Нисам се усуџивао
ни са ким о томе да поведем разговор. Она сумња у смисао овог злопачења харала
ми мозак и душу. И видео сам: чувари догме су у праву што веру одлучније чувају од јеретика но од
безбожника, а воџи партије савршено рационалнији кад идеологију немислосрдније
бране од њених слободоумних присталица, но од њених непријатеља.
У колективу се,
дакле, разгарао „бољшевички“ обрачун са свакојаким неистомошљеницима. Неко
генерално чишчење и распремање у мислима и осечањима. Завиривало се у сваку
пукотину душе. Фракционаши су раскринкавани, саслушавани, одвоџени у самице,
неки су сами тамо бежали, да се спасу од левичарских ислеџивања и малтретирања
за „антипартиско мишљење“;
„вахабити“, присталице воџе из чошка, понашали су се према нама „завереницима“
по својој памети и партиској биографији; они са неком партским грехом – ранијим припадништвом некој фракцији,
„скретањем с линије“, или „слабим
држањем на полицији“ били су најгори, најнемилосрднији. Неки су само игнорисали
наше постојање, гледајучи поред нас и више нас; они најфанатичнији су нас у сваком погледу
презирали, злобно добацивали, пљуцкајучи нас при сусретима. Водиле су се дуге и
жестоке распре о спорним идеолошким и организационим питањима партије, о могучностима изградње
социјализма у једној земљи и законитом заоштравању класне борбе у тешкочама те
изградње. Стаљиновим Питањима лењинизма, итд. Све у свему, та „теоријска“ и „идеолошка
борба“, била је у методу вулгарно теолошка и догматска, у празноречју и
аргументацији схоластичка. Жестина и искључивост тог расрачунавања у нашем
колективу, проширеног на читаву „Младичску зграду“ којом је завладао „Какич“,
попримиле су заиста карактер верског рата. Ни оних неколико паметних и сјајних
интелектуалаца који су даноночно преводили Маркса, писали нека студије, држали
предавања, својим разборитим понашањем и достојанством, нису могли да делују
уразумљујуче и смирујуче. Можда се у том смислу нису ни трудили; пред стихијом колектива обазриви, и они су
упирали погледе према воџи у чошку, човеку из Москве, који претставља ЦеКа и
Коминтерну.
А воџа из чошка
је чутаo; није се мешао у
сваџе и распре; није се
опредељивао ни у једном конкретном сукобу; са ауторитетом чувара тајни и догме, а позом
пролетерског трибуна и месије, слушао је пажљиво шта ко говори, изговарао
понеку опомињучу, усмеравајучу реченицу, које су, наравно, примане са највишим
уважавањем. Његове најверније присталице су шириле приче о његовим
револуционарним подвизима који су га издигли до члана ЦеКа, шапутали чуда о „правом пролетеру“ који је индивидуалним теоријским радом постао „велики
марксиста“ и омиљени раднички трибун са демостеновски говорничким даром, иако
он ни обичну проширену реченицу није могао да изговори без додатка „да ти
речем“ и „разумијеш ти мене“. Стварао се његов култ и он га својим ауторитетом,
фирерским држањем, успешно, чак даровито, подржавао: његови људи су према њему били
пажљиви, нежни, сречни кад су у његовој близини. Посматрајучи воџу из чошка и
његове следбенике, постало ми је јасно да се и партиски воџа постаје даром
потчињавања, а одржава следбениковим жељама за потчињеношчу. Воџина способност
није условљена ни идејама, ни умом; њу чини само вештина у покоравању људи, спремних да се покоре: у име идеје, из страха, збох користи. А
воџа је воџа онда, кад се и његова окрутност прима као милост, а његове мане
као врлине.
Из тих дана
остале су ми у сечању и тужне, мазохистичке самокритике неких интелектуалаца и
бивших фракционаша, „скретача са генералне линије“; било је много жалосно слушати како се песник
осеча кривим зато што је у време светске кризе писао лирске песме. У часовиме
њиховог раскринкавања и одбрана, лакше ми је било да се забавим посматрањем
једног мирног лудака који је са увис подигнутом руком и упереним кажипрстом –
антеном, концентрисано „хватао“ Коминтернине радио-сигнале и поруку, глув и
одсутан за све што се око њега догаџа. Меџутим, иако нисам желео све то да
слушам, иако сам настојао да читам или се забављао посматрањем лудака са руком
– антеном за пријем порука „Штаба светске револуције“, запазио сам да је група
радикалних бољшевика око воџе из чошка успевала да докаже да су сви десничари и
фракционаши имали слабо држање у полицији, или неко скретање са партиске
линије, да се, дакле, њихова данашња политичка и идеолошка гледања непосредно
условљена њиховом слабом моралном личношчу и старим грешкама. Сви су они, по
тврџењу њихових противника, били кукавице, слабичи, издајници – стари,
непоправљиви грешници!
Најзад је, у
кулминацији сукоба две фракције, једне ночи дошло до туче коју су започели
левичари, а дебљи крај извукли десничари као мањина, у којој је мени, поред
неколико песница у слабине, раскрвављен и нос. Неколицину са разбијеним
главама, стражари су ликујучи одвукли у болницу на превијање, а сутрадан,
заказана је општа конференција комуниста-робијаша, на чијем је почетку један
чутљиви жгољавко, студент, попевши се на кревет, просто крикнуо: „Срамота! Како вас није срамота? Ја сам
син жандарма, комунист сам постао из идеала, нисам на полицији никог одао,
знате то, дошао сам сречан на робију, уверен да су комунисти идеални људи. А ви
сте обмањивачи и покварењаци! Изјављујем да напуштам партију и колектив, идем у
самицу!“ Скочио је са кревета и отишао у самицу, а левичари „вахабити“,
узбуџено и протестно запевали су Интернационалу.
(изд. БИГЗ,
Белград 1985, стр. 412-415)
No comments:
Post a Comment