ВИЛИЈАМ ШЕКСПИР: Феникс и грлан

Нека птица пјева славна

На врх стабла Арабије,

Тужан гласник нек замније,

Глас крилима чистим равна.

Звијездо, јутром што излазиш,

Врага-Сунца претходнице,

А вјеснице зле вручице,

Да поворци неприлазиш.

Нека овдје суд не суди

Никакова грабилица,

Осим орла, краља птица:

Свечан спровод – свечан буди.

Свеченик, ког бијело крије

А посмртну глазбу знаје,

Он жалобни лабуд да је,

Јер подушја друкч‘е није.

А ти, врано дуговјека,

Која црни род свој купиш,

Хајд‘ грактањем кад га скупиш,

Нарицање гдје те чека.

Тужна пјесма сад почима:

Љубав, вјерност – мртве леже,

А грлан и феникс бјеже

У пламену скупа с њима.

Љубљаху се, али како

Љубав двојство, ал јединство,

У два бича – једно бивство:

У љубави број мре тако.

Срца разна – дали није,

Размаци их не раздвоје,

Вазда једно њих је двоје,

Осим да се чудо збије.

Љубав сја  меџ‘ њима мило

Да у оку фениксице

Грлан гледа своје лице;

Једно другом  све је било.

За власништво не хајали,

Да муж бјеше што и жена,

Један дух, а два имена –

Нит‘ се једним ни два звали.

Изненаџен разум тако

Видје како смрт их дјели,

Ал‘ их ипак не раздијели:

Прах насмијешен смијеша лако.

Викну: - То вјерно двоје

Сад, гле, једним зват се смије!

Љубав ум је, а ум није,

Кад се дијелеч  даси споје.

Зато пјев се тужни вије

Грлану и фениксици

Да су звијезде љубавници,

-Хор то њине трагедије..

(Celokupna dela, knjiga 6, група издавачи, Белград - 1975, прев. Danko Angjelinovic)