ФАНТАЗМАГОРИЈА
VI
ПАРНИЦА ПЕТА ИЛИ ОБРАЧУН С ИСТОРИЈОМ, У КОЈОЈ
ЈЕДНЕ НОЋИ СЕПТЕМБРА 1919 КИР СИМЕОН ЊЕГОВАН ПО ДРУГИ ПУТ ИЗЛАЗИ НА СРПСКИ
УТВАРНИ СУД АЛИ ГА КРАЉ СРБИЈЕ ПЕТАР I ЛИШАВА КРИВИЦЕ. С ПРОЉЕЋА ГОДИНЕ 1299. ОМАШКА
СЕ ИСПРАВЉА – ЈЕР ГА КОНСТАНТИНОПОЉСКОГ МИМИЧАРА ТАДА, ДРУГИ СРПСКИ КРАЉ УРОШ II, ПОСЛЕ ЖЕНИДБЕ СА ЦАРИЦОМ
СИМОНИДОМ, ЛИШАВА НЕЧЕГ МНОГО ВАЖНИЈЕГ.
„Пу ине
пара поли тис историас, тихи ден ине.
Где је много историје, мало је среће.“
„То
парелтон ине тафос ту мелондос.
Прошлост је гроб будућности.“
„Клиди
ја то парелтон ден ипархи.
За прошлост кључа нема.“
(ИЗ СИМЕОНСКЕ ФИЛОСОФСКЕ ЕНЦИКЛОПЕДИЈЕ)
„Кожље на Вардару,
лета Господнњег 6807 (1299),
Ламбротате ке
дикеотате кирие
Светли и Праведни
Господине,
„Кад је ономе који, путујући по непитомим
земљама и умор осећајући најголемија жеља у питомину стићи и коња пустити право
да ходи, како ли нама неће слатко бити уживање да ћутање прекинемо и да се
после другог дружења с варварима опет послужимо умилним јелинским језиком!
Хитамо стога да се Твојој светлости у Константинополис јавимо још од последње тривалске
– по имену овдашњем сервске – тврдине на реци Вардару, јер гласови су важни, а пут до Царског града дуг, па ће
их пре мене, који јахању нисам вичан, у овоме писму донети Кир Дукатис,
властелин из свадбене свите наше Пресветле (и несрећне) Принцезе Симониде.
Потребно је да се јасно искаже што се има рећи, јер се грдна опасност
надвија над Ромејство, обома драго, а говорићемо не простачки, већ гласом који
ти је био радост слушати кад је рецитовао великог Омира. Опробаћемо нашу
познату беседничку снагу да видимо нисмо ли, бављењем међу хиперборејцима, у
томе погледу у нечему заостали, пробаћемо је на уму, имајући да се обраћамо не
само Великом логотету Царства него и најљућем Ромеју, писцу знаменитих
аристотеловских расправа и редактору царских едикта, Никофорасу Химносу, па ако
и не успемо измамити задовољство у срцу Твоме стилом поруке, надамо се да ћемо
њеним садржајем, извештајем о успешном докончању државне мисије која ми је
поверена, обилно надокнадити њене реторске недостатке.
Али пре него што на тајне и важне ствари
пређемо, премда нас скромнодушност и понизност наслеђена од трачански предака
обуздава, а и Ти си свакако новости жедан, не можемо да се нечег неважног и
личног не сетимо, па и на томе заблагодаримо Мајци божјој, чедној Заштитници
Царског града, Њеном Преузнесеном Сину, благочинитељу Куће Нагос Архангелу
Михајлу, и дабоме Теби, Пресветли, Преправедни и Премудри господару Никифоре.
Ево мене Симеона Нагоса из Адријанопоља, од
очинског трговачког дома одбега, сиромашног, непризнатог мимичара – мада не
знам колико заслужено сиромашног и непризнатог у вароши у којој се још глуми
као за владе Јустинијана, Блажене успомене – ево ме у сервској пограничној
касаби на повратку с двора капру – Дивљег
вепра, како им краља Стефана Уроша II Милутина државнички далековидо благоизволе прозвати, окруженог
особитом, рекао бих и упадљивом пажњом, које су удостојени само царски
изасланици.
(Иако угодна, почаст је, Господине, необична,
јер Сатнику Дугоживу, Заповеднику Кожља [Козле, н.з.], још не предадох Вепрову повељу с печатаном
наредбом да ми се до наше границе у свему нађе и заштити ме од крајинских
разбојника, већином домаће властеле. Повељу ћу Сатнику уручити чим ово писмо
предам Кир-Дукатису. Ова би, не знам зашто, зарана да крене и пре мрака се нађе
на нашем земљишту, а ја ћу касније, око поднева, кад ми пратња буде уготовљена.
И мимо писма, ова моја глава има Твоме господству још пуно истина о Сервима, а
и уопште, саопштити, па се погибељи, зарад неколико дана одлагања наших
разговора, нема сврхе излагати.)
Зар у томе светлу чудесно преиначење моје
судбе, те изгледи што ми их она у
будућности обећава, није за удивљење?
И зар моја скромност није за похвалу?
Јер за све што на овом путу учиних за
Ромејство, па ако ћемо, и за Тебе, Пречасни господару, ништа не иштем, до да ми
се допусти претстава на Хиподрому, што су ми дојако завидници пречили, а Ти мој
добротвор, ниси за сходно нашао да омогућиш.
Но, кад видиш о каквој је мими реч, што ћу и кога
на Хиподрому играти, и сам ћеш уметнички ми наум одушевљено и срцу примити.
А сада, у име Бога и Арханћела Михајла, у
извештај да се упустимо. Почећу од тога како сам у Скопљу кренуо и како му
стигао, јер само тако можеш добити праву слику о Сервима и о томе шта нам ваља
против њих предузети.
Твој је превишњи налог гласио да под видом
осредње угледног властелина – с варварима у почастима не треба претеривати,
како нас је учио дични Константин Порфирогенет – а са сервским изаслаником у
Константинополису, поћем у Тривалију и придружим се Вепру, кад овај крене у
Солун на сретање с нашим Василевсом Андроником II, царском породицом и Пресветлом (и несрећном)
Принцезом Симонидом. Што се тиче угледног понашања, био сам доста добро
примљен, умем се пристало држати, благодарећи више племенитости свог пелашког
поркла, него такође великој, мимичкој вештини, али сам у крзнима и бундама,
због шкртости Твог ризничара, јако рђаво стајао, о чему ћу још говорити. Знаш
како је тракијско рано пролеће снежно и ветровито, те што као Вепров изасланик
нисам прошао, захвалити имам пре својој памети, него широкогрудости Твоје
служинчади, о чему ће се, такође, још писати.
`Господин` изасланик се звао Вукоје. Чим га
угледах, рекох себи да чу се, ако сви Серви тако изгледају и подобне нарави
имају, у Вепровом брлогу зло провести, а о Пресветлој (и несрећној) царичици
Симониди ни да мислим нисам смео. Грдосија беше од човека, ала из Лерне од
нестрпљења и обести. Безочно се хвастао и собом и својим кукавним народом, а
оно мало речи што их није проарчио на похвале Сервима и лози Немањића, штедро
је утрошио на вређање Ромеја и династије Палеолога. Да разбије ваљда,
неповерење, већ с поздравом ми рече да, он кад би на Вепровом месту био, не би
по невесту само до Солуна ишао, већ би се спустио до Цариграда и из `грчког
царског обора` узео нешто ваљаније од осмогодишњег детета. При томе је очима
крвнички колутао, а зубима језик млео да сумње нема чији је укус у устима
људождер осећао. Као Грк и Твој претставник, морао сам га научити реду, али се
стоички одупрех искушењу. Вести, најзад, које ти носим корисније су за државу
од једне главе, поготову што не беше извесно чија би она била. А и зима је
стегла, опрема коју ми даде нејака, против два зла нисам се одједном могао
борити. Но речи му за касније упамтих.
Још ми каза како и Небо штити Серве, те да је
таквом чуду и сам, као млад војник, присуствовао. Видински кнез Шишман, вазал
татарског кана Ногаја, у рату с Вепром, продре до града Хвосне, спаливши
манастир Жичу, што Сервима наклоњеног Бога расрди, па исте ноћи покор на Бугаре
посла. Умилосрђен молитвама угодника – не знам хоћу ли их тачно набројати – св.
Симеона Мироточивог, св. Саве и архиереја Христова св. Арсенија, који ту, у
Дому св. Апостола, почива, светује и о своме народу брине (а изгледа да код
Серва свако ко умре одмах постаје светац), јави Бугарима знамење голема страха,
огњени ступ где с неба силази. Из њега прскаху пламена луче, с јарошћу им
жежећи лица, а огњени ратници излажаху и с великом их жестином гоњаху, секући
им главе.
Пошто се чудесима обезбедио са неба и земље,
Вукоје више Серве, а ни Бога, није спомињао, него је целим путем беседио само о
себи. Престајао није ни за најјаче олује, ни кад му је мећава снегом уста
пунила. Казивао је, између осталог, да је древна рода – од вукова да потиче,
што би још и могло бити истина, јер од људи тај свакако није – тврдио је,
дакле, да је прецима с планине Дробњак, зване тако што му се племе које на њој
живи храни непријатељским дробовима, у шта сам, гледајући га, такође морао да
поверујем, премда ми се до тада чињаше да је, нема дуго, испао из неке домаће
букве и одмах за дворског изасланика рукоположен.
(Ти си, Премудри господару Никифоре, јамачно
упознат и с мојим, али правим високим пореклом, јер га неке породичне приче,
преко ученог Кентавра Хирона, везују за несрећну страст храстовог жреца
Иксиона, спрам богиње Хере, задовољену Зевсовом пакошћу тек с Нефелом, њеним
облачним привидом, а друге, ја мислим веродостојније, доводе нас у сродство с
првим дивљим коњем Арионом, нежељеним чедом Посејдоновог насиља над кобилоликом
Свемајком Деметром у Онковој краљевској штали. А, шта је вучја крв према овој
најдревнијој, пелашкој, аркађанској? Па ипак се нисам њиме никад хвалисао,
ништа у њено име захтевао, нити на њу подсећао оне од Твојих узвишених
пријатеља што су извођења на Хиподрому обезбеђивали и мимичарима који ни
рођеног оца нису познавали, а уметност миме још мање. Ни сада то не чиним. Скрећем
ти једино, као најодговорнијем управитељу Царства, пажњу на жалосно поређење:
чак и у варварској Тривалији, животињско порекло, ма и тек вучје, човека може и
до дворске службе успети, а у Византији, тој усамњеној цивилизацији у дивљем
свету, најплеменитије, коњско, не може једног доброг глумца довести на Хиподром
да игра ни – рагу. Али, о томе усмено.)
Прекиде беседу о `Јупитерском Коринту` само
једанред да се распита кад ћемо и где јести. Казао је то тако као да би се, у
најнеповољнијем случају, и мојим месом задовољио. Одговорих да ни сам то не
знам док не стигнемо до какве насеобине, а онда ћемо видети. Рече набусито да
му је заморно чекати, него да обедујемо код људи што живе крај Виа Егнатиа,
царског друма којим смо ишли за Солун. Такав је, наиме, код њих обичај да
страним поклисарима успутни житељи потребе подмирују. Благо га известих да код
Ромеја такав обичај не влада, него да се о великодостојнициме стара Царска
милост, нипошто грађани на које се путем набаса, јер ово друго је – хајдучија. Њему,
Вукоју, не би право, али ништа не рече, јер у тај мах, као да ме Бог чувао,
наиђосмо на манастир, па му обрекох да ће нас, кад чују ко смо, монаси свакако
угостити што најбоље умеју. Тако и буде. У одсуству егоименоса, у избивању
побожним послом, богољубазно нас прими заменик му еикономос. Али је худа срећа
хтела да ми путем стомак назебе, те с врата морадох отићи на место недостојно
описивања. Нисам се честито ни распојасао – а умотан бејах колико ми шкртост
Твог ризничара допустила – кад се из манастирске дворнице зачу дрека, као да су
они Вукојеви огњени људи опет на земљу пали, па све живо секу и море. Истрчим
какав се десих. Тамо имам шта видети: дипломатик Вукоје обема ручердама ухватио
нашег еикономоса за главу па је стеже, ударајући га с временом на време
песницом по темену, а монаси се о њега обесили, па ударају дипломатика. Он на
сервском виче: `Грчки пси!` и `Проклети чрнорисци!`, што су код њих монахоси, а ни они њему дужни не остају
зовући га `Саракинос - Сараценом!` и
`То апистон Сервикон терион –
Неверничком сервском животињом`. Једва направим ред, бар међу браћом, јер у
еикономосовој глави никакав ред нисам
могао постићи, те га у његову ћелију однесоше и полегоше да се с душом рве. И
Вукоја црног умирим некако, па смо јели издашно, премда не како је захтевао и
због чега је до ове међународне неприлике дошло. Он је, наиме, између свега што
калуђери немају, искао да послужен буде `птичким млеком`. Извештај овде морам
оставити непотпуним. Не знам дали је до кавге дошло зато што наши монахоси за
такву птицу нису чули, ако је нарочиту тражио, што никакву нису ноћу пристајали
да вијају, или што нису веровали да и птице млеко дају, па би се узаман кињили
да госту удовоље, а овај би опет незадовољен остао.
Али, то је најмање што нам се десило.“
...
(изд. „Свјетлост“ – Сарајево, 1990; том VI стр. 257-265)
No comments:
Post a Comment