...
Најближа
околина генерала Корњилова убеђивала га је о неопходној потреби корените
промене курса: требало је натерати Привремену Владу или да се покори његовим
одлучним мерама или да одмах поднесе оставку. Совјетске организације на фронту
и у позадини требало је да буду распуштене, петроградски Совјет, ово легло
екстремиста, да буде растеран, а петроградски гарнизон разоружан, фабрике и
железнице милитаризоване. Корњилов је веровао да има на својој страни већину
Владе са самим Керјенским, али је одједном избио некакав неспоразум, који све
досада није, потпуно расветљен, као што нису расветљене и друге појединости
целог догађаја, који је влада прогласила Корњиловљевом буном. Несуђени диктатор остао је одједном
готово усамљен, јер није нашао озбиљне помоћи ни у војсци, ни у позадини.
Неколико заповедника појединих фронтова, односно армија, међу њима и, генерал Дењикин, били су ухапшени одмах, чим су ставили
влади до знања да су солидарни са Врховним Командантом. Влада је наредила да се
Корњилов смени и ухапси. То је извео бивши врховни командант генерал
Алексјејев, коме се Корњилов драговољно предао, да би избегао страхоте
грађанског рата. Неколико дана Русијом је управљао директоријум на челу са
Керјенским, под јаком контролом централних совјетских организација. Керјенски
се прими и врховног заповедништва над трупама. У међувремену влада је
распустила парламенат и прогласила републику. Суверена Привремена Влада стварно
није имала за собом готово никога. А и Немци нису остали пасивни. Њихова флота
загосподарила је на Балтичком Мору. Она је помогла да се поседне Моонзуско
острвље. Окупација тог острвља јесте ваљда најжалоснија страница руске ратне
историје: огромни деморалисани гарнизон предао се Немцима са одушевљењем.
Једино су спасле част руског оружја неколико руских ратних лађа, које су се
бориле јуначки и очајно.
Револуција,
тако су многи мислили с почетка, била је производ разочарања народа и војске у
способности владе да победнички заврши рат. Главна и прва сврха Револуције,
према томе, требала је да буде у снажењу војске и земље, да би се постигла што
потпунија победа. Али за циљеве рата маса народна није имала много смисла, и та
незаинтересованост маса почела је врло брзо да избија на површину. Да би ово
расположење постало активно требало је још само да слободно почну утицати на
развој догађаја две чињенице: са једне стране интернационална и пацифистичка
пропаганда извесних кругова руских социјалиста, нарочито руске социјалистичке
емиграције (од Лењина преко Троцког до Чернова), и са друге стране непосредна акција дефетиста сваке врсте, и Немаца. Ове
три ствари: 1) несвесни пацифизам услед крајње заморености маса и војске, 2)
свесни пацифизам левог крила руског социјализма, и 3) акција плаћеника и
Немаца, — поклапајући се међусобно — стварале су веома неповољне услове за
продужење рата. У првим изјавама Привремене Владе истакнути су веома одлучно
мотиви борбе до пуне победе и сагласности са савезницима; али већ 3. марта
представник петроградског Совјета (социјалдемократски посланик Чејиџе) отворио је седницу речима: “Нека живи светски пролетаријат! Подигнута је застава међународног
пролетаријата!“... Стављена је, дакле, на дневни ред идеја међународне
пролетерске солидарности, која је имала да докрајчи рат, не водећи рачуна о
груписању ратујућих држава. “Дошло је време,“ говорио
је петроградски Совјет у прогласу (од 14. марта) на “народе
свега света,“ “да се поведе одлучна борба против
освајачких тежња влада свију земаља, дошло је време да народи узму у своје руке
решавање питања о рату и миру.“ Додуше, исти Совјет обраћао се и на народе
Централне Европе позивајући их да “стресу ланце свог
самодржавног уређења.“
И
Привремена Влада је под утицајем револуционарних организација и штампе, на
првоме месту Совјета, објавила ускоро (28. марта) један проглас на руско грађанство,
у коме се о рату говори на овај начин: “Остављајући вољи народа
да, у уској заједници са савезницима, реши сва питања у вези са Светским Ратом
и његовим завршетком, Привремена Влада сматра за своје право и за своју
дужност, да већ сада изјави да циљ слободне Русије није у владању над другим
народима, у одузимању свих њихових националних добара, у насилном освајању
туђих територија, него у осигурању сталнога мира на основу самоодређења народа.
Руски народ не тражи да ојача своју спољну моћ на рачун других народа, као што
му није ни циљ да икога подјарми или понизи. Али, у исти мах, руски народ неће
допустити да његова домовина изађе из великог рата понижена и ослабљена“.
Привремена Влада, попуштајући у неколико Совјетима, у главном је ипак радила у
духу међусавезничке солидарности. Али још истог дана, на Сверуској Конференцији
Делегата Радничких и Војничких Совјета, чули су се захтеви, и затим је (30.
марта) прихваћена резолуција, у којој се тражило да влада предузме енергичне
кораке за остварење мира.
Када
је Миљуков, саопштавајући савезницима препис прогласа Привремене Владе од 28.
марта, пропратио своје саопштење нотом која констатује “свенародну
жељу да се Светски Рат доведе до одлучног краја,“ ова је
нота изазвала праву буну против Привремене Владе, услед чега је дошло до
одступања министра спољњих послова и министра војног, те до коалиције између
социјалиста и либералне буржоазије. Тада су се сви социјалисти веома много
уздали у штокхолмску Социјалистичку Конференцију, сазвану са програмом: “Борба против измирења странака, обнова класне борбе, захтев да се одмах
обуставе непријатељства, и да се мир закључи без анексија и контрибуција, на
основу самоодређења народа.“ У званичан програм Прве Коалиције ушло је
начело мира “без освајачке политике и кажњавања
контрибуцијом...“
Међутим,
већина социјалиста и совјета, стицајем прилика, била је принуђена да настави
рат. Више него резервисана политика Централних Сила, чак и немачке
социјал-демократије, исто као и расположење Антанте, па и већине њених социјалиста,
све је то говорило руским социјалистима да треба водити не само активну
политику мира него и активну политику рата. Било је јасно, да ће и пријатељи и
непријатељи само онда водити рачуна о револуционарној Русији ако она буде
војнички јака. Отуд је произашла интензивна акција совјета и владе да се ојача
војска и припреми општа офанзива. Услед тога се између владе и социјалистичких
странака са једне, и већине народа и војске са друге стране, отварао све дубљи
јаз, док незадовољство маса нису одлучно и успешно искористили бољшевици, вешто
агитујући против рата.
У вези
са проблемом рата и мира стајао је и проблем организације војске, али сви
покушаји да се реши ова мало необична “квадратура круга“; т. ј.
да војска буде најслободнија у свету, а да се у исто време покорава дисциплини,
остали су потпуно јалови.
Из
почетка је изгледало да Привремена Влада ужива опште поверење; у Петрограду се
међутим одмах опажало да постоји јака акција социјалистичких елемената совјета,
који су били спремни давати поверење Влади само под извесним условима. Такво стање у средишту државе утицало је
неповољно на расположење целе земље, па су веома брзо почели да избијају сукоби
и у провинцији између три фактора власти: владиних комесара, који су заменили
гувернере и вицегувернере и отпуштене среске начелнике, совјета и егзекутивних
одбора друштвених организација претежно грађанско-либералног карактера, и
совјета радничких и војничких депутираца, у којима су социјалисте водиле прву
реч. Овоме треба додати још две чињенице: распуштање старе полиције, коју није
могла да замени на врат на нос створена милиција, и методе нове владе, која
није хтела да се служи атрибутима принудне власти него је сву наду полагала у
морално начело уверења и поверења. Основни принцип државне управе за Привремену
Владу био је: драговољна послушност слободних грађана према влади коју су они
сами створили; она — према прогласу од 26. априла — тражи ослонца не у физичкој
него у моралној снази. Овај идеалистички утопизам лепо се види не само из
безброј прогласа и решења владе, већ нарочито из говора кнеза Љвова на свечаној
седници (27. априла), пригодом годишњице отварања прве Државне Думе; он ту каже
између осталог: “...Велика руска револуција заиста је дивна
у свом величанственом мирном покрету...“ “дивна
је сама суштина њене идеје-водиље — слобода руске револуције прожета је
елементима светског васељенског карактера.“
Поједине
народности и поједине покрајине тражиле су за себе слободу, — неке чак и
одвајање (као Финска), или федерацију (Украјинци, Ести, Татари), или бар широке
автономије (Козаци, Сибир), и одвојену војску. Оваки захтеви, понекад
ултимативне природе и веома опасни, нарочито с обзиром на рат, угрожавали су
животне интересе руске државне целине. Влада је покушавала да одгоди национална
питања, као и сва остала важна државна питања, до сазива Конституанте; али у
томе није успела. Украјина је добила покрајинску владу, те локални парламенат
(„Централна Рада“), а формирање свакојаких националних пукова веома је
нашкодило руској армији као целини и вођењу рата.
Решење
аграрног питања Привремена Влада је у сваком случају хтела да одгоди до сазива
Конституанте; а баш у овом питању масе нарочито нису могле ни хтеле да схвате
овако одлагање, и аграрна анархија ширила се по целој Русији, почевши од
самовољног искоришћавања властеоских ливада за пашу стоке, па све до паљења и
рушења кућа и господарских зграда велепоседника, и убијања самих спахија и
других поседника. При том су нарочито јако страдале сеоске фабрике и културне
институције, па чак и државна добра и имања самоуправних тела.
У лето
и с јесени године 1917. Русија је постала земља без власти, запаљена с једног
краја на други пожаром социјалне и националне револуције. Управљачи су били без
воље и без снаге, а све су више дизали главе екстремни елементи окупљени око
бољшевичких вођа.
Већ
сам њихов програм значио је револуцију без компромиса. Његове главне тачке биле
су ове: 1) тежња за централистичком организацијом: “Водећи
органи нипошто не треба да се стварају на темељу избора“, треба да су
образовани од свесних револуционарних вођа, који ће водити покрет, а неће тек
ићи иза маса чекајући да ове постану свесне својих интереса; 2) неопходно је не
пропустити тренутак револуције, када вође странке треба да приграбе власт у
руке, у интересу остварења „диктатуре пролетаријата и сељаштва“; 3) неопходно је употребити тактику грубе силе, да би се запалиле масе и
ушао у њих револуционарни ентузијазам; 4) да би се на страну пролетаријата
привукла и ситна сељачка буржоазија, туђа социјализму, потребно је дати јој могућност
да присвоји себи сву спахиску земљу и имовину; 5) још резолуцијом из године
1906. тражи се, као неопходна, борбена и бојна припрема маса, да би ове могле
приступити важном задатку рушења државног, напосе полицајног и војног апарата:
6) напуштајући строго марксистичко схватање, бољшевици су још године 1906.
сматрали неопходним “Совјете“, и то не само као искључиво
страначке органе радничког пролетаријата него и као основне ћелијице нове
владе, састављене од заступника револуционарне демократије, “поименце и сељака, војника и морнара.“
Тактички
план акције, од самог почетка, замислио је Лењин. Владимир Илић Уљанов, Лењин, рођен је године 1870. у Симбирску, и по своме пореклу припада руској
средњој бирократији. Револуционарно расположење јавља се код њега врло рано, а
избија снажно на универзитету у Казану, под двоструким утицајем: непосредним,
његова старијег брата — народњака-терористе, који је главом платио за своју
акцију — те књишким, нарочито оним Карла Маркса. Његова је наука синтеза руског
револуционарног народњаштва и идеја марксизма, које Лењин схвата као теорију и
апологију окрутне социјалне револуције. Са радницима имао је Лењин непосредна
додира већ од своје младости. Тада је било у Русији доба цветања легалног
књишког марксизма, на ком је пољу Лењин убрзо стекао велико име. Али се још
више истакао тајном револуционарном пропагандом међу радницима, која је и
довела до стварања социјал-демократске (радничке) странке (1898,). Прогнан из
Русије, Лењин је живео неко време у изгнанству, па се године 1905. вратио у
Русију, где је додуше остао у позадини, припремајући коначни програм и тактику
бољшевизма. Након неуспеха прве револуције Лењин је поново напустио отаџбину,
те је боравио све до априла године 1917. у иностранству, у сталној борби са
мењшевицима и с опортунизмом у својој странци. На интернационалним
социјалистичким конгресима ратовао је против реформистичких и патриотских
тенденција, а за време рата је највише радио за састанак интернационалних
конференција у Цимервалду и у Кинталу. Он је тада добро увидео револуционарне
могућности у вези са искоришћавањем ратних недаћа у Русији, па је врло радо
прихватио предлог да пође у Русију преко Немачке. Овај је предлог можда потакао
сам немачки генералштаб; с тога су руски родољуби Лењина и осуђивали као
велеиздајника и слугу немачког империјализма. Он је узео на се задатак да
изазове међународну социјалну револуцију са сврхом општег ослобођења. За оваки
циљ сва су средства била, по његову уверењу, добра и дозвољена. Он је био човек
нечувене душевне снаге и доследности, и невероватне агилности, безобзиран и
циничан до крајности, са интуицијом правога револуционара, осим тога и тактичар
првог реда, који је умео да повуче и хипнотише масе. Када се почетком априла
искрцао из вагона на финској станици у Петрограду, те отишао, праћен клицањем
многобројних радника, у од бољшевика поседнуту палату бивше царске љубазнице
балерине Кшесинске, почео је са балкона те палаче свакодневно да проповеда
своју науку, која је у прво време изгледала сулуда, али се ускоро показала као
страшни мотор преврата и рушења, помоћу кога је јучерашњи емигрант-дефетист
постао фактични шеф највеће државе на свету и један од вођа и диктатора
човечанства.
Знамените “тезе“ нове науке, Лењинова Еванђеља, објављене су
у “Правди“, дневнику Главног Одбора бољшевика, 7. априла 1917., те су
послужиле као први нацрт за програм Октобарске Револуције. Ту се предлаже
одлучна акција у прилог мира, и то пошто пото, и против парламентарне
републике, Привремене Владе и демократије, а истиче се лозинка „сва власт совјетима.“ Аграрна револуција, национализација банака
и радничка контрола над индустријом стављају се на дневни ред. Најзад као
најактуелнији проблем проглашено је оснивање Треће Комунистичке Интернационале. Подробно излагање ових
теза налазимо у каснијој књизи Лењиновој “Држава
и Револуција“. (Петроград 1918.)
Занимљиво
је, да је и сама “Правда“ штампала
тада Лењинове “тезе“ са
резервом, да и не говоримо о другим странкама које су их примиле као пуку
лудорију. Лењин је тачно погодио жице у које је требало ударити. Иза захтева за
миром захватила је најшире кругове идеја да се има одмах запленити земља и
властеоска имовина. А онда је упалила и безобзирна демагогија: мржња према
господи, према официрима, према “буржујима“, и према свему што има неговане
руке, што носи “крагну“, и још нарочито према женама у
шеширу!... Освета, крвна освета! То се тражило.
Када
су видели да им социјалисте неће и не могу дати она на шта они рачунају,
најактивнији елементи напуштали су социјалистичке странке, оставивши одборе као
штабове без војске, те хрлећи у наручје нових апостола, који су више обећавали,
и који као да нису обећавали напразно. Војну организацију ових маса извео је Троцки, који дотле није био у странци. Он је био
онај бољшевички заповедник који је извео државни удар 25. октобра.
Готово без борбе пала је Привремена Влада. Исте ноћи, када су побуњени радници
и морнари заузели на јуриш Зимску Палату и ухапсили чланове Привремене Владе,
на Другом Сверуском Конгресу Совјета бољшевици, који су располагали големом
већином, збацили су Привремену Владу и прогласили Републику Совјета. Они
саставише своју нову владу — Совет Народних Комесара, скраћено Совнарком — и обратише се свима зараћеним државама са
предлогом о хитном закључењу мира. Иза првих вратоломних декрета следили су
други: о поништењу државних унутрашњих и спољњих дугова, о национализацији
банака, приватних железница, приватне трговачке морнарице, шума и рудника,
спољашње трговине, многих грана велике индустрије, о потчињавању целокупног
народног господарства држави, о радничкој контроли у творницама и радњама, о
укидању сталешких разлика, о потпуном одвајању цркве од државе, о праву
појединих народа, племена и покрајина руске државе на самоодређење, чак и на
одвајање од целине, о укидању земстава и градских самоуправа, које су заменили
Совјети, о укидању судова и јавних бележништава, о знатним ограничењима и затим
о потпуном укидању слободе штампе, која је касније монополисана у рукама
владајуће странке, о растеривању и забрани свију опозиционих странака, о
оснивању револуционарних преких судова и изванредних комисија за сузбијање
контрареволуције, саботаже и зеленаштва (то су чувене „Че-Ка“), о бирању официра са укидањем војних
чинова, ордења и одличја, о замени војске црвеном гардом и тако даље и тако даље.
Ми смо дали сумаран каталог најмаркантнијих мера, које су проглашене током
првих месеци бољшевистичке револуције.
Власт
Совнаркома и локалних његових органа доста се брзо утврдила над већим делом
Русије, као и у активној војсци. Првих дана је Керјенски, који је уочи преврата
успео да измакне, скупио неке трупе и с њима је покушао да збаци Совнарком, али
је ово предузеће врло брзо пропало. Совнарком разреши дужности врховног
команданта генерала Духоњина, који
је примио команду, пошто је Керјенски ишчезао без трага и гласа, и постави за
врховног команданта угледног бољшевика, резервног заставника Николу Краленка, гимназиског наставника и публицисту.
Криленко са одредом морнара заузе Могиљев и Врховну Команду. Иако је Духоњин
одустао од борбе, ипак га морнари убише на дивљачки начин.
Међутим
се Финска одвоји потпуно од Русије; у Естонској, Лотишкој и Белој Русији
учињени су покушаји. да се образују самосталне противбољшевичке владе. Неколико
покрајина створише своје посебне владе. То су биле: Украјина, Бесарабија, Крим,
област Донских Козака; област Кубанских Козака, области козака терских,
оренбуршких и уралских, Татарска Република на Волзи и Башкирска на Ками и
Белој, све у Европској Русији; у Азиској Русији исто тако су никле автономне
покрајине Јерменска, Ђурђијанска, Азербеџан, Сибир, области сибирских козачких
војски, Туркестан, Бурјатска Република и т. д. Судбина свију ових нових
формација била је у главном, са малим изузецима, слична: свуда је буктао пожар
социјалне револуције, локални бољшевици дизали су буне, потпомогнути најчешће
од масе демобилисаних војника, који су јурили кућама и од Совнаркома, који је
објавио декларацију о праву свију на самоодређење и независност. У ствари
Совнарком је одмах почео да сузбија сепаратизам, мешајући се у борбу демократских
влада са месним бољшевицима, потпомажући црвене против белих. За неколико
месеци Совнарком је, уз помоћ одреда црвених гардиста и ослањајући се на
локалне бољшевике, ликвидирао готово све автономне покрајинске владе. Исто тако
сверуско политичко средиште, које се почело стварати у Донској Области под
заштитом такозване Добровољачке Армије генерала Алексјејева и Корњилова било је
уништено, и оба су генерала са својим одредом и гомилом политичара најурени да
беже у степе, где су водили страшне борбе са надмоћним непријатељима.
Али
још пре него што је почео на више места страшни грађански рат, били су извршени
избори за сверуску Конституанту, готово на целокупном од непријатеља
неокупираном подручју Русије. У изборима је учествовало више од 36 милиона бирача
мушких и женских. Највећи успех су имали социјалисте револуционари, који су
добили око 22 милиона гласова и већину мандата; иза њих су бољшевици, са својих
девет милиона гласова, престављали само мањину Русије. Од грађанских група
донекле су имали успеха, и то само у градовима, кадети. Чим су опазили да су
остали у мањини, бољшевици изјавише да је Конституанта преживела, док су раније
оптуживали Привремену Владу што одуговлачи са сазивом Конституанте. Видело се
одмах да Конституанта неће живети. Покушаји неких социјалистичких и
демократских елемената да се окупе за заштиту Конституанте нису успели. Уочи
дана кад је Конституанта ипак требала да се састане, неколико бољшевичких
морнара мучки побише болесне и похапшене кадете, чланове Конституанте и бивше
чланове Државне Думе и Привремене Владе, лекара д-ра Шингарјова и професора-правника Кокошкина. Разуме се, да су ти морнари остали
некажњени. На сам дан састанка Конституанте бољшевичке су трупе пуцале на мирне
манифестанте, који су поздрављали уставотворце. Терорисана скупштина ипак је
покушала да ради, прогласила је Русију федеративном демократском републиком,
али је одбила да призна Совнарком. Исте ноћи, за време дискусије о аграрном
питању, растерао је Конституанту један одред морнара, а неколико дана доцније
била је формално распуштена.
Бољшевици
су дошли на владу са лозинком да ће дати мир, хлеб и слободу. Слободу су једноставно укинули одузевши
целом народу његово суверено право; уместо обећаног хлеба настала је у
градовима страшна глад и невероватна скупоћа; у погледу мира Централне Силе
натераше бољшевике да приме срамотни Брест-литовски
Мир. Сем балтичких покрајина од Русије беху одузете
Белорусија, Бесарабија (њом су завладали Румуни), Транскавказија и Украјина са
Кримом. У свим тим земљама завладаше Немачка и Аустро-Угарска и ефемерне
самосталне владе под надзором и туторством окупатора. Немци су добили огромне
политичке и економске повластице у Русији, која је уз то платила велику ратну
оштету.
Положај
бољшевика био је године 1918. изванредно опасан још и за то, што су, услед
продирања Немаца у Донску Област, донски козаци успели да се под атаманом Красновим отарасе бољшевика, а добровољци генерала Дењикина, заједно са Кубанцима, очистише од
бољшевика Кубанску Област. У исто време бољшевици загазише у рат са
чехословачким легијама, које су хтеле разоружати, а које су се бојале да ће
бити предане у руке Централних Сила. Чехословачки покрет био је помаган од
различитих елемената руског друштва: сељаци, озлојеђени због реквизиције хлеба,
социјалистичка интелигенција и радници, озлојеђени растеривањем Конституанте,
грађанство и официри, све се то придруживало Чехословацима, На Волзи је био
створен нов фронт против бољшевика од Чехословака и народне војске. Сав Сибир,
велик део Средње Азије, источна и југоисточна европска Русија беху збацили
бољшевике. Баш у ово време на подручју, које је још остало под њиховом влашћу,
бољшевици развише најстрашнији терор. Црвену гарду хитно су заменили добро
организованом црвеном армијом, уз сарадњу многих искусних генерала и официра. У
подруму куће трговца Ипатијева у Катеринбургу стрељани су цар, царица,
престолонаследник, све четири велике кнегињице и неколико службеника и слугу,
који су до краја делили судбину својих господара. Више других чланова царске
куће стрељано је или у околини Петрограда, на пример гласовити историчар,
велики кнез Никола Михајловић, или
на Уралу у граду Алапајевску.
Под
заштитом чехословачких легија састала се у граду Уфи многобројна скупштина,
која је изабрала Сверуски Директоријум од пет лица са есером Авксентијевим, бившим чланом Керјенскове владе на челу,
и са генералом Болдирјовим као
врховним командантом. Али ускоро изби неслога и размирице на фронту и у
позадини народне армије, те су бољшевици освојили поново источну Русију и
протерали Сверуски Директоријум из Уфе у Омск; 18. новембра једна група официра
ухапсила је директоре, а њихова влада, која се највише ослањала на сибирске
демократе, прогласи војног министра Директоријума, одличног морнара, бившег
јуначког команданта црноморске флоте, адмирала Колчака врховним управљачем Русије.
...
(изв. „Српска књижевна задруга“, Београд - 1929 год.)
No comments:
Post a Comment