Книга шеста
ПОНОВИ СИСТЕМИ
2. Идеализмот во Франција
АЛФРЕД ФУИЈЕ (1838-1912)
Мисао о развоју, која је у Спенсера била
главна ос позитивистичкога сустава, постала је у Француској подлогом једној
метафизичкој метафизици. Први заступник тога правца и уједно главни поборник
еволуционизма у Француској био је Дуранд ду Грос (1826-1900), али до веће
важности дошао је тај правац тек по Алфреду Фуијеу.
Фуије био је неко вријеме професором у Бордоу,
а касније у Паризу; умро је недавно у Ментони. Наука се његова може означити
као идеалистички еволуционизам. Хисторијски
је важно да се Фуије најпре бавио Платоном, па је касније осјећао потребу да
науку његову о идејама споји с науком о развоју у једној филозофији идејних
сила (Idees-forces). Основни карактер Фуијеова
мишљења је по том помирљивост, као и Кузанов; а ипак се ова двојица знатно
разликују начином како изравњавају опреке. Кузан наиме, да измири опречне
назоре, одбија оштрице њихове, Фуије пак посредним карикама, умањује
раздаљеност њихову. Ономе се чини да их мора умјерити, овај пак држи да их мора
збилижити, утрти пут од једнога краја ка другоме. Средство за то му је принцип
развоја, а основна претпоставка – да су идеје Душа гибања, прави фактори свега
збивања.
Фуије се тужи на механички еволуционизам што у
развоју види само дјеловавње механичких фактора, а душевне посве занемарује.
Чувства мисли, тежње овоме су понајвише само нузгредни резултати, појаве поврх
радних сила у тијеку догађаја (phenomenes surajoutes),
или другим ријечима стања свијести и идеје су напросто рефелекси, одрази реалних
процеса. Према томе би свијест била само знање о гибању, али не би била
сарадник у свјетском збивању. То се мишљење не свиђа Фуијеу, те против
дуалистичког растављања „материјалног аутомата“ и „душевне стране“, као ока што
посматра онај аутомат, поставља свој монистички или точније психомонистички
назор, да у свему дјелују унутрашње силе. Зову се идејне силе. Израз идеје не
смије се узети само са његове интелектуалне стране, него се мора замишљати тако
да под собом обухвати и чувство и вољу. Онда тај израз не значи само мисао
(рефлексну идеју) о сили, него значи саму унутрашњост силе, њезину душу; значи
да сила дјелује по том што већ од почетка носи у себи смјер свога развоја и
слику своје будућности. Већ у почетку развоја садржан је коначни облик идејно,
а развој је остварење идејног нацрта. Тако завиркујемо у радионицу природе и
упознајемо како она постизава да се у појавама очитује и развија, упознајемо
силу с њене извањске стране како дјелује. Овај се монизам још заоштрује у
воунтаристичком правцу: душа силе редуцира се на тежење, те све гибање постаје
спољашност једнога вољнога процеса, који сачињава унутрашњост и уједно суштину
зазбиљности.
Подлогом је томе назору волунтаристичка психологија,
да се сви психички процеси даду свести на тежење. Једна апстрактна идеја не би
никада могла ништа произвести, али идеја која је жива мисао, која је чувство и
воља, та има извјесну енергију. Идеје су силе, јер су вољни смјерови. Тако
налазиму у нашој свијести кључ да разумијемо дјеловање природних сила, ако их
наиме схватимо као идејне силе. То је одлучно за наше схваћање свијета. Ми смо
навикли да, полазећи од човјека, ниже у царство природе, тумачимо промјене и
гибања по узору наше свијести, док не дођемо до неке границе – понајвише већ на
почетку биљног свијета – гдје сустајемо. Ту онда повлачимо црту између свијета
који осјећа и тежи и свијета који је без тога. Не ћемо ли да растављамо природу
у два одијељена подручја, хоћемо ли монистички назор о свијету – дуализам је
ионако само провизорно провизорно и неодрживо стајалиште – онда не преостаје
друго него да и збивање физичкога свијета схватимо као један тежењу сродни,
макар и рудиментарнији процес, и да већ првој твари припишемо сјеме осјећања и
тежења. Даљна посљедица тога мишљења јест да се и развој мора свести на
психичке, а не само на механичке факторе, као што је то учинио Спенсер. Основна
је погрјешка механичке теорије у том што поставља као темељни закон збивања
нешто што је само посљедак извјесних темељних закона. Цвијет не постоји зато
што има извјесни број чашкиних листића, него има тај број листића што су продуктивни
елементи попримили овај облик и правилни
цртеж. Спенсер држи посљедак принципом, резултат многих крижања многих закона
основним законом, слично као кад би тко држао да су цртежи тканине, без нити,
без лађице, и ткалца створиле тканину. Механички закони којих скупни резултат
је развој, сами су већ посљедак, а нијесу прави пра-закони природе, они су већ
компликовани и извањски резултати основних закона. Механизам је само израз
властите дјелатности ствари, посљедак њихових унутрашњих својстава и међусобних
одношаја. Укратко, механизам није узрок, него учин, није демијург, него облик
насталога свијета. Механичка еволуција претпоставља унутрашњу еволуцију, а ова
претпоставља још првотнији закон. По нашем мишљењу, вели Фуије, развијају се
бића јер по бивству својем дјелују и трпе на извјестан начин, јер имаду
извјесне елементарне тежње и осјећаје. Реални процес, поводом којега тијело
пада, сасвим је различан од онога што зовемо природним законом. Природа не
позна тога закона, је је то само мисаони облик и симбол. Метафитички узевши,
може тијело пасти само због извјесне активности или пасивности, због извјесних
унутрашњих енергија. Те си енергије или никако не можемо предочити, па ни
механички, или пак их морамо предочити аналогно с нашим дјеловањем и осјећањем.
Треба дакле пазити да развој није никакав закон, који иде прије појава, који их
попут какова кодекса управља, него је развој облик или знак некога процеса
тежења, који чини унутрашњи битак нашега „Ја“, а вјеројатно и унутарњи битак
ствари уопће. Свијет се даде јединствено схватити као продукт дјелатности
психичких фактора, јер су то једине силе. Механика и не позна силе, него само
гибања и математичке одношаје њихова реда.
За еволуционизам идејних сила нијесу механички
процес и тежња двије различите зазбиљности, које су једна према другој
равнодушне; нијесу ни двије стране, од којих би једна, наиме психичка, била епифеномен
и рефлекс феномена, него је једна те иста зазбиљност која се развија и која се
разликује само начином схваћања. Основни закон те двојаке спознаје јест да
субјект, како је организиран, не може никада своје властито бивство и своје
властите радње схватити истодобно као дјелове извањскога искуства и као развој
унутрашњег живота. Вољни процес је непосредни приказ оне исте дјелатности која
би се извањскоме посматрачу појавила као мождански процес. Са становишта
пра-реалности може се с правом рећи да нужда механичкога закона има исту
објективну зазбиљност која има нужда што је садржана у одношају средства к
сврси. Овај се одношај се неможе додуше употријебити за знанствено тумачење
природнога механизма, али на подручју свијеснога тежења или хтијења има ова
именантна сврховитост своје мјесто, које је баш тако осигурано као механичкој
нужди у царству природе. Стално је да Ја одмичем руку од ватре, јер ми ватра
узрокује бол и јер не ћу да трпим. Никакво механичко тумачење не може ослабити
истинитост, паче већу истинитост ове сврховитости. С метафизичкога гледишта,
мора дакле и иманентна сврховитост имати своју објективну реалност, и то у
пра-јединству, које успркос разликости наших искустава, представља заједничкога
носиоца тварних и психичких појава. У почетку већ није било све само механичко,
паче ни битак изван нас, јер је у природи настало биће, наиме Ми, које осјећа,
хоће, мисли, тражи угоду и угиба се у неугоди, и које држи вољу к добру, к
срећи исто тако разумном као механички спој једнога гибања с другим.
Ако је томе тако, онда филозоф не смије попут
физиолога, држати човјека стројем, који би могао исто тако функционирати са
свијешћу, као и без ње. За њега није одношај физичности и психичности површан,
него усрдан. У великоме свјетском кућанству није ништа епифеноменално. Сјена
што прати кораке путникове, једнако је битни дио козмоса као и путник, а
свијест његова је исто тако саставни дио. Зашто да се дакле омаљује свијест,
идеја, чувство, воља, ти тобожњи рефлекси? Закони рефлектиранога свијетла једнако
су објективни и битни као закони директнога, закони интелигенције као и закони
аутоматизма. Еволуционизам идејних сила уклања се једнако „бруталноме“
механизму што га хоће извести из чисто математичких догађаја (материјалистичка
фикција), као и његовој опреци (идеалистичкој фикцији), која би радо разложити
свијет у низ мисли, чувства и хотња. Посљедња јер утолико логичнија, што
извањски свијет постоји за нас само као ред предоџба по њему изазваних.
Погрјешно је дакле полазити од потпуног механизма. Оправданије ће се механички
процес схватити као умањена и растресена првотна осјетљивост, као све више
механизирана организација дјеловања некога мутна тежења. Не учини ли се то, већ
се за исходиште узму само неживе мале „мртвачке главице“, звани атоми, онда се
може само једним салто мортале доћи до живота и до свијести.
Важни су посљедци овога мишљења и на етичком
подручју. Еволуционизам који признаје идеје и чувства као развојне факторе,
уноси у детерминизам елеменат реакције против њега: наиме утјецај идеја. Уистину
одговара идеја не само ономе што је било, а није више, него и ономе што није,
али ће бити. Но воља постоји у детерминацији дјеловања идејом нечега, што ће по
нама постати, што ће по нашој свијесној дјелатности, по идеји и жељи – бити. Идеја
дјелатности постаје нуждан елеменат свега хтијења. Криво стога закључује
„лијени ум“ када умује – која корист од идеје о ономе што се збива или ће
постати, кад је унапријед одређено што ће постати? Идеја, одговарамо ми,
модифицират ће оно што се збива, а идеји одговарајуће можданске кретње, утјецат
ће на њ физички. А, будући да не познајемо будућност, то ће наша идеја о ономе
што може бити по нама, а особито сама идеја о ономе што треба да буде, бити
сама један фактор будућности.
С тим долази питање о слободи воље у ново
свијетло. Два су главна рјешења тога питања у филозофији позната:
индетерминизам и детерминизам. Први тврди слободу воље, али будући да по
његовој психологији идеје немају моћи да дјелују, био је присиљен узети једну
засебну силу која долази у помоћ мишљењу и ћућењу. То је тзв. Liberum Arbitrum. Детерминизму су мотиви сами једнако немоћни, само се овдје дјеловање
приписује можданскоме аутомату: мождани управљују и владају, а мишљење је само
краљевски повјесничар. У обадва смијера могао би се мотив успоредити с
манометром, који мјери тлак паре, али га не може модифицирати нити може на њ
реагирати. Догматички спиритуалисти приписују све слободној вољи, догматички
материјалисти све твари; на обадвије стране остају идеје контемплативне, без
дјеловања. Разлика је само у том што у механизму потеже иза застора нити људске
марионете једно тварно „Ја“, а код слободне воље једно духовно; у оба случаја је идеја само позоришно
свијетло. Ми – вели Фуије – признајемо дјелатност онога што је за „Ја“
несвијесно, и мотиве па и нагонске потицаје, што су се можданима скупили, али
ми вјерујемо и у реакцији свијеснога, која код умних бића и у најозбиљнијим
часовима ћудореднога живота знаде све остало надвладати. Ако је мисао
манометар, онда је такав манометар који умије тлак строја модифицирати, те
предоџбом о управљању – сам га управљати. Мисао се не ограничује на
констатирање једне о њој неовисне ситуације, него и сама постаје фактор у
конституисању њезину. Међу мислима ипак има једна која је још битнији, али
иначе више занемарени фактор: Мисао о могућој вољи.
...
(изд. Матица Хрватска – Загреб, 1912)
No comments:
Post a Comment