ФИЛОЗОФИЈА
САМОЋЕ
...
Говоре ми: „Лош глас те бије“. Лепо. У њему
уживам.
Говоре, а ја их не слушам. Сам сам себи
средиште. Све што је изван мене, ја једноставно, не примећујем. Моја истина
није у другима, она је у мени.
Ја сам се, наиме, некад давно, појавио као
змија, а онда сам задобио обличје шугава човека. Болест сам која хода. Нема
оног ко ме подноси лако. Пролазим кроз свакога, мимо очекивања, довољно брзо,
као светлост кроз бистро стакло.
Слабе природе, без унутрашњег жара, тешко ме
подносе. По њима, у мени одјекује глас животиње. Не сналазе се у мојим
разлозима.
Још као дечак, у „игри животиња“, узимао сам
за себе улогу лава. Његовим одликама плашио сам децу родитеља од угледа и
богатијег имовинског стања. Терао сам их да ме, на начин искрених поданика, у
игри, славе и високо подижу, да моје мане и врлине једнако узносе и величају.
Уколико неко на то не би пристајао, ја бих, одједном пред свима, колачајући
очима, зашкрипао зубима, позеленео у лицу, узео упаљену зубљу луча и запалио
први стог сена, оштро говорећи: „Овако ће ноћас горети твоја кућа“. Претњом и
страхом постизао сам свој циљ.
Од тада, па до дона данашњег, то ме пунило
осећањима велике важности. Мој раст изнутра, ништа није могло успорити, а од себе,
одважна и јака, нисам одустајао. Тај чин испрва, нико заозбиљно није узимао,
јер није спадао у крупне прекршаје. После, када сам се снагом духа опасо, већ
је било касно да ме умање и у расту зауставе. Ипак, да би ме бар донекле омели,
иза мојих леђа, сејали су многе клеветнике. Ови су, као пси, лајали и вратове
истезали, али ја се на њих нисам освртао. Исувише су за мене били слаби, да бих
на њих драгоцено време просипао. Препуштао сам их строгом времену и њиховој
голој судбини. Један ппо један, у пољу постојања, падали су, нестајали. Патио
сам и туговао ако међу клеветницима није било, за мене, јаких гонилаца. Одувек
сам држао да је повлаштен онај ко у животу има гласовите противнике и одлучне
гониоце. То доказује, у часу разборитости, да је жив и због тога може бити
поносан у себи.
Како сам се сама себе бојао, више него
непријатеља, сузбијао сам у себи потребу превише да сањам. Неговао сам јаку
вољу, снажио душу, у немаштини живео скромно, и био оштар. Изграђивао сам
карактер строга и одважна човека, само зато да бих имао права ласкавце и
кукавице вређати. У маси сам се издвајао узвишеним говором који се није лако
заборављао. Могао сам њиме сваког преокренути, па чак и непријатеља за себе
задобити. Када сам говорио, и онај ко није хтео, морао је заћутати, јер
одлучношћу на то сам га нагонио. Ако сам имао против себеудружене и славољубне
противнике, гледао сам да их превазиђем лукавошћу, не улазећи у њихову клопку.
Једног поп једног, из круга непријатеља, издвајао сам и придобијао на своју
страну. Чак и ономе, који је од њих био најтврдђи и највише ме мрзео, ласкало
је када бих га лепим речима ословио: „Откуд ти међу овиме?“ Сваког од њих, кад
се издвоји из целине, лако је савладати, јер нико засебице, не поседује стварну
снагу.
Појединац издвојен из целине, има срце зеца, а
мишице врапца.Лако га је, упорним гледањем међу очи, омекшати и преваспитати.
То је у извесном смислу, обрађивање жртве, у четири ока, без присуства сведока.
Имаш га у рукама, све дотле док га држиш у забуни. По његовој представи, све док
га можеш уплашити, ти си самосталан и велики, а он је нико и ништа, без
ослонца, мали. Ако хоћеш да си над њим, твоја одлучност дакле, мора бити
стална. Ти се као Бог, у његовим очима, увечаваш, а он у твојим, као грудва
снега, топећи се – смањује. То ти, према унутрашњој снази коју поседујеш, даје
неко неписано, право над њим да се издижеш. Онпристаје на то, свој врат у твоје
руке, ставља добровољно. Док је био у мноштву, у ствари није припадао себи, а у
теби, када те је открио, види себи сличнога. Открива кроз тебе, да он није оно
што мисли да јесте и зато жуди за твојом величанственом надмоћношћу. Напушта
гомилу слабих, као гомилу варалица, јер верује теби. Одједном помоћу тебе,
собом жели постојати. Са гомилом не жели више да има састава. Осамостаљије се.
Бежи у самођу. У њој налази пут до нове свести. Тај пут га води до нове
суштине. Заборавља на себе. Није више дете чисте реалности. Сања.
Оно што ти је на почетку, у вези с њим, било
забавно постаје ти сада досадно. Кажеш: „Ја сам његова идеална слика коју
следи. Он ме обожава, а ја њега презирем, јер га властите снага унижава.
Несигуран је. За његово добро ја бежим.“
И бежим.
Тражим своје место у свету, гнездо, из којег
ћу се оглашавати. Тражим себе за себе, нимало за другога.
Нестанем на извесно време, па се појавим
изненада, као киша из ведрог неба.
Волим рушевине старих градова, тајанство ноћи
и понора.
Гледам често, усамљен и тужан, у далеке врхове
високих планина, тихо говорећи: „Да нисам човек, верујем био бих планина. Њена
снага и загонетност одређују моју судбину“.
Бирам себе за себе према моралним и
интелектуалним способностима, према дрскости коју могу поднети. Опонашам орла
на небу, змију на земљи. Противно обичајима, у народу који подмукло ћути,
говорим снажно и изазовно. Говор је моја потреба, хладна вода у пустињи. Да не
говорим, често и дрско, ја бих излудео.
На главном друму, у самоћи, презирући споредни
пут, говорио сам и певао, као лав са устима славуја. Кад год бих осетио да ће
моја самоћа, приближавањеим другога бити угрожена, ја сам беажао. Нисам желео,
себи несличнога, за себе везати. Са још неким не би био идеално сам. Он би ми
сметао да, у властитој самоћи, имам цео свет себи за противника. У присуству
другога, ако тај други није по мојој мери, ја сам слаб, изнутра пуст и мртав.
Не могу се, усредсређен на себе, довољно добро волети. Не напустим ли га, брзо
и ослучно, себе сам изгубио.
Веома је важно најпре, пењати се у себи, па
тек онда у другима. Ко се у себи довољно, као биће, не узвиси – никад друге
неће моћи надмашити. Непријатељство ће му падати тешко, туговаће, изнегаваће
опасности и несреће. Заборавиће да почива на властитој снази. Уместо да пева,
зато што га нико не разуме, у својој метафизичкој усамљености, као напуштена
жена, очајаваће. А зашто? Зато што у себи има дубоку долину у којој му, као
лешина, снага духа лежи.
Да не би дошло до припитомљавања чула, на
време сам као змија, раскинуо везе са родбином. Њихова себична нежност и мала
потпомагања наносила су ми штету. Увек су ми помагали, у животу, симболично,
тек толико да не пропаднем посве. Бојали су се, ако би у мене више улагали,
више од себе би ме ојачали. У мени нису гледали људско биће, него делић своје имовине
скрајнуте и заборављене. Коклико је то тачно нека каже један сан. Укратко, ево
га.
Лежим. Помисле да сам мртав. Долазе ми на
сахрану. Све моје мане у врлине претварају. Плачу. Таман да ме спусте у гроб,
ја се усправим. Разочарани у души, сви од мене оду.
Свако ко је био склон у детињству
саморазарању, сигурно је, слично мени, носио у себи велико проклетство. Само
они проклетници који су се, у себи, на велика дела одредили, заиста знају шта
је то слатка патња. Најнесрећнији су срећни, јер живе живот без узвишеног
повода. Несрећнима је за живот повод срећа, чезну за њом; у тој чежњи ништа их
не може збунити.
Ето, ја такве чежње, иако сањар, нисам имао.
Знао сам да велике среће, без велике и реалне борбе, нигде нема. Чисту срећу,
ту малограђанску категорију, нисам желео. Нисам био толико плашљив да бих само
о њој сањао. Имао сам веће изгледе ако играм на несрећу. Тако ме ништа није
могло изненадити. Мање сам, пред другима, откривао своја осећања.
Раста сам, младост је пролазила. Сама помисао
да морам имати своје значење, терала ме на стицање снаге. У време, кад животиње
и људи спавају, устајао сам и кријући се, подизао камен високо изнад своје
главе. Постао сам, с обзиром на физичку и умну равнотежу, најбољи стваралац
своје прве снаге. Само прва снага је права снага, природна, невина,
неизвештачена. Она је припадала пола мени, пола свету снова. Како сам старио,
зачудо све је мање припадала мени, а више свету маштања. Опасност је постојала,
ако се вољом не извадим, да посве одлутам у нереални свет сањара. Али самом
себи, пред огледалом, очију намргођених, пружио сам отпор:
„Не иде више тако, сањалицо! Зар си на себе
заборавио. Време за сањање није повољно“.
После прекора и физичког самокажњавања,
спречио сам своју властиту пропаст. Ударцима по лицу и устима направио сам од
себе разумно створење.
Поседовао сам необичан дар да посматрам свет.
Био сам упијач времена. Нисам подлегао туђој игри и утисцима. Имао сам своја
правила у свету ризика и опасности. Све или ништа било је моје начело.
Моји напори да се разликујем, уродили су
плодом. Видео сам да то користи. Почео сам, као луда коза, шиштећи да корачам
укосо. Играо са,, за разлику од других, слатко и једноставно, промашена човека.
На почетку као такав, за све животне представе, добијао сам бесплатне улазнице,
а после када сам заиграо на јаке противнике, схватили су да су били преварени.
Зато, у односу на њихову снагу, моја снага морала је бити двострука. За друге мени је било горко постојати, за
мене – мени је било занимљиво трајати. Увек сам, у себи, самоуверено говорио:
„Све што је опасно, у складу са мојомк природом.
Имао сам обичај да мистификујем себе, своје
моћи и способности. Када сам најслабији, ја сам говорио: „Увећана је моја
снага“. То препознајем по проклеству које ме тера да се борим за достојну улогу
у животном комаду свога времена.
Држим се себе, свога пута. На основу себе,
своје властите снаге, свуда показујем мач витешке и оштре воље. Без тог мача не
бих тако јасно припадао себи.
Ћесто сам се, у тренутцима разочарања, наиво
питао: „Како управљати собом? Како припадати себи? Како постојати гордо?“ ех,
то како! „Најбоље је“ – одговарао сам – „пре свега, имати један замишљени брег.
Ићи према њему. Пењати се, час јасно, час нејасно, сањати; разбијати сновима
своју унутрашњу монотонију.“
Треба дакле, ићи према циљу, али не досезати
га нагло. Не колебати се.
Тај шапат младалачких година, понављао сам у
себи, као папагај научену песми. Слушао сам себе, свој сан; улазио у суштину
стави и појмова.
„Час је лова,“ – певуцкао сам често.
„Укључујем се у поход.
На небу видим свој лик,
на земљи га нема.
У складу са виђењем,
расту ми крила.
Летим испод хладног сунца,
Носим сва својства орла.
Од малог почетка,
ка великом завршетку,
свој лет извијам.“
(изд. КЗ „ЅВЕЗДАРА“ - Белград, 1988 год.; стр. 15 - 20)
No comments:
Post a Comment