Човек без сумње
...Као човек
ретко стабилних принципа, Радован је увек имао на уму вишеструко поучан пример
његовог омиљеног писца Боре Станковиќа, који је у време Првог светског рата
објавио политички неутралан фељтон у неком окупацијском листу. Зато је после
дуго био бојкотован и његовог имена нема у познатој енциклопедији Станоја
Станојевиќа, издатој тридесетих година.
Давање или
ускрачивање патриотског атеста обављано је брзо, некад довољно, некад недовољно
промишљено. За Ива Андриќа је, рецимо, Ѓиласу и Зоговиќу гарантовао Марко
Ристиќ: „На њега
слободно можете рачунати, знам како се држао. Долазио је код мене да слуша
радио“. Као ратни злочинци стрељани су книжевници Светислав Стефановиќ, Момир
Вељковиќ, Миле Будак и приличан број глумаца, који су играли у окупираном
Београду. Несхватљиво висок степен „издаје“ код глумаца утврдио је на своју
руку глумац Позоришта народног ослобоџења Никола Петровиќ. Пошто је Зоговиќ
сматрао да он претерује у чистунству и да је неуравнотежен, пакостан и
осветољубив, опозван је из бескомпромисне борбе за разрачунавање с „народним
непријатељем“. Једанпут је, према Зоговиќевим речима, хтео да провали у стан
једне, доказано исправне, глумице Позоришта народног ослобоџења и у њену браву
испалио цео шаржер из машинске пушке.
Постојала је
одредба о губљењу националне части и под тај параграф је потпао велики песник
Сима Пандуровиќ, који је писао предговоре у љотичевско-недичевском алманаху
„Тврџава“. Велика је среча, говорио је Зоговиќ, што се најмлаџе генерације
никад нису среле са предратним новинарима, новинама, писцима, књигама и
часописима.
Још пре него што
је Београд ослобоџен, Радован Зоговиќ је са Владом Дедијером у Заводу за израду
новчаница на Топчидеру штампао пригодни лист „20. октобар“, с наредбама Стаљина
и Тита здруженим јединицима Црвене армије и наше народноослободилачке војске и
борбеним покличем: „Напред,
ка Загребу, Љубљани, ка Скопљу и Цетињу! За ослобоџење читаве југословенске
земље“.
Средином маја,
неколико дана после ослобоџења, у Загреб је дошао Зоговиќ и заказао сусрет с
Крлежом у редакцији листа „Напријед“. Инсистирао је да то не буде у четири ока,
него да присуствују и Јожа Хорват и Марин Франичевиќ. Крлежа је почео,
снебивајучи се: „Ја сам
хендикепиран, ви сте победили!“ Меџутим, Зоговиќ је предусретљиво понудио да
забораве старе неспоразуме и рачуне, дајучи од почетка разговору крајње
пријатељски тон. Рачунао је да се, као писац, према Крлежи никако не може
односити као власт, па чак ни као неко њему раван. Поред тога као члан
Агитпропа био је дужан да буде широк и деликатан. Хорват и Франичевиќ су били
збуњени и изненаџени. Но, и поред два сведока, нико није могао да
обузда уверљиву причу како је Радован Зоговиќ шетао по Загребу с машингевером и
реденицама, хвалечи се да је дошао да лично стреља Крлежу.
Те јесени, Крлежа
је преко ЦККП Хрватске званично тражио састанак с Титом. Ни он није хтео да га
прими сам и поручио му је да доџе прво у Агитпроп код Ѓиласа и Зоговиќа, па че
га они довести.
И то виџење у
„Мадери“ изгледало је далеко драматичније у измишљеној причи, него у збиљи.
Наводно је Крлежа у чекаоници неко време седео поред одшкринутих врата, да се
Ѓилас и Зоговиќ договоре шта да му раде. Дали да га вешају или стрељају? Од
свега, према Крлежином сечању, Ѓилас је рекао: „Драго ми је да те видим. Ниси дошао, а добро би
било да си дошао у партизане. Мождба би те до 1942 стварно стрељао, али после
не бих. Шта је меџу нама било, било је. Више с тобом нече бити полемика. Идемо
даље!“ Крлежа је чутао и није дизао поглед с Ѓиласових и Зоговиќевих угланцаних
чизама. Код Тита на Дедињу, био је збуњен и покуњен. Тито је све прекинуо,
одлучно му кренувши у сусрет и пруживши му руку: „Знаш, Крлежа, ми смо пре рата с тобом морали да
се разиџемо. У питању су биле далеко вече и озбиљније ствари, него што је
идеологија“!
Сви заједно су
отишли на ручак. Разуме се, меџусобно неповерење је само донекле нестало.
Крлежа је често долазио кучи код Зоговиќа и понекад код њега одседао у
Београду. Имао је један фини манир и умео да каже: „Радоване, дозволи да се код вас сам позовем на
ручак“! Ѓилас га је држао у несигурности: „Стари, твоје књиге нечемо штампати. То је литература писана за буржоаско
друштво, у којем се Партија борила за власт. Онда је то имало смисла, али сад
то више није ништа“.
На књижевној
вечери Радована Зоговиќа на Коларчевом народном универзитету, песник је на
крају упитао присутну публику има ли питања, на шта је неки младич с галерије
устао: „Како то да вечерас
овде у првом реду седи познати троцкиста Мирослав Крлежа?“ Зоговиќ је
изнервирано дрекнуо: Крлежа
је увијек био у првим редовима наше партије и он че ту и остати!“
Један од првих
Зоговиќевих великих задатака било је оснивање удружења југословенских
књижевника на новим социјалистичким основама. Код Десанке Максимовиќ је
разговарао с Ивом Андриќем и Вељком Петровиќем. Без обзира на поједине екцесе,
ситничарења, застрањивања и пролазно идеолошко лудило, партизански покрет је од
почетка чинио све да, макар за украс, придобије, па ако треба и киднапује, све
оне које би својим присуством покрету дали обележје ширине, масовности и дубоке
укорењенености у народу. Писцима и културним радницима нуџене су приличне
привилегије и високе почасне дужности у новој власти, а без проблема им је
опраштано што су писале песме не само у славу краља Александра Караџорџевиќа,
него и што су с Павелиќем играли шах и правили му споменике. Секташило се
унутар покрета у односу на непослушне, својеглаве, праве или набеџене
троцкисте. То је, упркос честим Зоговиќевим и Ѓиласовим јавним тирадама,
настављено и првих послератних година. А покрет се с интелигенцијом посваџао
тек много-много касније у време процвату широких демократских слобода, кад је
дошао у парадоксалну ситуацију да су и у партизанима уз њега били паметнији и
славнији. Кад је било опасно по живот и кад ни изблиза није било сигурно ко
че победити.
Рецимо, пошто је
Иво Андриќ чуо да че на предстојечој
изложби у Војном музеју бити огромна фотографија са потписивања Тројног
пакта с Немачком 25 марта 1941 године, на којој се он види као краљевски
амбасадор и Берлину, било је довољно да јави Ѓиласу да је то за њега
непријатно, да се слика истог часа уклони и уништи. Толерисано је лоше мишљење,
критичност и замерке према новој власти, све до отвореног непријатељства према
њој. Нико због тога није суџен ни затворен. Аутентични партизански и
пролетерски уметници су се не ретко бунили против те наглашене болеќивости
према лабавим сапутницима и корисницима револуције и били редовно учуткивани: „Али, другови, ви сте војска Партије и
морате слушати, а њих морамо куповати“!
За првог
председника Савеза књижевника Југославије на првом конгресу у Београду
среднином новембра 1946 изабран је Иво Андриќ.
(четврто издание,
НИРО „Младост“, Белград – 1988, стр.215)
No comments:
Post a Comment