Мирослав Крлежа: ПАН

Модро јесење поподне. Гора и виногради пјевају тиху пјесму снивања:

Све је модри псалам јесење тишине.

Сјају на сунцу куполе аркада.

У врбињу сивом сребрна вода свечано вијуга

и плеше у огњу, гримизу и свили

ко пламена јесења дуга.

На Граду снију куле. Палаче, терасе, руже.

Мили су, топли обриси Града,

пијани боја, сунца и југа.

Све је модри псалам јесење тишине.

Грожџе у винограду дозријева:

Ко оргуље благдање тихо зуји златна пчела.

Зреле се метвице трусе, влати траве се њишу,

медена вимена наша сунчани траци сишу.

Рајска тишина

Горе шарена свијетла богате јесење боли,

болесно тихи се акорд ко бисер на свилу проли.

Кану ко с кљуна чаробне птице.

Тихо, свечано тихо звоне небеске жице.

Акорди небеских жица:

Краљевско поподне с црвеним грањем пјева

златну јесењу пјесму.

Ко фазанка света, свилорепо божанско птиче,

трепери сунчана пјесма,

у величанственој глазби трака, цвијеча, азура, сребрног ткива.

У сјени фантастног чокота тугује Пан. Испија га болесна чежња за пјенушавим морем, пребире пјесму чежње на сиринги:

Талата! Талата!

Љиљани се њишу,

катаракти сребра низ хридине звоне.

И имела капље и уљици цвату

и валови миришу.

Орлови у модром Ништавилу роне.

Над пучином круже галебови јата,

талата! Талата!

Траци се сунчани препличу с виновом лозом, па Га милују:

Касна је јесен. Вињаге горе на цјелову огња

Ко црвени атлас на ватри камина.

Дање се паунче сунча:

на крилу му блистају боје

жуто протканих снова, црвеног вина.

И цвијече својим мирисом опија Пана:

Сунчаница снива огњени цјелов

Посљедњег, жутог вјенчалног дана.

У небеском модром уљу

етерски пливају снови.

Земаљска кугла је сва

И шареном везиву ткана.

Пан самилосно глади сунчане траке и мирише увели сунцокрет.

Талас га чежње болечиве заноси на море. Сиринга плаче:

Талата! Талата!

О, ондје пепељасто оточје се мави

и чемпреси плачу ко мартири плави.

А пучина сјајна ко краљица снива

у тканини иња, у боји олива.

Поштрапана врутком пламеног злата,

талата! Талата!

Златни умиручи лист падне у коврчаву косу Пана, пјевајучи:

О, прозирна сјајна непоњатна Тајна.

Испија ме јесен у мирису транса,

све је, све је сунчана нијанса.

Пан тужно проматра црвени лист. Сиринга звони:

И ја трептим као бојом проткан лист!

У души ми модри сан морски ускрсну

и сијасет боја у ватромет прсну:

дугобојних лажи,

кристалних палата,

талата! Талата!

Азур се лије по Пану:

Света црвена глазба,

тиха модра низина.

Над ораницама

сјај јесењег ткања.

Касна умире јесен,

прозирна небеска сања.

Модра раван свија се у раскошном плесу у очима Пана:

Обриси баршунастих шума,

торњева црвене капе

и жути снопови сунца,

све се је сплело у сан!

О, модри, сунчани, свети,

тихи јесењи дан!

Пан се купа у азуру и гледа плес равнице у бојама. Сиринга плаче за морем:

Талата! Талата!

Црвени једрењак на таласу плеше

по скорупу модром, арабеске шара.

На лепези боја, виолетних пара

шкољком мојих снова,

ко корабљом од злата,

лете,

лете,

три,

три пјенушава хата.

Талата! Талата!

Боје пјевају топло, женски:

О, блиједи, блијдеи Пане,

Падни у нашу Свилу,

у сјајне наше Тајне

мириса, свијетла, мира.

Љепота благдања наша

зар ти душу не дира?

Тонови боја капају у чашке црвеног цвијеча. Цвијече бруји:

Врати се к нама, врати,

Бјело несретно дијете!

Мисли морем ти лете

а земља је топла, света и добра Мати.

Врати се к нама, врати!

И зефир му се заплео у коврчаву косу:

Куд луташ водама модрим,

играј лагане игре, смиј се и пој!

Јесен је пијаних снова чаробни бој!

И сунчани траци и цвијече, азур, црвено лишче и зефир, и грожџе и тонови боја, све пјева:

Сви смо ми модри сунчани Сан,

Зашто, о, тугујеш, преблиједи Пан?

Та цвијетна и обојадисана молитва, тај плес јесењи успављује Пана. Сиринга се смије:

Свијетла гигантска јесен,

жено, предобра мати!

Млазови мириса твојих у моју падају крв

ко ватрене звијезде у море.

Огањ у мени врије,

пјесме у мени горе.

Свијетла гигантска Јесен,

жено предобра мати!

Распу се тихи жалосно болесни тонови. Процесија се бијела пење дрворедом кестенова до цркве на брду. Сељанке, министранти, свеченици у богатим своленим орнатиме, поливенима сунцем, звона и тамњан. Све пјева:

Kyrie, eleison! Christe, eleison…

(изд. НИШРО Ослобоџење, Сараево, 1989)