Второ Пеење
(Илустрација: ПОТОП)
...Када би земља била прекривена вашима као морско жало зрнима песка, људска би раса била уништена, измучена страшним боловима. Какав призор! А ја, са крилима анђела, непомичан у ваздуху, посматрам све то.
О, строга математико, нисам те заборавио
откако су твоје мудре поуке, слађе од меда, продрле у моје срце као талас
освежења. Тежио сам нагонски, још од колевке, да пијем на твом извору,
древнијем од сунца, и настављам да ступам по светом предворју твог
величанственог храма, ја највернији од твојих посвећеника. Постојао је неки
облак у мом духу, нешто густо као дим; али ја сам знао да прекорачим побожно
стубе које воде ка твом олтару, а ти си одагнала тај тамни вео с лакоћом, као
што ветар носи лептира. И заменила си га крајњом разборитошћу савршеном
опрезношћу и неумољивом логиком. Захваљујући твом млеку које крепи, мој се ум
брзо развио и добио големе размере, озарен том светлошћу коју ти штедро дајеш
онима који те воле искреном љубављу. Аритметико! Алгебро! Геометријо!
Величанствено тројство! Узвишени троуглу!
Онај који вас није спознао – безуман је!
Заслужио је да се стави на највеће муке јер има неког слепог презрења у његовом
неуком ниподаштавању; а онај који вас познаје и поштује, не тражи друга
земаљска добра; он се задовољава вашим мађијским чарима; и ношен тамним
крилима, он жели само да се вине, у лаком лету, у узлазној спирали, ка сферном
своду небеса. Земља му пружа само обмане и морална притворства; али ти, о
математико прецизна, ти строгим низом својих необоривих судова откриваш пред
очима моћни одсјај оне узвишене истине чији је печат видљив у поретку света.
Али поредак који лежи у твојој основи, изражен
нарочито у савршеној правилности квадрата, Питагориног пријатеља, још је потпунији,
јер се Свемогући, заједно са својим атрибутима, савршено отелотворио у
знаменитом послу који се састојао у томе да се из утробе хаоса извуче благо
твојих теорема и твоје чудесне дивоте. У античким временима, као и у модерно
доба, бројне стваралачке маште генија застале су ужаснуте пред твојим
симболичким знацима, забележеним на пламеном листу хартије као тајанствене
белеге што одишу скривеним дахом, несхватљивим обичном смртнику, знацима који
су само откровење вечних аксиома и хиероглифа који су постојали још и пре
постанка света, и који ће се одржати и по његовој пропасти. Машта се пита,
нагнута над понором фаталног упитника, како то да математика садржи толико
узвишених величина и толико непобитне истине да, када је упореди са човеком, у
њему налази лажни понос и обмане. Тада тај узвишени дух, растужен и вођен
отменом присношћу твојих савета, осећа још више сићушност човека и његово
несравњиво безумље, те зарања своју поседелу главу у кошћату руку, и остаје
тако утонуо у натприродна размишљања. Он пада на колена пред тобом и његово
дивљење одаје почаст твом божанском лику, као отелотворење Свемогућег.
У мом детињству ти си се појавила једне ноћи у
мају, под месечевим зрацима, у зеленој долини крај бистрог потока, у том
тројству коме су све три науке једнаке у својој љупкости и чедности, све три
пуне достојанства, као краљице. Ти си кренула к мени у својој дугој хаљини која
се вијорила попут паре и привукла си ме на своје поносите дојке као свог
благословеног сина. Тада се ја винух, руку сплетених око твога белог врата.
Хранио сам се, пун захвалности, твојом хранљивом маном и осећао како човечност
расте у мени и како постајем све бољи.
Од тог времена, о супарничка богињо, ја те
нисам напуштао. Од тог времена, колико је великих замисли и наклоности, за које
сам веровао да су потиснуте у странице мога срца као у мермер, избрисало полако
своје трагове из мог разума лишеног заблуда, као што зора у освит брише сене
ноћи! Од тог времена, видео сам смрт како без зазора настањује гробове, како
пустоши бојиштима, нагнојеним људском крвљу, и како расцветава јутарње цветове
над костима погинулих. Од тог времена, видео сам промене земљине коре; био
равнодушни сведок земљотреса, вулкана ужарене лаве, пустињских „самума“ и
пустошења олује. Од тог времена, видео сам многе генерације како јутром подижу
крила и свој поглед к небу с неуком радошћу ларве која поздравља своју посљедњу
метаморфозу, и како умиру увече, пре заласка сунца, погнуте главе, као увели
цветови које њише ветар тужно завијајучи.
Али ти увек остајеш иста. Никаква промена,
никакав кужан ваздух не дотичу твоје стрме стене и простране долине твоје
истоветности. Твоје ће скромне грађевине трајати дуже од египатских пирамида,
тих мравињака сазданих од глупости и ропства. Крај света видеће још како се
уздижу над рушевинама времена твоје кабалистичке бројке, твоје лаконске
једначине и твоје скулптуралне линије, крај осветничке деснице Свемогуђег, док
ће звезде утонути с безнађем као водене трубе, у вечност ужасне и свеопште
ноћи, а човечанство у ропцу помишљати да измири своје рачуне пред лицем
последњег суда. Хвала за безбројне услуге које си ми учинила. Хвала за оне
изузетне особине којима си обогатила мој дух. Без тебе бих можда био побеђен у
свој борби са човеком. Без тебе, он би ме свалио у песак и приморао ме да љубим
прашину на његовим ногама. Без тебе, он би у подмуклом нападу унаказио моје
месо и моје кости. Али ј сам био на опрези, као какав вешт атлета. Ти си ми
дала сабраност, која проистиче из твојих узвишених закона, лишених страсти.
Послужио сам се њима да бих одбацио са
презрењем пролазне радости свог кратког пута и да бих одагнао са свога прага
примамљиве, али варљиве понуде мојих ближњих. Ти си ми дала истрајну опрезност,
која се на сваком кораку открива у твојим дивљења достојним методама анализе,
синтезе и дедукције. Њима сам се користио да бих заварао опасна лукавства мог
смртног непријатеља, да бих га и ја вешто напао и да бих зарио у човекову
утробу оштар бодеж, који ће заувек остати забоден у његовом телу; јер то је
рана од које се он неће опоравити. Ти си ми дала логику, која је сама душа
твојих учења пуних мудрости; захваљујући њеним силогизмима, чији је замршени
лавиринт схватљивијји од ње саме, мој разум је осетио како се удвостручују
његове смеле снаге.
Уз помоћ тог силног заштитника, открио сам у
свету, пливајући ка дну, под гребеном мржње, црну и одвратну пакост, која се
распадала усред опаких, кужних испарења, дивећи се своме пупку. Прво сам у
тмини њене утробе открио тај порок – зло које је изнад добра! Тим отровним
оружјем, којим си ме наоружала, срушио сам са престола, сазданог од људског
кукавичлука, и самог Створитеља! Он је зашкрипао зубима и претрпео ту срамну
увреду; јер је имао за противника неког јачег од себе. Али оставићу га по
страни као празну врећу, да бих управио к земљи свој лет...
Мислилац Декарт дошао је једном на помисао да
ништа поуздано није засновано на теби. То је био најоштроумнији начин да се
докаже да било ко не може тек тако да открије твоју непроменљиву вредност.
Збиља, им ли чега постојанијег од три основне, већ споменуте науке, које се
уздижу, уплетене у јединствену круну, на узвишеној куполи твоје џиновске
архитектуре? Споменик (...) расте без престанка свакодневним открићима у твом
дијамантском руднику и кроз научна истраживања у твојим велелепним пределима. О
математико света, можеш ли својом нераскидивом дружбом, да остатку мојих дана
пружиш утеху од људске злобе и неправде Великог Свега!
„О кандило сребрног пламичка, моје те очи виде
у висини тебе, пратиљу сводова катедрала, и траже разлог твом треперењу. Кажу
да твоје светлуцање осветљава ноћу руљу оних који долазе да обожавају
Свемогућег и да ти показујеш покајницима пут што води до олтара. Збиља, то је
врло могуће; али... да ли имаш потребу да чиниш сличне услуге и онима којима
ништа не значиш? Остави стубове базилика утонуле у мрак; а када налет олује, у
коме се ковитла демон, продре заједно с њим у свето место, сејући ужас, ти
уместо да се смело бориш против кужног вихора господара зла, утрни одједном под
његовим грозничавим дахом, како бих он могао непримећен, да изабере своје жртве
међу скрушеним верницима. Ако то учиниш, моћи ћеш да кажеш да ти дугујем сву
своју срећу. Када сијаш тако, ширећи своју бледу но довољну светлост, ја се не
усуђујем да се предам подстицајима свог бића и остајем под светим портиком,
посматрајући кроз полуотворене вратнице оне који су на грудима Господњим нашли
спас од моје освете.
О, поетична лампо! Ти која би била моја
пријатељица када би могла да ме разумеш, док у ноћне сате газим својим стопама
базалт цркава, зашто затрепериш на начин који ме, признајем зачуђује? Твоји
одблесци добијају боју белих нијанси електричне светлости; око не може да те
гледа; и ти обасјаваш новим, снажним пламеном најмрачније кутове Створитељеве
штенаре, као да те је ухватио неки свети бес. А, кад се повућем, пошто сам
довољно хулио, ти поново постајеш неприметна, смерна и бледа, сигурна да си
извршила праведан чин. Раци ми бар: да ли зато што познаје тајне мог срца хиташ
да огласиш моје опасно присуство, кад ми се договди да се појавим тамо где ти
бдиш, и да скренеш пажњу верника на место где се управо појавио непријатељ
људи? Чини ми се да имам право; јер и ја почињем да те упознајем; и знам да си
ти стара вештице, та која бди тако предано над светим „мошејама“, где се шепури
као петлова креста, твој чудни господар. Неуморна чуварко, ти си се завештала
на безумну мисију. Упозоравам те: први пут каде будеш мојим ближњима
наговестила моје присуство распламсавањем својих фосфоресцентних светлуцања, ја
ћу те, пошто не волим ту оптичку појаву, која уосталом није забележена ни у
једном уџбенику физике, зграбити за груди, зарићу своје канџе у кору твог
краставог темена и баци ћу те у Сену.
Не тврдим да се и онда кад ти ништа не чиним
понашаш мудро, на начин који није штетан по мене. Тамо, допустићу ти да сијаш
колико ми се свиди; тамо ћеш ме презрети својим упопрним осмехом; тамо, уверена
у немоћ свог злочиначког уља, ти ћеш с горчином мокрити,“
Рекавши ово, Малдорор не изађе из храма и
остаде погледа упереног у кандило тог светог места...
(Наслов на оригиналот: Isaidore-Luciene Ducassse comte de Lautreamont – “LES CHANTS DE MALDOROR”; превод: Данило Киш; изд. ХАОС – Београд, 1990 год.; стр. 79-85)
No comments:
Post a Comment