Јован Стерија Поповиќ: ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ВЕСЕЛО ПОЗОРИШТЕ У ТРИ ДЕЈСТВА

ПРЕЧАСТЊЕЈШЕМ ГОСПОДИНУ САМУИЛУ МАШИРЕВИЧУ АРХИМАНДРИТУ С ГЕОРГИЈЕВСКОМ СВОМ ПРЕДРАГОМ ПРИЈАТЕЉУ ПОСВЕЋЕНО

ПОСВЕТА
Кад би моја књига била
Љупка кано лице твоје,
И сву скромност у се влила,
Која краси нрави твоје,
Кад би моја књига била
Чиста кано срце твоје,
Кад би сладост прибавила,
Коју носе речи твоје, -
Јамачно би иста важност
Читатељу њу достигла,
Коју дела твоја сјајност
Јест пред светом себи дигла
Што мом слогу недостаје,
Нек попуни твоје име,
Често крин и чичку даје
Цену кад се дружи с њиме.

ПРЕДСЛОВИЈЕ

Шта су ови наши списатељи наумили? (Чује се глас у друштву гди се карте деле, или чаше цеде, или се уз музику игра). Не даду нам ни данути, него књигу за књигом. Какво је опет ово чудо: Покондирена тиква! - Покондирена тиква, господо моја, јест, тако завемо весело позориште које сам ја долу нижајше потписани сочинити шчастије имао за вашу, ако соизволите читати, како ползу, тако и забаву. - "Забаву? Ха, ха, ха! - То ће бити унтерхалтунг? Хи, хи хи!" - Ја знам, моје високопочитајема госпоже, да бих пет пути више пренумераната имао да сам објавленије на какав всеопшти бол издао него на Покондирену тикву, али што ћу кад ме је строга судбина на књигописање определила. - "Господин списатељ, немојте ви бити тако оштрљатоносати, зашто ако вас почнемо ми salva veni жене критизирати, нећете се знати ни ви ни ваша књига, јер ми ако и на бал одлазимо, опет зато памет не губимо." - С опроштењем, госпоже, моје намереније није било вређати, јер ја сам научио разлику правити између црног и белог, али опет ми зато, госпоже, замерити не можете што велим да је увек боље читати какву полезну књигу него на бал ићи; јер се на балу млого противу состава тела чини, тамо се преко мере игра и скаче, не спава се целу ноћ, богзна шта се још догодити може, које неугодности човека при читању какве књиге отуд напасти не могу. - Господин ферфасер!" - "На служби, фрајлице!" - Једну реч на уво: Али, um Gotteswillen' г. ферфасер, шта су вам девојке и жене скривиле те толико на њих атакирате? Тако сте нас у пређашњем вашем делу напали с Јелицом, а сад нам опет Фему представљате. Ко вас је поставио арендатором? Ви знате како је у вама кад вам ко ваша сувопарна сочиненија критизира. А што на моду вичете, сами се издајете да вам је плитак мозак, јер кад би се и ви сад онако обукли као што се ваш дед носио, шта мислите, да л' би вам се и врапци смејали?" - Моја лепа фрајлице, жао ми је што сте мене ради та ваша мала устанца заоштрили. Ја на моду нимало не вичем, него на злоупотребленије, на претеривање или, како ви зовете Ubertreibung. То је, фрајлице, оно што се искорењивати мора и што ја опорочавам, а не мода. Што се пак Јелице и Феме тиче, и ту ми замерити не можете, јер ја чиним моју дужност. Видите, фрајлице, ја дођем, на пример, к вами на посјешченије, ви ми таки почнете уши набијати како вас је шнајдер преварио, није вам начинио хаљину по последњем журналу. Како се онај и онај грубо показао, у комплименту два прста фалио од мере; како је нека другарица на балу намештала локне, у игри изгубила такт, и овакове ствари тисућама. На овакав разговор шта знам друго радити него смејати се, а смејати се без вас, било би од мене грубијанство; морам и вас, као што ви зовете, унтерхалтовати, и тако, унтерхалтујући вас и преповедајући што сам којегде чуо и видио, изилази Покондирена тиква. Је л' тако, господична?
У Вршцу, 1830. Ваш слуга,
Сочинитељ

ДОДАТАК

Дело ово, као што се горе види, сочињено је било године 1830, таки после Лаже и паралаже; но из тога највише узрока није се на свет издати могло, што је Ружичић такову ролу играо која би гдиком зазорна бити могла. Да би пак дело ово - какво је такво је - у мраку не лежало, предузео је сочинитељ Ружичићу невинију ролу дати, и то у време кад је нечајном жалошћу оптерећени дух свој с отим разгалити мислио. Да ли накаламени Ружичића карактер свом тежењу одговара, не знам; то знам да не би позориште ово без дејства остало кад би могућно било првобитну му ролу задржати. Најпосле, да не помисли ко да ми је сцена, која се у Родољупцу од Г. Чокрљана издатом печатана находи, ка измени овај повод дала, јер је и она из мога пера проистекла.
У Вршцу, месеца септемврија 1837.
Ј. С. П.

ЛИЦА

ФЕМА, богата удовица
ЕВИЦА, њена кћи
МИТАР, Фемин брат
АНЧИЦА, служавка
ЈОВАН, шегрт
САРА, чанколиза код Феме
СВЕТОЗАР РУЖИЧИЋ
ВАСИЛИЈЕ

...

ДЕЈСТВО ТРЕЋЕ

Позорје прво

ФЕМА сасвим у црвено обучена, са шеширом на глави, спустила вал преко лица и наслонила се на руку, кокетирајући, САРА
САРА: Мадам де Мирич, ви сте се јако замислили.
ФЕМА: Коми фо! Није то шала, ма шере, ја сам госпођа вилозовица. Кажите ми, ма шере, која је јошт тако срећна? Није то мала брига, ма шере, да знам с ким ћу се мешати и у чије ћу друштво одлазити.
САРА: С грофицама, с бароницама, ма шере, то је ваше право друштво.
ФЕМА: Алабунар, али видите да се сад свака шуша кити. Шта ће бити да се с којом у незнању помешам или да се још пољубим? Нисам ја од оних што на мој карактер, не пазим.
САРА: Сиперб, сиперб, ви вашем рангу чест правите. Али кажите ми, мадам де Ружичић, кад ће бити весеље, кад ће се јести, пити, унтерхалтовати?
ФЕМА: Ја морам или другу кућу начинити, или гдегод за време под кирију узети. Шта мислите ви, ма шере, кад ми дођу мадаме на визиту? Не могу се ја резонирати као каква паорка; ја сам вилозовица, ма шере. У једној соби треба да се руча, у другој да се унтерхалтује, у трећој се визити примају. Јошт ми нису ни каруце готове, нису коњи купљени.
САРА: Да вам не шмајхлујем, ви врло леп густ имате.
ФЕМА: Мора се донети из Беча карте за пунишаке и марјаше. Морам бештеловати дромбуље за концерт. Морам себе у резон довести, нема још гди ће се вући за звонце, гди ће се свеће палити.
САРА: Лустер, шармант, шармант!
ФЕМА: Шта ви мислите, није то шала. Ја сам госпоја вилозовица. Која још у вароши има такву титулу? Свака ми мора трипут начинити визиту док ја њојзи једанпут. Ако не добијем први стол, ја нећу у стол ни улазити. Нисам ја ћифтиница, ма шере, ни крпиница, него госпођа фрау фон, што има пединтере са портунетом.
САРА: Шармант, ма шере, шармант!
ФЕМА: Нисам ја научила бадава француски, нисам ја дала забадава мој сат на репаратуру и купила штекер, него да се одликујем. Само грофице и баронице могу бити мени равне.
САРА: Прекрасно, прекрасно, верујте, вас ће сав ноблес врло уважавати.
ФЕМА: Камо среће да ми је така и она дрнда, моја кћи, да се не морам бар од ње стидити.
САРА: А, поправиће се мамзел, верујте ми, ма шере.
ФЕМА: Ако се не поправи, ја ћу њу батином дотерати. Неће она мене срамотити. Неће мидер, неће цвет у руци, да шта ћеш, плуг? Крмачо једна, чекај, научићу ја тебе; ако си нобл, моја си, ако ниси, а ти бестрага.
САРА: Сиперб, сиперб.
ФЕМА: Нисам ја од оних што не пазе на себе. Гледим, боже мој, гдикоје велике госпође, грофице баронице, пак и не пазе шта су. Иду просто обучене, са сваким се разговарају, оне се јошт прве клањају. Чисто се ја стидим. Благо оном који је од натуре на ноблес створен. Ето ми је рођена кћи, па каква разлика од мене?
САРА: Цела истина. Али апропо, мадам де Ружичић, какве ћемо хаљине за венчање?
ФЕМА: Ја сам двадесет пари наручила, али морам јошт три за јашење.
САРА: Амазон-клајдер, шармант!
ФЕМА: Мој је особити пасион, знате, јашити. Истина, овде се таково што и не види, али овде нема правих ноблеса.
САРА: Ма шер, то је у Паризу само у моди. Верујте ми, ви ћете велику параду с отим учинити.
ФЕМА: Морам и једног коња из Париза бештеловати, зашто ови наши нису за тај посао. Јуче сам хтела једног пробирати, али то је прави гурбијан био. Тако ме је бацио да сам ово колено одрла.
САРА: Гледајте ви, то је безобразлук ноблес увредити. Али, молим, мени је тако нешто мучно, не би ли добро било по један шољ кафе, је л' те, и вами се проктева?
ФЕМА: Коми фо! Жан! Апорт! Јохан, Ханц, Жан!

Позорје друго

ЈОВАН, ПРЕЂАШЊЕ
ЈОВАН: Ево ме, мајстор ... (Стисне уста.) Да ти ђаво носи језик, кад све на беду иде!
ФЕМА: Гурбијан, ти ниси рођен за пединтера него за каквог шегрта.
ЈОВА: Е, а знате како ми је покојни мајстор ...
ФЕМА: Пст! Безобразник, какав мајстор? Не знаш рећи покојни господар или господин.
САРА: Он говори о вашем супругу?
ФЕМА: Да! Имао је, знате, обичај каткад с опанцима унтерхалтовати се, будући да му је доктор тако советовао, а безобразници су изнели да је сам правио опанке.
ЈОВАН: Е, него није! Гледајте, још су ми руке испуцане.
ФЕМА: То је гурбијан! Може бити да је каткад и пробирао, ја вам слабо за то и знам, јер сам вам све једнако у соби седела код мога штрикераја.
ЈОВАН: А, баш погодисте! Колико сте реди боси и са мном заједно растезали коже.
ФЕМА: То је импретиненција!
ЈОВАН (продужи): Па знате ли, мајсторице, кад вас је покојни мајстор оклагијом чак у подрум отерао што нисте хтели радити.
ФЕМА: (скочи): То је безобразлук! Таки ми се вуци испред очију јер ћу ти сву косу почупати, нитков један, ко те пита за то?
ЈОВАН: Е, лако је вама, јер сте утекли у подрум, али ја сиромах! И сад ме сврби кад се сетим какав сам бој за то извукао.
ФЕМА: Да си врат сломио кад си таква несрећа!
САРА: Овај се момак види гурбијан бити, али зато се ви немојте љутити, него, молим, извол'те за онај шољ кафе ...
ФЕМА: Нитков, заопуцао ме његовим приповеткама, те сам сасвим на то заборавила. Вуци се код Анче, нека скува две црне кафе!
ЈОВАН: А неће бити добро три?
ФЕМА: Нитков, чујеш моју заповест?
ЈОВАН: Хајде, видећемо. (Пође.) Охо! А знате шта је ново, мајстор ... госпођа? Нашем жутову пребили ногу.
ФЕМА: Каквом жутову?
ЈОВАН: Ламуру.
ФЕМА: Шта, који је тај гурбијан био што је мога Ламура дирао?
ЈОВАН: Гњавио је капова господина Петрича и удавио пудлу једну, па су му зато пребили ногу и јошт му прете да ће га убити дати.
ФЕМА: А, то је гурбијанство. Жан, привежи му ногу, па га донеси овде на канапе (Сари), нек седи са Финеском.
ЈОВАН: Бре, ако он не смрси и Финески врат, да нисам који сам!
ФЕМА: Мислиш ти да је он гурбијан као ти?
ЈОВАН: Хајде, видећемо.
ФЕМА: Неће њему више нико ногу скр'ати (показује на канапе), ту је њему место. Пропопо, Јохан, донећеш ћилим да простремо овуда (показује астал).
ЈОВАН: А на шта ћу после ја спавати?
ФЕМА: То је гурбијан; ја му говорим за ноблес, а он хоће да спава.
ЈОВАН (врти главом): Да нешто устане покојни мајстор!
ФЕМА: Опет ти?
ЈОВАН: Ала би нас млавио. Све би се преко ћилима и жутова преврћали (отиде).
САРА: Шаљиво се момче види.
ФЕМА: О, молим вас, гурбијан је одвећ, ништа не пази шта ће рећи.
САРА: Ништа, то не треба да вас интересира.
ФЕМА: Мене и не атресира, али ми је чудо гди гурбијан говори оно што је већ прошло.

Позорје треће

...

(изв. rastko.rs)