СТАВОВИ СПРЕМА СМРТТА
3. Твојата смрт
U dva prethodna izlaganja izneli smo dva stava prema smrti. Prvi, koji je
ranije nastao, dugotrajniji je i svima blizi: on se sastoji u rezignaciji pred
zajednickom sudbinom vrste i moze se svesti na formulu: Et moriemur, svi cemo umreti. Drugi, koji se pojavio u XII veku,
dokazuje znacaj koji je tokom modernog doba
pridavan sopstvenoj egzistenciji i moze se izraziti sintagmom sopstvena smrt.
Pocev od XVIII veka covek u zapadnim drustvima zeli da pruzi novi smisao
smrti. On je uzdize, dramatizuje, u njegovoj pretstavi ona je uzbudljiva
i sveobuhvatna. No, u isto vreme, on je vec manje obuzet sopstvenom smrcu, a
romanticna, retoricka smrt je pre svega smrt
drugog, onog Drugog cije ce uspomena
inspirisati u XX veku novi grobljanski kult.
Znacajan fenomen zbio se izmedju
XVI I XVIII veka (ovde ga treba navesti cak i ako ne bude vremena za njegovo
detaljno analiziranje). On se nije odigrao u svetu realnih cinjenica, koje su
lako uocljive i samerljive za istoricare. On se dogodio u tamnom i neobicnom
svetu pretpostavki, u svetu imaginarnog i istoricar tu mora postati neka vrsta
psihoanaliticara.
Pocev od XVI veka, pa cak i na
kraju XVII, vidimo kako se tema smrti puni erotskim znacenjima. U najstarijim
mrtvackim plesovima smrt jedva da dodiruje zivu osobu – i to samo zato da bi je
upozorila i obelezila. U novoj ikonografiji XVI veka ona je oskrnavljuje.
Od XVI do XVIII veka bezbrojne
scena i motive u umetnosti i knjizevnosti povezuju smrt i ljubav, Tanatos i
Eros: eroticno-jezovite teme, ili prosto morbidne teme, svedoce o izuzetnom
uzivanju u prizorima smrti, patnje, mucenja. Atletski razvijeni, obnazeni
dzelati kidaju kozu svetom Bartolomeju; kad Bernini predstavlja tajanstvenu
povezanost svete Tereze i Boga on nesvesno poistovecuje izraze agonije i izraze
ljubavnog zanosa; barokno pozoriste smesta svoje zaljubljene junake u grobove,
kao sto je grob Kapuletovih. Crna knjizevnost XVIII veka erotski sjedinjuje mladog monaha i lepu
mrtvu devojku nad cijim telom on bdi.
Kao seksualni cin, i smrt se sve
vise smatra prekrsajem koji odvaja coveka od njegovog svakodnevnog zivota, od
razumnog drustva, od monotonog posla, da bi ga dovela do paroksizma bacivsi ga
u iracionalan, zestok i okrutan svet. Kao seksualni cin kod Markiza de Sada,
smrt je jedna vrsta razaranja, jer je sasvim nova. U prethodnim poglavljima
insistirali smo na bliskosti coveka sa smrcu i mrtvima. Ova bliskost nije bila
hinjena, cak ni kod bogatasa i mocnika, zbog porasta individualne svesti od XII
veka. Smrt je postala dogadjaj sa brojnim posledicama i na nju se moralo vise
misliti. Ali ona jos nije postala zastrasujuca ni opsesivne. Ostala je bliska,
ukrocena.
Ubuduce, ona ce biti razaranje.
Pojam razaranja nastao je i
razvijao se u svetu erotskih mastarija. On ce potom preci u svet delotvornih
cinjenica.
Razume se, ovaj problem ce
izgubiti erotske karakteristike, bolje reci, one ce biti sublimirane i
podvedene pod pojam lepog. Smrt nece biti prizeljkivana kao u crkvenim
romanima, a lice joj se ljudi diviti zbog njene lepote: to je smrt koju nazivamo
romatnicnom, kod Lamartina u Francuskoj, kod sestara Bronte u Engleskoj, kod
Marka Tvena u Americi.
Literarna svedocanstva su
prilicno brojna. Lamartinove Meditacije su meditiranja o smrti. Postoje i mnogi
memoari i pisma koji nas upucuju na ovu temu. Oko 1840 godine francusku
porodicu La Ferone desetkovala je tuberkuloza. Jedna od prezivelih Polina,
objavila je intimni dnevnik i prepisku svoje brace, sestara i rodjaka u kojima
se nalaze, najvecim delom, price o bolestima, o agonijama, o mrtvima i
razmisljanja o smrti.
Mnogi detalji jos uvek
predosecaju na stare obicaje. Ceremonijal smrti u krevetu, kome “predsedava” samrtnik,
okruzen gomilom rodjaka i prijatelja, jos se zadrzao i predstavlja obavezan
kadar mizanscena. Ali vidne su i neke promene.
U starovremenskom umiranju u
krevetu bilo je neceg svecanog, ali i banalnosti tipisnih za prigodne
svecanosti. Smrt je bila ocekivana i covek se podvrgavao uobicajenim ritualima.
Medjutim, u XIX veku nova strast je obuzela prisutne u samrtnikovoj okolini:
pokrece ih nova osecajnost, oni placu, mole, gestikuliraju. Ne ustrucavaju se
od pokreta koje im diktira duga tradicija, naprotiv, oni ih ponavljaju
oduzimajuci im njihov banalni i obicajni karakter. Ubuduce ce ovi obicaji biti
opisivani kao da su spontani i prvi put izmisljeni, inspirisani jakim bolom,
jedinstvenim u svojoj vrsti.
Zestoka izrazavanja bola
prezivelih nastalo je kao posledica nepodnosljive pomisli na razdvajanje.
Coveka vise ne uznemirava samo boravak uz uzglavlje samrtnika ili secanje na
nestalog: uznemirava ga sama ideja smrti.
Jedna devojcica iz porodice la
Ferone. “tinejdzerka” iz doba romantizma, belezi sasvim prirodno, misli
sledeceg tipa: “Umreti je nagrada, posto je to put u nebo… Omiljena ideja celog
mog zivota (zivota deteta! prim. F.A.) bila je smrt, a pri pomisli na nju uvek
sam se osmehivala. Nikad nista nije moglo da mi ucini kobnom rec smrt”.
Dvoje vernika iz te iste
porodice, koje nemaju ni dvadeset godina, setaju Rimom, kroz divne vrtove Vile Pamfili.
“Mi razgovaramo”, belezi mladic u svom dnevniku, “po ceo sat o religiji, o
besmrtnosti i o smrti, koja mora biti tako slatka u ovim letpim vrtovime”. I
jos dodaje: “Umirem mlad, a to sam uvek zeleo”. Zelja ce mu biti uslisena!
Nekoliko meseci posle vencanja, bolest veka tuberkuloza, odnela ga je. Njegova
zena, Nemica – protestantkinja, ovako opisuje njegove poslednje trenutke:
“Njegove oci, vec staklaste, okrenule su se ka meni… i ja, njegova zena, osetila
sam da je smrt sreca”. U Americi nasih dana, jedva se osudjujemo i da citamo
jedan takav tekst. Kako samo danas mora izgledati morbidna poprodica La Ferone.
No, dali su stvari zbilja tako
razlicite u Americi 1830? Devojcica od 15 godina, savremenica male La Feronove,
koju Mark Tven opisuje u Haklberi Finu, zivela je sa istom opsesijom. Ona je
crtala mourning pictures: zene kako
placu na groblju ili kako citaju pismo koje im donosi tuznu vest. Vodila je i
dnevnik u koji je zapisivala imena mrtvih i nesrece o kojima je citala u listu Presbiterian Observer i dodavala svoje
poeme nadahnute svim tim nesrecama. Bila je
pri tom neiscrpna: :Mogla je pisati povodom bilo cega, samo da to bude
tuzno”, govori Mark Tven, smejuljeci se potajno.
Padamo u iskusenja da ovu
preteranu sklonost ka jezovitom objasnjavamo religijom, emotivnom religijom
romanticnog katolicizma i poboznoscu metodizma. Svakako, religija tu ima
izvesnog udela, no morbidna fascinacija smrcu izrazava u religioznom obliku
sublimaciju erotsko-jezovitih mastarija iz prethodnog perioda.
Takva je prva velika promena koja
se desava na kraju XVIII veka i koja je postala jedna od karakteristika
romantizma: nalazenje zadovoljstva u ideji smrti.
Druga velika promena tice se
odnosa samrtnika i njegove porodice.
Do XVIII veka smrt je bila
isklucivo problem onoga kome je pretila. Svako je imao duznost da sam iskaze
svoje ideje, svoje osecanje, svoje zelje. S tim u vezi, stajalo mu je na
raspolaganje sredstvo: testament. Od XIII do XVIII veka testament je za svakog
coveka predstavljao sredstvo kojem je izrazavao (cesto na vrlo specifican
nacin) svoje skrivene misli, svoju poboznost, svoju privrzenost stvarima,
bicima koje je voleo, Bogu, odluke koje je preduzimao da bi zagarantovao spas
svojoj dusi i odmor svome telu. Testament je, dakle, bio nacin da covek iskaze
svoje najdublje misli i ubedjenja, u istoj meri (pa cak i vise!) u kojoj je bio
akt privatnog prava.
Cilj verskih klauzila, koje su
ponekad sacinjavale najveci deo testamenta, bio je da se njima javno obavezu
izvrsilac testamenta, parohijalni svestenik ili monasi iz manastira, da izvrse
sve popkojnikove zelje.
U sustini, testament u ovoj formi
svedoci o nepoverenju u neslednike, bliske rodjake i svestenstvo, (ili o
njihovoj ravnodusnosti, u najmanju ruku). Putem akta, deponovanog kod notara,
koji su potpisivali svedoci, zavestalac je nametao volju svojoj okolini, a to
je zapravo bio dokaz njegove bojaznosti da mu nalozi nece biti izvrseni. S
istim ciljem, zavestavalac je davao
da mu se ureze u crkvi, na kamenu ili na metalu, odlomak iz testamenta koji se
odnosi na crkvene obrede i na zaostavstini iz koje su oni imali biti
finansirani. Trajno zapisi na zidovima i na stubovima crkve poredstavljali su
svojevrsnu odbranu od zaborava ili nemarnosti parohije i porodice – tako su oni
imali veci znacaj od smisla uobicajene formule “ovde pociva…”.
U drugoj polovini XVIII veka
doslo je do znacajne promene prilikom sastavljanja testamenta. Prihvatljiva je
pretpostavka da je ova promena bila jedinstvena za ceo Hriscanski zapad –
katolicki i protestantski. Verske klauzule, izbor pogreba, fondacije namenjene
misama i religioznim obredima, kao i milostinja nestaju, i testament se svodi
na ono sto je i danas - na zakonski akt o raspodeli nasledstva. To je bio
izizetno znacajan dogadjaj u istoriji, kome je francuski istoricar M. Vovel
poklonio zasluzenu paznju.
Testament je, prema tome, potpuno
lisen verske sustine u XVIII veku. Kako objasniti taj fenomen? Smatralo se (a
to je teza M. Vovela) da je taj process bio jedan od znakova dehristijanizacije
drustva.
Ja bih predlozio drugo
objasnjenje: autor testamenta je pravio razliku izmedju delova zavestanja koji
su se odnosili na prenos prava na imanje i onih delova koje su mu diktirali
njegova osecajnost i milosrdje. Prvi su bili obavezno zapisani u testamentu, a
drugi su usmeno saopstavani bliskima, porodici i prijateljima. Ne bismo smeli
zaboraviti ni velike promene u porodici koje su u XVIII veku doveli do novih
odnosa zasnovanih na osecanju, na neznosti. Ubuduce ce onaj koji pociva u
krevetu, bolesnik, ukazivati svojim bliznjima poverenje koje im je u glavnim
crtama uskracivano do kraja XVII veka. Ubuduce ce samrtnik sve manje osecati
potrebu da svoje bliske, koji ga nadzivljavaju, vezuje bilo kakvim pravnim
aktim.
Tako stizemo do vrlo znacajnog
momenta u istoriji stavova prema smrti. Ukazujuci poverenje svojim najblizima,
samrtnik im je zavestavao jedan deo svoje moci kojom do tada ljubomorno
raspolagao. Svakako, on je jos uvek zadrzavao pravo na inicijativu u
ceremonijalu svoje smrti: u romanticarskim pripovestima on je ostao glavna
licnost spektakla smrti kojim je licno upravljao i tako ce biti sve do prve
trecine XX veka, Stavise, kao sto je vec receno, romanticarska zavodljivost
dace nesto zanosa njegovim recima i
gestovima. Ali najvece promene su se
zbile u ponasanju prisuutnih. Tako je samrtnik sacuvao glavnu ulogu, a prisutni
uz njegovu popstelju nisu kao nekada samo statisti, pasivni posmatraci, utonuli
u molitve, koji – najkrace receno – od XIII do XVIII veka nisu ni pokusavali da
izraze i ponove ogroman bol jednog Karla Velikog ili kralja Artura. Od kraja
XII veka otprilike, zalost je bila u neku ruku ritualizovana. Ona je pocinjala
tek popsle konstatovanja smrti i ogledala se u odeci i navikama, u trajanju
oplakivanja, koje je takodje bilo precizno fiksirano I uobicajene duzine.
…
(изв. Philippe Aries: ESSAIS SUR L’HISTOIRE DE LA MORT; Рад – Београд, 1989 год.)
No comments:
Post a Comment