РАДОВАН ПАВЛОВСКИ: Железна река

КРОЗ ПРОЗРАЧНОСТ МАЧА

Карпош

И у огњем вријеме си вјенчао са собом

Олуја да исчупа ту руку азијску

Сјеверно небо откуда се проматрају

Догађаји сунца

Тамни вјекови у очима твојега дјетињства

Прогледавају

Крвава зјеница од Мраморног мора те слиједи

А и потајна заклетва народа

Искра од огња пакост осветљава

Сунце свјетлост

У сноп од сјенки веже

Ту по сто пута на бијели дан

Час се затамњује час раздањује

А ти Карпоше други видик

За очи отворити желиш

И од руке пође ли ти

Од тамног стабла вијека

Устанак да букне

Згази молитву за слободу

Глас народа дух ти буди

А ти само реци

Он тамне ланце ће покидати

А глас народа пак

Душу ће ти узети

Једно поље од памука

Црвени бајрак

По црној кули вије

А ти још ненавикао на судбину

Прије него постане птица вијека

Громови од Мраморног мора се устријелили

Међу црне вијеђе и зрела жита

Гдје се играш о дијете

Прије него што постанеш птица времена

А ти још ненавикнут на судбину

Са млијечнобијелим линијама у лику

Играш се облацима о дијете

И они желе да их ти узму

А народ црн са сликом наде

Из прикрајка очију те гледа

А ти још ненавикнут на судбину

Играш се Карпоше

И за друго гледање на свијет се будиш

Диже се повијена шума

И роб на руке прстен од сунца ставља

То је једено тијело једна земља

А ти њезин син Карпоше

Па која ријека која олуја може

Да те исчупа

И ако се то догоди

Које сјећање у ходу времена

Моћи ће да те исплаче

Од којег пепела на чији огањ ли

Птица још ће ускрснути

А ти да ниси пјесма њезина пјесме

Сјеверни Кнезу

У жетвеном дану

Зрно на длану за борбу пјева

У црвеној одећи зиме ће се јавити

Којем твојем граду зло се спрема

Које твоје селце око треба да склопи

Од чијег тијела душу желе да одвоје

И у које небо ће је смјестити

Који злотвор на коју дјевојку

Ланац ће везати

И ка којем мору ће је одвести

У којој магли ћу прислушкивати

Плач жалосни мајке

На каквом катанцу земљу ће закључати

У којем пупољку

Вјетар прољеће неће наћи

Мјесто кише Карпоше

Плач прође по нашој земљи

И тебе ништа не исчупа

Водо што тамниш

Мачу што зебеш

Кога раздани на раскрижју

Кога затамни

Душу у сунцу скри

Море испари

И која ријека поново

У извор ће се вратити

Кога ли све не исплака

На обали а без обале остаде

Вардаре трзају од вијека

У којем кољену муњу кријеш

По сурим сабљама

Штуром камењу

Босоногом звијежђу

Какви облаци

У којој земљи мајчинство

Силазит ће да потраже

Ти вјековни бедем што си

Искра што те мотри

Кроз прозрачност мача

Земља што си

Љековити губитак прољећа

Прозирка од грома

Ка ванвремену што зирка

Нека из ове тамнице вијека

И змија испузи на бијели дан

Кршне војске дозивљу ме

Витке дјевице ватру ми подају

На евроазијском раскрижју

Наша је земља наши су и ти извори

Скривани под каменом и тамни судови огња

Реците јој нека не жали нека не плаче

Одобрите њезину смрт

На евроазијском раскрижју

Утроба куне

Што лијепи ратници у лику

Мачем нацрташе дивље руже по стијенама

Народ без друмова по пећинама жагори:

Дивље коже залуђене Азије

Малени народ да се бори с аждајом

О звијездо

Кроз прозирку мача

Што те видим

Нити на обали избацује

Нити на дну даје спокој

Мојем тијелу та вода

Кроз коју прогледа мој живот.

(превела: Марија Павловски)

Чарнојевић

А долазиш Чарнојевићу у планину

Да би помиловао искласану зрелу раж

А и године су ти натежале на плећима

Још од грома на Косову

При самој помисли на Север

Плавокоси бесмо

А сада црни

Какво то чудо учини са нама Природа

О моје зрело поље ражи

Које се рониш и бројиш

Покољења и векове

По овој географији Крста

Кроз прозрачност мача

То нас вребају

Јата црних гаврана

Да ли су битке

Праигра деце

Или су то

Потајне слике простора

Плод преображен у времену

Народ преображен у Сеобама

Ни гласа у планини

Ни ветра у равници

Видра си лукава ти

Међу таласима царства

А поље ти пусто

И јесење је доба

И празно је

И чисто је све

Као чинија глади

(превео: Влада Урошевић)

ЗРНА

Железна река

Да седнем да предахнем на том спрженом брегу

Злато древно да ископам и у одежди

Царској времена старих да се јавим и викнем

Да скинем месец на земљу

И пољупце и чеда његова да нађем

Све само на путу ка Реци где мене

На повратку из Васељене опет има

У топлину првих речи и зрелих купина

Међ девојке и струјање Реке

Камен бачен од Бога ту на прагу

Да згазим

Да се прекрстим

И у сну своје да наћем - Сунце

То постојно сунце

Које гледам

И које ме гледа.

(превела: Цвета Котевска)

(изд. „Глас“ – Бања Лука, 1980 год)