Ернест Ренан: ЖИВОТОТ ИСУСОВ

Глава VI

РАЗВИТОК НА ИСУСОВИТЕ ИДЕИ ЗА ЦАРСТВОТО БОЖЈЕ

…U svetu ovakvom kakav je, zlo vlada. Satana je “car ovoga sveta” i njega sve slusa. Kraljevi ubijaju proroke. Svestenici i ucenjaci ne cine ono sto zapovedaju drugima da cine. Pravedni su progonjeni i jedini udeo dobroga je da place. “Svet” je na taj nacin neprijatelj Boga i njegovih svetaca; ali Bog ce se probuditi i osvetiti svoje svete. Dan je blizak, jer gnusoba je dostigla vrhunac. Doci ce red na vladavinu dobra.

Dolazak te vladavine dobra bice jedna velika nagla revolucija. Svet ce izgledati obrnut; posto je sadasnje stanje rdjavo, da bi se buducnost predstavila, dovoljno je shvatiti otprilike suprotno od onoga sto postoji. Prvi ce bidi posljednji. Jedan novi red upravljacе covecanstvom. Dobro i zlo sad su smesani kao korov i dobro zrno na njivi. Gospodar ih pusta nek rastu zajedno; ali dan naglog odabiranja doci ce. Carstvo Bozje bice kao bacanje velike mreze koja pokupi dobru i rdjavu ribu; dobra se odvaja u krcage, a ostalo se baca. Klica te velike revolucije najpre ce biti neprimetna. Bice kao zrnce gorusice, najmanje od zrnevlja, ali koje baceno na zemlju postaje drvo u cijem se hladu ptice odmaraju; ili ce biti kao kvasac koji zamesen u testo, cini da se testo digne. Niz parabola, cesto mracnih, imao je cilj da izrazi iznenadjenje tog naglog dolaska, njegovih prividnih nepravdi, njegovog neizbesnog definitivnog karaktera.

Ko ce oznovati tu Bozju vladu? Setimo se da je prva misao Isusova, misao tako duboka kod njega da verovatno nije primljena, nego je proizilazila iz samog korena njegovog bica, bila da je on sin Bozji, poverenik svog Oca, izvrsitelj volje njegove. Odgovor Isusov, na takvo jedno pitanje, nije mogao biti sumnjiv. Ubedjenje kako ce on uciniti da Bog zavlada, potpuno je obuzelo njegov duh. On je sebe smatrao za sveopsteg reformatora. Nebo, zemlja, cela priroda, ludilo, bolest i smrt za njega su samo orudja. U svom nastupu herojske volje, on se smatra svemocnim. Ako se zemlja ne podvrgne toj krajnjoj preobrazbi, ona ce biti smrvljena, ociscena plamenom i dahom Bozjim. Novo nebo bice stvoreno, i ceo svet bice naseljen bozjim andjelima.

Potpuna revolucija, koja obuhvata sve, pa i samu prirodu, takva je dakle bila osnovna misao Isusova. Od tada, bez sumnje, on se odrekao politike; primer Jude Golonita pokazao je uzaludnost javnih pobuna. Nikad on nije pomislio da se dize protiv Rimljana i tetrarha. Neobuzdano i anarhicno, nacelo Golonita nije bilo njegovo. Njegova pokornost ustaljenim vlastima, podsmesljiva u stvari, bila je potpuna u formi. On je placao danak Cezaru da ne sablazni. Sloboda i pravo nisu od ovoga sveta; nasto mutiti zivot izlisnim osetljivostima? Preziruci zemlju, ubedjen da vidljivi svet ne zasluzuje da se o njemu stara, on se sklanjao u svoje idealno carstvo; osnivao veliku doktrinu transcedentnog prezira, pravu doktrinu slobode dusa, koja jedina daje spokojstvo. Ali on jos nije bio rekao: “Carstvo moje nije od ovoga sveta”. Mnogo mraka mesalo se u njegove najpravije poglede. Ponekad cudna iskusenja prolazila su mu duhom. U Judejskoj pustinji Satana mu je predlozio carevajne na zemlji. Ne poznavajuci snagu rismkog carstva, on je mogao, na osnovu odusevljenja koga je bilo u Judeji i koje je on ubrzo posle dovelo do uzasnog vojnickog otpora, mogao je - velim - uzdati se da ce osnovati carstvo pomocu smelosti i broja svojih pristalica. Vise puta mozda doslo je preda nj najvise pitanje: Dali ce carstvo bozje ostvariti silom ili blagoscu, pobunom ili strpljenjem? Jednoga dana, vele, prosti ljudi iz Galileje htedose da ga uzdignu i nacine carem. Isus pobeze u goru i ostade tamo neko vreme sam. Njegova lepa priroda sacuvala ga je zablude koja bi od njega nacinila jednog agitatora ili vodju ustanka, jednog Teuda ili Varkokeva.

Revolucija koju je on hteo bila je uvek moralna revolucija; ali jos on nije dospeo do toga da se za izvrsenje pouzda u andjele i trubu strasnog suda. Na ljudima i pomocu samih ljudi, on je hteo da deluje. Jedan vizioner koji ne bi imao drugih ideja sem blizine strasnog suda, ne bi se toliko brinuo o popravljanju ljudi, i ne bi osnovao lepo moralno ucenje koje je covecanstvo dobilo. Mnogo nejasnoga bez sumnje je ostajalo u njegovoj misli i plemenito jedno osecanje, mnogo vise nego opredeljena namera, gonilo ga je uzvisenom delu koje se stvaralo pomocu njega, mada na nacin vrlo razlican od onog koga je on zamisljao.

Odista carstvo Bozje, hocu da kazem carstvo duha, on je osnivao, i ako Isus iz nedara svoga Oca vidi kako delo njegovo donosi plodove u istoriji, odista moze istinito reci: “Eto sta sam ja hteo”. Doktrina slobode dusa - nju je eto Isus osnovao i ona ce, kad se izuzmu nesavrsenosti koje se mesaju u sve sto je covecanstvo ostvarilo, ostati vecito. Grcka je vec u tom predmetu imala lepih misli. Vise stojika naslo je nacina da budu slobodna pod tiraninom. Ali uopste uzev, stari svet zamisljao je slobodu vezanu uz izvesne politicke forme; slobodjnaci su se zvali Harmodije i Aristogiton, Brut i Kasije. Pravi hriscanin mnogo vise je oslobodjen svakog lanca; on je ovde jedan prognani; njemu nije stalo do prolaznog gospodara ove zemlje koja nije njegova otadjbina. Sloboda za njega jeste istina. Isus nije dovoljno poznavao istoriju da bi razumeo koliko je ta doktrina dolazila u svoje vreme, u trenutku kada su se republikianske slobode primicale kraju i kada se mali opstijnski ustavi antickog doba izdisali pod rimskim jedinstvom. Ali njegov divotni zdravi razum i odista prorocki smisao koji je imao o svojoj misiji, vodili su ga ovde sa cudesnom sigurnosti. Onom reci: “Podajte caru carevo, a Bogu bozje” on je stvorio nesto politicki strano, utociste za duse usred carstva surove snage. Zacelo, jedna takva doktrina imala je svoje opasnosti. Postaviti u nacelu da za poznavanje zakonite vlasti treba pogledati na novac, objaviti da savrsen covek placa porez iz nipodavastavanja i bez pogovora, znacilo je unistiti republiku na starinski nacin i pomagati sve tiranije. Hriscanstvo je, u tome smislu, mnogo doprinelo da se oslabi osecanje duznosti u gradjanina, i svet preda apsolutnoj vlasti gotovih cinjenica. Ali obrazovavsi ogromno slobodno udruzenje, koje je za vreme od 300 godina, znalo biti bez politike, hriscanstvo je obilno naknadilo nepravdu sto je ucinilo gradjanskim vrlinama. Moc Drzave bila je ogranicena na stvari ove zemlje; duh je oslobodjen ili bar strahoviti liktorski snop rimske svemoci bio je skrhan zanavek.

Covek narocito zauzet duznostima javnog zivota ne prasta drugima kada ovi nesto stave iznad stranackih svadja. On kudi narocito one koji drustvena pitanja uzdignu nad pitanjima politickim, i ispovedaju prema ovim neku vrstu razmnodusnosti. On ima prava u izvesnom smislu, jer svaki isklucivi pravac stetan je dobrom upravljanju ljudskih stvari. Ali kakvom su napretku doprinele stranke kad se tice opste moralnosti nase vrste? Da je Isus, umesto sto osniva svoje nebesko carstvo, otisao u Rim, istrosio se kujuci zavere protiv Tiberija ili zaleci Germanika, sta bi bilo od sveta? Strogi republikanac, revni patriota, on ne bi zaustavio veliku struju poslova svoga veka, dok je objaviv neznacajnost politike, on svetu otkrio tu istinu da otadjbina nije sve, i da je covek prethodnik gradjanina i visi od njega.

Nasa nacela pozitivne nauke vredja udeo snova koje program Isusov sadrzi. Mi znamo istoriju zemlje; revolucije u rodu onih koje je Isus ocekivao desavaju se samo iz geoloskih i astronomskih razloga, kojima se nikada nije utvrdila veza sa stvarnim moralnim. Ali da bi covek bio pravedan prema velikim tvorcima, ne treba se ustaviti na predrasudama koje su oni mogli deliti. Kolumbo je pronasao Ameriku polazeci od vrlo pogresnih ideja; Njutn je verovao da je njegovo ludo tumacenje Apokalipse isto izvesno kao njegov sistem sveta. Hocemo li nekog osrednjeg coveka naseg doba staviti iznad Fransoa Asiskog, svetog Bernara ili Jovanku od Arka, ili Lutera, jer nema zabluda koje su ovi ispovedali? Hocemo li meriti ljude po pravilnosti njihovih ideja u fizici i njihovom manje ili vise tacnom poznavanju pravnog sistema sveta? Razumejmo bolje Isusov polozaj i ono sto cini njegovu snagu. Deizam XVIII veka i izvestan protestantizam svikli su nas da osnivaca hriscanske religije smatramo samo kao velikog moralistu, covecanskog dobrotvora. Mi sad u Jevandjelju vidimo samo dobre maksime: mi bacamo smotren veo na cudno intelektualno stanje u kome je ono postalo. Ima osoba koje takodje zale sto je Revolucija francuska vise no jednom izasla iz principa i sto je nisu izvrsili mudri i umereni ljudi. Ne namecimo nase sitne programe razboritih gradjana onim neobicnim pokretima tako mnogo iznad naseg stasa. Divimo se i dalje “moralu Jevandjelja”…

(изд. И. Ѓ. Ѓурѓевиќ, Белград-Сараево 1921)