МИЛО ЛОМПАР: Слобода и Вистина

VI

 

ТРЕЋЕ

У свом чланку На Туциндан 1860, који је у новосадском српском „Дневнику“ објављен 4-тог јануара 1861, Светозар Милетић размиља о последицама одлуке цара Фрање Јосифа од 27-ог децембра 1860, којим су укинути Војводство Србија и Тамишки Банат, и присаједињени Угарској. То је значило враћање Војводине у правни поредак Угарске. Милетић уочава сву драматичност одигране промене, „предани смо Угарском сабору на милост и немилост“ (Светозар Милетић, „О српском пирању“, избор Чедомир Попов, Градска библиотека Нови Сад, 2001, 43 стр.).

Овај прецизан суд, који подразумева тежак пораз српских националних права, Милетић разуме као историјски изазов за борбу у име тих права. „Војводство је у Бечу и Пешти са'рањено, али мислим не у срцима честитих Србаља. И један Србин ако остане, он је народ“. То је наша девиза коју су 110 младих Србаља изрекли – зар смо ми само „дефургерук“. Ово реторско питање погађа у центар политичких и националних права српског народа. Ако он прихвати да претставља само становништво, живаљ без политичког програма, онда нестаје његове националне политичке индивидуалности. Важно је уочити да Милетић употребљава реч „само“, јер то показује да он не искључује грађанску либералну идентификацију. Он укључује у структуру права и обавеза које тражи за српски народ, али не прихвата да се она протегне не целину народне индивидуалности и да уклони легитимна национална права. Тоа значи да он поставља напоредо и грађанска и национална права, да обликује и либералне и националне вредности у истом политичком програму. У складу са ритмовима националне еманципације свих словенских народа у то време, Милетић закључује: „Угарска само федеративно, са политичком супремацијом мађарског народа, постојати може. Сваки је други пут наличан на Бахов систем мај кале немачко-мађарске слободе помазан био. Отуд следи предлог: Срби, будимо себи верни. Против силе и времена никуд накамо, зато будимо стрпљиви. Мађарима не престајемо пружати руку уставно, док нам народно чувство и срце ценити буду. Али свакако будимо уверени да ће доћи и наше време“.

Свест о могућим ризицима, не подлегање диктату времена, али и опажање како оно тренутно не иде у правцу жеља, обијање силе и позивање на истрајност у националној верности, потсећање на уставне садржаје и разумевање отворености историје, као могућности за боље изгледе, претстављају особене мотиве мог схватања српског становишта.

И у чланку писаном поводом одржавања Благовештанског сабора народа српског, 5-ог марта 1861, Светозар Милетић исказује истоветну двострукост своје позиције, која има облик позиције националних либерала. „Ми смо поред свега тога девизу поставили, којој смо верни остали, уставну слободу и народност српску, и ради државног утврђења и осигурања и једне и друге, политично биће народа српског под уставном угарском круном“. Тако он политичку индивидуалност српског народа истовремено везује за његову уставну и грађанску препознатливост и обавезност, либерално начело, и за његову националну потврђеност, национално начело. Да те две ствари морају постојати напоредо показали су протекли догађаји, јер чинили су да „ни грађанско-политичка равноправност није спрам нас обдржавана и чинило се као да је од рођења, од своје народности и свог народа, постао ценом и саме грађанско-политичке једнакости. Закон 1848 постаде за друге народе илузијом, што се политична права и установа тиче, а буздованом, што се језика и народности тиче“.

Он прецизно опажа како се схаватње грађанске једнакости може инструментализовати у правцу однарођавања, као што је то описала Јаел Тамир, и као што је то назначено у „Духу самопорицања“.

 

VII

У опсежној расправи „Источно питање“, која се појавила у десет наставака у новосадском „Српском Дневнику“, од 13 августа до 14 октобра 1863 године, Светозар Милетић је дотакао питање српског националног уједињења, у хоризонту међународне политике. Он је то учинио тако што је издвојио историјски од политичког прегледа положаја европске Турске. Но, оно што обједињавало ова два аспекта Источног питања је његова средишња теза да се у разумевању Источног питања, као Гордијевог чвора Европе, јер је на Дарданелима смештена Сфинга европске политике и равнотеже, ваља ослонити на сазнање о прожимању три основна интереса. То су интереси хришћанских народа на том подручју, интереси околних држава, особито Русије, и интереси европских држава уопште.

У историјском прегледу испољавања руских интереса са чисто руског гледишта, Милетић описује да је освајање Крима у години 1783, било потстицај за турску објаву рата Русији 1787. У аустријско-руском савезу постигнут је прецизан договор: „Русија је у том рату захтевала од Порте да се Бесарабија, Молдавска и Влашка у једно независно кнежевство под хришћанским владаоцем споји. Аустрија је ишла на освајање Босне, Србије, Влашке и Молдавске, остављајући Русији Бесарабију и Бугарску до Балкана.“

Српска национална права нашла су се у подручју аустријских западних интереса. Такво стање ствари донели со и разговори Наполеона са Александром I у 1807 и 1808 години. „По предлогу Наполеона, имала би Бесарабија, Молдавска, Влашка и Бугарска до Балкана Русији, Албанија, Тесалија, острва грчка, онда Мореја звана и Кандија Француској, Босна и Србија Аустрији припасти.

Није многу друкчији био ни предлог Александра Првог. „Русија би имала добити Бугарску, Тракију, заједно са Цариградом и Дарданелима, и с једним делом обале азијске, Аустрија би имала добити Босну, Србију, Маћедонију до мора, са изузетком Солуна, Француска Албанију, Тесалију до Солуна, Грчку, Мореју, Кандију, сва острва архипелага, Кипар, Сирију, Египат.“

Када је пред Наполеонову инвазију Русија склапала Букурешки мир с Турском у години 1812, њен поступак Милетић описује сасвим прецизно. „Русија у овом миру добија земљу до Прута, његовог улива у Дунав, као и Дунава у море. Срби - вели чича Гов, руски војвода у турском рату - били су прве жртве у овог мира.“

У оваквим назнакама, препознајемо да Милетић не посматра Источно питање у сентименталним облицима наше народне и црквене традиције, него у рационалним координатама европске политике. Тако, историјски преглед наставља сазнањем о Акерманском уговору из 1826, у коме су права Србије осигурана. Потом разматра последице уклањања руске доминације у Источном питању, до којих је дошла са њеним поразом у Кримском рату у години 1856, па ју је сменио Концерт европских сила. Тај Концерт је јамчио неповредивост Османске империје, прописивао немешање у случају устанка хришћанских народа у њој, уклонио ексклузивитет у заштити права православних народа који је дотада имала Русија у корист гаранција шест Конгресних сила, захтевао реформе у духу европских начела унутар Турске царевине. Ове реформе су свакако остале мртво слово на папиру.

...

(Мило Ломпар “Слобода и истина - белешке о промени свести”, изд. КАТЕНА МУНДИ; Пирот 2018 год.)