АНДРЕЈ ВОЗНЕСЕНСКИ: Антисветови

Има ти код нас, лево, први спрат,

комшија Букашин, чудан сват.

Тај свашта мозга, ни шест ни пет –

над овим светом је

                                                антисвет!

Над Букашином Антибукашин,

управља васељеном, татамата.

магичар, демонов син,

лешкари и Лолобриџиде вата.

Али су над Антибукашину све то јача

привиџења боје његових гача и упијача.

Живели антисветови!

Фантасти – усред глупости!

Постоји ли оаза без Каракума?

Неум је мера ума.

Не постоје жене, не наседај лепој варци –

Постоје само антимушкарци.

Постоји со земље. Али и смече.

Аутомобили завијају у шумама, дубоко.

Без змије малакса соко.

Волим своје критичаре.

Најбољи од њих доиста је људина права!

На његовом врату, мирисна и гола

шљашти антиглава!...

...Спавам са отвореним прозорима.

Звижде звезде падалице, у јатима.

А облакодери као сталактити, као сисе,

Са трбуха глобуса висе.

Пода мном, к с главом надоле, у најсупротнием углу,

Безбрижни, драги лептиричу,

Заривши виљушку у земаљску куглу,

Живиш ти,

                                Мој антисветичу!

Зашто се усред мрачног ночног часа

антисвет забеласа?

Зашто, они удвоје, а одвојени, седе

И у телевизор гледе?

Ни једна реченица, ма како била проста и чиста,

Ни један једини пут њему и њој није иста.

Седе, заборавивши бонтон, као салвету –

Та мучиче се после, у кревету.

И издалека им се уши црвене

Као лептирице прибодене...

Чувени предавач, да чују посетиоци и гости,

Рекао је јуче: ”Антисветови? Глупости!”

Лежим, преврчем се, несаница зајахала:

па да, наравно, него шта, у праву је учењачка будала.

А мој мачор, као радио-пријемник,

зеленим оком лови свет.