22.
Генерал Пикар на
алатастом коњу био је сјајан; међу мароканским стрелцима изгледао је као да је
сишао са платна старог ратног сликара.
Сваке године 14. јула војска је правила
параду. То је обично привлачило буржоазију која се случајно задржала у граду,
модисткиње које су обожавале мундире, и малишане. Али ове године парада је
окупила друге посматраче. Стални гости Јелисејских поља били су далеко: на мору
или по бањама; и у отмени кварт упали су становници предграђа. Свуда су се
видели качкети радника. Само су на угловима понеких улица стајали младићи са
береима, елегантни и охоли: то су били Бретејеви питомци. Они су викали:
„Живела војска!“; радници су одговарали: „Живела републиканска војска“! И мада
је република ушла већ у седму деценију овај узвик је звонио изазивачки; често
је долазило до гушања.
У последње време новине су стално писале о
ратној опасности, о злокобним нередима преко Рајне и преко Алпа. Свет је са
надом гледао у војничке шлемове, у артиљерију, у веселе авијатичаре. Грмела је,
без престанка, војна музика: лоренске или самбрске маршеве. Људи су по
тротоарима ишли у корак; тела се прсила; лица су постајала пркосна. Било је у
војсци нечега што је задобијало масу: војници, сви различите висине, напоредно
са џином-дугајлијом корачали су природно као на маршу и посматрачи су видели у
њима своје.
Младићи и берејима одушевљено су поздрављали
Пикара. Њихове узвике прихватила је маса: генерал има сјајну прошлост, двапут
је рањен у рату, држи се јуначки. А Пикар се презриво и лукаво смешкао. Овога
пута маска је сасвим одговарала његовом духовном расположењу: необична публика
која је поздрављала параду револтирала је Пикара. Са коликим би задовољством
кренуо он са својим Мароканцима на овај шљам! Гледао је право испред себе да не
би видео увредљиве сцене; и панорама Триумфалне капије, овог споменика некадашње
славе, изгледао му је да се не слаже са градом запоседнутим од руље, у коме су
на све стране поређане црвене заставе, у коме он, ратни генерал, мора
извршавати наредбе лакташа и масона.
Недалеко од Триумфалне капије стајала је
гомила радника. Кад је поред ње пролазио Пикар, зачу се свечан глас Мишоа:
„Живели!“. И одмах су Берејеви јунаци полетели на раднике. Зазвиждаше
полицајци. Пикарев коњ је стригао ушима; али генерал и не погледа на тротоар;
само су се још више искривиле танке усне, а у глави је синуло: Олош!“
Јелисејска поља у току последње две године
беху мајоратна баштина фашиста. Овде су сваког дана пребијале на мртво име
продавце левичарских новина, раднике у које се сумњало да имају везе са
Народним фронтом, и Јевреје. Нагиздана публика на терасама кафеа навикла је на
махинације „златне младежи“.
Овога дана, међутим, Јелисејска поља запосели
су дошљаци из туђих квартова и поред Триумфалне капије отпоче права битка.
Фашисти беху наоружани гуменим палицама, боксерима, камама. Један од радника
пао је на калдрму; лице му је било у крви. Мишо је покушао да се извуче из
ланца. Наједном осети оштар бол, као да га неко муну ножем у леђа. Онда стеже
песницом кључ од врата и поче њима тучи нападаче. Полицајци су енергично
заклањали фашисте: не помишњајући ни на Блума ни на Вијара; као и обично, беху
сиромашно одевени и бранили су госте Јелисејских поља. У помоћ Мишоу притрчаше
другови. Један фашиста је покушавао да обори
Мишоа, али овај се искобеља и ошамари противника.
А војници, пролазећи туда, посматрали су разбојиште.
Кад растера фашисте Мишо уздахну: његов празнични
капут као да је поцепан пендреком. Још
није осећао бол, мада се на леђима видео отворено црвени траг као опекотина.
Мишоа одведоше у апотеку.
...
23.
Демонстрација се наставиле цео дан; у њој је
учествовало више од милион Парижана. Поворке као да нису имале краја. Ишле су и
непрестано ишле: преко тргова Бастиље, Републике, Нације, кривим узаним улицама,
широким булеварима; и кад су посматрачи говорили „нема више“ појављиваху се
нови редови. Демонстрације су због доброћудности победилаца добиле неочекивани
израз. Прошле године истога дана и истим улицама ишле су поворке спремне за
борбу. Сада је процесија личила на карневал. Нико није ни помишљао на
претстојеће сукобе. Осећање снаге уливало је свима мир: „Прошло је осам стотина
хиљада! Милион! Милион и по!...“
Пола вароши остало је без полиције: уклонили
је да би избегли сукобе; ред одржаваху радници; и није било ни судара, ни
грдњи, ни грубих речи; свечани Париз певао је песме и безазлено се шалио.
Допутовали су делегати из разних крајева.
Рудари из Пикардије марширали су у радничком оделу напудерисани црним прахом,
са лампама. Виноградари југа носили су на дугачким моткама грожђе од картона.
Жене Елзаса у старинским костимима певале су народне песме; играли су горштаци
Савоје.
Марширали су некадашњи ратници; у колицима су
возили сакате; слепе су водили слепчовође. Сто хиљада људи унакажени ратом са
надом су понављали: „Доле рат“!
На челу поворке ишли су некадашњи учесници
Комуне; није их било много - двадесет или тридесет погрбљених стараца. Некада,
још као дечаци, помагали су при грађењу последњих барикада на брежуљкастим
уличицама Монмартра и Белвила. Сад су посматрали триумф својих унука и упале,
избеделе усне, су се смешкале.
Комунистичка омладина поносила се новим
заставама; свила на поветарцу хрлила је у борбу. Било је многу слика Горког (ту
је скоро умро); туђинско, руско лице постало је застава.
Једна поворка смељивала је другу; иза
металских радника ишли су кожари, иза њих књижевници, затим студенти, онда
особље гасне централе у униформисаним качкетима, па глумци, ватрогасци, нудиље,
онда опет металски радници, и опет кожари.
Париз је личио на огроман сплав; на сплаву су
се налазили људи из разних земаља који су настрадали при бродолому. Емигранти
се снашли у Паризу, па су и они ишли упоредо са Французима. Често се чуо
туђински говор, промицале су стране речи на заставама и итранспарентима. Грађевински
радници из Напуља и Сицилије, астуријски јунаци, аустријски кројачи и
посластичари, Јевреји из пољског и румунског гетоа, шлајфери, обућари или
молери, студенти из Шангаја, Анамити, Арабљани, Црнци, сви су они певали
„Интернационалу“.
Шеширђије су носиле огроман качкет, класичан
покривач француског радника; а испод качкета стајало је: „Пролетеру, то је
твоја круна!“
Ливци су носили цвеће: даниноћ и шебоје. А,
иза њих си ишле младе насмејане цвећарке са сребрним чекићем.
На целом путу од трга Бастиље со Венсенске
капије, сиве, почађале куће беху окићене. На прозорима се виделе црвене завесе,
мали теписи, мараме. На балконима су стајале жене у црвеним блузама; и
изгледало је да је све црвено цвеће Француске – булке, каранфили, лале – стигло
баш данас на париске улице. На дрвећу као врапци висила су деца, радосна и
насмејана. Колико је много атракција било тога дана! Спаљивали су издајника
Дориа, направљеног од сламе; на вешалима љуљао се дебели Мусолини; Хитлер од
крпа грчио се; а човек на штулама представљао је дугајлију Фландена.
Урнебесно су поздравили раднике „Сен“. Они су
носили макету бастиљске тамнице. Изнад њих је стајало: „Не заборавите Бастиљу
која је освојена! Не заборавите Бастиљу коју треба освојити!“ На челу ове
поворке ишли су Мишо, Легре, Пјер.
На трибинама стајаху помешани министри и
делегати разних организација, књижевници и радници, комунисти и радикали. Блум
се сетно смешкао. Даладје, здепаст, са пркосном бором око уста, није спуштао
песницу. Вијар је тихо певушио: „И одлучни, тешки бој...“
Кад је поворка „Сен“ пролазила поред трибина,
Пјера су дозвали:
- Дибоа, с тобом жели да се упозна Вијар.
Вијару су причали о талентованом инжењеру,
члану социјалистичке странке, који је узимао активно учешће у скорашњем
штрајку, а Вијар поред државних послова,
није забораљао ни своје партиске дужности. Он пријатељски стеже Пјеру руку:
- Јуначе! Ето, комунисти причају да је код нас
испарило револуционарно надахнуће; ти си – најбољи одговор.
...
(изд. ПРОГРЕС - Нови Сад, 1963 год.)
No comments:
Post a Comment