Бранко Радичевић: ЂАЧКИ РАСТАНАК

Неси, бреже, чудо ти за око, Не дижеш се до неба високо, Неси гора умилнога латка, Кад ко шеће да је шетња слатка, Ни се вода са камена слива, Кад ко легне да слађе почива, А ко тражи за весеље цвеће — Заман тражи, ту га наћи неће. Неколико овде је дрвета, Ал' де расту, то су места света, Њи је тужно посадило доба, Свако с' вије више једног гроба, По гробови трава обилата, На декоме цвећа умиљата, Ко зна кога гроб овај покрива, Можда цветак ту какав почива, Па је цвеће поитило амо Да се самцит братац не би тешкô, Веће мирно у гробници лешкô. Спавај, брате, ту санак слађани, Кити, цвеће, гроб њему лађани, Та све му је можда овог света Уграбила ова рака клета, Та од свију његови милина Сада њему остала једина, Све нестало, све га је издало, Ти једино верно му остало, Млого тео, млого започео, Час умрли њега је помео, Место данка спустила се тама, Место славе тебе има сама, Ти си понос, ти си цела дика, Ти му слава можда свеколика. А ти, брате, крока веселога, Кад туд минеш, де сети се тога, Па уздани, па сузицу проли, Цвет не дирај, веће ајде доли, Не кидај га, тако т' бога, брате, Друго цвеће тамо цвати за те, Ајд' ти тамо, а ја ћу онамо Де без цвећа трава расте само, Без дрвета, без икаква жбуна — Два, три крока — ето мене туна. Ведро небо онде нада мноме, Брдо травно овде пода мноме, Околине око мене миле, Да ништа се несте промениле! Ја ту стојим, око душе моје Слатки часи умиљато с роје, Око пламти, срце јаче бије Који часак да споменем прије?! Кратко је доба, ето иде вече, Злаћано сунашце већ западу тече, Тавна ће нојца скоро овде бити, Па ће ми драго све тамом обвити. О стани, сунце, стани, не заоди, Бела дана собом не одводи, Да погледим сва местанца редом Још једанпут млађаним погледом, Часе млоге дено своји лета Кâ у рају весело прошета. Ој Карловци, место моје драго, Кô детенце дошао сам амо, Игра беше једино ми благо, Слатко зва ја мед и смокву само. Дете мало — голушаво тиче, Дође тиче па се ту навиче, Овде, овде, де криоце мало Први пут је сретно огледало, Из почетка од гране до гране, Од дрвета једног до другога, Док је смело сетити се стране, Сетити се неба високога, Док је могло крила своја лака Небу дићи тамо под облака, Под небо се дигô тић и сада, Ал' весео није кô некада, Гледа доле, реку, врело, луга, Дрва, жбуне, горе и врлети, Па му с' чине до толико друга, До толико успомена свети, С кима дане прелепо пробави, Па и сада мора да остави. Тешко му се, тешко раставити, Али шта ће када мора бити, За њи срце њему младо туче, Али нешто на далеко вуче, Он не може више одолети, Па се вине и у свет полети. Ој Карловци, лепо л' живе туде, Ал' што мора бити нека буде, Та и мене нешто даље вуче, Ево пружам свога раја кључе. Па када би имô каку жељу, Једну б' имô само али вељу, Кад би тако смањао се туди Да те могу притиснут на груди, Та на груди и на своја уста, Ох жељице, ала си ми пуста! — Лака песмо, оди у помоћ, Јера оно већ је близу ноћ, Де пригрли песмо, моја снаго, Па ижљуби све мило и драго! Сунце јарко, та колико реда Тако тебе ја седати гледа, Гледа твоје големе красоте Пун радости и веље милоте, Гледа тамо па мисли назада, Како красно бијаше некада, Осети се српске царевине, Српске славе, српске госпоштине, Осети се последњега доба, Та краснога на Косову гроба. Збогом, сунце, на западу јасно, Ал' за гору заилазиш красно, Тако красно и у таке славе Јуначке су тада пале главе, Угледô се један на другога, Попадао један код другога, Та рад оне красне домовине Не жалио нико да погине. Ти већ зађе, небо је црвено, Као да је крвљу обливено, Ао сунце, као небо ово Тако беше црвено Косово, Од србињски тешки палошина Крв с' отвори кâ морска пучина, Дивно ли је тада Србаљ био, Дивно л' сваки главу заменио, Дивну л' крвцу злотворску пролио, У њој данак дивно утопио. Ој сунашце жића мог убаво! Када зађеш, о зађи крваво, Сред копаља, звеке и мачева, Зађ' за гору душмански лешева, Кô што онда тим јунаком зађе — Та шта море јоште бити слађе! Сунце зађе, а спушта се тама, На небу је вечерњача сама, Небо ведро, а река се чиста Тамо, амо у пругама блиста, Ој Дунаво, о ти реко силна, Ала си умилна! Колико сам пута превесео Са друговим' у лађицу сео, Заватио веслом и десницом, Отиснуо с' водом и матицом, Ни се буре ни громовне буке Поплашиле поуздане руке, Кад гром рикну, када муња севну, Тада млађан понајслађе певну, Север дува, водом пољуљива, Вода бурна у чун запљускива, Вал за валом у часак нагрну, Лати чамац па га и преврну, Све у воду — ао красне муке! Шчекасмо се на ноге и руке, Па за часак ето браћа луда Догрцаше до брега и пруда. Млого ли се тако кадикада У се глава поуздала млада, Тело чило, а умешна рука, Сретно сам се ја увек извукâ, Ја сам теби младо тело предô Кâно оцу своме што би чедо, Јер да теде, могаше ме једном Руком својом задржати ледном, Та кад оно у Води неука Доватила та самртна мука, Кад се вода нада мноме склопи, Ој Дунаво, ти ме не утопи, Ти ме диже, привати обала, Зато теби до небеса фала, Реко онда па ћу и свакада, Али збогом остај мени сада! Виногради, збогом умиљати, Збогом, грожђе, нећу те ја брати, Ао бербо, тебе жалим клету, Та шта лепше од тебе на свету? Ко тебека никад не видео, Шта је јоште сиротан видео? Ао брацо, амо у то доба Дођи, види, чуј, па ајд' у гроба. Зора зори, све поустајало, Па с' уз брдо весело нагнало, Свирац свира, пушке попуцују, Моме поју, момци подвикују, Јоште мало, ето винограда, Гледај сада убавога рада: Бери, носи, час доле, час горе, Момци кликћу, а песме се оре, „Живо, живо!“ један другог кори, Живо с' ради, ал нико с' не мори, Гледни само после ује сваке, Гледни, брате, оне ноге лаке, Та тек што се свирац чује, Већ у колу с' поскакује, Коло, коло, свирац свира, Нога земљу не додира, „Ситно, брате, ијујују!“ Момци чили подвикују: „Свирац свира, Не да мира, А још више девојчице, Њине очи и ножице, Деде, брате, ијујуј! Де поскочи, не лудуј, Ко би јако момак био Па се не би помамио! Ао селе босонога, Зла ти маја дозлабога, Не дала ти чарапица Ни лагани папучица, Да учиниш клепа-клапа — За тобоме, душо, скапа. Охо, селе, вита стаса, Држ' се браци око паса, Коловођа колом вија, Коло лети, зној пробија, Ал' у твоји недри туце Окле снега до две груде? Чудо, селе, дивно чудо, Ала би се млађан грудô !“ Коло, коло, наша дика, Пушка пуца: цика, цика! Па све тако пуцај, бери, Певај, играј до вечери, А кад сунце веће седа, Бесна момчад још се не да, Иде кући, подвикује, Пуни пушке, попуцује, Свирац свира, мома поје: „Коловођа, злато моје!“ Па у крчму, те до зоре, Коло игра, песме с' оре, А у зору с' зајухуче, Удри опет кâ и јуче. Збогом, песме, збогом, коло, Збогом, момци, наоколо, Збогом, кито мома млади, Збогом, грожђе, збогом, виногради! Збогом, горе, места моја слатка, Пуна липа и дебела латка, Пуна тица, пуна јагодица, Јагодица, прелепа ђурђица; Збогом, доле, збогом мирисаве Пуне оне љубице убаве; Збогом и ви по њима извори, Веља сласти када жеца мори; Збогом остај, убаво Белило, Ти ми беше увек место мило, Свуд по теби деклице, танане, Свака од њи лака кâно лане, Лица бела па мало румена, Сукња борна дивно придевена, Сунце сјаје са небеса златно, Моме шећу па ми беле платно, Сунце сјаје, лице одсјајује, Сукња с' дигла, нона провирује, Ао лишце, ао ноно бела, Кога не би ти овде занела? Сунце јарко, јаче сјати нагни, Па им лице, па им ноне смагни. Сунце јарко зашло већ одавна, Очо данак, дошла нојца тавна, Моме платно давно покупиле, Па с' одавде мене изгубиле, Све ми мило нојца расплашила, Што не могла, у таму завила, Нигде трага од дана бијела, Црна нојца сасвим преотела. Ал' опета чини се менека Као бела да зорица зори, Тице поју, горе стоји јека, А крај мене поточић жубори; Ја се шетам, дружина са мноме, Ми идемо Стражилову томе, Под ногама она росна трава, А са стране брда мирисава, А овде се поток пошалио Па нам пута младим препречио, Преко њега скачемо лагани, И ево нас на другојзи страни, А одавде све још убавије: Како само долина се вије, Како гора подигла се густа, А по гори све та липа пуста, Липа цвета, цветићи миришу, А уз мирис ветрићи уздишу, А уз ветрић коси покликују, Уз косове браћа подвикују: „Ао данче, ала си ми бео! Још би дуго гледати те тео, Ал' кад ми се веће смрћи мора, Нек се смркне измеђ ови гора, Ту нек ми се ладна копа рака, Ту ће мене земља бити лака.“ Па потрчи бистроме извору, Па довати ту липову кору, Па се напиј водице лађане, Па убрзај те ноге лагане, Удри гором, по стењу се вери, Па јагоде, па цветиће бери. Збогом остај, красно Стражилово, Млоги те је у звездице ковô, Млоги рече: „Ао рајска слико!“ Ал ко ја те рад не имô нико. Данка бела нестало већ давна, Све покрила она нојца тавна, Небеса су свуд звездица пуна, Ал' месеца јоште нема туна; Доцне данас он ће обасјати, Ја не могу на њ'га ту чекати, Срце младо јоште једном жели Са другови да се провесели. Соба ниска, а доста и тесна, Око стола седи раја бесна, Радује се оном вину ледну, Па свећицу запалила једну: Гори свећа као да издише, Ал' де раја да запали више, Кад весела штоно год имаде, До парице све за Вино даде? Амо вина и у тога ћупа, Па ондака запевајмо скупа, Па још песму дено Арапину Марко војске поби половину, Те задоби тог крвавог дана Седамдесет они тешки рана, Гледа царе ове ране љуте, Па дукате повадио жуте, Па говори: „Ко излечи Марка, Ево њему хиљада дуката!“ Сину дукат кâно сунце јарко, Плану Марко, па дукате вата: „Вина амо, крчмарице драга!“ Па замало од рана ни трага. Брже, браћо, чаше напунимо, Напунимо оног вина жарка, Куцнимо се па онда папимо Та десници Краљевића Марка, Што удари силном Маџарину, Од бедра му отрже мачину, Сева мачу — Филип на две поле — Мач пролеће, па у камен доле, Пуца камен, ватра иза њ сева, Марко гледа, брк му се осмева, Ал' да ј' камен винцем потекао, Би тад Марко богме закликтао. Кликни, брате, кô што чини соко, Испи чашу да т' засузи око, Ох тако се за Марком јадује, Таком сузом он се оплакује. Умре Марко, њега нам нестаде, Али ништа, бар винца остаде, Јер да ј' Марко још живео дуже, Све би винце попио нам, друже. Та знаће се Марко убојица, Убојица, љута пијаница, Докле мачи, докле чаше звече, Докле сунца, докле винца тече. Тамбур, тамбур, ситна тамбурице, Удри, побро, у сићане жице, Данас има, а сутра нас нема, Ајд' у коло, ко ће ту да дрема? Он у среди у тамбуру бије, А коло се око њега вије, Ао брацо, ао тамбурице, Удри жешће у те ситне жице, Ситне жице — ситнији кораци, Нек се знаде кад играју ђаци! Ој ви српски витезови, Ви змајеви, соколови, Та има вас на иљаде, Ал' бројити немам каде, Та кад би вас све бројио, Кад би јадан винца пио! Ој Шубићу, Јуранићу, Турске главе Беу траве, Мачи ваши бритка коса, Крвца ваша беше роса, Роса росну, јавор с' диже, Певац иза њ гусле здеља, Па бугари што сте били, Што л' десницом починили, Дела ваша сунцу равна Неће скрити нојца тавна. Ноћи, ноћи, тавна ноћи — Ко би Србу у помоћи? Ој Чупићу, љута гујо, Ој Ћурчијо, мрки вујо. Ао Луко, Турска муко, Ао Петре, Плаи ветре, Што довати турско море Па о српске разби горе! Ој Поцерче, ој Милошу, Наш соколе, славо мила, Ал' на славу Турком лошу, Јер им сломи пуста крила, Сруши Дрини у дубину Ону страшну орлушину: Ви звездице нашег неба, Што сијасте кô што треба, Звезде трепте, звезде сјају, Али данка још не дају, Ђорђе дође, сунце грану, А Србији дан освану. Коло, коло Наоколо, Виловито, Плаовито, Наплетено, Навезено, Окићено, Зачињено, Брже, браћо, амо, амо Да се скупа поиграмо. Србијанче, огњу живи, Ко се тебе још не диви! -------------------------------------- Али веће учестали петли, Ето веће де се зора светли, Дан се бели на истоку спрема, Мене станка више овде нема. Одо, браћо, збогом мени сада, Збогом, браћо, можда за свакада! Сећајте се мене, друга свога, Сећајте се красна доба тога, Ох заклетве оне дивне, свете, Браћо мила, заборавит нете, Ње с' сећајте увек и свакада, Мене млада само кадикада, Само онда кад чашу узмете, Па весели до дна испијете, Тада само, тада веселога Сетите се, браћо, друга свога, Каж'те само макар у памети: Млогу л' с нама он осуши клети! То је доста, ја не тражим више, — Збогом, браћо, мила и сувише, Били живи, весели и здрави Никада вас ја не заборави.