Лаза Костиќ: ГОРДАНА

УСКОКОВА ЉУБА

Чин Четврти

Зараванак у Острвици

ЧЕТВРТА ПОЈАВА

ГОРДАНА. ВУКОСАВ

ГОРДАНА: Сад, сад, Горде, само још мало, још један дубоки зарез у срце му, али без ножа, тек да видиш колико си ти у њему засађена; само још један часак бола, да из њега никне вечита радост. (Прилази Вукосаву, бијући га ногом.) Хеј робе, диг' се, устај!

ВУКОСАВ: (Буди се. Руке су му везане танким конопом, но може их мицати. Нека, пусти ме! (Окрене се).

ГОРДАНА: Устај, доста је било. Ево већ подне превалило, време је да се креће. (Бије га.) Диг' се!

ВУКОСАВ: (дижући се, сједне). Што ме мучиш? Ако мислиш да дођем жив до Цариграда, пусти ме да још мало проснијевам овај лијепи сан.

ГОРДАНА: Што ли си то снијевао?

ВУКОСАВ: Снијевах да сам дома, у моје љубе.

ГОРДАНА: Остави море, каква те љуба сад? А, зар не мислиш болан, да се преудала?

ВУКОСАВ: (себи). Преудала? Горде? Моја Горде? Не – не! Никада! Моја љуба, моја Гордана? Не – не! Боже сачувај!

ГОРДАНА: А да колико си тамновао?

ВУКОСАВ: Не знам, ва истину, а биће по године?

ГОРДАНА: Па зар да те чека жена по године?

ВУКОСАВ: По године? Што је по година? Годину, десет, двадесет, педесет, сто година, вјечито, вјечито, вјечито.

ГОРДАНА: А би ли се ти дотле оженио, да су њу нешто заробили?

ВУКОСАВ: Не, Божја ти вјера.

ГОРДАНА: Колико би је чекао?

ВУКОСАВ: Колико? Ма – ја мним – не бих се више ни женио.

ГОРДАНА: (себи) Ти мниш? Ти мниш? А, јели тако? – Чекај, научићу ја тебе као ваља да мниш! (Вукосаву) Остави, човијече! Шта ће ти то? Нашто снови, нашто разговори? Зар си заборавио болан, да си кренуо на своју погибју?

ВУКОСАВ: А што ми збориш? Како бих заборавио, кад виђу!

ГОРДАНА: Но, ћу ти нешто речи. Ја сада идем к војсци што је кренула на Беч.

ВУКОСАВ: Сретан ти пут, а војсци како било.

ГОРДАНА: А тебе ћу предати једном бимбаши. Урекосмо да ме овдје срете с једном четом; чекам га сваки час.

ВУКОСАВ: Лијепо. Или с тобом, или с твојим робом, то ми је толико.

ГОРДАНА: Није ради тога. Но у нас је обичај, кад се праштамо с каквим осуђеником који полази на своје губилиште, да му нешто поклонимо што може ваљати очима који му бјеху мили, да га се сјећају и да причају о њему.

ВУКОСАВ: Хвала ти пашо, било што било! Но, што ће то мени, кад не могу послати мојој љуби?

ГОРДАНА: Наредићу да јој се пошље, вјера ти Божја.

ВУКОСАВ: Ти? – Хвала ти, биће ти за душу. А што је то?

ГОРДАНА: Ено онај мој коњ са цијелом оправом.

ВУКОСАВ: Онај што пасе?

ГОРДАНА: Да, онај дорат.

ВУКОСАВ: А шта ћеш ти без коња?

ГОРДАНА: Ха – ха! Ја без коња? Мени ће сад бимбаша довести мог вранца, из мојих једека, од крви хата пророкова. А овој сам добио тамо у приморју, кад смо били Задар; па нек опет иде на море. Тамо ли бјеше твој завичај?

ВУКОСАВ: Е - !

ГОРДАНА: Но прво га погледај, како ти се свиди. Ако ти се ма шта не би свидјело, ил' коњ ил' оправа, имам ја љепших.

ВУКОСАВ: А што да га гледам? Поклону се не гледа у зубе, ни у другим приликама, камо ли на самртном путу.

ГОРДАНА: То је само у ђаурским никоговића. Ми дарујемо дарове, ви дијелите милостињу. (Заповиједајући) Адет је, иди гледај!

ВУКОСАВ: Е, кад је тако, да виђу! (Оде надесно)

ПЕТА ПОЈАВА

ГОРДАНА: (сама) Ено га – стаде уз коња - погледа у седло – пипа ремене – загледа облук – диже стремен – чита вез на поседлици – узмиче – хвата се руком зе чело – ево га! (Пође мало у дно, налијево. Долази Вукосав.)

ШЕСТА ПОЈАВА

ВУКОСАВ. ГОРДАНА.

ВУКОСАВ: (себи) Може ли бити? Не, не, ја не спим још, ја снијевам, ово је сан, црни страшни сан. Како је онај био леп, а како је овај страховит! Мој дорат, моје седло, моји ремени, моја поседлица, а њезин, ох њезин вез! – Но ипак, ја сам будан, при себи, при свијести. Ево, ово ми је рука, ово десна ово лијева. Ово ми је нога, ово глава. (Бије се) Гдје да ударим, ту боли. Не – не. То није сан, то је јава, црна јава. Но ипак, не може бити. Откуд њему? Па зар нема више седала и ремена једне направе? Зар није позлата свуд једнака? Зар није и друга везиља могла вести по истом почетку! Може бити, како не! Но дорат, мој дорат! А јели мој? Зар је један дорат на свијету? А да је мој, зар ме не би познао? – Чујеш, а да нисам стао под вјетар? Па нијесам га ни именом звао, ни почешао га, ни протепао му, да ме позна. Гдје ти је памет, Вукосаве! Што питаш мртве ствари, кад је ту живо створење!

(Излази живо на десно.)

СЕДМА ПОЈАВА

ГОРДАНА: (сама) Што ће сад? Зар још није познао? Још двоуми? Лакше је и погинути, но помислити да нестајеш без трага, да те твоји мили неће жалити, да те неће спомињати колико би ти желио. (Вукосав, иза позорнице) Добро мој доро, соколе мој! (Чује се 'рзање. Вукосав се врће.)

ОСМА ПОЈАВА

ВУКОСАВ. ГОРДАНА.

ВУКОСАВ: (посрћући) Он је, мој доро, мој доро – (хвата се за главу, посрне) – мој, мој (пане).

ГОРДАНА: (прилази му, себи) Јадни Вуко, биједни војно мој! Што ли га сломи? Дали мисли да су га Турци отели, па сад и мене одвели, или да сам га изневјерила, да му је љуба образ погазила? – Да виђу, да виђу! Стегни срце, Горде! Што више бола за ови час, то више блаженства за навијек. (Дижући Вукосава) Што ти је црни робе? Што те тако посјече? Је л' те гуја ујела?

ВУКОСАВ: (дижући се) Гуја? Да гуја, гуја, гуја! – (Нагло заповиједајући) Турчине, оклен ти тај коњ? Говори!

ГОРДАНА: Чујеш роба, како се ослободи! Зар ти зато скинух окове? Да ли да те наново окујем?

ВУКОСАВ: (сломљено) Опрости, честити пашо, што заборавих на час да сам твој роб. Но смилуј се, реци, оклен ти тај коњ?

ГОРДАНА: Оклен ми? 'Ма рекох ти. –

ВУКОСАВ: (клекне) Нијесам никад клечао до пред Богом, па сад пред тобом. Реци, тако ти Бога, реци, да су га твоји људи украли, да су га отели, да су га заплијенили, па теби поклонили.

ГОРДАНА: А што да ти лажем? Није ни украден ни заплијењен. Поклонила ми га је једна жена, њека удовица, тамо негдје на мору, око Задра. Диг' се море!

ВУКОСАВ: (дижући се) Жена, жена! Каква, каква бјеше?

ГОРДАНА: Па – лијепа. (Пријекорно) Оно, да речем, има и љепших – лицем – особито у нас тамо. Али је угодљива, па је милокрвна, па то срце, та душа! – Ноћио сам с њом једну ноћ, једну лијепу, но прекратку нојцу, па кад је даривах, она ми даде уздарје.

ВУКОСАВ: (себи) Змијо, гујо, отровнице! Па ипак, још – куку мени – још се надам. (Гордани) Име – име! Како се зваше? Име јој реци, име!

ГОРДАНА: Име? Шта ће ти име?

ВУКОСАВ: Ако Бога знаш, реци ми име јој! То ми је крајња жеља уочи смрти.

ГОРДАНА: Све ми је друго више вриједило од имена јој. Но рекла ми га је. Некакво чудно име, не шћаше јој приличити. Како оно бијеше – да: не шћаше, пуста, ни мало бити поносита, па ипак се зваше – Горде – Гордана.

ВУКОСАВ: Горде? – Горде? – Лажеш грдове, лажеш! – Горде, моја Горде!

ГОРДАНА: Јели ли се помамио? Је л' ти то сестра, или љуба? Но кад ме већ нагони да ти кажем, да видиш да не лажем, хоћу ти још њешто рећи. Имаше чудни младеж на лијевој дојци.

ВУКОСАВ: (прекине коноп рукама) Ха, ниткове црни! (Загна се на Гордану. Гордана звизне у писак. На позорницу испадну четници и опколе Вукосава и Гордану. Гордана утјече налијево.)

ДЕВЕТА ПОЈАВА

ВУКОСАВ. ЧЕТНИЦИ.

ВУКОСАВ: Што је ово? Моја чета? Моја браћа? Благо мени! Ха, чекај се, Турчине! Сад чеш ми платити! (Нагне за Горданом, четници га устављају.)

МАРКО: Куд си наумио?

ВУКОСАВ: Да убијем Турчина.

МАРКО: А што да га убијеш?

ВУКОСАВ: Ма што је – што је? Имаш разлога, Бога ми. Што је боље ако њега убијем? Но ону гују, ону љутицу, ону присојкињу –

МИЛАН: Какву гују?

(Гордана излази иза реда четника, као женска глава. Затурила руке на леђа и њешто држи.)

ДЕСЕТА ПОЈАВА

ГОРДАНА. ПРЕЂАШЊИ.

...

(изд. Српска Књижевна Задруга, Београд - 1922 год.)