Живојин Павловиќ: БИЛАНС НА СОВЕТСКИОТ ТЕРМИДОР

4 Стрелање на народните комесари и нивниот помошен персонал

а) Комесаријат за надворешни работи

Од свих државних установа, највише је страдао Комесаријат спољних послова. За три године Стаљиновог терора у овом комесаријату стрељано је 4 помоћника комесара Литвинова и 24 амбасадора и посланика на страни. Једини који су спасли своје главе, бар за сада, су париски амбасадор Сурич, лондонски Мајски и први помоћник Литвинова Потемкин. Сви остали су или стрељани, депортирани или се налазе још увек по затворима чекајући моменат када ће се и они попети на гиљотину као „шпијуни“. У овом општем клању совјетских дипломата комесар Литвинов је одиграо улогу црнца против својих најближих сарадника, па, пошто је отерао кога у Сибир а кога у смрт, дошао је ред и на њега да на сопственој грбачи осети сву тежину немилости кремаљског диктатора.

Добија се утисак да је у овом клању совјетских дипломата следило своје шефове скоро све ниже особље. За илустрацију овога служи нам најбоље совјетско посланство у Варшави, где је само за три месеца све особље смењивано три пута.

Страна штампа је неколико пута доносила вести о паду и Литвинова, шефа совјетске спољне политике. Према вестима, пак, из Москве, његов комесаријат био је „центар шпијунаже против Совјетске Уније“. Исто тако и према оптужницама против похапшених дипломата добија се утисак да су сви дипломати били у служби, било Троцкога, било разних светских полиција. Они су били ништа друго до обични „курири“ Троцкога, па према томе и „шпијуни“ страних држава. Па, ипак, и поред свих тих оптужби Литвинов се најдуже одржао на положају комесара. Отуда се веровало да је он преживео термидорску кризу. Међутим, пада и он као жртва стаљинског терора.

Непосредни повод паду Максима Литвинова били су преговори о склапању пакта са Енглеском. Њему су Стаљин и већина чланова Политбироа замерили да је хтео да закључи овај пакт са Енглеском по сваку цену. Сасвим је било разумљиво да је политика Совјетске Уније требало да се што тешње веже за демократске земље, будући да је она сама дала директиве разним комунистичким партијама да поведу у овом смислу оштру кампању. Као први резултат ове политике дошло је и до идеје народног фронта у појединим земљама. Будући да је оваква политика била у складу са интересима светског пролетаријата који је био угрожен од фашистичких земаља, пакт са Француском и преговори са Енглеском су били логична последица ове политике. Ово утолико више, што је Совјетска Унија, односно њена Украјина била угрожена на првоме месту, и што су фашистичке земље повеле неку врсту крсташког рата против Совјетске Уније под фирмом „Антикоминтернског“ блока.

Међутим, Стаљин и његова клика, с обзиром на њихове методе и на све ово крвављење совјетских грађана били су много ближи фашистичким државама него демократским, те су у најкритичнијем моменту напустили своје савезнике и тиме дали Хитлеру могућности да изазове светску катастрофу. „Русија као фактор мира“ одједаред је постала саучесник потпаљивача рата, па чак и њен најбољи помагач. То је био непосредни повод пада Литвинова, који је хтео да продужи традиционалну мировну политику Совјетске Уније, која је одговарала, не само интересима светског пролетаријата, већ је била сагласна и са бољшевичким доктринама.

Поред тога, један од разлога пада Литвинова јесте тај, што је он оптужен као „морални кривац“ за тобожњу ситуацију у његовом комесаријату, који је постао „центар“ антистаљинске акције.

Тако је пао још један стари бољшевик „отац колективне безбедности“, највећи совјетски дипломата и после Бријана, свакако, један од највећих поборника мира.

Максим Литвинов, или Валах Мајер, како му је било право име, рођен је у Бјелистоку, који се сада налази у Пољској, где и данас живи његова породица. Још у младим годинама он прилази бољшевицима, емигрира и постаје са Красином један од организатора за убацивање у Русију бољшевичке литературе и пропагандиста из иностранства. Литвинов је био тај који је мењао новац који је Стаљин „експроприсао“ у Тифлису ради финансирања партије. Услед те његове активности, лондонска полиција га прогони из Енглеске, да би га после неколико година примила као совјетског министра спољних послова са свим почастима.

По повратку из емиграције Литвинов постаје главни сарадник Троцког а потом Чичерина у комесаријату за спољне послове, да би касније, пуних 15 година, под најтежим околностима дириговао са много успеха овим тако важним ресором, и најзад, да у њему покаже све способности одличног дипломате, а и највернијег извршиоца политике Кремља. Никада није припадао ниједној од опозиционих група.

О његовој судбини се врло мало зна, као уосталом и о судбини великог броја угледних бољшевика. Зна се само толико, да, чим је смењен са положаја, његови су портрети ишчезли из свих установа совјетских. Као народни посланик присуствовао је само једној седници Совјета у јуну 1939, да би и он потом, свакако, пошао путем изгнанства. Као пре 30 година!

Са Литвиновим ишчезава један од најстаријих Лењинових сарадника, један од најугледнијих бољшевика, и један од највернијих линијаша у Бољшевичкој партији. Сматран је, све до пада, за једног од најинтимнијих сарадника и пријатеља Стаљинових.

Од његових непосредних сарадника, поткомесара стрељани су сви осим Потемкина. (Овај се одржао, свакако, зато што и није стари бољшевик. Пришао је партији за време револуције.) Све су то стари бољшевици који су за време револуције играли капиталну улогу.

Сокољников. Стари бољшевик, члан ЦК и Политбироа Бољшевичке партије. За време револуције командује трупама у Туркестану. На другој Брестлитовској конференцији мира председава совјетској делегацији, и у том својству је и потписник Брестлитовског уговора о миру. Потом је делегат у Хагу, амбасадор у Лондону, потпредседник државног плана, поткомесар шума, комесар финансија и најзад Литвиновљев помоћник у комесаријату спољних послова, на ком је положају ухапшен и осуђен као „издајник“ у групи Радековој на 15 година робије. Само захваљујући његовој великој популарности, како у Русији, а тако исто и на страни, Стаљин се није усудио да смакне и његову главу. Поред Радека он је једини остао у животу из познате групе осуђених Радек-Пјатаков. Поред тога Сокољников је важио као један од најбољих совјетских финансијских стручњака.

Крестински. Са положаја поткомесара за спољне послове одведен је на губилиште и Крестински, један од најближих сарадника Лењинових. Син професора гимназије, по свршеном правном факултету сав се предаје бољшевичком раду. За време револуције он је генерални секретар Бољшевичке партије, пре него што се Стаљин дочепао овога положаја, са кога је ликвидирао скоро све старе бољшевике.

Крестински је члан партије од 1903. године. Од 1921-30. он је совјетски амбасадор у Берлину, а потом комесар правде, комесар финансија и најзад, поткомесар спољних послова са кога је положаја затворен и осуђен у групи Рикова на смрт и стрељан као „шпијун“. Од 1928. припадао је опозицији.

Карахан је трећи помоћник Литвинова који је на том положају стрељан. Јерменин пореклом, рођен је 1889. године. Поред Литвинова он је дипломатску каријеру текао у комесаријату за спољне послове. Био је интимни пријатељ Лењинов, и овај га је много ценио услед његове изванредне културе и необичног познавања источних проблема. Секретар совјетске делегације у Брестлитовску а потом помоћник Чичерина: 1921. Совјетски је амбасадор у Варшави, а затим одлази у Кину где игра врло важну улогу у Куоминтангу. У Кини је био један од највернијих извршилаца Стаљинових наредби, па према томе противник Троцког по такозваном „кинеском питању“. По повратку из Кине помоћник је Литвинова и амбасадор у Турској, одакле јс опозван у Москву и стрељан без суда 21. децембра 1937. године заједно са Јенукидзеом као „одвратни шпијун у служби међународног фашизма“.

Никада није припадао ниједној опозиционој групи у Бољшевичкој партији.

Стомоњаков је четврти помоћник Литвинова који је ишчезао. Пореклом Бугарин, Стомоњаков је био совјетски трговачки представник у Берлину. Члан је колегијума за спољне послове од 1926. године. Скинут је са положаја поткомесара за спољне послове 7. септембра 1938. и према вестима стране штампе такође стрељан без суда.

Амбасадори и министри на страни. Осим већ поменуте тројице дипломата Мајског, Потемкина и Сурича, сви остали амбасадори и посланици на страни су, или стрељани, или затворени и депортирани, или пак одбили повратак у Москву, да не би следили трагичну судбину својих колега који су по одласку у Москву затварани и стрељани. Ово су махом стари бољшевици, које је Стаљин постављао за амбасадоре и посланике на страни да би их на тај начин одвојио од радничких маса и осујетио сваку акцију против његове личне диктатуре, јер су то већином стари бољшевици који су припадали разним опозиционим групама у партији.

Мало је дипломата који су суђени. Највећи број је стрељан без суда. Други се налазе још увек у депортацији, ако и они већ нису нечујно стрељани.

Према томе, стрељани су, или прогнани у Сибир: Дафтијан, совјетски амбасадор у Варшави; Јурењев, амбасадор у Берлину; његов заменик Меркулов, творац немачко-совјетског пакта, опозван је у Москву крајем августа 1939. и ишчезао; Богомолов, амбасадор у Кини; Тројановски, амбасадор у Вашингтону; Карски, амбасадор у Ангори; Розенберг, амбасадор у Шпанији; Азупас, совјетски посланик у Финској; Бродовски, посланик у Риги; Подолски, посланик у Каунасу; Устинов, посланик у Талину, извршио је самоубиство одбивши повратак у Москву; Островски, посланик у Букурешту, и лични пријатељ Ворошилова; Јакубовић, посланик у Ослу; Раскољников, посланик у Софији, одбио је повратак у Москву и остао у емиграцији; Бескадијан, посланик у Пешти; Таиров, посланик у Монголској Народној Републици; Антопов-Овсјенко, генерални конзул у Барцелони итд. Александра Колонтај, амбасадор у Штокхолму, одбила је повратак у Москву, а потом одбила и да напусти амбасаду. Њена ситуација је за сада неизвесна. Верује се да ће из извесних разлога, ипак, остати на положају, јер се Стаљин много боји њене емиграције.

Према вестима извесних провинцијских совјетских листова, амбасадор Розенберг је „рехабилитован“ јер је био „лажно оптужен“. Међутим, до сада није добио никакву функцију у Совјетској Унији, те према томе још увек је његова судбина неизвесна.

Посланик у Атини Кобецки, опозван је у Москву и по прелазу совјетске границе, оглашен је за „народног непријатеља“. Неколико дана касније умро је у болници у Москви пре него је осуђен или депортиран. Кобецки је био секретар Зиновјева.

Од отправника послова ишчезли су по опозивању у Москву: Штајн, отправник послова у Паризу; Виноградов, отправник послова у Варшави; Хиршфилд, саветник амбасаде у Паризу; као и његов колега Тепелов, такође, саветник у Паризу. Емигрирали су: Бутенко, отправник послова у Букурешту и Бармин, отправник послова у Атини. Никола Кузмин, генерални конзул у Паризу по опозивању у Москву је, такође, затворен.

Од виших чиновника комесаријата спољних послова ишчезли су: Цукерман, шеф одсека за Балкан; Фешнер, шеф одсека за Даљни исток; Вајберг, шеф западног одсека; Нојмап, директор романско-енглеског одсека, и Штерн, шеф немачког одсека итд.

Према извесним страним листовима, у комесаријату за спољне послове смењено је око 95% целокупног особља.

Према томе само у овом комесаријату стрељано је или депортирано: 1 народни комесар, 4 народна поткомесара и 24 амбасадора и посланика на страни, поред великог броја чиновника, виших и нижих.

(marxist.org, rastko.rs, напишано 1940, изв. Живојин Павловиќ - Биланс совјетског термидора: приказ и открича о делатности и организацији Стаљинског терора, Народна книга - Алфа, Белград 2008)