заблуда. Вредно ће бити да се мало забавимо, око овог чудног правдања религиозне нетрпељивости.

Науци, која правда гоњење неистине, тако да то никако не може шкодити истини, не да се пребацити да ова непријатељује ширењу нових истина, али тим мање је достојно похвале, великодушје њеног поступања према људима, којима је човечанство обавезно за ову услугу. изјавити свету оно, што се, без да је он пређе знао за то, тиче његовог добра; доказати му, да се он налази у заблуди у неком земаљском или религиозном питању; зове се указати ближњима својим заиста најважнију од свих услуга. То важи и једномишљеницима, Др. Џонсона у понеким случајевима, као што је овај, са првим хришћанима и реформаторима, за најдрагоценији дар, што се у опште може поклонити човечанству. Што се покретачи тако неоценими доброчинстава, нагрђују трновим венцем и што се с њима поступа као са најгорим зликовцима, то не важи људима овог мњења, као заблуда, коју треба жалити, и као несрећа, коју би требало човечанство да каје у просјачкој кошуљици;- већ је то њима поступак, прави и праведни, баш како одговара овој ствари. Ко изјављује неку нову истину требало би, баш као оно по законику Локрана, предлагач новог закона, да изађе са конопцем око врата, кога би одмах стегли, чим јавна скупштина не би на основу његових разлога, хтела с места да прихвати његов предлог. Ко говори, да овако ваља поступати са својим добротворима, тај не може ценити и само доброчинство; и мени се чини да је овог мњења, посебно она врста људи, којој подноси, што су некад откривене нове истине, али сматра да је излишно, распростирати и даље те истине.

Говор, да истина тријумфује над гоњењем, није заиста, ништа друго, до оних умиљатих неистина, које људи један за другим бенетају, док већ не дојави. И само је искуство томе противно. Историја је препуна примера, да је гоњење одржало победу над истином. И ако се истина може тиме угушити заувек, ипак се она може бацити вековима у назад. Да говоримо само о религиозним мњењима, рећи ћемо, да је реформација још пре Лутера двадесет пута се истакла и опет била угушена. Угушен је и Арнолд Брешчиа. Угушен је фра Дулчино. Угушен је Савонарола. Угушени су Албингенези. Угушени су Валдензери. Угушени су Лолхарде. Угушени су Хусите. Гоњење и после Лутера, успевало је свуда, где год је оно дуго трајало. Протестантство се искоренило у Шпанији, Италији, Фландерну и у аустријским земљама а не би много боље прошло у Енглеској да је дуже поживела, краљица Марија или да је раније умрла, краљица Јелисавета. Гоњење је свуда постигло свој циљ, осим тамо, где је расколништво било јако као странка, па се није могло угушити. Нико паметан, неће рећи да је било немогуће искоренити хришћанство у римској држави. Оно се раширило и дошло је на власт, што су гоњења била само местимично, што није дуго трајало и била су испрекидана временом, у ком се могло мирно покрштавати. То није ништа друго, већ варати себе кад би се рекло, да истина има силу, (а која је заблуди одречена), да се одржи против тавница и старишта. Људи не иду ревносније за истином, него што то често чине за заблудом и довољно употребљавање законских или друштвених казни, биће обично доста да стави и једном и другом свој циљ. Права врлина истине је у томе, да се једно мњење кад је оно истинито, може угушити једанпут, двапут и више пута, али да ће га у току века обично један или други опет пронаћи, док му ускрс не падне најзад у такво време, у ком ће га згодне околности чувати од гоњења, где ће оно ухватити довољно корена, да се може одупрети сваком следећем гоњењу.

Можда ће неко позивати на то, да су прошла она времена, када су се они, који распростиру нова мњења осуђивали на смрт; да ми нисмо као наши очеви, који су убијали своје пророке, шта више, ми им подижемо још и споменике. И заиста више није обичај убијати расколнике и мера казни које би допустило данашње човечанство против мњења које се највише мрзи, не би ишла дотле да се оно искорени. Али ипак не ласкајмо себи, да смо сасвим прости од бруке законитог гоњења. Још постоје законске казне за мњења или бар за њихово најављивање, и има примера да се те казне врше и у наше доба па се не може поуздано рећи, да ће бити немогуће, да оне опет испочетка оживе. Год. 1857. осуђен је неки несретник кога су иначе хвалили, да је човек на свом месту, судом грофовине корнвелске на двадесет и један месец затвора, што је рекао и на неку капију написао неколико речи, које вређају хришћанство. Месец дана после тога, не дозволи олдбејски суд у више прилика двојици људи, да буду поротници, и једнога од њих љуто увреди и судија и један правозналац, а зашто? Зато што ти људи исповедише искрено и поштено, да немају никакве вероисповести. Из истог разлога нису били праведни према неком странцу против неког лупежа. Ово одрицање судске помоћи, оснивало се на оном начелу закона, које каже, да се нико не може пустити, да пред судом сведочи који не верује у једнога Бога (доста је ма у кога) и у будући живот, што ће толико рећи, да лица која у то не верују, стоје ван закона и немају права на заштиту суда, тако да ће, не само било какав напад на њих, остати некажњен, ако је учињен у њиховом присуству или присуству њихових једномишљеника; па се неће казнити ни напад на неког другог, ако буде зависио од њиховог сведочења.

Ко дели ово мњење, тај показује да не познаје повеснице (у толико, у колико је доказано, да се већина неверника у једном веку састојала од људи посебног поштења и изврсности) а нико не би целио ово мњење, ко год има појма о томе, колико је било људи, које свет поштује због њихових врлина и великих знања, а овамо је свакоме познато или бар најближим сродницима- да ти људи немају вере.

И ван тога ово правило шкоди само себи и подрива само свој основ, јер, под изговором, да сви који одричу Бога морају бити лажљивци, прима те људе да сведоче, ако су спремни да лажу, а одбија само оне, који ће се радије изложити оговарању и признати ма какву веру, него што ће говорити истину. Ово правило које по својој цени, сао за себе говори да је лудо, може се и даље одржавати у својој снази, само као знак слепе мржње, и као остатак страсти гоњења. А што је најчудније у таквом гоњењу, јесте, да се оно може само онда избећи, ако се може доказати, да га нисмо заслужили. Ово правило и начела подједнако су на срамоту како вернима тако и невернима, јер ако је онај, који не верује у будући живот лажљивац, то они који у то верују не лажу само с тога, што се боје пакла. Нећемо да вређамо оне, који су то правило изумели и који га бране, тиме, што ћемо рећи, да они црпе појам хришћанске врлине, из своје савести.

Све су то у истини само последице и заостатци страсти гоњења и нису толико доказ томе, да се смера гонити, колико су пример онога болесног мишљења, које је тако често у Енглеској, по коме људи радо тврде тако лоше начело и онда, када се и нема зле воље, да се оно заиста и изведе. Стање јавног мишљења, не гарантује нам довољно, да се неће још дубље угнездити навика, на још гори начин законског гоњења, које траје од прилике шесдесетину последњих година. У наше доба се, исто толико често мути мирна површност обичаја, тиме, што се чине покушаји, да се давно пронађена зла опет оживе, колико тиме, да се нова доброчинства уводе. Оно, што се данас раструбљује, да је оживљавање религије, јесте тесногрудих и необразованих људи оживљавање фанатизма, и где год ври у осећању народа онај јаки и неизгладиви квас нетрпељивости , - који није никад ни престао , у средњем сталежу ове земље, - мало фали, па да се људи опет раздраже, на истинско гоњење оних, који у њиховим очима увек заслужују, да се гоне.

Ето с тога је, што људи овако мисле и осећају, о људима који одбацују догме, које су по њиховом мишљењу важне, због чега се у нашој земљи не може одомаћити духовна слобода. Законске казне, имају одавно тај успех, да друштвени жиг још дубље урежу. С тога, што овај жиг тишти, дубоко тишти, ретко да се исповедају у Енглеској мњења, која гони друштво, ређе, него што се у другим земљама чине изјаве, којима се људи излажу судској казни. Ко није својим положајем тако сретан, да не зависи од других људи, тај се не може противити ономе мњењу као ни закону. Бити заточен, не боли више, него не моћи заслужити себи кору хлеба. Ко је себи обезбедио свој ужитак, па не чека милости ни од великаша, на од задруга, на од публике, тај не ставља ништа на коцку, признавајући јавно своје уверење, осим што ће људи о њему лоше мислити и говорити, а да се ово издржи, томе баш није нужно неко посебно јунаштво.- Нема разлога да се у корист ове врсте људи моли јавно за помиловање.- Но и ако ми тако мислеће људе не казнимо оштро, као што смо некад то чинили, ипак је могуће, да ми поступајући тако с њима, казнимо сами себе оштрије него икад. Сократ је био погубљен али Сократова мудрост је синула као сунце и просула своје зраке, по целом духовном небу. Хришћане су бацали пред лавове али хришћанска црква је постала огромно сеновито дрво, које је надвисило све старије и слабије изданке и осушило својом сенком. Наша чисто друштвена нетрпељивост не убија никога, на искорењује мњења, већ доводи људе да и сами прикривају или да се окане напрезања распростирати та мњења. Међу нама не отимају и не губе расколничка мњења, сваке десетине година или сваког поколења. Њихов плам не лиже по ваздуху већ само тиња као жеравица на оном месту, на ком су поникла, у уским круговима мудраца или испитатеља, без да својом правом или лажном светлошћу осветљавају ствари, које се тичу свих људи.

…

(Обј. 1859 год. Џон Стјуарт Мил „О слободи“; Превео: Кнежевић Петар А. Карађорђевић Извор: Званична Веб презентација Краљевске породице Србије)

Елена Вајт: ГОЛЕМАТА БОРБА МЕЃУ ХРИСТА И САТАНАТА

30.

НЕПРИЈАТЕЛСТВОТО МЕЃУ ЧОВЕКОТ И САТАНАТА

 

Милоста што ја всадува Христос во човековата душа буди кај него непријателство кон сатаната кој ја прелагал Ева преку змијата. Без оваа милост што го преродува и го обновува човекот, тој би станал вечен слуга и роб на сатаната, без можност да се врати во изгубениот рај, во кој со Божја помош, пак ќе се врати,

 

„Јас ставам непријателство меѓу тебе и жената, меѓу твоето потомство и нејзиното потомство. Тој ќе ти ја сотира главата, а ти ќе го каснуваш во петата“ (1. Мојсеева 3,15). Божествената пресуда изречена над сатаната по човековиот пад била исто така пророштво што ги опфаќа сите векови до крајот на овој свет. Тоа укажува на големата борба во која ќе учествуваат сите човечки поколенија што ќе живеат на Земјата.

Бог вели: „Ставам непријтелство“. Ова непријателство не не нешто природно. Кога човекот го престапил Божјиот закон, неговата природа станала грешна и тој стапил во хармонија со сатаната, а не во непријателство со него. Во природа не постои непријателство меѓу грешниот човек и зачетникот на гревот. Обајцата станале зли поради отпадот. Отпадникот нема мир додека не најде разбирање и поддршка кај оние што успеал да ги заведе да го следат неговиот пример. Од оваа причина, паднатите ангели и безбожните луѓе се здружувале во една очајна заедница. Кога не би се вмешал Бог, сатаната и луѓето би склучиле сојуз против Небото; и наместо да одгледува непријателство кон сатаната, целото човечко семејство би се соединило во бунт против Бога.

Сатаната го навел човекот на грев, како што ангелите ги вовел во бунт, и со тоа себеси да си обезбеди помагачи во војната против небото. Што се однесува до нивната омраза кон Христа, постоело потполно единство меѓу сатаната и паднатите ангели. Иако во сите други точки владеела неслога, сите биле цврсто соединети во својот отпор против врховната власт на Господарот на вселената. Но кога сатаната ја случнал изјавата дека ќе постои непријателство меѓу него и жената, и меѓу неговото постомство и нејзиното потомство, знаел дека ќе бидат осуетени неговите напори да ја расипе човечката природа и дека со некои средство човекот ќе биде оспособен да и‘ се спротивстави на неговата сила.

Непријателството на сатаната кон човечкиот род настанало затоа што луѓето преку Христа станале предмет на Божјата љубов и милост. Тој настојува да го осуети божествениот план за спасение на човекот, и на Бога да му нанесе срам со тоа што ќе го изопачи и испогани делото на Божјите раце. Тој со задоволство би предизвикал страдање на небото, а Земјата би ја исполнил со болка и со пустош, и тогаш сето тоа бил го поврзал со создавањето на човекот.

Милоста што ја всадува Христос во човековата душа буди кон него непријателство кон сатаната. Без оваа милост што го преродува и обновува човекот, тој би станал роб на сатаната – слуга кој секогаш е готов да ги извршува неговите заповеди. Но, новиот принцип во душата создава борба таму каде што до сега владеел мир. Силата што ја дава Христос го оспособува човекот да му се противстави на насилникот и узурпаторот. Оној што покажува дека го презира гревот наместо да го сака, оној што се опира и ги победува страстите што настојуваат да завладејат со него, покажува дека во него дејствува принцип што доаѓа озгора.

Непријателството што постои меѓу Христовиот дух и духот на сатаната најјасно се покажало во начинот како Светот го примил Христа. Евреите го отфрлиле поради тоа што дошол без светско богатство, без раскош и големина. Тие виделе дека Тој има сила што може да го надомести недостигот на ова надворешно предимство. Но, Христовата чистота и светост предизвикале против Него омраза од страна на безбожниците. Неговиот самопрегорен живот и совршена посветеност биле постојан укор за горделивиот и похотлив народ. Тоа предизвикувало непријателство против Божјиот Син. Сатаната и лошите ангели се соединиле со лошите луѓе. Сите отпаднати сили создале заговор  против Борецот на вистината.

Против Христовите следбеници се покажал ист дух на непријателство како и против нивниот Учител. Оној кој го гледа одвратниот карактер на гревот и кој му се противставува на искушението со Сила озгора, сигурно ќе предизвика гнев кај сатаната и кај неговите истомисленици. Омразата против чистите начела на вистината, подбивот и прогонот на нејзините бранители, ќе постојат сё додека ќе има грев и грешници. Христовите следбеници и слугите на сатаната не можат да се согласат. Уште не престанала соблазната на крстот. „Сите што ќе живеат побожно во Христа Исуса, ќе бидат прогонувани“ (2. Тимотеј 3,12).

Орудијата на сатаната постојано работат под негова управа да го зацврстат неговиот авторитет и да го подигнат неговото царство наспроти Божјето царство. За таа цел, се обидуваат да ги прелажат Христовите следбеници и да ги одвратат од нивната верност кон Бога. Како нивниот водач, и тие го извртуваат Светото писмо за да ја постигнат својата цел. Како сатаната што се обидува врз Бога да фрли срам, така и неговите орудија се обидуваат да го наклеветат Божјиот народ. Духот што го приковал Христа на крст ги гони безбожниците да ги уништат неговите следбеници. Сето тоа однапред е истакнато во првото пророштво: „Ставам непријателство меѓу тебе и Жената, меѓу твоето потомство и нејзиното потомство“. Тоа непријателство ќе трае се’ до крај.

Сатаната ги употребува сите свои орудија и се бори со сета своја сила. Зошто тој не наидува на поголемо противење? Зошто Христовите војници се толку успиени и рамнодушни? Затоа што одржуваат толку слаба врска со Христа; затоа што им недостига неговиот Дух. Ним гревот не им е ужасен и достоен за презир како што бил за нивниот Учител. Тие не му се опираат цврсто и решително како што му се опирал Христос. Не го увидуваат големото зло и расипаноста на гревот и се заслепени како во врска со карактерот, така и во врска со силата на кнезот на темнината. Постои само малечко непријателство против сатаната и неговите дела, затоа што владее големо незнаење во врска со неговата моќ и злоба, и во врска со универзалноста на неговата борба против Христа и неговата црква. Во овој поглед, мнозина се заведени.Тие не знаат дека нивниот непријател е силен војсководител, кој господари над умот на лошите ангели, и со добро промислени планови и вешти сплетки, води војна против Христа за да го спречи спасувањето на душите. Меѓу божемните христијани, па дури и меѓу самите слуги на евангелието, малку се спомнува сатаната, освен можеби попатно, од проповедална. Тие не ги гледаат знаците на неговата постојана активност и неговиот успех, ги занемаруваат безбројните опомени за неговото лукавство, па се чини дека и не се осврнуват на неговото постоење.

Додека луѓето не ги запознаат неговите подмолни напади, овој буден непријател секогаш ги следи во стапка. Влегува во секое катче на домот, во секоја улица на нашите градови, во црквите, во собранијата и во судовите; тој збунува, измамува и заведува, насекаде ги упропастува душите и телата на мажите, жените и децата, ги уништува семејствата, сее омраза, неслога, караници, буни и убиства. А, христијанскиот свет се чини дека на сето тоа гледа како на нешто што го одредил Бог и што мора така да биде.

Сатаната постојано се труди да го надвладее Божјиот народ со отстранување на оградите што го делат од светот. Стариот Израел бил наведен на грев кога се осмелил да стапи во недозволена врска со многубошците. На сличен начин, сатаната го заведува и духовниот Израел денеска. „Ним богот на овој свет им ги заслепи умовите за да не ги осветли сјајната радосна вест (евангелието) на Христа, кој е Божја лика“ (2. Коринќаните 4,4). Сите кои не се решителни Христови следбеници, се слуги на сатаната. Во срцето на непреродениот владее љубов кон гревот и склоност истиот да се негува и да се оправдува. Во обновеното срце се наоѓа омраза кон гревот и решителен отпор против него. Кога христијаните се движат во друштво на безбожници и неверници, самите се изложуваат на искушение. Сатаната се притајува и тајно им навлекува превез преку очите. Тие не можат да видат дека единствена цел на тоа друштво е да им наштети и, изедначувајќи се со светот во карактерот, зборовите и делата, се‘ повеќе стануваат слепи.

Со тоа што црквата се прилагодува кон световните обичаи, се’ повеќе станува сличната на светот; на тој начин светот никогаш нема да се обрати кон Христа. Пријателството со гревот неминовно ќе стори гревот да изгледа помалку одвратен. Оној што се поврзува со слугите на сатаната, набргу ќе престане да се плаши од нивниот господар. Кога се наоѓаме на должност и ќе се најдеме во искушение, како Даниел на царскиот двор, може да бидеме сигурни дека Бог ќе не’ штити. Но, ако сами се ставиме под силата на искушението, тогаш – порано или подоцна – сигурно ќе паднеме.

Искушувачот мошне често работи успешно преку оние во кои најмалку се сомневаме дека се под негова власт. Луѓето што се надарени и воспитани се почитуваат и ценат така, како овие особини да можат да го замена Божјиот страв, или на човекот да му дадат право на Божјата милост. Дарбите и виспитувањето сами по себе се Божји дарови, но кога тие ќе се стават на местото на побожноста, кога наместо душата да ја водат се‘ поблизу до Бога, уште повеќе ја оддалечуваат од него, тогаш тие стануваат зло и стапица. Мнозина мислат дека се’ што личи на учтивост и отменост во извесна смисла мора да е од Христа. Никогаш не постоела поголема заблуда. Овие особини би требало да го красат карактерот на секој христијанин, зашто тие вршат силно влијание во полза на вистинската религија; но тие мора да му бидат посветени на Бога, инаку ќе бидат сила што води во зло. Многу образовани луѓе со елегантно однесување, кои не се понизиле да го сторат она што во јавноста се смета за неморално, се само отмени орудија во раката на сатаната. Подмолниот и измамнички карактер на нивното влијание и на нивниот пример ги прави поопасен непријател на Христовото дело од оние што немаат знаење и образование.

Со сериозна молитва и со доверба во Бога, Соломон постигнал мудрост што го зачудила и восхитила цел свет. Но, кога се одвоил од Изворот на својата сила и се потпрел на самиот себе, станал плен на искушението. Прекрасните особини дадени на овој цар, најмудар од сите, го сториле успешно орудие во рацете на непријателот на душите.

Сатаната постојано настојува верните да ги заслепи во врска со овој факт и затоа христијаните никогаш не би смееле да заборават дека тие не се борат против тело и крв, туку „ против управителите, против властите, против световните мрачни сили на овој свет, против духовните сили на злото под небесата“ (Ефесците 6,12). Веќе со векови Божјиот дух предупредува: „Бидете трезвени, бидете будни, зашто вашиот противник – ѓаволот – обиколува како лав што рика и бара некого да проголта“ (2. Петрово 5,8). „Облечете се во сето Божје оружје за да можете да устоите над лукавствата на ѓаволот“ (Ефесците 6,11).

Од Адамовите денови, се‘ до денес, нашиот голем непријател ја покажувал својата моќ на угнетување и уривање. Сега тој се приготвува за последната голема битка против вистинската црква. Сите што сакаат да го следат Христа, ќе дојдат во судир со овој упорен непријател. Колку повеќе христијаните настојуваат да го следат божествениот Пример, толку посигурно ќе бидат цел на сатанските напади. Сите што се вработени во Божјето дело и се трудат да ги откријат сатанските измами, а луѓето да ги запознаат со Христа, ќе можат да кажат со апостол Павле дека му служеле на Господа „со сета понизност, солзи и со искушенија“ (Дела 20,19).

Сатаната го напаѓал Христа со најостри и најподмолни искушенија, но во секој судир бил одбиен. Овие битки се водени заради нас, овие победи ни овозможуваат нам и ние да победиме. Христос сака да им даде сила на сите што ја бараат. Ниеден човек не може да биде совладан од сатаната без своја сопствена согласност. Искушувачот нама власт над човечката волја, ниту може душата да ја присили на грев. Тој може да ја мачи, но не може да ја извалка. Тој може да предизвика душевен страв, но не може да опогани. Фактот дека Христос го победил, треба да ги охрабри Христовите следбеници машки да се борат во борбата против гревот и сатаната.

 

31.

АКТИВНОСТИТЕ НА ДЕМОНИТЕ

 

Секој Христов следбеник, секое негово дете, има свој ангел чувар, заштитник и водич. Така Божјиот народ, иако е изложен на силата на измамата и на вечно будната злоба на кнезот на темнината, и се наоѓа во борба со сите сили на злото, обезбеден е со постојана заштита од небесните ангели

...

(наслов на оригиналот: THE GREAT CONTROVERSY BETWEEN CHRIST AND SATAN by Ellen G. White; изд. АИК „Знаци на времето“ – Скопје 2014 год. четврто издание на македонски јазик/ превод: проф. Никола Тасевски/ стр. 423-429 Едиција „КОСМИЧКИ КОНФЛИКТ“)

 

Хуго Клајн: ОСНОВЕН ПРОБЛЕМ НА РЕЖИЈАТА

Hugo Klajn

Osnovni problem rezije

GOVORNE RADNJE

...

Podtekst

Ipak ni ta “prosta govorna radnja” nije više tako prosta kako u prvi mah izgleda. Glumac treba da prekori svog partnera što se valjao po krevetu; on, međutim, sedi pored njega na stolici, a kreveta na kojem se mogao valjati nema nigde, ni u toj sobi ni u nekoj susednoj. Da bi tu rečenicu mogao uverljivo izgovoriti, glumac mora ignorisati tj. namerno ne primećivati, ne voditi računa, previđati činjenicu da se nalazi na probi na kojoj se sprema pretstava, da su osim njega i njegovog partnera prisutna i mnoga druga lica, on mora ignorisati neke realne date okolnosti u kojima dela. Zabranjujući mu da glumi i da se pretvara kao da je neko drugi nego onaj koji stvarno jeste, mi ipak već sad moramo zahtevati da mesto nekih stvarnih okolnosti zamisli neke druge - ali samo utoliko ukoliko je to neophodno da bi mogao uverljivo vršiti govornu radnju s propisanim tekstom, da bi njom mogao postizati cilj. Pa ipak i ta mala komplikacija već može biti dovoljna da izvitoperi radnju. Iste reči mogu značiti nešto sasvim različito, prema okolnostima u kojima se izgovaraju. “Dobar dan” može značiti i “Idi dođavola”, i “Milo mi je što te vidim” i “Ti si živ i zdrav! a jamislio...” Ovaj tekst, koji se može podrazumevati pod tekstom (pod tim “dobar dan” koje nam samo po sebi ništa određeno ne kazuje), zovemo podtekst. Podtekst odgovara jednostavnijim, uprošćenijim datim okolnostima nego što su okolnosti u kojima se govori tekst. U jednom komadu sreću se na nepoznatom mestu, u neizvesno doba noći, jedan gospodin i jedna mlada dama (engleska aristokratkinja). Gospodinu je jasno da ne može biti oko ponoći, svetlije je; no da li je to čas posle sumraka, ili pre svitanja? On više veruje da će skoro svanuti i pita damu šta ona misli. “Ne znam”, odgovara dama. To “Ne znam” može značiti: “Nemam pojma” ili: “Sumnjam” ili: “Ne tiče me se, ostavite me na miru” ili “I ja tako mislim, ah nisam sasvim sigurna”. Itd.

U konkretnom slučaju trebalo je da znači ovo poslednje. Glumica je one dve reči teksta (“ne znam”) izgovorila pogrešno, dajući im neki drugi ili sasvim neodređen podtekst. Predloženi podtekst (reči “I ja tako mislim”) govorila je tačno. On je proizlazio iz sledećih datih okolnosti: mlada dama se pre toga, u razgovoru sa svojom majkom, sama pitala koji bi čas mogao biti i došla je do zaključka da je jutro blizu. Ona, dakle, o vremenu ima određeno mišljenje, i na gospodinovu primedbu da noć verovatno nije na početku, već na izmaku, njen odgovor bi, vrema tim datim okolnostima, mogao glasiti: “I ja tako mislim (samo nisam sasvim sigurna)”. No reći sve to značilo bi ne biti rezervisan prema stranom čoveku. Da ne bi ostavila takav utisak, dama bi možda osetila potrebu da doda: “Ne zaboravite da sam ja dama i da mi niste pretstavljeni; prema tome, ne budite dosadni i nametljivi”. U prostijim datim okolnostima, u kojima bi mlada dama mogla govoriti sve što nisu, ovaj poslednji tekst bi potpuno odgovarao; ali u složenijim okolnostima, u kojima se traži i rezervisanost, ali i obzir prema nepoznatom, čak i prema dosadnom nametljlvcu, te bi reči bile sasvim neumesne, tu odgovara samo sasvim određeno obojeno “ne znam”. Tako mlada dama i kaže. Našavši se pod čudnim okolnostima sa njoj nepoznatim gospodinom, ne upušta se lako u duži razgovor, njene su reči neodređene i neobavezne. S obzirom na tu datu okolnost, koja celu situaciju čini složenijom, njen odgovor samo svojom intonacijom nagoveštava njenu misao, ova je prikrivena rečima koje se izrekom ne kazuju. Prema tome, samo tekst odgovara svim datim okolnostima dok izričitim govorenjem podteksta smanjujemo složenost date situacije, svodimo je na prostiju. Zato podtekst sme samo privremeno zameniti tekst, poslužiti kao niži stepen pomoću kojega ćemo se lakše popeti na viši. Tom se metodom služimo da bi glumac usvojio tekst svoje uloge. Ako je njemu neka rečenica zaista tuđa i “neshvatljiva”, to znači da on nije mogao shvatiti situaciju sa svim složenim datim okolnostima čiji je ona jedini adekvatni izraz i da mi tu situaciju za njega moratno postepeno izgrađivati, polazeći od jednostavnije. Glumac koji ne može tačno, sa odgovarajućim podtekstom, izgovoriti: “Ne znam”, govoriće izvesno vreme: “I ja tako mislim”, pa će onda te reči, s obzirom na dotle zanemarenu datu okolnost, ali zadržavajući intonaciju, izraz, smisao, prekriti, zameniti neodređenim “ne znam”.
Isto to važi i za ironičan tekst. U svakom je pogledu “prostije” reći nekome u lice da je glup ili ružan, nego reći mu: “Ala si lep” ili “Baš si pametan” tako da ironija budo sadržana u tim rečima, a da je onaj kome su upućene može (po preteranom izrazu divljenja), ali ne mora (zbog svoje gluposti ili uobraženosti) razumeti. Sasvim je drugo nešto kad svesno lažemo ili obmanjujemo.

[K. Mironov (u “Radu rediteljevom, Gosizdat 1940) veli: “U pojedinim slučajevima vrlo je lako naći podtekst, na primer ako je u rečenici sadržana ironija, laž ili pretvaranje, potsmeh, šala itd.]

Medutim, u većini slučajeva nema takve očigledne nepodudarnosti između podteksta i teksta kao u spomenutim slučajevima pretvaranja, ironije itd.” U laži, pretvaranju i sličnim slučajevima podtekst nije suprotan tekstu. Podtekst nije skrivena, nego u tekstu sadržana, izražena (makar samo nagoveštena) misao. Ako muž, na pitanje kada je noćas došao kući, odgovori: “U 11 i 30”, a stvarno je došao u 5 ujutru, onda “11 i 30” ne znači i ne sadrži 5 ujutru. Prema tome, u obmanjivanju i pretvaranju nema; one očigledne nepodudarnosti između teksta i podteksta koja postoji u ironiji. Sam Mironov dolazi u kontradikciju sa sobom, jer malo docnije veli: “...potražiti podtekst, tj. odgovoriti na pitanje: šta hoću da kažem”. Ako je podtekst zaista ono što čovek hoće da kaže (a on to jeste), onda samo u ironiji postoji očigledna nepodudarnost, čak i suprotnost između teksta i podteksta. Čovek kaže, ironično: “Baš" si pametan”, a hoće da kaže (podtekst): “Glup si”. A muž zacelo neće da kaže “Nisam došao u 11 i 30, nego u 5 ujutru”, jer kad bi to hteo, ne bi lagao.] Onda je naš pcdtekst laž, a ne skrivena istina, tako skrivena da se iza laži ne može ni nazreti. Podtekst se može prikrivati izgovaranim tekstom, ali se ne sme sakrivati i ne može sakriti; on u tekstu uvek mora biti izražen. Podtekst se zato ne sme brkati sa neizraženom, čak i nenagoveštenom, skrivenom mišlju.

[A to čini i Gorčakov kad podtekst definiše kao “iza teksta skrivene misli”.]

Čak i kad se nehotice ili protiv svoje volje odamo, na primer, u omašci, ni onda naša uzalud skrivena misao nije u podtekstu, nego u tekstu, na površini, otkrivena. Zemijanika ne govori da njegovi bolesnici “kao muve ozdravljaju” sa podtekstom: crkavaju kao muve, nego sa podtekstom (intonacijom, mimikom, gestom): postaju kao ribe u vodi, ui ptice na grani ili nešto slično zdravo i veselo. Podtekst se, prema tome, ne sme brkati ni sa omaškom, simptomskm radnjom i sl.

[Gorčakov veli: “U životu čovek često ne govori ono što želi da kaže... To se naročito često dogada kad je lice u komadu uzbudeno, ne nalazi potrebne reči ili želi da sakrije svoje misli, ili se stidi ili hoće primorati drugoga da se izjasni. Onda gledalac razume što lice zapravo hoće da kaže, razume po onome kako izgovara tu rečenicu, po njegovim intonacijama, a ponekad čak i po njegovim gestovima.” Ako lice nešto zapravo hoće da kaže”, onda to ne želi da sakrije. A ako to što želi da sakrije kaže tako da to gledalac ipak razume, onda će to razumeti i partner ako je prosečne pameti, i onda to može biti omaška ili simptomska radnja, a nikako u tekstu izraženi, ali pod njim prikriveni podtekst.]

Najzad podtekst se ne sme brkati ni sa zadatkom. Gorčakov veli: “U komadu Bez miraza naročito je mnogo scena sagrađeno na podtekstu. Evo, na primer, sede i spokojno pijuckaju hladni “čaj” šampanjac - Knurov i Voževatov (I, 2); razgovaraju o ljubavi, o braku, a u samoj stvari pokušavaju da otkriju koliko su ozbiljne namere i u jednoga i u drugoga prema Larisi.” Ali to što oni “pokušavaju da otkriju”, tj. što hoće da saznaju - to je zadatak, a ne podtekst. Vraćajući se na podtekst, mi se udaljujemo od teksta samo privremeno i samo utoliko ukoliko je to neophodno da bi glumac sasvim ovladao tekstom. Podtekst biramo tako da približno odgovara datim okolnostima u kojima se izgovara tekst, a tačno uprošćenijim okolnostuna, što će reći okolnostima bližim stvarnoj situaciji i stvarnom iskustvu glumčevom. Podtekst je most koji vodi od oblasti kojom glumac potpuno vlada ka onoj kojom tek treba da ovlada. On izrekom kazuje što tekst, s obzirom na sve date okolnosti, samo nagoveštava.

Akcenti u govoru

Govoriti određen tekst moguće je i tako da se ni jedan njegov deo ne istakne, da se svakoj reči da sasvim ista važnost kao i svima ostalima. Pri sricanju se svi pojedini glasovi ili slogovi izgovaraju jednaiko, bez povezivanja u reči i grupe reči, u rečenicu." Ali na taj način je nemoguće vršiti govorne radnje, tj. zapovedati, moliti, pretiti i sl. I najprostije pitanje ili saopštenje izgovara se ističući jedan deo rečenice, grupišući reči na određen način, zavisno od datih okolnosti. Kad se u beogradskom Narodnom pozorištu spremao Hamlet, glumica koja je prikazivala Kraljicu govorila je u sceni u kojoj joj Polonije čita Hamletovo pismo Ofeliji: “Je li to Hamlet njoj uputio?” naglašavajući reč “njoj”. Razumljivo: glumica je znala da je to pismo Hamletovo, jer je znala fabulu komada, a i zato što je u tragediji o Hamletu sasvim prirodno da će pismo, koje se ovako naširoko čita, biti pismo glavnog junaka. Ostalo je dakle, po njenom shvatanju, samo da se utvrdi kome on piše: i sasvim u skladu s tim datim okolnostima (koje su znatnim delom realne date okolnosti spremanja tragedije Hamlet), ona je istakla u svom pitanju “njoj”: njoj ili, možda, nekom drugom to je ona želela da dozna u tom trenutku. Međutim, date okolnosti u komadu (fiktivne date okolnosti sa gledišta stvarnog života glumaca, razume se) su druge. Polonije, tražeći uzrok Hamletovom ludilu, priča nadugačko i nasiroko, kako je to već njegov način, da mu je njegova poslušna kći Ofelija predala pismo i on Kraljici čita to pismo, koje pocinje rečima: “Nebeskoj i moje duše idolu, divotnoj Ofeliji”. Prema tome, sasvim je izvesno do toga trenutka baš to da je pismo upućeno Ofeliji; to je pitanje rešeno i “njoj” (ni kojoj drugoj) nema više važnosti ni interesa; to se pitanje više ne postavlja. Pitati se može samo još; od koga je to pismo upućeno Ofeliji: da li je od Hamleta ili nekog drugog njenog obožavaoca. Ako je zaista Hamlet pisac tog ljubavnog pisma, onda je on zaljubljen u Ofeliju i onda je, možda, nesrećna ljubav uzrok njegovom ludilu. I zato s obzirom na te date okolnosti, koje je glumica u tom trenutku, misleći samo na svoj tekst a ne i na tekst svoga partnera, bila izgubila iz vida, pitanje mora glasiti: “Je li to Hamlet njoj uputio?” Date okolnosti određuju i važnost i jačinu sporednih akcenata. Jer istaknuta reč u rečenici ne izdiže se kao usamljen vrh strmo usred ravnice, nego je okružena različitim, manje istaknutim i sasvim neistaknutim rečima. Ako je u spomenutoj rečenici reč “njoj” sasvim nenaglašena (jer je pitanje na koje se “njoj” odnosi tako prečišćeno i likvidirano da bi rečenica bila jasna i bez te reči), reč “to” može biti interesantnija: da li je Hamlet uputio takvo ljubavno pismo, da li je taj melanholik, koji se ni za šta ne interesuje, napisao to, te reči pune žara? Kao što u višesložnoj reči, pored naglašenog sloga, ima i slog sa sporednim akcentom i nenaglašen, tako ima i manje naglašenih, sporedno naglašenih, (ali ipak još naglašenih) reči u rečenici, tako ima i sporednih rečenica pored glavnih (sporednih ne u smislu gramatičkom, nego po njihovoj važnosti), tako ima i čitavih sporednih perioda u dijalogu, pa i sporednih odlomaka u delu. Pošto i akcenat u rečenici zavisi, kao i podtekst, od datih okolnosti, mislim da nije dobro odvajati tzv. “logičIni analizu” od “psihološke”, utvrđivati najpre “logički akcenat” i “smisao” rečenice, pa onda njene emocionalne i druge osobine; i da ne treba glumcima govoriti: “Logički akcenat u toj rečenici je na toj i toj reči”, ne iznoseći date okolnosti iz kojih taj logički akcenat proizlazi. Takvo “utvrđivanje” akcenta koji se glumcu ne nameće spontano kao jedino mogućan donosi sobom opasnost “utiskivanja tuđeg, neshvaćenog: teksta, kad je teren još nepripremljen. Druga je opasnost u preranom fiksiranju akcenta, ne samo njihovog mesta nego i njihovog intenziteta u odnosu prema drugim, sporednim akcentima, dok se govorna radnja još nije slila s ostalim elementima u konkretno scensko delanje. Mesto toga treba od prostih govornih radnji, sa što je moguće uprošćenijim datim okolnostima, postepeno prelaziti na složenije, pri čemu će i tačno akcentovanje i podtekst nužno proizlaziti iz konkretnih datih okolnosti.

Sredstva isticanja u govoru

“Naglašavanje”, isticanje onoga što nam je u rečenici važnije i najvažnije, možemo postići pojačavanjem glasa na tome mestu (dinamički akcenat), ili povišavanjem tona (muzički akcenat), ili pak kombinovanjem oba ova sredstva, istovremenim pojačavanjem i povišavanjem. Ali i obrnuta sredstva mogu poslužiti istom cilju: ono što hoćemo da istaknemo možemo izgovoriti i primetno tiše nego ostalo, ili dublje, ili tiše i dublje u isti mah. Tu igra ulogu princip kontrasta: sve što se iz neke prilično jednolike sredine izdvaja suprotnom osobinom obraća pažnju na sebe. Zato se to izdvajanje može postići i promenom tempa; pa i tu možemo ono što ističemo govoriti brže, na primer uzbuđeno, ili sporije, zadržavajući se tako duže
na tom važnom (ili najvažnijem) delu. I promenom u boji glasa (oštro, muklo, tvrdo i hladno, ili obrnuto: meko i toplo, svetlo ili “grobnim glasom”, “kao iz bureta”, “iz punih grudi”, cvrkutavo, “sajdenbonbon” glasom, glasom barunice Kasteli, baršunastim, pekmezastim, ljigavim, suvim, grubim glasom itd.) služimo se često u istom cilju. Najzad, izdvajanju u cilju isticanja služe i kratke pauze ispred ili iza istaknutog, ili i ispred i iza njega. U prvom slučaju, ako pauza prethodi, ona deluje kao upozoravanje, kao poziv da slušalac osluhne, obrati pažnju na ono što će doći, da se pripremi; ako pauza sledi, ona insistira na istaknutom, daje mu mogućnosti da do kraja odjekne u slušaocu, da slušalac primi i shvati, a ako treba i razmisli o onom što je čuo. Još jače dejstvo imaće pauza ispred i iza istaknutog dela: time se taj deo (između pauza) uokviruje, izdvaja iz celine, onako kao što se slika pomoću okvira odvaja od površine okolnog zida. I tu bi bilo pogrešno tražiti od glumca sasvim odredenu jačinu, visinu, tempo, boju govorenog, utvrđivati dinamiku i melodiju fraze itd. i sve to do tančina fiksirati još u toku rada za stolom. Međutim, u toj prvoj fazi rada sa glumcima svaki pogresan akcenat u rečenici, svaka netačno obojena, neopravdano razvučena reč i slično za reditelja treba da bude znak za uzbunu, znak da glumac nije ispravno ocenio i uzeo u obzir date okolnosti. Sve to primorava reditelja na reviziju i rektifikaciju datih okolnosti koje su uslovile onakvo govorenje glumčevo. I visina tona odgovaraće određenoj situaciji: visoki registar prirodno će stupiti u dejstvo u uzbuđenju, strahu, nestrpljenju, napetosti; radostan usklik, komanda, šala, svađa, spontano će se izraziti u podignutom tonu; naprotiv, sve što je teško i mračno, svako “duboko” osećanje, briga izliće se u dublje glasove. Ali visina zavisiće i od lika: vrlo mlada, vrlo površna, lakomislena lica govoriće većinom višim registrom. Isto tako će tempo govorenog zavisiti i od ličnog ritma lika: taj lik, međutim, tek treba da se izradi. Iz svih tih razloga treba se čuvati da se prerano ne fiksira govorenje teksta. Zato reditelj treba da, u radu s glumcima nad tekstom, izbegava primedbe kao: “jače”, “dublje”, “brže”, “toplije” i slično; on mora u svakom slučaju ispitati i razjasniti zašto glumac to mesto govori suviše tiho, visoko, sporo, hladno... kao što mora utvrditi zašto glumac u rečenici pogrešno naglašava ili intonira, kao što mora tačno čuti sa kakvim podtekstom on izgovara svoj tekst, pa pronašavši uzrok greškama, glumca indirektno navesti na ispravno govorenje kao jedino mogućno u konkretnim datim okolnostima.

Pasivne govorne radnje

U govorne radnje ide i primanje tuđeg govora slušanjem. U govoru, koji služi sporazumevanju među ljudima, razlikujemo aktivni, motorni ili ekspresivni deo od pasivnog; senzornog ili impresivnog, razlikujemo govorenje od slušanja (ili pisanje od čitanja). Aktivni govor se ne sastoji samo iz izgovaranja reči i rečenica. Narodna “ispeci pa reci” važi i za pozorište. Na to “pečenje” onoga što će reći, na to smišljanje govorenog (tzv. unutarnji govor) glumci često zaboravljaju. Poneki nikad ne zapne da bi najpre potražio odgovarajući izraz (osim ako ga očekuje od šaptača), mesto govora koji obuhvata i smišljanje, i formulisanje strukturirane rečenice i, tek naposletku, izgovaranje (artikulisanje), on daje samo ovo poslednje, ne “pekući” ništa sam, on sipa reči, izbacuje kao automat bez zastoja nešto što je ko zna kad i ko zna gde ispečeno. Takozvani pasivni govor, slušanje, može često, biti aktivniji od samog govorenja: često onaj koji ćuteći izvlači na primer nevoljno priznanje razvija veću aktivnost nego onaj koji govori. Ali i inače je slušanje govorna aktivnost, akcija, radnja. Šta rade Hadžija i Mitke dok Koštana peva? - Slušaju. I to ne “pasivno”, nego onako kako to zahteva slavni ruski glumac M. Ščepkin, otac ruske realističke glume: slušaju, odgovarajući pogledom, licem, celim bićem. “I ne dao bog da samo jednog trenutka neopravdano pogledaju ustranu ili u gledalište!” Jedan takav pogled, veli Ščepkin, briše glumca iz spiska lica u pretstavi i njega treba kao smeće izbaciti sa pozornice.

Dijalog i monolog

Govorne radnje u pretstavi vrše se u obliku dijaloga, mnogo ređe, bar u modernoj dramskoj literaturi, u vidu monologa. Gde prestaje dijalog a počinje monolog nije uvek lako sasvim tačno odrediti. Niko se neće kolebati da Hamletovo “Biti il ne biti” nazove monologom; ali neki za monolog smatraju i besedu kralja Klaudija: “Ma da je spomen smrti brata nam Hamleta svež još, te nam priliči da srca svoja obvijemo tugom...” Mnogi autori čak svaki duži govor jednog lica (“proširenu repliku”) ubrajaju u monolog u širem smislu, dok pod “pravim monologom”, monologom u užem smislu, podrazumevaju samo onaj tekst koji lik govori kad je sasvim sam na sceni, pa naglas iznosi svoje misli i svoja osećanja. Međutim, niti je dužina teksta niti otsustvo drugih lica na sceni kriterijum za monolog ili dijalog. Monolog ili solilokvijum je govor, a proizvođenje glasova postaje govor tek onda ako služi sporazumevanju ili saopštavanju. I monologom se uvek s nekim sporazumevamo, nekome nešto saopštavamo. Kome? Partneru? Publici? ili samom sebi? Govoreni tekstovi se mogu oštro podeliti prema tome da li lice govori samom sebi ili nekom drugom. Po tom kriterijumu monolog je samo onaj govor kojim se čovek govorom obraća samom sebi. Za monolog se dakle ne može smatrati ni predavanje, ni prolog govoren publici, ni govor kojim se jedno lice obraća mnoštvu, ma koliko dug on bio, ni razgovor na telefonu, makar nekoliko kilometara uokrug ne bilo žive duše. Za monolog nikako nije neophodno da lice bude samo na sceni - Hamletov govor u prisustvu Kralja, koji se moli, jeste monolog, jer to Hamlet govori samom sebi ni da bude dug: monolog je i ono nekoliko stihova koje Hamlet govori pošto je od Horacija saznao za pojavu Duha: “Duh mog oca, u oklopu? Nije sve dobro! Slutim zločin. O, da je noć već! A dotle, srce, miruj; dela zla znaće se, ma ih krila zemlja sva!” Nije neophodno ni da jedno lice govori samo, a sva ostala da ćute; neophodno jesamo da ono govori samom sebi. Prema tome, monolozi su i tzv. aparte (govor ustranu i za sebe), koji su se, kao i monolozi, nekad govorili publici, dok ih danas, ukoliko ih reditelj ne briše, glumac govori samom sebi. Nekada su monolozima i apartima lica objašnjavala publici same sebe, izlagala svoje skrivene misli i osećanja, upoznavala gledaoce sa svojim pobudama i namerama. Nekadašnje ustrojstvo pozorišta: platforma sa tri strane okružena gledaocima koji su bili u neposrednoj blizini glumaca, bez zavese, bez oštrog odvajanja gledališta od pozornice, omogućavalo je bliži kontakt između glumca i gledaoca, tako da je glumac mogao gledaocu saopštavati i ono što njegov partner na sceni nije smeo da čuje. S druge strane, veliki broj gledalaca, obično pod otvorenim nebom, bez intenzivnog savremenog, veštačkog osvetljenja, nametao je i mnogo određeniju i grublju igru bez finih nagoveštaja, sa čestim izričnim objašnjenjima. Današnjoj publici, bar onoj s prefinjenim ukusom, takva saopštenja i objašnjenja, prividno “za sebe” a ustvari za publiku, smetaju iz mnogo razloga. Ukoliko ih zadržavamo, mi danas monologe i aparte govorimo zaista za sebe, razgovaramo sa sobom. Pod monologom dakle podrazumevamo govor koji nije upućen ni publici ni partneru, nego samom sebi.

[Ako se neće termin monolog ograničiti na slučajeve tzv. pravog monologa ili monologa u užem smislu, onda bi trebalo njih odvojiti i dat; im zaseban naziv, te razlikovati na primer (u analogiji sa monogramom i autogramum) monolog i autolog.]

“Monolog u širem smislu” samo je prelaz od dijaloga, razgovora između raznih ljudi, u kojemu jedni ljudi vrše aktivne govorne radnje dok drugi vrše pasivne, ka “pravom monologu”, razgovoru sa samim sobom, u kojemu i aktivne i pasivne govorne radnje vrši isto lice. U monologu aktivnu govornu radnju uvek vrši samo jedno lice ne podržavano drugima; u dijalogu druga lica prihvataju predmet razgovora, potpomažu ga, razvijaju i dopunjuju. Ako pasivnu govornu radnju vrše druga lica, onda to može biti monolog samo u širem smislu reči; jedino ako to lice samo vrši, pored aktivne, i pasivnu govornu radnju - "jedino onda imamo posla sa pravim monologom. To je razlikovanje važno za pozorišne radnike, jer se rediteljska i glumačka obrada pravog monologa bitno razlikuje i od obrade dijaloga i od obrade monologa u širem smislu. Mi ćemo u daljem izlaganju pod monologom podrazumevati samo “pravi monolog”.
Monolozi u svakidašnjem životu Pod “prostom govornom radnjom” podrazumevali smo onu u kojoj je, osim datog u ulozi teksta, jedina fiktivna data okolnost cilj te radnje, ono što tim govorom treba postići (zadatak), pri čemu glumac govori “od sebe” i u svoje ime (ne kao lik) svome partneru (ne liku) u vreme i na mestu kad i gde se stvarno u tom trenutku nalazi. No i ta jedina fiktivna okolnost postaje složena ako glumac treba da govori monolog. Kada čovek u životu “vrši monologe”, tj. razgovara sam sa sobom, i kakav cilj pri tom postiže? Monolozi se sreću, pre svega, u afektu, naročito u nemoćnom gnevu ili besu koji se više ne može savladati. Kad čovek jednostavno razmišlja, on to obićno ne čini glasno. Ali kaćl nešto, s jedne strane, goni na akciju i kad je, s druge strane, svaka akcija osim govora onemogućena, dolazi do glasnog razgovora sa sobom. U običnom životu čovek, i kad je sam, sebi daje oduške u glasnom psovanju. Kad je čoveku “da pukne”, kad ”mora da kaže makar crko”, kad mu je neizdržljivo od onoga što ga pritiska, onda on govori glasno sa samim sobom. To su pražnjenja nagomilane napetosti, munje koje ne mogu doći iz vedra neba, i zato monolozi govoreni iz čista mira deluju teatralno. Zato se i glumac koji glasno govori sa sobom kad nije u afektu često oseća nezgodno, žuri se da preko tog teksta što brže prede, da ga otalja i da ga se otarasi. Gunđala, kao Osip u Revizoru, mogu i bez naročitog afekta i naročito povišenog tona govoriti sa sobom naglas, jer su gunđala stalno nezadovoljna i stalno u nekoj emociji, tj. u stanju u kojem “to više ne mogu da izdrže”, u stanju da “moraju da kažu”. No i čovek koji napregnuto razmišlja može bez afekta govoriti glasno sa samim sobom kad oseti potrebu da svoju misao nekom saopšti, da svoj zaključak što jasnije i tačnije formuliše. Misao neizražena rečima manje je određena, manje konkretna, teže uhvatljiva, teže se njome manipuliše, a mišlju formulisanom samo unutarnjim govorom, ali ne izgovorenom naglas, manje i teže nego izgovorenom. Čak je i izgovorena reč nedovoljno ustaljena, te za neke složene misli - verba volant i u složenim pitanjima imamo često potrebu da, jasnoće radi, te misli “stavimo na hartiju”. No i glasnim izgovaranjem svojih misli postižemo u izvesnoj meri taj cilj. Neizgovorene misli samo takoreći iz daleka naslućujemo, izgovorene čujemo svojim ušima. Zato i kad čovek oseća potrebu da svoju misao s nekim pretrese, da je proveri (da nađe odgovor na pitanje da li je zaista tako), a nema s kim, onda to čini sa samim sobom. Najzad, glasno govori samom sebi i dete koje se potuklo sa starijim, pa u silnoj težnji da kaže šta misli i oseća, a ne smejući to reći u lice jačem, govori to preda se. Slično se dešava i kod odraslih. Ako se u tramvaju neko posvađa sa čovekom koji je jasno nadmoćan, on će, pošto mu ne sme vratiti ravnom merom, samo gunđati. Ali kad onaj nadmoćni siđe, izgrđeni će glasno grditi - za sebe. Slično i Osip grdi Hljestakova, izgovara dok je sam sve ono što ne sme da mu kaze u lice. Čovek koji glasno govori sa sobom zaboravi se, pa zadubljen, ne opažajući ništa oko sebe, bilo zato što je; u afektu, bilo što je utonuo u svoje misli. (dakle usled koncentracije pažnje ili suženja svesti), izriče sumnje, opominje, uverava i razuverava sebe, nagovara na akciju ili odvraća od nje, optužuje sebe ili se opravdava. To su ciljevi govornih radnji u monologu. Takve monologe vode Jago ili Hamlet. Osipov monolog ide od prostog gunđanja do izliva i proloma. No gotovo uvek je lice pre toga nečujno razgovaralo sa sobom i savladivalo sebe p.re nego što je najzad došlo do giasnog monologa, do glasnih govornih radnji upravljenih sampm sebi. U 8 pojavi I čina Sumnjivog lica Marica zatiče svog oca samog u sobi, neposredno posle njegovog monologa o sejanju pohvatanih lica kroz rešeto. Između oca i kćeri vodi se ovaj razgovor: Marica (dolazi iz sobe): Jesi li sam oče? Jerotije: Nisam. Marica (gleda): Nema nikog. Jerotije: Nisam, kad ti kažem... Zauzet sam mislima... Vrlo važne brige. Toliko je Jerotije zauzet tim svojim imislima, toliko je duhom otsutan, da od svoje kćeri traži da kaže ime i prezime itd., kao da je posredi neko dosadno saslušanje, koje bi što pre da otalja. Pa kad Marica počne da mu izlaže svoju tarigu, Jerotije (ne sluša je, već razmišlja za svoj račun): Treba poslati pandure “u srez. Koliko imamo konjanika pandura? (Broji na prste). Marica: Ja sam čekala sve dosad da vi tu svoju dužnost ispunite. Jerotije (sam sebi): A treba i raspis pretsednicima... Marica: Pa vi mene i ne slušate? Jerotije: Ne slušam. Za sve ovo vreme Jerotije je ustvari u prisustvu Marice nastavio svoj razgovor sa samim sobom, svoj monolog. On nije slagao kada je na njeno pitanje odgovorio da nije sam: bila su njih dvojica koja su između sebe razgovarala. Nije samo monolog u širem smislu ustvari dijalog - pravi monolog (autolog) je dijalog, razgovor sa samim sobom; i Jerotije u tom odlomku razgovara "upravo sa dva lica u isti mah: sa Maricom i sa sobom. Pri svakom pravom monologu lice je podvojeno, postoje dva “ja”. Ne vrše uvek oba aktivni govor: dok jedno “ja” govori, drugo sluša. A i kad drugo “ja” govori, ono ne govori uvek glasno, čujno za neko treće lice; ali njega uvek čuje onaj ko govori monolog, čuje ga i odgovara mu. Zato dobro govoren monolog liči na neki telefonski razgovor: mi, publika, čujemo samo što govori lice kod ovog aparata; ali mi znamo da ono čuje i onog na drugom kraju žice i da njemu odgovara, da s njim razgovara. Ljude koji glasno govore sa sobom srečemo i u bolnicaraa zaduševne bolesti: psihopati sa halucinacijama sluha, koji glasno i često sa snažnim afektom odgovaraju na ono što čuju, ustvari su samo karikatura čoveka koji govori monolog; bitna je razlika samo u tome što halucinant “glasove” koje čuje lokalizuje u svoju okolinu i ne pripisuje ih svome drugom ja, nego stranim licima. Ali zar Hamlet nije na granici haluciniranja kada se u monologu posle odlaska glumaca (“O, kakav podlac, niski rob sam ja!”) pita: “Ko nitkovom se zove, ko mi razbija glavu? ko mi bradu čupa, u lice baca? ko me za nos vuče?” Zar tu Hamlet nije na onoj granici na kojoj je sporno da li sve to još on sam sebi govori i čini ili pritom vidi i čuje nekog drugog? U dijalogu u kojem ima nedovršenih rečenica reditelj mora za sebe i za glumca dopuniti tekst tih rečenica; kad lice u komadu ima telefonski razgovor, rediteij mora utvrditi šta govori sagovornik na telefonu, ono što autor nije napisao jer se to stvarno ne govori i jer publika to ne čuje, što je međutim glumcu potrebno radi njegovog reagovanja, radi tačnog vršenja pasivnih govornih radnji. Isto tako reditelj mora obraditi i monolog dopunjujući tekst koji je autor dao (bolje: navodeći glumca da ga dopuni) onim na što taj tekst odgovara u razgovoru sa samim sobom. U sceni posie monologa Jerotijevog, kada Jerotije u isto vreme ima i monolog (sa sobom) i dijalog (sa ćerkom), reditelj ili glumac mora dopuniti taj od autora nenapisani tekst nečujnog Jerotijevog" razgovora sa samim sobom. I kao što je neuverljiv telefonski razgovor ako glumac izgovara svoj tekst bez ikakvog prekida, bez pauze neophodne da bi čuo i shvatio šta kaže onaj s kim razgovara, tako je neuverljiv monolog izgovoren bez predaha, bez slušanja onog drugog ja s kojim se “vodi monolog”. To slušanje unutarnjeg glasa mora biti doživljeno i od glumca i od gledaoca. Kao što se često na pozornici šablonski pišu pisma, tako da sa tri jednaka poteza ruke treba da bude napisano nekoliko rečenica, kao što se na telefonu često govori ne dajući svom sagovorniku na telefonu da dođe do rečl, tako isto u monologu glumci često “smandrljaju” tekst bez pauze, skačući iz rečenice u rečenicu, sa predmeta na predmet, kao u nekoj trci s preponama, da bi što pre stigli do kraja. To što nama kaže naše drugo ja (koje se nalazi na drugom kraju neke nevidljive telefonske linije) publika, razume se, ne može čuti; ali mi to moramo čuti i publika mora osetiti da mi to čujemo. Razlika između razgovora na telefonu i razgovora sa sobom samo je u tome što sa svojim drugim ja možemo govoriti i sasvim tiho, pa da nas ono ipak čuje, a naglas s njim razgovaramo samo u nekim momentima, kad se uzbudimo itd. Obrada monologa Uzmimo kao primer baš Jerotijev monolog iz Sumnjivog lica.
Jerotije sam.

JEROTIJE:

"Plava riba"... Ja, plava riba, al' treba je upecati. Treba vešto nataći mamac, spustiti udicu u vodu, pa, mirno... ćutiš, ne dišeš... a tek plovak zaigra, a ti - hop!... Iskoči udica, a kad pogledaš na udici - klasa? Klasa, dabome! Prošlih izbora mi izmakla, ali mi sad majci neće izmaći. Pohapsiću pola sreza ako ne može drugače, pa ću onda rešeto, pa sej. Što je čisto, prođe kroz rešeto, a što je sumnjivo, ostane pa se praćaka kao ribica u mreži. A ja samo biram. (tobož vadi iz rešeta jedno lice) "'Ajd, golube, najpre tebe!" Stegnem ga za vrat, a on samo krekne kao jare. Mora da prizna i ako mu se ne priznaje. - "Jesi li ti sumnjivo lice?" - "Jesam, gospodine, kako da nisam!" "Tako te hoću, golube moj!", pa otrčim odmah na telegraf (pokret kao da kuca u taster). "Gospodinu Ministru unutrašnjih dela. U mojim je rukama sumnjivo lice, u vašim je rukama moja klasa. Molim za hitnu razmenu!" Ja, tako ume Jerotije, nego!

U ovom monologu su, pre svega, sadržana dva dijaloga Jerotijeva: prvi sa sumnjivim licem iz rešeta i drugi, telegrafski, sa gospodinom ministrom. Gospodin ministar m odgovara Jerotiju, ali Jerotije se svojim telegramom obraća njemu; a “sumnjivo lice”, kmečeći kao jare, i samo odgovara Jerotiju. Da li je onda sve ovo još monolog? Razume se da jest, jer te fantazirane dijaloge Jerotije priča samom sebi (pandur Josa bi tu umetao svoje “a ja njemu”, “a on meni”), oni su deo razgovora sa samim sobom, dakle monologa. Sam početak monologa ustvari je još upravljen Vići, rečen za Vićom, ili sebi iza njegovih leđa. “Plava riba” je prelaz od dijaloga sa Vićom na dijalog sa sobom. Te prve reči su odjek onoga što je Jerotije rekao Vići: “Aha, gospodin Vićo, ovo nije plava riba i svastikin but? ...”

...