STENOGRAM DEMONOVE METAFIZICKE KONFERENCIJE ZA STAMPU ODRZANE U VARSAVI
20. DECEMBRA 1963 GODINE
...Поновићу прво
питање: пошто Демон спада у природу битисања, треба ли историју Пада анђела
признати за легенду и сматрати пре да је тобожњи Пали анђео у стварности
полу-вечити ривал Бога?
Одмах ћу одговорити: Не. Историја Пада анђела
је апсолутно аутентична, из чега ипак не треба закључивати да Зло има карактер
чињенице и да није структурна особина бивствовања. Да би се то предочило,
довољно је било скренути пажњу на апсолутну неповратност те чињенице – не у
оном значењу у коме је свака настала чињеница неповратна, но у значењу да је та
чињеница, чим се једном догодила, увела нову и непроменљиву структуру света,
унутар које Зло представља интегралну и конститутивну чињеницу. Кад би се ипак
при томе остало, ваљало би признати да је Зло, додуше у свету, на структурни
начин присутно, али да је само његово порекло чисто фактично и случајно.
Међутим, није тако. Ова чињеница Пада, посматрана из касније перспективе, не
може да буде ништа друго до манифестација или актуализација извесне потенције
бивствовања, и то потенције апсолутно трајне и вечите, иако током извесног
времена, за неке прикривене. Кад кажем „неке“, немам на уму разуме се Бога, за
кога је ствар од почетка морала бити јасна.
Прелазим на друго питање: Дали Демон као
структурна компонента бивствовања прихвата своју позицију у поретку света?
Лако ми је да одговорим на то питање, но нисам
ипак убеђен да ћете бити кадри да смисао мог одговора исто тако лако схватите. Наиме,
у нужну демонову природу спада истовремено и начин исто тако одлучан, исто тако
апсолутан – прихватање свог места, и побуна због њега. Демон жели Зло, значи да
свој разорни рат жели да води и даље, не жели промену због свог места у
хармонији и дисхармонији, него тачније, жели свој смештај, као негацију
хармоније унутар хармоније. Самим тим мири се да буде оно што јест.
Истовремено, баш зато што је оно што јесте, он је негација тог истог поретка,
који му одређује место као својој негативној компоненти. Живећи од негације
поретка, он самим тим живи од тога истог поретка који пориче, а који је, са
своје стране, у свом постојању, са-одређен присуством ове негативе силе коју
представља демон. Свет у коме би се демоново дело извршило на крајњи начин, био
свет без демона, што значи да би био негација демона, а ипак демон неможе да
постоји на други начин сем у покрету, чији ориентациони мотив јесте извршење
рушилачког дела на крајњи начин. Пошто дакле, сама разорна глад твори демона,
утољење те глади захтева присуство уништаваног склада, захтева дакле, извесно
уравнотежење обеју форми бивствовања, које се слажу у свет; а ето, мени ништа
није тако мрско као равнотежа. Стога треба признати да демон није субјект гладан
деструкције, него је он сама глад, јер гладан субјект може да постигне
задовољење, док за саму глад задовољење субјекта означава гашење. У том смислу,
суштински демон је своје присуство обесио на један тас ваге, којем даје стање
равнотеже у однос према другом, тежећи истовремено да ту равнотежу наруши у
немогућој и противречној жељи да остане онај који јесте и након уништења свог
противника. Тако треба схватити главни Гетеов обрт Ein Teil Von Jener Kraft etc. – који
указује на неизбежну супротност сажету у самој егзистенцији демона, а не пак,
како тумаче плитки Катихети, на то да се по Божјем указу, тобоже демонова дела,
овако или онако, претварају у супротност његове намере, т.ј. граде уместо да
уништавају.
Па ипак, ту исту противречност, додајем, могуће
је открити и у Богу, ако га примимо као биће које је наспрам демона
комплементарно, а не пак као апсолутног Творца; код признања те
комплементарности, свеједно је дали ћемо демона третирати као негацију склада,
или Склад као негацију демона, тојест Негацију Негације, јер тада противречност
о којој се говорило, аутоматски постаје противречност Бога. Разумем ипак,
извесне објекције против таквог тумачења и нећу се упуштати у то питање, чије
би ме поближе разматрање присилило на детаљно размишљање о самој природи Божјег
стваралаштва и о њеном суштински негативном карактеру.
Стога прелазим на треће питање, које је
уосталом само део претходног: је ли неопозиво сигурно да демон не може бити
спасен?
Чини ми се да разумем интенцију онога које је
поставио ово питање. Поступање Бога према палим анђелима може у суштини да се
учини вапијуће неправедним, ако се упореди с његовим поступањем према људима.
Јер анђеле – што је уосталом чињеница која никад није побуђивала сумње међу
анђелолозима – треба признати за створове савршеније од човека, ма из обзира
према начелној отсутности ништавних супстанци у њиховој структури; ствар је
евидентна. И зашто је Бог онда људе спасао по цени патњи и смрти свога
сопственог Сина, а није то исто учинио у односу према палим анђелима, који људе
још толико знатно превазилазе у савршенство и заслужују – како треба сматрати –
далеко пре да им се пружи рука? Речићу одмах да узрок за ово не може бити већа
тежина анђеоских прекршаја, пошто је у оба случаја грех почивао на
непослушности која је, са гледишта Бога, увек једнако грешна, без обзира на
околности и на размер последица, и која је у односу према Њему, увек увредљива.
Corruptio Optimi Pessima? То је пословица без аргументационе снаге и
која уосталом, кад би била истинита, не би могла ништа да објасни, чим – понављам
- непослушност као грех не подлеже степеновању и увек је, штавише, бескрајна
кривица.
Према томе? Одговор може да буде само један:
Бог није спасао демона пошто није био кадар да то учини. Ствар је дабоме,
очигледна, чим се размисли о Божјој природи да Бог мора желети да демоне спасе,
то значи да их напросто уништи као демоне. Ако је Његова жеља безуспешна и
јалова, тој онда баш зато што Пад анђела није био чињеница, није био
случајност, него испољавање неопходне структуре Света; и последице овог Пада су
зато непоправљиве, јер су утемељене у природу бивствовања. Немогућност спасења
демона најјачи је аргумент за рачун поменуте тезе, које пак анђела тумачи као
актуализацију извесног непобитног и, у односу према Богу, једнако вечитох
квалитета бивствовања. Аргумент – мислим – које с ваше тачке гледишта може да
има вредности.
Чујем, с тим у вези, четврто питање: Треба ли,
према томе, сматрати да темељна структура бивствовања није резултат слободне
одлуке Бога, него да је Он сам упетаљан у известан систем независан од Његове
жеље?
Одговарам: Да, баш тако претпостављати.
Питање пето: Да ли су тада неистинити наши
катихизиси који уче да је Бог крајњи Творац?
Одговарам: Не видим потребе за ревидирањем
ваших катихизиса. Они су истинити при извесној интрепретацији, наиме уз
претпоставку да стваралаштво Бога обухвата целину појавног позитивног света,
дакле свеопштост „јеставстава“ од Њега различних. Што се пак, тиче самог
Бивствовања, које није идентично с овом свеопштошћу поједниних јеставства и
које искоришћује ван супротности Добра и Зла, ваши катихизиси се, по мом
уверењу, не изјашњавају јасно. Не видим
ипак потребе за уношењем ограничавајућих ограда у њих, пошто проблем
Бивствовања, као таквог, не треба уопште да улази у састав ваших интересовања,
јер искорачује ван појавног Света – једне области питања која се на вашим
језицима дају добро формулисати. Порази Парменида, Хегела и Хајдегера у том
погледу су поучни.
Питање шесто: Питам се дали је самом демону
јасно, ако чак не може да буде људима јасно – дали је дакле, еквиполентна
саприсутност склада и његове негације, како претпоставља Бивствовање, које обе
те компоненте прекорачује и обе престиже? Дали је дакле та саприсутност, у
својој релативности, за демона ухватљива? Другим речима: дали је и до којег
степена не-релативно Бивствовање доступно демону?
Одговарам: доступно је само као интелектуална
неухватљивост, мање-више као идеја у Кантовском смислу, као чиста гранична
реалност позитивног умног напора. Њено позитивно обухватање није за демона
могуће – слично претпостављам, као ни за Бога. Демон зна веома много, но није
ипак свезнајући; и то знате из Гетеа. Више бих волео да ми се питања ове врсте
даље не постављају.
Седмо питање: сматрам детињастим, но ипак ћу
на њега укратко одговорити. Оно гласи: може ли демон да чини чуда?
То питање ме је потсетило господо, до које сте
мере лоше упућени у погледу начина демоновог деловања. Демон наиме, делује
преко људских понашања, а не преко изненаћујућих природних ефеката,
монструозности или мајсторија. Такве ствари су прилика за забаву, али демон
није забаван. Он може наравно, као хипоптетични Декартов демон, да створи
илузорну очевидност и да суштински нереалним чињеницама да` тежину несумњиве
реалности, и може такође као хипотетични Максвелов демон, да ефективно
реализује извесно крајње нереално, односно невероватно-мало-вероватно стање.
Може то да учини утолико, уколико је циљ те делатности грешка, пораз Разума.
Ипак грешка настала путем акцептације отворене очевидности није сагласна с
начелном ориентацијом мога рада; јер таква грешка никог не постиђује и она се,
и онда кад бива призната за грешку, и даље прима као природан и некако
неизбежан карактер. Нико ипак не исмева пред-Коперниковска поколења због тога
што су веровала у непокретност Земље, него је њихова спонтана и природна вера
више за вас само подлога на којој се тек, у пуној слави, оцртава Коперниова
генијалност.
Ако је грешка Демонов циљ, онда је то грешка
која посрамљује, грешка подла, грешка које се треба стидети, другим речима –
пазите добро – грешка за коју сносе кривицу људи, или бар таква за коју су људи
приморани да признају како су за њу они криви, и да их она жигоше стидом.
Чаробњачке мајсторије или веровање погрешним очевидностима не спадају у битна
средства демоновог рада. То је, рекао сам већ, рад сух и без сјаја, без
лудичних компонената, без хумора и без онога што побуђује интересовање људи.
Демоново рушилаштво обухвата области за које су одговорни људи, и према томе,
Зло које то рушилаштво наноси мора људе да шиба срамотом, како би постигло
својх циљ. С једним изузетком. Тај изузетак јесте смрт – не појединачна
чињеница смрти, него генерална чињеница њене неизбежности.
И најзад питање осмо: Пошто као што је изашло
на видело, демон није свезнајући, јели могуђе да он сам почињава грешку и према
томе да се, на пример, покаже као истина нешто што се преко њега прокрада у
Свет као срамотна грешка?
Одговарам: то није могуће, јер је демонова
мудрост толико велика да он одлично познаје сопствене границе, и он стога
одриче правоснажност питањима која те гранце прекорачују. Тиме се Ђаво раликује
од људи.
Управо ми је постављено девето питање: Ипак,
познавати одлично границе, значи већ прекорачити их сазнањем, а додирнути
границу значи додирнути оно што се налази изван границе. А, ако демоново знање
одиста има границе, онда је немогуће да он буде ослобођен од грешке у
постављању питања, те према томе, и у одговорима. Самим тим, не може се ни
једна о његових изјава признати као ауторитативна, што се у детаљу односи и на
изјаву о његовом сопственом постојању.
Одговарам да то није никакво питање, него
смешан покушај дискусије. Демон се с људима ипак не упушта у диспуте. Његово
постојање не тражи разлоге ни доказе, пошто он нема природу чињенице. Ако људи
његово постојање интерпретирају другачије, ако му на пример, приписују чисти
казуистички карактер, то је онда само један од многих видова њихове грешке. Већ
сам рекао ипак, да мени ни најмање није стало до тога да се у моје постојање
верује. Теолози су још пре неколико векова запазили да је ђаволове ортаке
најлакше познати по томе што поричу постојање ђавола. Има у тој тврдњи зрно
истине, иако је оно нешто претерано. Јер, у суштини, враћајући се на почетак
моје изјаве, ваше неверовање не само што не кочи мој рад, него му пре погодује.
Оно као грешка која срамоти, спада у ефекте оног Пада у који се стрмоглављује
традиција, полако огољавана од остатка опустошеног Величанства. Та слика носи
добру новину, добру новину за демона. Баш и због тога чини ми се корисним да
садржина оног што сам рекао, као и сама чињеница моје данашње изјаве, буду
неповратно избрисани из вашег памћења. Те да као измишљеност и визија из снова
буде сматрано све ово, господо, што сте малочас имали пред собом као сведоци, и
што - ево - заједно с овим тренутком, пада у крајње не-сећање.
(„КЉУЧ НЕБЕСКИ / РАЗГОВОР СА ЂАВОЛОМ“, стр.
139-146; изд. БИГЗ - 1990 год. Белград)
No comments:
Post a Comment