II.
ГЛАВА
ДРУГА
О слободи мишљења и говора
По свој прилици
прошло је време, где би још требало бранити „слободу штампе“, као једно од
одбрана против покварене и насилничке владе. Ми смемо узети, да је свако
оповргавање овога, данас сасвим излишно, јер људе већ није нужно терати да се
одупру сваком законодавству или управи, која се не слаже са коришћу народа, и
која би ишла на то, да прописује народу ког мњења да се држи, које науке и
разлоге да слуша. С тим у вези је ово питање од ранијих писаца тако темељно и
славно расветљено да није нужда овде упуштати се у то. Мада су енглески закони
о штампи још и сада тако понизни као у време Тудора, и пак није се бојати да би
се неко могао на њих ослонити, кад би хтео да гуши слободу политичког говора,
изузимајући време слепог страха, кад и министри и судије бојећи се побуне, не
знају где им је памет, али и то је само прелазно.
У опште не треба се бојати у уставним
земљама, где је влада мање више народу потпуно одговорна, да ће влада често
покушавати да ограничи слободно изјављивање мњења, већ ако то буде чинила, као
оруђе опште нетрпељивости светине. Али узмимо само случај, да се влада сасвим
споразумева с народом и да не мисли да гони нигде, до у споразуму са гласом
народа; то ја одричем народу право да врши своју силу, било самостално, било
преко своје владе. Сила по себи присвојена је. Најбоља влада нема на њу никаква
права, као и најгора влада. Сила толико исто шкоди и још више шкоди када се
врши споразумно са јавним мњењем него против њега. Кад би сви људи били једног
мњења, а само један човек противног мњења то цело човечанство не би имало више
право, да том једном човеку уста запуши, него што би тај један имао права, само
кад би могао, да заповеди целом човечанству да ћути. Кад једно мњење осим онога
чије је не би другима ништа вредело, и кад би се, оспорило право на то мњење
штетило само једног човека, то би онда било свакако нека разлика у томе кад се
штете само неки и кад се штете многи. Али права штета што постаје из гушења
једног мњења, јесте у томе, да се тиме, поткрада цео људски род; и потомство и
савременици, још више они, који то мњење не деле, него они што га деле. Ако је
мњење добро, оно се тиме отима могућности да заблуде замене истину; је ли мњење
погрешно, губи се велика корист коју имамо што истину суочивши је са заблудом
јасније упознамо и живље осетимо.
Ми никада
не можемо извесни, да је оно мњење, које покушавамо да угушимо, заиста
погрешно, и баш кад би то сигурно знали, ипак би то гушење било то зло. Свако
од ових могућности треба засебно посматрати, како којој нарочити доказ
одговара.
Прво, мњење
које хоће силом да се угуши може бити истинито. Они који желе да га угуше кажу
да није истинито; али нису ни они непогрешиви. Они нису опуномоћени да реше ту
ствар, у име целог човечанства, и да сваком другом узму прилику да сам себи
суди о томе. Ко неће једно мњење да чује зато што је известан да је оно
погрешно, тај би тиме рекао, да је он безусловно известан. Гушити слободну
изјаву мисли, зове се залагати се за непогрешивост: и са овим обичним али ипак
добрим доказом, доказано је, да ваља одбацити то гушење.
Здраво
суђење људи није тако сретно, да ова погрешивост исто толико важи у животу
колико важи у теорији. Мада свако зна да може погрешити, ипак мало их има, који
налазе за нужно да се чувају ове своје погрешивости; или они који допуштају да
баш мњење које они држе да је добро, може бити једна од оних грешака, које они
сами признају. Самовласни владаоци, или иначе сви они који су навикли да
ишчекују слепу послушност, уздају се обично сасвим тврдо, у своја мњења у свим
стварима. Ко на добром положају кад кад чује мњење које је његовом сасвим
противно, и које у неку руку навикао, да своја рђава мњења мења бољим; верује
ипак неограничено у она своја мњења, која дели његова цела околина или онај
круг у коме он живи. Када човек сразмерно не верује толико свом суду, он се
онда безусловно ослања на оно, „што вели други свет“ у опште. За „свет“ држи
сваки онај део, с ким долази у додир, а то је своју странку, своју секту, своју
цркву, свој сталеж, своје друштво. Оног човека, који би тај свој „свет“
протегао на земљу у којој и столеће у коме живи, назвали би да је слободоуман и
велика срца. Уздање у ову укупну изреку ни најмање не обара то, што су друга
времена, народи, секте, цркве, сталежи и партије сасвим противно томе мислили и
што још и данас противно мисле. Свако баца одговорност па свој свет, ако му се
његови назори не подударају, са противним назорима светова других људи, и не
тиче га се, што је само случај учинио ком свету да верује и да би исти узроци,
који су учинили да је он у Лондону хришћанин, начинили у Кини од њега
присталицу будизма и Конфучија. – Ипак се даје по себи увидети, без да се
доказује, да и векови могу грешити као и поједини људи. У сваком веку било је
сијасет мњења, која други векови сматрају не само да су погрешна, већ да су
сасвим будаласта; и извесно је, као што садашњост сада одбацује, некадашња
општа мњења да ће исто тако будућа времена одбацити, оно што данас важи као
опште мњење.
Оно што би
се могло овоме приговорити било би од прилике: „Кад се забрањује распростирање
заблуде, то се непогрешивост за себе не тражи у већој мери, него кад јавна
власт у ма којој другој ствари, ради по својој увиђајности и на свој одговор.
Моћ суђења, дата је човеку да се служи њоме. Што се човек може њом погрешно
служити то не доказује, да се њом уопште и не треба служити? Ако се забрањује
оно, што се држи да је шкодљиво, тиме се не тражи да се призна, да онај ко то
забрањује, не може никад погрешити, већ се испуњава она нама грешним људима
припадајућа дужност, да радимо по свом уверењу. Кад не би хтели ништа чинити по
свом мњењу с тога, што би та наша мњења могла бити крива, то би нам све наше
ствари ишле наопако и све би наше дужности остале неиспуњене. Приговор, који не
приличи нашој целој радњи, не приличи јој ни у појединим случајевима. Дужност
је владе као и појединих људи, да прибаве што је могуће боља мњења, да иста
брижљиво развију и да их никад не намећу другима, осим тамо где су сигурни да
су у праву. Ако су у томе једном извесни, (изводило би се као даље) онда не би
била савесност већ пудљивост, која би се плашила радити по свом мњењу, и
допуштати да се распростиру по вољи науке, за које се по својој савести мисли
да ће људима шкодити и за овај и за онај други живот; с тога ваља, што су људи
у непросвећенија времена били оних мњења за која се сада сматра да су истинита.
Дајте, рекло би се, да се постарамо да и ми не паднемо у исте заблуде; владе и
народи падали су у другим стварима у заблуде, ипак се сматрало да ове ствари
спадају њима у власт, - ударале су велике намете, водили су неправедне ратове –
па зар ми више да не ударамо никакав порез, па, ма и вређали кога, зар да не
ратујемо? Људи и владе морају радити како најбоље знају. – Безусловне
извесности нема, донекле се можемо поуздати и то је довољно за цео човечији
живот. Ми можемо и морамо сматрати да нам је мњење истинито, ако изаберемо, да
нам оно предводи нашој радњи : а више и не захтевамо, но, да станемо злим
људима на пут, да не кваре друштво, распростирући мњења која ми сматрамо да су
погрешна и штетна“. – Ја одговарам за ово да се ту сувише захтева. Велика је
разлика између овога, да ли ми сматрамо, да је једно мњење истинито, што оно, у
свакој прилици где би се на мњење могло ударати, није оборено; или га сматрамо
истинитим, само да станемо на пут, да се оно не може оборити. Да буде потпуно
слободно негодовати и противуречити нашем мњењу, то је баш сам услов, који ће
нам гарантовати истину мњења целог живота и близу је памети, да се само тако
може створење са људским способностима уопште поуздати, да је у праву.
Ако
погледамо на историју мњења и на свакодневни живот, одакле је то, да и једно и
друго није горе но што је? Заиста да није то са природне снаге човечијег
разума, јер у једној ствари, која по себи није јасна, долазе на једнога који је
зна пресудити, њих деведесет деветоро, који то баш никако не могу, а и о
способности тога једнога даје се говорити само упоредно. Већина знатних људи,
претходних покољења, била је у многим стварима једног мњења која се данас
сматрају погрешним, радила је и одобравала много што шта, што данас не би нико
одобрио. Одкуд дакле преваге, паметних мњења и паметне радње, што је уопште има
у човечанству? Ако заиста има те преваге – а она се мора изнаћи, јер су иначе,
а биле би и од вајкада људске ствари готово у очајном стању – то се она може
захвалити једном својству човечије душе, из кога извире све оно, што се у
човеку, као умном и моралном створу, поштује; а то је својство да човек може
поправљати своје заблуде. Човек је способан исправити незнање истине, разменом
мњења и искуством. Само искуство није довољно, треба ту да се покаже и размена
мњења, како ваља да се тумачи искуство. Крива мњења и поступци уступају фактама
и доказима: али се факта и докази морају духу разложити, ако се хоће да
дејствују на њих. Мало има факата, што могу сама да испричају свој постанак,
без изјашњавања, која покажу истом шта она значе. У колико дакле сва снага и
цена човечијег суђења зависи од тога, да се оно, ако је застранило, да
исправити; то се може само онда поуздано ослонити на то, ако се непрестано има
средстава, за такво исправљање. Узмимо само некога, чије суђење заслужује
поверење, чему има он то да захвали? Томе, што је без зазорно пустио да се
његова мњења и послови искритикују; што је брижљиво пазио и користио се из
свега оног, што се могло навести против њега, што се с другима саветовао, да ли
је његово суђење на свом месту или се да разложно оборити; што је увек био
свестан, да човек се не може другим путем приближити савршеном познавању једне
ствари већ ако прихвати све оно, што наводе о томе лица разноврсних мњења; и
ако се упозна са свим гледиштима, са којих други људи, свако по својој памети,
ствар посматрају. Ни један паметан човек није постао другим путем мудар и већ
је у самој природи наше моћи сазнавања, да се другачије и не да доћи до
мудрости. Стална навика по којој, суочавајући своје мњење са туђим, поправљамо
га и допуњујемо га, није да се тиме буни одрешитост радње – сумњом и колебањем,
но је то једини чврсти темељ на који се она паметно може да ослони.
Јер знајући
оно, што се барем отвореном против нас може навести, а знајући да смо у
супротности свакој противуречности – знајући да ми баш тражимо приговоре и
тешкоће, уместо да их се клонимо а да не искључујемо ни коју светлост, која би
ствар ма са које стране светлила – онда имамо и право, што држимо да смо боље
судили, но ико друго лице или множина, која није овако поступала.
Оно што
ваља да учине они, који су најпаметнији, који умеју најтрезвеније да суде, па
да се истом онда могу ослонити на своје суђење то исто ваља да чини и она
разнолика гомила, што се зове публика, у којој, небуде зло речено, има мало
паметних а много неразборитих људи. Та и сама римско – католичка црвка, која је
нај нетрпљивија међу свим црквама, кад хоће кога да уврсти међу свеце – слуша
шта ће такоме будућем свецу, да приговори заступник ђавола. Држи се, да и
најсветлији муж, неможе у оном свету иза гроба, доћи до своје части и славе,
пре но што се добро не промери, све оно, што му може ђаво да замери. И самим
Њутоновим назорима о свету, неби људи веровали, да није слободно и посумњати у
њих. Наша најпоузданија мнења, постала су с тога најпоузданија, што је свакоме,
свакад слободно било нападати на њих. Не прмили се ово изазивање напада, или
пмили се, па не успе, то смо до душе још далеко, а да се можемо сасвим поуздати
у наша мнења; али смо учинили све, што се у таквим приликама може захтевати од
човечије памети. Нисмо ништа пренебрегли, да истина, до нас може допрети и
остане ли овај пут и даље без запрека, то се можемо надати да ће се боља
истина, ако се само може изнаћи, и доиста пронаћи, чим човечији дух узмогне
сватити је; а ми можемо међутим поуздано рећи, да смо се толико приближили
истини, колико је у опште могуће било, учинити то у нашим данима. Ово је степен
известности, до које може доћи грешни човек, и само је ово пут, којим се она
може постићи.
Чудно је,
да људи признају, да разлози важе при слободном узјављивању мњења, али опет
проговарају, да с тим разлозима не ваља терати „мак на конац“ а неувиђају, да
разлози, који нису довољни за какав крајњи случај – нису тиме уопште довољни.
Или како се
то слаже, када се вели, да људи не траже, да се призна да они немогу погрешити,
јер допуштају, да треба да је слободно изјављивати мнења, о свима сумњивим
стварима, а овамо се ипак вели, да нико несме доводити у сумњу, неко извесно
начело или науку, јер је она сасвим извесна – та то ће рећи извесни смо, да је
она извесна. Рећи, да је неко тврђење извесно, а овамо има некога, који би, кад
би му било слободно, нападао на ту извесност, па не недозволити му то да чини,
то се зове држати, да нама и нашим једномишљеницима, пристоји, да будемо
судије, који пресуђују ту извесност, пресуђују и несаслушавши противну странку.
– У наше доба – за које се вели да „људи ни у шта не верују и да су заражени
страшћу сумње“, у ком се људи не уздају у истину својих мњења, но држе да неби
знали шта би почели, кад неби имали својих мнења - тражи се, да се неко мнење
заклно од јавних нападаја, не поглавито с тога, што је оно истинито, но што је
важно за друштво. Каже се, да имају неки догмата, која су благостање људи тако
нужно, да не кажемо неопходно потребно, да је влада исто тако дужна да их
подржава, као што брани друге користи друштвене. У таквим случајевима, који
тако извесно спадају у дужност владе, вели се, довољно је и нешто мање од
непогрешивости, те да оправда владу, шта више да је обавеже, да заузме правац
своје од друштва опште подупрто мнењу. Често се тврди а још чешће се мисли, да
само рђави људи могу ићи на то, да потресу овакве спасоносне догме, а у томе
држи се, не може ништа зло бити, што се зли људи, зауздавају и спречавају да
чине оно, што лежи само њима на срцу. Овим начином гради се правдање
спречавања, слободног израза мишљења, не питањем истине, но питањем нужности
дотичних наука и ласка си, да ће тако избећи одговорност за оно, што се иште за
себе, власт непогрешиво пресуђује мнења. Они којима је то довољно, превиђају да
се тиме захтев на непогрешивост, преноси само на другу ствар. Да ли је једно
мнење нужно, то је ствар самога мнења, и даје се порицати, колико и само мнење.
Исто је тако потреба, да има неки судија, који ће непогрешно судити, да ли је
једно мнење потребно, ако што треба да се суди, да ли је оно погрешно, већ ако
се неби иначе, осуђеноме мнењу дала свака прилика да се брани. Исто тако не
вреди ни онај приговор, који вели, да треба да се дозволи оном ко другачије
мисли, да тврди потребу или нешкодљивост свога мнења, али му не треба дозволити
да тврди, да је његово мнење истинито. Истина једнога мнења део је његове
дужности.
Кад тражимо
да знамо, да ли је желети да се неком тврђењу, верује или не, даје ли се ту
искључити, да не гледамо, да ли је то тврђење и истинито или не? По мишљењу не
рђави, но најбољи људи, не може ни једна вера, која је противна истини, бити
истински корисна; и зар да не буде дозвољено, да можемо остварити ово гледиште,
када нас оптужују да хулимо ону науку, која се хвали да је корисна, који ми
напротив држимо да је лажна? Присталице таквих од вајкада донетих мнења (предања),
траже, да се што више користи овим гледиштем, шта више, траже да се тим пре зна
и верује њиховој науци јер је она „истина“. Где се дозвољава тако решавајући
разлог, само једној странци а другој не, ту онда има разговора о поштеној
препирци мнења, у питању нужности. И доиста гдегод закон или опште морално
чуство не дозвољава, да се несме дирати у истину једног мнења, ту се исто тако
не трпи да се одриче, да то мнење није нужно. Оно што се у најбољем случају
дозвољава, то ублажује у нечему, безусловном нужност тога мњења, или смањује
кривицу који товари на себе, свако одвојено мнење.
Да се још
јасније увиди, како је будаласто, не хтети слушати мнења, за која смо сами
уверени, да ништа не вреде, ево испитаћемо то на некој извесној ствари, и ја ћу
овде да изаберем случајеве, који ће ми бити најнезгоднији – случајеве у којима
се наводе најтврђи разлози са гледишта истине и нужности, против слободе
најављивања мнења. Нека буде дакле то уверење на које се напада: вера у једнога
Бога и будући живот или ма које, од опште признатих моралних начела. Ако
свршимо борбу на овоме пољу, то дајемо каквом непоштеном противнику велику
добит у руке; за цело ће рећи (а многи, који нису с намером непоштени, говориће
то за њиме) : а то ли су науке, које ти држиш да нису довољно извесне, а да се
стављају у одбрану закона? Зар је теби вера у једнога Бога, мнење, које захтева
непогрешивост за се? Бићу тако слободан, те ћу овде приметити да мени није,
тврдо поуздање у икоју веру, оно, што ја називам тражењем непогрешивости за се.
Ја зовем онога да тражи непогрешивост за себе, да реши ово питање и за друге
људе, без да им дозвољава да саслушају и оно, што се са противне стране тврди
.Ја презирем и одбацујем ово присвајање, а још више кад се оно чини у ствари,
које је моје најсветије уверење.
Један човек
може бити уверен, не само о погрешности некога мњења, већ и о рђавим
последицама истога мњења-и не само о рђавим последицама већ (да употребим
изразе које иначе одбацујем) и неморалности и побожности тога мњења, и ако, ме
како да је тврдо уверен, ма то његово лично уверење, да дели и његова земља и
савременици, он на основу тога, не да том мњењу да се оно само брани-онда кажем
такав човек тражи непогрешивост за себе. Није да се каже, мњење се сматра за
неморално и безбожно; па онда не може се замерити и није опасно и што се тражи
непогрешивост за себе, баш у овом случају је то најубитачније. Ту је корен оним
ужасним заблудама, са којих људи једног века привлаче на себе чуђење и
презирање потомства, овди извиру они знатни случајеви, где се закон дао
употребити, да уништи најврсније људе, најузвишеније науке, успевши нажалост у
томе, што се тиче људи. Јер неке су од тих наука остале у животу, да буду повод
(као у инат) таквом поступању против људи, који не деле овакве науке и њихова
предана тумачења.
Свету се не
може доста наговорити, да је некада живео човек по имену Сократ, који је дошао
у знатну опреку, против законитих власти и јавног мњења свог доба. У оној земљи
која је онда имала толико великих људи, - кажу они, који њега и земљу најбоље
познају- Сократ је био најврлији муж свог доба, а ми знамо да је он био
человођа и узор свим каснијим учитељима врлина, да је био извор узвишених мисли
Платона и разумне Аристотелеве науке о нужности, и maestri di color che sanno, двају главних извора етичке и сваке друге филозофије.
Овог признатог учитеља свих знатних мудраца, њега, коме слава и после две
хиљаде година, све више расте, који више вреди, него сва друга имена што су му
отаџбину прославила- њега осудише земљаци на смрт, пошто законским путем убедише
да је безбожан и неморалан. Безбожан зато, што је порицао државно признате
богове: тужиоц увераваше шта више да Сократ не верује ни у какве богове. Да је
неморалан зато што је својом науком и поуком „ отров омладине „. И његове
судије нађоше, можемо рећи по свом знању и савести, да је он то скривио ради
чега га туже; и осудише човека, који је по свој прилици међу својим
савременицима имао највише заслуга за цео свет- да умре као зликовац. – Или
вратимо се другом и још једином примеру судијског злочинства, које ће после
оног Сократовог, бити од утиска, вратимо се догађају који се десио пре
осамнаест сто неколико година на Голготи. Човека, који је као што сведоче
сведоци, учинио такав утисак моралне узвишености, да су га осамнаест столећа,
као самог свемогућег поштовали, тог човека одведоше срамно на смрт- а као
каквог? Као богохулитеља. Савременици, не само да не познаше у њему свога
добротвора, већ сматраше противно од онога што је он био, и поступаше с њим као
са изметом безбожника, а сада тога ради важи, да су они били безбожници.
Осећања која се буде у данашњим људима када помишљају на та недела, чине, да
људи неправедно суде о људима у оно доба. Ти људи нису били, по свој прилици,
зли људи- бар нису били гори него што су људи у опште, шта више, били су то
људи, који су у пуној мери делили религиозна, морална и патриотска чувства свог
доба и свог народа, сасвим она врста људи, који у свако, па и у наше време, по
свој прилици живе цео свој век, недужни и поштовани. Свештенички главар, који
раздера своју ризу, када се изговорише речи, које по мишљењу његових земљака,
значише признање највише кривице, био је, по свој прилици, исто тако искрено
озлојеђен и поругљив, као и већина поштених и смирених људи, кад данас изричу
своја побожна чувства: и они, који се данас њему чуде, већином би исто тако
урадили, да су живели у оно доба и да су се родили као Јудеји. Пре него што би
строго верни хришћани дошли у искушење, да држе светину, која је побила прво
мученике камењем, за гору од себе, нека се сете да је и Св. Павао био међу оним
гониоцима.
Да наведемо
овде још један пример, који ће бити од највећег уплива кад је сразмерно оно,
што је поука у заблуди, ономе, што је мудрост и врлина онога што потпада
заблуди. Ако је од власника имао повода, да се држи за најбољег и
најпросвећенијег међу својим савременицима, то га је имао цар Марко Аврелије.
Као самовладару целог образованог света, живот му показује не само да је био
праведан без мане, него што се од његових стојичких уверења мање било надати-
да је био и најблажег мишљења. У оно мало прилика што му пребацују да је
погрешно, има се то увек приписати томе, што је кроз прсте гледао. Његови
списи, ремек етике старог света не разликују се много, готово нимало од
најглавнијих Христових начела. Овај муж, бољи хришћанин, не узимајући ову реч у
смислу црквене науке- но било који од владаоца, који узеше себи то име, гонио
је хришћанство. На висини свега онога што је човечанство до онда извојевало,
обдарен ведром, бистром памећу и значајем, који се у његовим списима, сам од
себе, развио као хришћански идеал, ипак му је остало скривено, да ће
хришћанство свету, чије је дужности сматрао за строге, бити на благослов, а не
на проклетсво. Он је добро знао како је друштво јадно стајало. Али он је видео
или му се чинило да види, да ће то друштво тако као што је моћи, сачувати још
од горег распада или старом вером или обожавањем старих богова. Као владаоц
човечанства, држао је да му је дужност, да заштити друштво, од ове коначне
пропасти, и није видео пут којим ће се оно, ако се једном распадне, моћи поново
склопити. Нова вера ишла је очигледно на то, да раскине постојећи склоп, била
му је дакле дужност или да прими и сам нову веру или да је угуши. У колико му
се, дакле, чинило, да богословље хришћанства, није ни истинито, ни боговског
порекла, у колико није веровао чудноватој приповетци о распетом Богу, у толико
у његовим очима, није било могуће, да система, која сама каже, да почива на
основу, који он није могао да верује, може развити ону оживљавајућу снагу коју
је она упркос својим слабостима заиста и развила- и у толико је само, овај
најплеменитији и најљубазнији међу владаоцима и филозофима, само свестан своје
свете дужности, дозволио да се гони хришћанство. Мени се чини, да је овај
догађај, један од најтрагичнијих у историји света. Горка је то мисао, кад се
помисли, како би се хришћанство сасвим другачије образовало у свету, да је оно
под Марком Аврелијем, место што је под Константином, примљено за државну
религију. Али било би неправедно према њему, а било би и грех против истине,
када би се порицало, да он у оно време казнећи распростирање хришћанства, није
имао оних навода, који се наводе за кажњење антихришћанских наука. Ниједан
хришћанин није тако чврсто уверен, да је атеизам лажан и да прети да раскине
друштво, као што је Марко Аврелије био уверен, да ће то исто учинити
хришћанство, он који је то боље могао пресудити него сви живи људи. Ко би се,
дакле, решио за кажњење распростирања мњења, а не би се сматрао бољим и
мудријим него Марко Аврелије- да је искуснији у мудрости свог доба, да је
духовно узвишенији, него своје доба- да је ревноснији у тежњи за истином или
искренији: тај нека се окане захтевати непогрешивости за себе и за свет, на
коју се велики Антонин ослонио, са тако несретним успехом.
Непријатељи
слободе вероисповести, осећајући, да не могу ни једним доказом бранити
употребљавање казне, за зауздање нерелигиозних мњења, а да уједно и не
оправдају Марка Антонија; кад дођу у теснац, пристају на ово, али мисле са Др.
Џонсоном да су гониоци хришћанства имали право, јер је гоњење искушење, које
истина мора да претрпи, и увек сретно претрпи, јер закон напокон не може да
успе против истине, али је понекад права благодат за гушење опасних заблуда.
Вредно ће бити да се мало забавимо, око овог чудног правдања религиозне нетрпељивости.
Науци, која
правда гоњење неистине, тако да то никако не може шкодити истини, не да се
пребацити да ова непријатељује ширењу нових истина, али тим мање је достојно
похвале, великодушје њеног поступања према људима, којима је човечанство
обавезно за ову услугу. изјавити свету оно, што се, без да је он пређе знао за
то, тиче његовог добра; доказати му, да се он налази у заблуди у неком
земаљском или религиозном питању; зове се указати ближњима својим заиста
најважнију од свих услуга. То важи и једномишљеницима, Др. Џонсона у понеким
случајевима, као што је овај, са првим хришћанима и реформаторима, за
најдрагоценији дар, што се у опште може поклонити човечанству. Што се покретачи
тако неоценими доброчинстава, нагрђују трновим венцем и што се с њима поступа
као са најгорим зликовцима, то не важи људима овог мњења, као заблуда, коју
треба жалити, и као несрећа, коју би требало човечанство да каје у просјачкој
кошуљици;- већ је то њима поступак, прави и праведни, баш како одговара овој
ствари. Ко изјављује неку нову истину требало би, баш као оно по законику
Локрана, предлагач новог закона, да изађе са конопцем око врата, кога би одмах
стегли, чим јавна скупштина не би на основу његових разлога, хтела с места да
прихвати његов предлог. Ко говори, да овако ваља поступати са својим
добротворима, тај не може ценити и само доброчинство; и мени се чини да је овог
мњења, посебно она врста људи, којој подноси, што су некад откривене нове
истине, али сматра да је излишно, распростирати и даље те истине.
Говор, да
истина тријумфује над гоњењем, није заиста, ништа друго, до оних умиљатих
неистина, које људи један за другим бенетају, док већ не дојави. И само је
искуство томе противно. Историја је препуна примера, да је гоњење одржало
победу над истином. И ако се истина може тиме угушити заувек, ипак се она може
бацити вековима у назад. Да говоримо само о религиозним мњењима, рећи ћемо, да
је реформација још пре Лутера двадесет пута се истакла и опет била угушена.
Угушен је и Арнолд Брешчиа. Угушен је фра Дулчино. Угушен је Савонарола.
Угушени су Албингенези. Угушени су Валдензери. Угушени су Лолхарде. Угушени су
Хусите. Гоњење и после Лутера, успевало је свуда, где год је оно дуго трајало.
Протестантство се искоренило у Шпанији, Италији, Фландерну и у аустријским
земљама а не би много боље прошло у Енглеској да је дуже поживела, краљица
Марија или да је раније умрла, краљица Јелисавета. Гоњење је свуда постигло
свој циљ, осим тамо, где је расколништво било јако као странка, па се није
могло угушити. Нико паметан, неће рећи да је било немогуће искоренити
хришћанство у римској држави. Оно се раширило и дошло је на власт, што су
гоњења била само местимично, што није дуго трајало и била су испрекидана
временом, у ком се могло мирно покрштавати. То није ништа друго, већ варати себе
кад би се рекло, да истина има силу, (а која је заблуди одречена), да се одржи
против тавница и старишта. Људи не иду ревносније за истином, него што то често
чине за заблудом и довољно употребљавање законских или друштвених казни, биће
обично доста да стави и једном и другом свој циљ. Права врлина истине је у
томе, да се једно мњење кад је оно истинито, може угушити једанпут, двапут и
више пута, али да ће га у току века обично један или други опет пронаћи, док му
ускрс не падне најзад у такво време, у ком ће га згодне околности чувати од
гоњења, где ће оно ухватити довољно корена, да се може одупрети сваком следећем
гоњењу.
Можда ће
неко позивати на то, да су прошла она времена, када су се они, који распростиру
нова мњења осуђивали на смрт; да ми нисмо као наши очеви, који су убијали своје
пророке, шта више, ми им подижемо још и споменике. И заиста више није обичај
убијати расколнике и мера казни које би допустило данашње човечанство против
мњења које се највише мрзи, не би ишла дотле да се оно искорени. Али ипак не
ласкајмо себи, да смо сасвим прости од бруке законитог гоњења. Још постоје
законске казне за мњења или бар за њихово најављивање, и има примера да се те
казне врше и у наше доба па се не може поуздано рећи, да ће бити немогуће, да
оне опет испочетка оживе. Год. 1857. осуђен је неки несретник кога су иначе
хвалили, да је човек на свом месту, судом грофовине корнвелске на двадесет и
један месец затвора, што је рекао и на неку капију написао неколико речи, које
вређају хришћанство. Месец дана после тога, не дозволи олдбејски суд у више
прилика двојици људи, да буду поротници, и једнога од њих љуто увреди и судија
и један правозналац, а зашто? Зато што ти људи исповедише искрено и поштено, да
немају никакве вероисповести. Из истог разлога нису били праведни према неком
странцу против
неког лупежа. Ово одрицање судске помоћи, оснивало се на оном начелу закона,
које каже, да се нико не може пустити, да пред судом сведочи који не верује у
једнога Бога (доста је ма у кога) и у будући живот, што ће толико рећи, да лица
која у то не верују, стоје ван закона и немају права на заштиту суда, тако да
ће, не само било какав напад на њих, остати некажњен, ако је учињен у њиховом
присуству или присуству њихових једномишљеника; па се неће казнити ни напад на
неког другог, ако буде зависио од њиховог сведочења.
Ко дели ово
мњење, тај показује да не познаје повеснице (у толико, у колико је доказано, да
се већина неверника у једном веку састојала од људи посебног поштења и
изврсности) а нико не би целио ово мњење, ко год има појма о томе, колико је
било људи, које свет поштује због њихових врлина и великих знања, а овамо је
свакоме познато или бар најближим сродницима- да ти људи немају вере.
И ван тога
ово правило шкоди само себи и подрива само свој основ, јер, под изговором, да
сви који одричу Бога морају бити лажљивци, прима те људе да сведоче, ако су
спремни да лажу, а одбија само оне, који ће се радије изложити оговарању и
признати ма какву веру, него што ће говорити истину. Ово правило које по својој
цени, сао за себе говори да је лудо, може се и даље одржавати у својој снази,
само као знак слепе мржње, и као остатак страсти гоњења. А што је најчудније у
таквом гоњењу, јесте, да се оно може само онда избећи, ако се може доказати, да
га нисмо заслужили. Ово правило и начела подједнако су на срамоту како вернима
тако и невернима, јер ако је онај, који не верује у будући живот лажљивац, то
они који у то верују не лажу само с тога, што се боје пакла. Нећемо да вређамо
оне, који су то правило изумели и који га бране, тиме, што ћемо рећи, да они
црпе појам хришћанске врлине, из своје савести.
Све су то у
истини само последице и заостатци страсти гоњења и нису толико доказ томе, да
се смера гонити, колико су пример онога болесног мишљења, које је тако често у
Енглеској, по коме људи радо тврде тако лоше начело и онда, када се и нема зле
воље, да се оно заиста и изведе. Стање јавног мишљења, не гарантује нам
довољно, да се неће још дубље угнездити навика, на још гори начин законског
гоњења, које траје од прилике шесдесетину последњих година. У наше доба се,
исто толико често мути мирна површност обичаја, тиме, што се чине покушаји, да
се давно пронађена зла опет оживе, колико тиме, да се нова доброчинства уводе.
Оно, што се данас раструбљује, да је оживљавање религије, јесте тесногрудих и
необразованих људи оживљавање фанатизма, и где год ври у осећању народа онај
јаки и неизгладиви квас нетрпељивости , - који није никад ни престао , у
средњем сталежу ове земље, - мало фали, па да се људи опет раздраже, на
истинско гоњење оних, који у њиховим очима увек заслужују, да се гоне.
Ето с тога
је, што људи овако мисле и осећају, о људима који одбацују догме, које су по
њиховом мишљењу важне, због чега се у нашој земљи не може одомаћити духовна
слобода. Законске казне, имају одавно тај успех, да друштвени жиг још дубље
урежу. С тога, што овај жиг тишти, дубоко тишти, ретко да се исповедају у
Енглеској мњења, која гони друштво, ређе, него што се у другим земљама чине
изјаве, којима се људи излажу судској казни. Ко није својим положајем тако
сретан, да не зависи од других људи, тај се не може противити ономе мњењу као
ни закону. Бити заточен, не боли више, него не моћи заслужити себи кору хлеба.
Ко је себи обезбедио свој ужитак, па не чека милости ни од великаша, на од
задруга, на од публике, тај не ставља ништа на коцку, признавајући јавно своје
уверење, осим што ће људи о њему лоше мислити и говорити, а да се ово издржи,
томе баш није нужно неко посебно јунаштво.- Нема разлога да се у корист ове
врсте људи моли јавно за помиловање.- Но и ако ми тако мислеће људе не казнимо
оштро, као што смо некад то чинили, ипак је могуће, да ми поступајући тако с
њима, казнимо сами себе оштрије него икад. Сократ је био погубљен али Сократова
мудрост је синула као сунце и просула своје зраке, по целом духовном небу.
Хришћане су бацали пред лавове али хришћанска црква је постала огромно сеновито
дрво, које је надвисило све старије и слабије изданке и осушило својом сенком.
Наша чисто друштвена нетрпељивост не убија никога, на искорењује мњења, већ
доводи људе да и сами прикривају или да се окане напрезања распростирати та
мњења. Међу нама не отимају и не губе расколничка мњења, сваке десетине година
или сваког поколења. Њихов плам не лиже по ваздуху већ само тиња као жеравица
на оном месту, на ком су поникла, у уским круговима мудраца или испитатеља, без
да својом правом или лажном светлошћу осветљавају ствари, које се тичу свих
људи.
…
(Обј. 1859 год. Џон Стјуарт Мил „О слободи“;
Превео: Кнежевић Петар А. Карађорђевић Извор: Званична Веб
презентација Краљевске породице Србије)
No comments:
Post a Comment